“ Čujete li, sva srpska gospodo, Šta govori gospođa Milica, Jer ne gradim nigđe zadužbine? Hoću gradit’ crkvu Ravanicu, U Resavi kraj vode Ravana; Imam blaga koliko mi drago, Udariću temelj od olova, Pa ću crkvi sagraditi platna, Pokriću je žeženijem zlatom, Podnizati drobnijem biserom, Popunjati dragijem kamenjem.”
Ravanica lepa, divimo se i danas lepoti zadužbine časnog kneza Lazara, i ne znamo šta je lepše, ona ili lepota zaboravljenih stihova epskog stvaralaštva iskazana i u ovoj pesmi “ Zidanje Ravanice”. Jedan od najlepših spomenika naše prošlosti počeo je da se gradi 1375. godine pod rukovodstvom neimara Radeta Borovića, koji sazida veličanstvenu crkvu u najlepšem srpsko-vizantijskom stilu.
Smestiše je u podnožju Kučajskih dolina u dolini reke Ravanice po kojoj dobi i ime. Crkva Ravanica je završena 1381. godine i posvećena Vaznesenju Gospodnjem i bila je nešto najlepše što je Srbija toga doba imala.
Tada je knez Lazar potpisao Povelju u kojoj manastir obdari mnogim imanjima u „ Pomoravlju, Podunavlju i Posavini“.
Kako je izgledala tada Ravanica, evo opisa srpskog patrijarha Danila III, u svom “Slovu o knezu Lazaru”: “Božansku je crkvu prekrasnim mramorjem ukrasio, zlatom i srebrom je božanstvene ikone izobrazio. I ne samo ikone, nego je i zidove zlatom prosvetlio. Manastir je ogradio visokim pirgovima (kulama) i čvrstim zidovima, i utvrdio svakom ogradom, kakve do tada ni gde nije bilo”.
Malo je od ograde i kula danas ostalo ali lepotu manastira ništa nije moglo da uništi. Ni turska paljenja, ni korov, ni drveće koje je raslo iz njega tužnog i zapuštenog.
Sve je moćno i važno u Ravanici. I kako kaže mati Marija, igumanija – svaka travka je ovde istorija srpskog sveta.
U tom manastiru okupili su se pred Kosovski boj junaci naše prošlosti: Knez Lazar, Miloš Obilić, Milan Kosančić i Milan Toplica i Jug Bogdan sa devet sinova,i Stevan Musić i Banović Strahinja i mnogi drugi vrli junaci. Odatle su kovali planove, okupljali vojsku i odatle su krenuli na Kosovo ravno, gde će se u jednoj drugoj, takođe čuvenoj crkvi Samodreži, šest kilometara od Vučitrna i pričestiti. Mnogi od njih-poslednji put.
Svi su znali kuda idu.
Po odlasku u carstvo nebesko, knez Lazar je sahranjen u Prištini. U svoju zadužbinu će njegovi sveti ostaci biti preneti 1391. godine. U Seobi Srba 1690.godine ravanički monasi poneli su mošti svetog kneza u Sent Andreju, a zatim 1697. godine na Frušku Goru u Vrdnik, koji zbog toga nazivaju sremskom Ravanicom.
Tu je knez počivao do Drugo svetsko rata, kada ga je 1942. godine od ustaških pustošenja spasio prota Radoslav Grujić, prenevši ga u Sabornu crkvu u Beograd.
A onda, konačno, 1989. godine knez Lazar se vratio kući, u svoju zadužbinu. Tamo gde je želeo da bude, okružen pažnjom i ljubavlju monahinja i na utehu naroda koji veruje da njegove mošti dižu paralizovane na noge, a slepe na vid.
Beli anđeo freska pobedila je samu sudbinu. Neka sila neobjašnjiva i nevidljiva učinila je da freske sa prikazima Nemanjića i Belog anđela, u manastiru Mileševa, kraj Prijepolja – prežive tolike vekove!
Zdanje crkve Vaznesenja Hristovog u manastiru Mileševa ničim ne ukazuje na dragocenu lepotu njene unutrašnjosti. U 13. veku, kada je srpski kralj Vladislav Nemanjić podigao crkvu kao svoju zadužbinu, 1219. godine, nepoznati umetnik ili više njih, školovanih verovatno u Carigradu, Nikeji i Solunu, naslikali su freske izuzetne lepote na zlatnim pozadinama. Bilo je to zlatno doba slavnih Nemanjića.
A Beli anđeo u toj igri svetosti izgleda kao da se odvojio od zida i lebdi u prostoru, toliko čist i čestit da svakog gleda pravo u oči. I gde god da se pomerite, levo ili desno, i kada kleknete i kada ustanete, i kada plačete ili se molite, Beli anđeo će vas gledati pravo u oči. To je čudo ove freske.
Sve svetluca od zlata i sunca u nemanjićkoj crkvi u tom 13. veku, a kada se noću zapale sveće i kandila nova svetlost preleće preko zlatnih listića na zidovima, zlatnih ramova i ikona ukrašenih dragim kamenjem i gorskim kristalom.
Prohujaće 800 godina od ove scene u Mileševi, nestaće bez traga mnoge ikone a zlato sa fresaka u manastiru Mileševa usahnuće i otpasti, ali Beli anđeo, freska neverovatne lepote i snage, ostaće netaknuta. Kao da je i samo vreme, koje sve troši pi retvara u prah, zastalo pred njom zaneseno njenom lepotom.
Niko pre nepoznatih autora iz Mileševe nije slikao takvim stilom i takvom strašću. Francuska istoričarka umetnosti u 20.veku Tanja Velmas zato će smatrati da je „renesansa umetnost započela u Mileševi, znatno pre italijanskih majstora renesanse“.
Čuveni britanski areholog ser Artur Evans, koji se nagledao antičke lepote, proučavajući mikensku kulturu, bio je fasciniran Belim anđelom. U „ Mančester gardijanu“ 1883. godine napisaće:
„ Ništa što je Đoto stvorio ne može se uporediti sa lepotom anđela iz srpske kraljevske zadužbine, manastira Mileševo“.
Freska Beli anđeo koja lebdi i gleda svakog u oči zapravo je deo kompozije Mironosice na Hristovom grobu. Predstavlja arhanđela Gavrila, obučenog u beli hiton, što nije svakidašnja odežda anđela, koji sedi na kamenu i ženama koje su sa tamjanom ( mirom) došle ujutru prvog dana posle subote na grob, rukom pokazuje mesto Hristovog vaskrsnuća – njegov prazan grob.
Naš anđeo tajanstvenog pogleda dočekaće i mošti Svetog Save 1237. godine, koje će iz Trnova preneti u Mileševu njegov sinovac, kralj Vladislav uz pomoć svoje žene kraljice Beloslave, bugarske princeze.
A onda će je u 16. veku prekriti druga freska! Božanski Beli anđeo nestaće u slojevima nove freske koje su preko nje naslikali!
Tako sakrivena, u nedrima druge kompozicije, čekaće 400 godina da je otkriju!
Ovoga puta rodiće se ponovo iz vatre!
Požar koji je u 19. veku zahvatio Mileševu skinuće sloj sa fresaka i ispod njega će se ukazati deo Belog anđela.
Tako će se drugi put roditi Beli anđeo, freska za koju je vladika Nikolaj Velimirović rekao da je gledanje u nju isto kao i molitva.
Beli ađeo se trajno preselio u Firencu 2012. godine. Na stalnoj izložbi u najvećoj franjevačkoj crkvi na svetu, firentinskoj bazilici Santa Kroče, u kojoj se, inače, nalaze grobovi Mikelanđela i Galileja, pored dela Đota, Leonarda da Vinčija i drugih, na istaknutom mestu postavljena je i reprodukcija Belog anđela. Milioni ljudi iz celog sveta uživaju i lepoti prikaza našeg Belog anđela.
Lepotu srednjovekovne umetnosti Srbije Evropa će videti kada 1947. godine Savet za nauku i kulturu Vlade FNRJ, u saradnji sa profesionalnim kopistima iz Francuske, bude organizovao kopiranje dela srpske srednjovekovne umetnosti. U palati Šajo, u Parizu, 1950. godine biće izloženo 160 kopija fresaka i 105 odlivaka skulptura. Među njima će biti i Beli anđeo – vrhunac jedne umetnosti.
Od tada putovaće svetom Beli anđeo (kopija) kao najlepši primer srpske srednjovekovne umetnosti, a kada između Evrope i Amerike bude uspostavljen prvi video signal putem Telstar satelita, u javnom prenosu, 23. jula 1962. godine, biće predstavljeno Miroslavljevo jevanđelje i Beli anđeo.
Tih godina televizori će krčati i mutiti sliku, a ovih godina pojaviće se mutne senzacionalne tvrdnje da Amerikanci zapravo i nisu Belog anđela uvrstili na disk znamenitosti ljudske civilizacije koji su poslali u kosmos.
Za kulturu starog srpskog naroda to uopšte nije važno: I ako nije poslat – gube samo vanzemaljci koji neće videti lepotu srpskog Belog anđela.
Ozren ima sve što je čoveku potrebno. Ima mirisne četinarske šume koje dižu čoveka u nebo, ima listopadne od čije boje zastaje dah. Ima izvorske vode koja učini da utrnu zubi, koliko je hladna i da ozdravi želudac, koliko je lekovita. Ima ta dična planina visinu u kojoj struje mirisi zdravlja i vetrovi zbog čega se smatra vazdušnom banjom. Ima i onu duhovnu visinu bez koje nijedan narod ne može. Tu visinu daje joj manastir Ozren sa crkvom Sveti Nikola.
To je ona crkva koju je Sveti Sava pomenuo u pesmi, u kojoj nabraja slavne bogomolje, od Hilandara, Studenice, Dečana, Đurđevih Stupova, “ i Papraću i Vozuću i – Ozren crkvu nasred Bosne slavne”.
Za Ozren crkvu narod veruje da je zadužbina kralja Dragutina. Za to istina nema materijalnih dokaza, ali ima predanja koje se prenosi s kolena na koleno i koje zna da bude čvršće i tačnije od pisanih izvora ( koji opet mogu biti vrlo subjektivni). Ima i česticu mošti kralja Dragutina. Crkveni oci su se potrudili da je nabave, što celom verovanju daje snažniji utisak.
Prvi pisani pomen o manastiru, utkan je u sam hram, u natpisu iznad ulaznih vrata iz 1587. godine, gde piše da je pop Jakov patosao crkvu manastira Ozren. Ali to je tri i po veka udaljeno od kralja Dragutina za koga se vezuje postanak crkve. Kolektivno sećanje kaže da je tu bila crkva koju Dragutin u 13. veku podigao i da je na njenim temeljima počela gradnja crkve koju će pop Jakov patosati, a pop Strahinja, inače slikar, živopisati 1605/06. godine. Potpisao se na nekoliko mesta, zahvaljujući tome danas znamo ko je autor divnih freski.
Manastir Ozren je bio sedište prepisivačke škole u Bosni. U njemu je napisano tokom 16. veka nekoliko rukopisnih knjiga: Panegirik iz 1589. godine, rad kaligrafa Timoteja, Minej za novembar iz 1590. godine, od istog autora, Metafrast iz 1592. godine, u kom se Timotej potpisuje kao đakon.
Ali, one koji veruju da je crkva sagrađena na tremeljima starije Dragutinove, čekaće prijatno iznenađenje. Kada je 2012. godine rađena konzervacija freski, iz nekih delova i slojeva “ iskočile su” još starije freske. Manastir Ozren ipak ima veću starinu jer stoji na temeljima još starije crkve.
Narod u ovaj manastir dolazi da leči dušu i telo i zbog druge dve relikvije: čestice mošti časnog kneza Lazara i ruke Ognjene Marije. Tri relikvije, veruje se, čine čuda zbog kojih se glas o manastiru Ozren daleko pronosi.
Danas manastirom upravlja arhimandrit Gavrilo Stevanović, koji nastavlja da širi uticaj koji ovaj duhovni centar ima na narod ovog kraja. A okupi se na Veliku gospojinu ovde 27. i 28. avgusta i do 50.000 ljudi. I staro i mlado, dođe na sabor koji se pamti za ceo život.
Ali ovaj arhimandrit gradi novo: Svetosavski omladinski kamp koji je organizovao u nameri da mladima pomogne da se približe porodici, prirodi i drugim vrednostima. A gosti i putnici namernici koji dođu u manastir spavaju u Konaku kralja Dragutina.
Dolazi narod u manastir po lek za dušu i telo, na liturgije i pričest, na krštenja i svadbe a crkva puna uvek puna, na radost nemanjićke tradicije.
Dragan Vukić čini svakodnevno dobra dela. To je najvažnija stvar na svetu. Prava dobročinstva jedina mogu da pobede zlo. I ono vidljivo i ono pritajeno koje ne primećujemo. Dobročinstvo treba raditi čista srca, jer ona čine čoveka najdivnijim bićem. Ali, šta se dešava kada zao čovek čini dobročinstva? Dragan Vukić, teolog, direktor pokloničke organizacije Srpske crkve „ Dobročinstvo”, odgovara:
– Neki čine dobročinstva da ostave utisak, da dobiju poene, da steknu ugled, da se o njima govori. Ali od takvog dobročinstva nema nikakve duhovne koristi. To spada u lažna dobročinstva pošto se „dobročinitelj“ i ne trudi da se oplemeni, da postane bolji, i da se oboži – kaže Dragan Vukić
o Da li se neko rodi zao, sebičan, sujetan ili to postane vremenom?
– Često čujem da kažu za neku osobu da se u starosti progoropadila, postala zla, a to ranije nije bila. Ne znam! Mislim da se ljudi, generalno, mnogo ne menjaju. Već samo u mladosti imaju bolju samokontrolu, koja sa godinama popusti, i njihova prava priroda izađe na površinu. S druge strane, žitija svetih pružaju nam drugačije primere, ali taj preobražaj desio se na kolenima i u molitvi. Sveti su očistili svoju dušu stalnim bdenjem, smirenošću, pokajanjem, postom i molitvom. Postali su mnogo bolji nego što su bili, postali su izabrani sasud Duha Svetoga.
O Šta je potrebno za dobročinstva da to i ostanu, a da se, vremenom ne pretvore u koristoljublje?
– Sveti apostol Pavle nas podseća: „ Činite dobro da vam ne dosadi“. Potrebno ja da čovek ima, ili da izgradi, osećaj da je hrišćanski, da je ljudski, činiti dobra dela. Ima ljudi koji su bili vredni, radni, štedljivi, i dosta su stekli za sebe i svoju porodicu. Ali, po dobroti duše i mekoti srca, žele deo da podele sa onima koji nemaju, koji su nemoćni, bolesni, beskućnici… To je dobročinstvo, ono hrišćansko milosrđe koje se ovih pedesetak godina tanjilo, da smo skoro i zaboravili na njega. Blago onima koji ga imaju i nose – stekli su ovde na zemlji milost Božiju, za sebe i za svoje najbliže. Uostalom, kad dođe trenutak koji se zove smrt niko ništa sa sobom ne ponese sem prekrštenih ruku i pravednih dela svojih. Koliko puta sam nem stajao pred česmom na putu i čitao tekst da česmu podiže taj i taj da utoli žeđ žednom putniku.Zar to nije divno?
O Da li ste ikada upoznali čoveka koji je zaista veličanstven u ljudskim vrlinama?
– Da. Pored patrijarha Pavla, imao sam sreću i zadovoljstvo da upoznam, među duhovnim licima, divne ljude, angele u telu, koji su slobodno mogli reći: „Ne živim ja već Hristos u meni“. Jedan od njih je dugogodišnji duhovnik manastira Žiča, arhimandrit Dositej. Navešću samo jedan od brojnih primera, kad je svetio vodicu. Bilo je zimsko doba. Kamen je od studi pucao. Sreo je beskućnika, skinuo svoj kaput i ogrnuo ga. Monah Agaton, hilandarski starac koji je disao samo da bi nekom dao duhovnu pouku, sav je kipteo od dobrote i duhovne lepote. Arhimandrit Tadej vitovnički mnogima je bio pouzdani duhovni putevoditelj. Nikoga nije odbio, svakoga je primao sa njegovom mukom i pružio mu duhovni lek. Nije umeo, a ni hteo, da se štedi. Jednom je, za jedan dan, primio pedesetoro nevoljnih. Promenili su svet sva trojica duhovnika, ali se i dalje mole za nas, kao što su se predano molili i u ovom svetu.
o Šta ste naučili od patrijarha Pavla?
-Jednom prilikom rekao sam patrijarhu Pavlu: „ Vaša Svetosti, Vi stalno govorite da je skromnost najveća vrednost. Verujte mi, nije. Ne pamtim da sam skoro čuo da je to neko rekao. Najčešće se čuje on je bogat, moćan, uticajan, ima moćne prijatelje, može da završi svaki posao, druži se sa biznismenima, ima kuma doktora….Niko ne pominje skromnost“. Na to mi patrijarh Pavle odgovori: „Dragane, može ceo svet da govori šta hoće, ali za mene je skromnost bila i ostala najveća vrlina“. Za njega je uistinu i bila. Bio je sazdan od dobrote i poštenja. Ničeg nameštenog i od poze nije bilo kod njega. Zbog toga ga je narod i voleo. Skromnost ne može da se odglumi – ili je imaš ili je nemaš.
O Da li vera pomaže čoveku da srećnije i zadovoljnije živi?
– Pomaže. Hrišćanska etika uči čoveka da bude bolji, da ljubi bližnjeg kao samoga sebe, da ne krade, ne laže… Sve je dato u Dest Božijih zapovesti, u hrišćanskoj etici. Kada bismo češće čitali Novi Zavet, išli na bogosluženja i živeli po hrišćanskim načelima bili bismo srećniji i zadovoljniji. Iz nezadovoljstva se rađa i nesreća. Nije cilj religije da u čoveku ostavi pustoš, već da ga učini srećnim.
– „ Dobročinstvo“ je pokloničke agencije srpske crkve. „Dobročinstvo“ je osnovano 1990. godine sa namerom da kroz putovanja na sadržajan način omogući našim sunarodnicima odlazak na izvore duhovnog i nacionalnog identiteta, da se pomole u našim svetinjama, u manastirima. Istovremeno i da se upoznaju sa njihovom istorijom i umetničkim vrednostima, da pohode Svetu zemlju; Svetu Goru, manastir Hilandar. Kroz putovanja, „Dobročinstvo“ neguje i produbljuje prijateljstva i bliskosti sa narodima sa kojima delimo istu veru. Šire, omogućuje putnicima da se upoznaju sa kulturom i istorijom drugih naroda: Mađara, Turaka, Izraelaca….
O A da li može da srećno i duhovno živi i onaj ko ne veruje u Boga?
– Ima ljudi koji se izjašnjavaju kao ateisti, često su dobri, plemeniti, lepo se odnose prema drugim ljudima, zadovoljno i srećno idu kroz život ispunjeni poslom koji rade i porodicom koju imaju. Ja verujem da je Bog duboko u njima ali ga oni nisu saznali kao Boga iako žive po njegovim načelima.
O Da li znate kako da postanemo bolji ljudi?
– Otac Tadej vitovnički je rekao : „ Uspostavi mir u sebi i bićeš u miru sa celim svetom“. To, naravno, nije nimalo lako. Čovek treba stalno da se bori sa iskušenjem zla u sebi. A kad taj mir uspostavi, imaće ljubavi za sebe, ali će se ta ljubav prelivati i na druge. Treba svakog čoveka gledati kao brata, truditi se da nikoga ne povredimo, jer svaki čovek je sazdan po liku Božijem. Toliko nam treba da bismo bili srećni, a često i to malo ne možemo da imamo.
O Svet je postao isuviše materijalan. Da li je duhovnost izgubila bitku?
– Ne, duhovnost nije izgubila bitku, niti će je ikad izgubiti. Svet bez duhovnosti – to je kao čovek bez duše. Duhovno drži čoveka. Uspešan čovek na Zapadu sve više traži psihologa, a na pravoslavnom Istoku duhovnika. Opterećujući rad proizvodi umor a umor nezadovoljstvo. Čovek bi trebalo da bude radostan i zadovoljan. Bez duhovnosti nema ni radosti.
O Da li je Sveta Gora mesto gde materijalno nema nikakvu moć?
– Sveta Gora živi 1000 godina. Drže je post i molitva njenih monaha. Oni su napustili „svet“ da bi bili intimni sa Bogom. Ta intimnost sa Bogom – mistika, jeste smisao njihovog monaškog života. Manastiri su stari, oštećeni, zahtevaju obnovu. Za obnovu su potrebna sredstva. Monasi moraju da ih pribave. U tom smislu materijalno dolazi na Svetu Goru. Ako neki monah nosi skupe patike, dobio ih je na poklon, one su za njega udobna i jaka obuća, jer mnogi rade u šumi ili bašti. Monasi su došli praznih ruku na Svetu Goru, praznih ruku žive na Svetoj Gori, i praznih ruku će otići u večnost.
O Koja je ljudska osobina po vama najgora?
– Pakost i duševna pokvarenost. Kada drugome činite zlo i radite o glavi. Ogovaranje. Širenje neistina. Nažalost, upoznao sam i takve ljude. Ničeg ljudskog u njima, sem ljudskog fizičkog obličja. A i oni takvi postoje da bi nas opominjali kakvi ne treba da budemo.
O Šta je to po vama najlepše u čoveku?
-Dobrota. Iskrenost. Plemenitost. Potreba da se drugima pomogne. Da se ni za koga ne kaže ništa ružno. Da ne bude povod svađe i raznih podela. Da bude miritelj.
O Šta se strancima najviše dopada?
– Od aprila do oktobra vodimo naše sugrađane po manastirima Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine. Svakog vikenda vodimo na Ostrog, to veliko svetilište Srpske crkve i naroda. Strancima se najviše dopadaju naši srednjovekovni manastiri Raške i Moravske škole, zadužbine Nemanjića.
o Šta se ponese u sećanju sa Svete Gore?
– Sveta Gora je jedinstvena u svetu, država monaha, poslednji kovčeg Vizantije. Mesto gde vreme prolazi, a mudrost se umnožava. Sveta Gora je bila i ostala mesto molitve. Ostala je mesto na kome su lepotom Hrista zablistali toliki svetitelji, mesto sa kog su se duhovno preobrazili brojni narodi. Svetom Gorom leluja miris večnosti. Njeni manastiri, vekovima stari, divnih arhitektonskih oblika i bogati umetničkim dragocenostima, natapani su mirisom tamjana. Drhtavi plamen sveća miluje likove u hramu naslikanih svetitelja, naših istinskih zastupnika pred Presvetom Trojicom, i razgoneći tamu, urezuje se nezaboravanim utiskom u naša pamćenja. Raskošno zelenilo koje je prekrilo Svetu planinu i obgrlilo njene manastire, u saglasju sa morskim plavetnilom, čini jedinstveni i neponovnjivi pejsaž. I sama priroda, svojim skladom, peva u slavu Gospodnju.
S jedne je strane šuma i put, s druge reka i vinogradi, a u srcu veličanstvena crkva i manastir Drenča u čijoj se porti šepure paun i paunica.
– Nabavila sam ih da se gorde umesto nas – kaže nam mati Fotina, igumanija manastira.- U nama ima toliko gordosti da i kada sve odbacimo ostane uvek sakriveno negde neko parče.
Blistaju na suncu paunove šare takmičeći se sa lepotom crkve iz vremena kneza Lazara koja je “ taman stasala“ ( sagrađena oko 1355) da sa u njoj pomole junaci koji će krenuti u Kosovski boj.
Sada restauriran, nov i blistav, miriše on i dalje na tu slavnu bitku i nade koje su u molitvama pred Gospodom polagali junaci. Možda se nekome učini da je video i samog časnog kneza zabrinutog, koji je nekada u manastiru često boravio, ali to je ovde kažu normalan osećaj. Ljudi vide razne stvari, mistika i starina učine svoje, pa mnogi dolaze ovde verujući da će se susresti sa Bogom ali i sa prošlošću i čuti neki savet „odozgo.“
– Dolazi nam puno Rusa, ne znam kako, prepoznali su nas po nekom osećaju – govori mati Fotina. Možda i zbog čajeva koje ovde pripremamo.
Istorijat
Manastir Drenču su podigli monah Dorotej (njegova grobnica je otkrivena tokom radova na obnovi crkve), treći hilandarski iguman, i njegov sin Danilo u periodu od 1350. do 1355. godine. Manastir se pominje u Žičkoj povelji iz 1382. koja se čuva u manastiru Sveti Pantelejmon na Svetoj gori.
Čajevi su ovde mirisni i sveži kao da su biljke sad ubrane, čemu treba zahvaliti mati Fotini koja ih bere nežno i još brižnije suši kako bi ostala zelena boja ili boja cveta.
– Pravimo ovde melem za sinuse, veoma efikasan i dobar za decu – kaže mati Fotina.- Gavez nam je najvažniji melem jer leči kosti, muskulaturu, uklanja bol. Imamo kreme protiv uboda insekata i komaraca.
S vremena na vremne izađe iz ove manastirske radionice novi proiozvod jer vredne ruke monahinja nikad ne miruju.
– Čovek je stvoren po liku Božjem, pa treba da bude kreativan – kaže mati Fotina.
Mnogi se melemi prave u manastiru Drenča ali je manastir najpoznatiji, ipak, po rakiji, vinu i likerima. Od pamtiveka se ovde pravilo vino, a nekada je postojao vinovod od pojata u brdima do manastira. Monasi su grožđe cedili u vinogradu i transportovali ga vinovodom do manastira. Monahinje danas prave manje količine, samo za lek. Možda bi količine bile veće da imaju vlastito imanje, ali država im je oduzela hektare hektare i nikako da vrati.
Tu je čuvena prvoklasna rakija od grožđa, od kajsije, dunje i kruške. Ne zna se koja je bolja. Sve prirodne bez drugih primesa.
– Pravimo i cipuru – veli mati Fotina. – To je nešto kao mastika.
Rakije manstira Drenča su više lek nego piće. Prave se u malim količinama i služe za po jednu ujutru.
Lek su i likeri aronije, drenjina, kupina, maline koji služe za spuštanje temperature, jačanje organizma, unošenja velikih količina vitamina C.
Nekada su sve poslove obavljale mnogobrojne monahinje a danas je slovo spalo samo na mati Fotinu.
– Sestra Paraskeva je pala u postelju, pa sam ostala sama – veli nam igumanija. – Ovo je manastir u izgradnji sa tek završenom renoviranom i restauriranom crkvom Vavedenje presvete Bogorodice, veliki je i možda to sputava sestre i iskušenice da nam ovde dođu.
Dugo su manastir Drenča i crkva bili u ruševinama. Još od 1454. godine kada su je porušili Turci. Vekovima je čekala svoj trenutak. Konzervatorsko-restauratorski radovi započeti su 1952, prema projektu arhitekte Branislava Vulovića, i trajali su jedno vreme, do prekida. Nastavljeni su tek 2002. po revidiranom projektu, čiji je autor profesor Arhitektonskog fakulteta u Beogradu Mirko Kovačević. Sa izuzetkom Đurđevih stupova, u Srbiji nema objekata ove vrste čijoj obnovi se tako celovito i temeljno pristupilo. Drenča je obnovljena iz korena da izgleda „lepše nego kada je sagrađena“.
Narod je voli i okuplja se o svakom prazniku. Dolaze i putnici iz daleka, sa namerom da vide velelepni srednjovekovni manastir i nadaju se povratku.
Pamte lepotu crkve i porte, i mir u duši i liker od drenjina, rakiju od dunje, čaj od kamilice. A možda od svega najviše mati Fotinu koja nas ispraća rečima:
– Radujemo se susretima jer ko je ugostio brata svoga, ugostio je i Gospoda.
