Ima jedno ostrvo usred mirne vode Skadarskog jezera do koga se samo sa namerom dolazi. Na tom ostrvu, koje se zove Vranjina, najvećem u Skadarskom jezeru, sagrađena je, još u 13. veku crkva posvećena Svetom Nikoli. Nje odavno nema, ali je na njenom mestu nikla druga koja privlači duhovne ljude kao magnet. Do crkve se dolazi samo čamcem, kroz barske biljke, lokvanje i gusti miris slatke vode, a onda zaraslom stazom do uzvišenja, gde najupornije čeka nagrada: duhovni mir i fantastičan pogled. Odatle puca vidik na Skadarsko jezero, Zetu, Crmnicu, na moćne Prokletije i skadarske planine utisnute u nebo, na Skadar u susednoj Albaniji koji su srpska i crnogorska vojska dva puta u istoriji osvajale i oba puta morale da napuste pod pritiskom velikih sila. Neka seta preplavljuje ljude na ovom mestu kao što jezero plavi obalu. Možda zbog mnoštva istorijskih rana i burne prošlosti ovog malog ostrva. Prvu crkvu je izgradio prvi zetski episkop Ilarion oko 1233. godine. Bio je učenik Svetog Save, pa ga je naš svetitelj prvom prilikom obišao na tom mirnom ostrvu usred jezera. Vranjina je u to vreme bila pusta, kamena i bez zemlje. Bratstvo nije moglo da opstane bez zemlje, pa je Sveti Sava poveljom manastiru darivao metoh na Plavnici iste godine kada je i sagrađen. Manastiru je dao povlastice da ne daje » rabotnike vlasteli ni ma kome». Kako je zapisao Andrija P. Jovićević u delu «Drevni srpski manastiri», manastir je oslobođen od rada na putevima, od vojske, od zidanja gradova. Takođe, naš svetitelj je omogućio da « se episkop ima pravo zvati arhiepiskopom i da kaluđeri biraju igumana i da ga potvrđuje episkop, a drugi da im se nema u to miješati».
Nemanjići su poštovali manastir i darivali ga obilato. Kralj Vladislav darovao mu je crmnička sela Godinje, Medveđu Glavu i Kruševicu, a kraljica JelenaUroševa 1280 g. oko Krnjice i Uljanik u Kruševicama. Kralj Milutin je oko 1296. godine darovao manastiru Orahovo i od trga Sv. Sergija po 100 perpera godišnje i potvrđuje hrisovulje svojih predaka Sv. Save i Kralja Vladislava. O manastiru su vodili brigu i Balšići i Crnojevići, potonji gospodari Zete. Ćorđe Stracimirović 1404 g. priložio je Vranjini selo Rake, a Balša III 1417 poklonio je manastiru Vranjini i Moračniku dva gumna soli pod uslovom da deseti dio soli daju manastiru Prečiste Krajinske; 1420 g. darovao je Vranjini selo Karuč u Crmnici. Nikao u kršu ali voljen i darivan, manastir Vranjina je postao čuven po svom bogatstvu. Toliko je bio bogat da ga je car Dušan hrisovuljom od 1348. godine priložio u to vreme osiromašenom manastiru Sv. Arhangela u Jerusalimu, koji su podigli Nemanjići. Kroz istoriju će Vranjina doživeti da joj se ponovo ukazuje milost i da joj se ponovo oduzimaju darovana dobra. Ali će doživeti i stravična pustošenja. Turci su ga palili i rušili više puta, poslednji put 1843. godine kada su Crnogorci izašli na Grahovo prema Turcima. Osman-paša Skopljak noću je prevezao silnu vojsku preko jezera, manastir i crkvu srušio do temelja. Ni kamen od njih nije ostao. Kada je crnogorska vojska oslobodila ostrvo, 1878. godine, na temelju stare Ilarionove crkve, knjaz Nikola je podigao današnju crkvu. Iako novijeg datuma, ona sjaji sjajem Ilarionove crkve iz 13. veka. Dijana Dimitrovska
Radoslav Nemanjić (oko 1192-1235) bio je vladar koji je državi darivao ono što drugi vladari nisu – mir. Za vreme njegove vladavine, a kasnije i tokom vladavine njegovog brata Vladislava, Srbija je bila pod jakim političkim uticajem moćnih suseda: epirskih Grka i Bugara. Zahvaljujući tako moćnim zaštitinicima tadašnju Srbiju – niko nije smeo da uznemirava.
Država se tada nije širila, ali se nije ni smanjivala. Bila je u relativnom blagostanju.
Stariji sin Radoslav, koji je prvi nasledio krunu od svog oca Stefana Prvovenčanog 1227/8, kada ga je krunisao njegov stric arhiepiskop Sava, oženio se ćerkom Teodora Epirskog, koji će za par godina postati najmoćniji vladar na Balkanu, pošto je osvojio Solun i pošto se proglasio za cara. Srpski kralj Radoslav poput svoje države bio je u potpunoj zavetrini svog moćnog tasta.
Kao sin jedne grčke princeze Evdokije i kao muž druge grčke princeze Ane Anđeline Komnine Dukine osećao se i sam progrčki. Njegov zaručni prsten ima grčki natpis, grčki se potpisuje na poveljama. Ne ponosi se lozom Nemanjića, nego svojom carskom lozom Duka.
Grčki je naziv i na njegovom bakarnom novcu u obliku zdelice, koji je on počeo prvi da kuje u Srbiji, po uzoru na novac svog dede, cara Aleksija.
Na njega, kako pišu srpski letopisci, ima jak uticaj njegova supruga Ana Anđelina Komnina Dukina koju nazivaju „nova Dalida“, govoreći da mu je ona potpuno zavrtela mozak.
Stefan Nemanja je bio vladar od koga je počela da se grana moćna loza Nemanjića. Svaki narod ima svoju istoriju kojom se ponosi. Ali ono što ga stvarno čini posebnim jesu izvanredne ličnosti koje kao zvezde svetlucaju na beskrjanom nebu istorije. To su oni vladari koji nisu radili samo za sebe i svoja ovozemaljska zadovoljsva. Takvo blistavo mesto u srpskoj istoriji ima Stefan Nemanja, “ skupljač izgubljenih delova svog otačastva i obnovitelj”, kako je napisao njegov sin Stefan Prvovenčani. Vladar od koga počinje prava srpska država srednjeg veka.
Pre nego što će na scenu stupiti Stefan Nemanja, dve glavne srpske oblasti, Zeta i Raška, bile su nepomirljivi suparnici. Zeta je bila primorska oblast pod jakim uticajem stare romanske kulture. Raška je bila slovenski etnički čista.
Stefanova porodica bila je poreklom iz Zete. Nemanjin otac se sa porodicom, za vreme dinastičkih borbi u Raškoj, posle Bodinove i Vukanove smrti ( oblasni gospodari), sklonio za neko vreme u Zetu.Tu se, u Ribnici, blizu Podgorice, 1114. godine rodio Nemanja. U to vreme, u unutrašnjosti Zete, nije bilo pravoslavnog sveštenika, pa je novorođeni raški princ bio kršten po zapadnom obredu. Postoji predanje da je tu, posle, podignut manastri Sv. Petra i Pavla.
Pošto je otac sa porodicom uspeo da se vrati u Rašku, Nemanja je i drugi put kršten, ovoga puta po istočnom obredu. Neobičan početak.
Mladost Nemanjina bila je veoma burna. Ambiciozan i bez mnogo obzira, radio je na svoju ruku i bez saglasnosti starije braće. Prirodno, kako je pisao njegov sin Stefan Prvovenčani, bio je omrznut od braće i izazvao je njihov otpor.
Lutao je u politici, tražeći interes. Najpre je vodio otvorenu grkofilsku politiku, računajući da će tako pre doći do uticaja. Bio je u pravu jer je o njemu dopro glas do moćnog vizantijskog cara iz dinastije Komnina, Manojla, koji ga je, prilikom svog dolaska u Niš, oko 1161. godine, bogato nagradio. Dao mu je oblast Dubočicu kod Leskovca kao večnu baštinu i proglasio ga u njoj potpuno samovlasnim.
Kralj Milutin Nemanjić je bio vladar tvrdog srca i velikih vizija. Vodio je Srbiju 42 godine i za to vreme, kako kažu stari letopisi, podigao 42 crkve, a ni u jednoj od njih danas ne počiva. Još tragičnije, srpski kralj Milutin ne počiva u svojoj domovini. “ Kralj Srbije, Huma, Duklje i Albanije”, kako stoji u pismu Mletačke Republike od 10. maja 1308.godine, počiva u Bugarskoj, u Sofiji. Vladar koji je proširio Srbiju na braničevsku oblast, severnu Makedoniju, a zamalo i Solun, počiva u tuđini i nikako da se vrati kući. Bar delić, što je uobičajeno u hrišćanstvu darivati svetačku česticu.
Posle Nemanje, i Svetog Save, kralj Milutin je najkrupnija vladarska ličnost. Bio bi, međutim i veći, da je bio bolji čovek. Istoričar Vladimir Ćorović smatrao je da je kralj Milutin bio veliki vladar, ali veoma rđav čovek. Idući za svojim ciljevima gledao je samo svoj interes i bio sebičan i bezobrziran do brutalnosti. Željan vlasti koju ne bi dao ni za živu glavu, gazio je preko svega. Bio je vladar tvrdog srca.Ni njegovi najrodjeniji nisu bili pošteđeni od svireposti ako je samo osećao da smetaju njegovim interesima. Njegove oči u individualnim portretima u Nagoričinu( Makedonija) i Gračanici, iskošene i sitne, odaju njegovu ličnost i na prvi pogled se vidi lukavost i požuda. Njegov brat Dragutin od koga je oteo vlast, imao je mnogo više moralnih osećanja. Ali, Milutinov primer, još više nego Nemanjin, pisao je Ćorović, pokazuje da državu ne stvaraju ljudi sentimentalnih osobina. Srpska crkva koja je kralja Milutina, pored njegovih ličnih grehova, i to za crkvena shvatanja dosta teških, ipak proglasila za sveca, učinila je to gledajući njegove uspehe i njegovo delo koje je neosporno bilo veliko i trajno. A grešio je – mnogo i uporno. Najviše je sablažnjavao svet svojim postupcima prema ženama, kojih je imao pet. Prva žena mu je bila srpska vlastelinka Jelena o kojoj ima malo podataka, druga žena, tesalska princeza, koja mu je rodila sina Konstantina i koju je jednostavno vratio kući. Treći put se oženio svojom prijom Jelisavetom, sestrom svoje snahe Kataline, Dragutinove žene, koju je zaveo kao kaluđericu. Ona mu rodila ćerku kojoj je dao ime Carica. Ali, i nju je vladar tvrdog srca oterao posle kratkog vremena i već 1284. se venčao sa Anom, ćerkom bugarskog cara Đorđa Terterija. Ne zna se da li je tu u pitanju bila strast ili politički račun. Đorđe Terterije čiju su zemlju Tatari plenili i razarali nekoliko puta, zbog čega je morao da im prizna vrhovnu vlast 1285. godine, u tom trenutku nije bio neki značajniji politički činilac, pa se samo može pretpostavljati da nije u pitanju politički račun. Moguće da je Terterija video korist u bračnoj vezi svoje ćerke sa srpskim kraljem iz koje će se roditi, možda, najnesrećniji vladar u srpskoj istoriji – Stefan Dečanski.
Kralj Milutin je ratovao sa Vizantijom zahvaljujući čemu je i doneo Srbiji Skoplje, Polog, Ovče polje, Zletovo i Pirjanec, koji su postali stalna srpska tekovina. Mir je bio potreban Vizantiji, a ne pobedničkoj Srbiji, pa je došlo do pregovora. Vizantijski car je ranije ponudio kralju Milutinu svoju sestru, udovicu trapezuitskog cara Jovana II. Kralj Milutin je pristao ali se dami nije išlo u nepoznatu i za nju varvarsku zemlju. Da se kralj Milutin ne bi uvredio, vizantijski car mu je ponudio svoju ćerku Simonidu, od pet godina. Kralj Milutin će tako sklopiti peti put brak, ovoga puta sa detetom, što je ražestilo njegove neistomišljenike u Srbiju, ali i u Vizantiji. Brak je trebalo da bude pečat miru, a sumnjičavi Grci koji nisu verovali kralju Milutinu, pa su tražili da se u mir zakune i njegova majka Jelena, što je kralj Milutin izbegao. Nasred Vardara, posle Vaskrsa 1299. godine, kraljeva četvrta žena Ana je kao krivac predata Grcima( zajedno sa taocima), a preuzeta je Simonida ( takođe sa srpskim taocima). Kada je prešla Vardar, kralj Milutin je sjahao s konja i klekao pred nju. Simonida se, bez sumnje, teško snašla u Srbiji. Kada je izrasla u lepu devojku ljubomora, surovost i cinizam Milutinova naterali su je da beži od njega. Majčina smrt 1317. odvela je u Carigrad, odakle nije htela nipošto da se vrati u Srbiju. Otac je silom naterao budući da je Milutin pretio. Na putu, Simonida je u Čerezu primila monaški čin, ali njen brat, despot Konstantin poderao joj je monašku rizu i predao je Srbima. Pošto je brak sa Anom, proglašen za nezakonit, Stefan, Milutinov sin iz tog braka, postao je nezakonito dete. To će vremenom dovesti do sukoba. U Zeti, gde je Stefan bio očev namesnik, počela se oko njega okupljati nezadovoljna opozicija. Vladar tvrdog srca je bio iskustven i brže – bolje je sa vojskom krenuo da uguši pobunu. Pred očevom silom, Stefan se povukao iza Bojane. Sveštenik Danilo, Milutinov biograf, priča da je kralj ponudio sinu pregovore, da je ovaj, dirnut, otišao kod oca, koji ga je dao okovati, odvesti u Skoplje i tamo oslepeti! Onda ga je takvog obogaljenog poslao u Carigrad, zajedno sa ženom i dva sina, Dušanom i Dušicom. Sreća je bila za Stefana što očeva naredba nije do kraja bila izvršena. Krvnik je bio potkupljen i nije probo kraljeviću zenice. Bojeći se oca, Stefan je to krio celog života i stalno je nosio zavoje. Otac mu je oprostio pobunu tek 1320. godine pod uticajem sveštenstva i dozvolio mu da se vrati u Srbiju, verujući da je potpuno slep. Stefan je dobio na upravljanje župu Budimlje, gde je povučen čekao svoje vreme koje će uskoro konačno i za njega doći.
Zahvaljujući velikim prihodim od rudnika, srpski dvor je sijao u zlatu. Teodor Mehit, vizantijski izaslanik, beleži svoj utisak pošto se susreo sa kraljem Milutinom : „Oko tela imao je više nakita od skupocenog kamenja i bisera, koliko je god moglo da stane i sav je treptio u zlatu. Ceo dom blistaše svilenim zlatom ukrašenim nameštajem.“ Grčko poslanstvo je jelo iz srebrnih i zlatnih tanjira i posuđu, a na kraju je kralj poklonio poslanicima „svoje najlepše haljine koje je samo jedan put nosio i opasao nas pojasevima koje je tek jedan put nosio“. Kralj Milutin umro je iznenada , 29.oktobra 1321.godine, u Nerodimlju. Kada je njegovo mrtvo telo preneseno u manastir Banjsku da se tamo sahrani, čitavi odredi pljačkaša vrebali su da otmu njegov bogato ukrašen leš. Simonida se posle njegove smrti zamonašila u manastiru Svetog Andrije u Carigradu. Posle Kosovskog boja njegovi ostaci, za koje se ustanovilo da su netruležni, preneseni su u Trepču, a zatim, oko 1460.godine vladika Silvanije ih je, zbog opasnosti od kuge, preneo u Bugarsku, u manastir Ćirila i Metodija. Ali ni tu nisu zadugo ostali. Premeštani su iz mesta u mesto, da bi se konačno skrasili u crkvi Svete nedelje u Sofiji. Ali, od 16. veka ispleo se kultu oko kralja Milutina u Bugarskoj, toliko da većina Bugara veruje da je on njihov svetac! Svake godine 30. oktobra bugarska crkva slavi praznik Svetog kralja, kada se mošti srpskog kralja Milutina iznose i narod ih celiva. Dan ranije se presvlače mošti, a delići tkanine dele vernicima. Sinod Bugarske pravoslavne crkve doneo je 2006. godine odluku da se deo moštiju vrati Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Ali, to se još nije dogodilo. Kralj Milutin i dalje je u Bugarskoj, a ne u jednoj od svojih brojnih velelepnih zadužbina, koje je ostavio svom narodu i državi.
Nije baš sjajno startovala vladavina Stefana Nemanjića (oko 1166-1227/28) koga je njegov otac veliki župan Stefan Nemanja odredio za naslednika prestola kao srednjeg sina, umesto najastarijeg.
Početak njegove vladavine biće u znaku gorčine starijeg brata Vukana zbog nepravde ali i u neprekidnom strahu da će ga nezadovoljni stariji brat svrgnuti sa prestola, što će se zaista kasnije i dogoditi.
Sve vreme svoje vladavine a i posle u dvogoidišnjem izgnanastvu Stefan Nemanjić će se za presto koji mu je otac ostavio boriti potiv starijeg brata i njegovih moćnih saveznika koji su gledali svoje interese. Vukan sve vreme kuje zaveru, čak i dok je otac Stefan Nemanja još živ i u Hilandaru, svojoj veličanstvenoj zadužbini gde tihuje sa sinom Savom, i posle očeve smrti 1199. godine. Traži pomoć i od pape sa kojim je u dobrim odnosima.
Ali i Stefan koji shvata da bez podrške velikih neće uspeti da se održi na pretestolu, stupa u kontakt sa papom i traži krunu za sebe.
Kada Vukan za to sazna silno će se naljutiti i u savezu sa mađarskom vojskom krenuće 1202. godine na brata. Stefan Nemanjić moraće da se skloni u Bugarsku, gde će sagledati lošu situaciju po sebe i tražiti rešenje.
Sreća će mu se ubrzo osmehnuti, kada su se Mađari povukli iz srpskog Braničeva pred naletom Bugara, Stefan se vratio na presto velikog srpskog župana dok se Vukan povukao u Zetu.
Tako se te 1204. godine ostvarila očeva želja da Stefan vlada Raškom, a da Vukan bude veliki knez jedne oblasti.
Kada se Stefan ustoličio na čelu srpske države, u istoriji Balkanskog poluostrva počelo je jedno novo razdoblje. Srušeno je Vizantijsko carstvo pod naletima krstaša (Četvrti krstaški rat). Nastanak više novih država na tlu stare imperije promenio je odnos snaga na jugoistoku Evrope. Balkan se podelio na dva tabora. U jednom su bile države verne vizantijskom duhu: Srbija i Bugarska dok su u drugom bile nove države koje su bile za latinsku politiku.
Osnivanje Latinskog carstva u Carigradu Stefan Nemanjić je mudro pratio. Miran je ostao i Vukan u Zeti.
Braća su se pomirila tek kada je Sava iz Hilandara početkom 1208. godine doneo očevo telo.
