Maglič je zagonetan za nauku, privlačan za turiste. Tvrđava kao magnet odvlači pogled putnika u visine, ukazujući na svoju lepotu. Zimi je to nestvaran prizor izmešane beline oblaka i snega, leti je to slika rascvetalog jorgovana i monolitnog kamena.
Maglič je čaroban, mističan i privlačan. Poziva da se uspnete do vrha, koji se sada naziva Stolov, ali je njegovo pravo ime Kamarište ili Ravni sto. Tako je nazivan u prethrišćanskom vemenu. Maglič miriše na maglu, kao i reka Maglaštica koja tuda protiče, pa nema sumnje da je magli baš tu dom.
Kule i zidine koje danas vidimo podigao je arhiepiskop Danilo Drugi, srpski plemić-monah, arhijerej, ratnik, državnik i književnik, moćan i poštovan na dvorovima Nemanjića u 13. i 14. veku. Bio je komandant odbrane Hilandara i desna ruka kralja Milutina. Nosio je i mač i krst.
Ali, pre nego što je on podigao novo, tu je bilo starije utvrđenje. Arheolška istraživanja su registrovala ostatke keramike iz tog starijeg grada, sličnih onima pronađenim u tvrđavi Ras. Pojedini naučnici pretpostavljaju da je Maglič mogao da sazida Stefan Prvovenčani, kao zaštitu srca srpske države od prodora Huna i Bugara, iz pomoravske ravnice.
Građen je da bude neosvojiv. Upotreba sprava ili juriš vojske nije bio moguć zbog strmih padina. Za sprečavanje brzog upada s jedine otvorene strane, presečena je jarkom stena na kojoj je zamak sagrađen.
Tako je postao neosvojiva kula stražarnica nad karavanskim putem koji je spajao Nemanjinu Studenicu, sa Žičom, koju je Stefan Prvovenčani podigao kao sedište arhiepiskopije. U slučaju napada,tim putem, stanovništvo je moglo da da potraži sigurnost u Magliču.
Čuvao je lepi, moćni Maglič i drevni put koji je spajao jadranske luke s Pomoravljem i Podunavljem. Osam moćnih kula, čvrsti bedemi, voda obvezbeđena cisternama u kamenu- svi preduslovi za dug boravak su ostvareni.
U okviru utvrđenja pronađeni su i ostaci velike palate, prostrane crkve posvećene Svetom Đorđu i rezidencijalne zgrade za stanovanje. Otkud sve to u vojničkom utvđenju? Možda je odgovor dao učenik i biograf Danila Drugog koji je zapisao:
“ U Magliču gradu, i tu su bila poznata dela njegovih trudova. Jer u njemu podiže prekrasne palate i ostale ćelije, na prebivanje onima koji su tamo. I tu, u crkvi Svetog Georgija, u gradu tome, utvrdi božanstveni zakon da se u njoj neizmenjeni svagda vrši, obilno u njoj postavivši božanstvene knjige i sve ostale crkvene potrebe. Za takve njegove mnoge podvige i priloženija domovima Božjim, neka mu Gospod dade večno blaženstvo…“
Danilo Drugi bio je plemić i ratnik, aktivan u političkom životu, nastupao je kao pomiritelj, prvo kralja Dragutina i kralja Milutina, a zatim Milutina i Stefana Dečanskog. Bo je Milutinov najpoverljiviji saradnik, a kao prosvetitelj je srpskom narodu ostavio najvažniju srednjovekovnu knjigu „Žitija kraljeva i arhiepiskopa srpskih“ koje je pisao sa svojim učenicima. To je najvažnije biografsko delo o svetovnim i duhovnim srpskim vladarima srednjeg veka. Rukovodio je radovima na zadužbinama Banjskoj i Visokim Dečanima, a sam dozidao pripratu i crkvu Bogorodice Putevoditeljice u Pećkoj patrijaršiji.
Smatra se da je grad utemeljio Uroš I Veliki koji je Srbiju uzdigao zahvaljujući bogatstvima iz rudnika. Maglič je čuvao, zajedno sa drugim utvrđenjima, bogatstva iz rudnika.
U isto vreme, Uroš je, po predanju, zasadio duž litica Ibarske klisure aleju jorgovana. Želeo je da obraduje svoju nevestu Jelenu Anžujsku i učini joj dolazak u njegovu zemlju – prijatnijim.
Ti jorgovani, mirisni i bujni, i danas cvetaju, ukazujući na živu prošlost koja žubori,moćno i stameno kao i Ibar moravskom Srbijom.
Dijana Dimitrovska
Konji
Oko Magliča mogu da se vide divlji konji koje deca hrane šećerom i jabukama. Oni nisu plašljivi pa je susret sa konjima prelepo iskustvo. Turistički vodiči povezuju ih sa legendom koja kaže da je Miloš Obilić baš tu tražio najmoćnijeg konja na kome će da odjezdi na Kosovo ravno. Tu je našao Ždralina sa kojim će zajendo ući u istoriju. Potomci Ždralina i danas jezde po obroncima oko Magliča.
Ana Anđelina Komnina Dukina bila je jedno vreme, bez sumnje, najmoćnija osoba u srpskom kraljevstvu. Moćnija, govorilo se, i od svog supruga, srpskog kralja Radoslava Nemanjića. Zajedno sa njim kraljevala je od 1228. do 1234.godine.
Najstarija ćerka epirskog despota i solunskog cara Teodora Anđela Duke Komnina i Marije Petralifene koja je pripadala vizantijskog porodici italijanskog porekla, udala se za srpskog kralja Radoslava iako su bili u sedmom stepenu krvnog srodstva.
Političke prilike tada su bile takve da sedmi stepen srodstvo nije smetao, a samo par godina pre toga, u slučaju jedne druge žene – jeste.
Stefan Prvovenčani, otac Radoslavljev pokušao je, naime, 1216. godine da organizuje brak između svog najstarijeg sina (Radoslava) i Teodore, ćerke Mihaila I Komnina Duke osnivača epirske despotovine. Ali – nije išlo. Crkva je zabranila sklapanje braka zbog bliskog krvnog srodstva. Bio je to sedmi strepen krvnog srodstva, što se smataralo nedopustivim za brak, pa do njega nije ni došlo.
Nove političke prilike omogućile su ubrzo da se ipak orode epirska i srpska dinastija.
Na sklapanje braka insistirao je Anin otac Teodor jer mu je bila potrebna podrška moćne Srbije. Iako je Ana bila u istom stepenu krvnog srodstva sa Radoslavom kao i Teodora – volja glavara bila je presudna. Kanonska pravila su mogla da budu prekršena ili bar im se progledalo kroz prste.
Pripreme za brak koje su učvrstile vezu epirske despotovine i srpske kraljevine trajale su, kako su zabeležili hroničari, gotovo godinu dana. Verovatno je brak konačno blagoslovio i srpski arhiepiskop Sava.
Ana i Radoslav su se venčali 1219. ili 1220. godine.
Tada je Radoslav Ani poklonio čuveni verenički prsten koji i danas možemo da gledamo u Narodnom muzeju u Beogradu i zamišljamo sa kakvom radošću ga je ona primila od Radoslava i sa kakvom nadom ga je on njoj dao.
Verenički prsten koji je Radoslav poklonio Ani ima masivnu glavu sa natpisom na grčkom jeziku u sedam redova i stihovima.
Na njemu piše:
„ Ovo je verenički prsten Stefana, izdanka loze Duka, te stoga, Ano iz roda Komnina,u ruke ga primi“.
Stihove je sastavio lepanski mitropolit Jovan Apokavk. Prsten je izrađen najverovatnije u Solunu pre nego što će Ana Doći u Srbiju, kada se već znalo da će venčanja biti.
Tekst je napisan na grčkom zato što je, u to vreme kraljević, Radoslav, želeo da naglasi svoje grčko poreklo, pošto je po majci bio unuk vizantijskog cara Alekseja III.
Neobičan splet okolnosti odigrao se gotovo 800 godina kasnije kada je ovaj prsten voljom Božjom stigao u Srbiju.
Prsten je vraćen Srbiji zaslugom akademika Dejana Medakovića koji ga je 1960-ih primetio kod jednog minhenskog antikvara. Kada se raspitao o prstenu dobio je podatke koji su ga šokirali. Prsten je poticao iz Srbije, iz doba Nemanjića, i najverovatnije verenički prsten kralja Radoslava.
Smesta je o tome obavestio Narodni muzej u Beogradu. Nadležni su hitro reagovali. Iz budžeta je izdvojen novac za otkup. Akademik Medaković dao je minhenskom trgovcu 5000 tadašnjih maraka. U Srbiju je doneo neprocenjivu istorijsku relikviju – verenički prsten kralja Radoslava.
Lepa Ana stići će u Srbiju, na dvor u Paunima ( u blizini Uroševca) gde će se obaviti i svadba. Staviće na prst verenički prsten i otići sa Radoslavom na medeni mesec u Zetu. Početak je nagoveštavao radost, ali neće je baš biti.
Ana je bila lepotica krajnje slobodnog ponašanja. Lepa, ljupka, vitka, vragolasta unela je živost u srpski dvor, otmenost i kulturu. Ali, zavrtela je mozak kralju Radoslavu do te mere da je pokušavao pod njenim uticajem da tek osamostaljenu srpsku crkvu ponovo dovede pod grčku vlast.
Monah Teodosije Hilandarac u drugoj polovini 13. veka zapisao je:
„ Blagočastivi Radoslav kralj postade pokoran ženi, od koje i bi povređen umom“.
Zaista, Radoslav se u potpunosti oslanjao na tasta Teodora, što se pripisuje Ani. To je smetalo srpskoj vlasteli. Radoslav je imao mlađeg brata Vladislava koji je bio protiv progrčke politike pa se udržio sa vlastelom. Zbacili su sa prestola Radoslava početkom 1234. godine.
Poniženi i uplašeni Radoslav i Ana odlaze za Dubrovnik, gde su ih lepo primili. Ali razmažena, ponosita i vragolasta Ana nije mirovala. Teodosije Hilandarac beleži da mu „ zbog lepote žene njegove stadoše zavideti mu u Dubrovniku“.
Odlaze iz Dubrovnika. Lađom stižu u lepi Drač. Tu se odigrava ljubavna drama. Po nekim izvorima, u Draču Ana stupa u vezu s komandantom grada , nekim Frankom, koji je čak nameravao da ubije Radoslava. Drugi izvori kažu da mu je jedan „ Fruz“ ( Francus) zapretio i oteo ženu.
U svakom slučaju – tu su se razišli. Ili, kako je Hilandarac zabeležio: „ Posle kratkog vremena bi lišen te zlonaravne i lukave žene u Draču.“
Pod kakvim okolnostima – ne zna se. Tajna je obavila lik Ane u svim kasnijim godinama.
Radoslav se vratio u Srbiju gde se zamonašio pod imenom Jovan. A Ana, žena zbog koje je „ postradao umom“ nestala je u naslagama prošlosti. Moguće je da se vratila u Epir svome ocu, gde se možda zamonašila, a moguće i da se zamonašila i u Srbiji. Ko zna. Nije dokazano ni da su imali sina Dragoslava Jovana. Prekrio bi je zaborav da nije vereničkog prstena koji i danas živo priča ljubavnu priču Ane i Radoslava.
Bila je toliko moćna vladarka da je uspela ono što je retko kome pošlo za rukom. Ubedila je svog pravoslavnog muža i vladara da se okrene Veneciji, katolicima i papi!
Stefan Nemanjić je to i uradio, postavši prozapadni srpski vladar.
Ali, taj potez je bio duboko taktički i omogućio mu je da dobije papsku krunu, a da država koju je tek bio preuzeo od oca stekne status međunarodno priznate kraljevine.
Ako je to bila cena, Stefan Nemanjić, koji će posle krunisanja dobiti naziv Prvovenčani ( stari izraz koji označava venčanje sa krunom) žrtvovao se za – državnu stvar.
Lepa Venecijanka, svetle puti, oniža ( visoka tek 162 santimetara) sa lepim osmehom ( sudeći po podatku antropologa da je u trenutku smrti imala sve zdrave zube) bez sumnje je znala kako da ubedi muža da učini pravu stvar za sebe, za dvor i za Srbiju.
Poticala je iz vladarske porodice mletačkih duždeva, bila je unuka slavnog dužda Enrika Dandola, odrasla je u blagostanju i sigurno ne bez manira i elokvencije.
Interesni brakovi u to doba, bili su uobičajeni i ona je pristala da se uda za Stefana Nemanjića, pošto je ovaj prethodno oterao svoju prvu ženu Vizantinku Evdokiju.
Nemoguće je ne primetiti kako se Stefan vodio za interesom u ljubavi. Dok je Vizantija bila moćna, Stefanu je odgovarala vizantijska princeza koju je izabrao za ženu. Kada mu je bila potrebna podrška Mletačke republike i papske stolice, Vizantinka mu je predstavljala teret. Postala je „preljubnica“ a „ imala je i šugu“ zbog čega je Stefan izbacio na ulicu samo u košulji. Da li je zaista prevarila muža, ili je do skandaloznog raskida došlo jer je Stefanu trebao novi interesni brak – ne znamo.
U to vreme Venecija je imala jak uticaj na Balkansko poluostrvo i Ana Dandolo mu je savršeno odgovarala.
Brak je brzo utanačem a venčanje još ekspresnije. Po jednima, Ana Dandolo i Stefan Nemanjić venčali su se u Veneciji ( koja je manje – više izgledala isto kao i danas) . Bila je to raskošna svadba kojoj su prisustvovale sve patricijske porodice. U Ras, gde je u to doba bio srpski dvor, mladenci su se vratili galijom, pa karavanima. Kažu da je princeza sa sobom vodila i armiju italijanskih zanatlija, koji su trebali da joj skroje dom po meri i ukusu.
Bez sumnje je takav i napravljen, ali zbog drvene građe nemamo tu privilegiju da se danas divimo ostacima srpskog srednjovekovnog dvora.
Za Anom Dandolo iste godine, 1217, ubrzo je u Srbiju stigla i papska kruna. Na nju je Stefan čekao 15 godina. Doneo je poseban papski legat, preko Splita. Stefan je krunisan na svečanoj cerenomiji , kada je, kako se navodi „ krunu primila i Ana Dandolo“.
Tu je Ana postala kraljica i to dostojanstvo je nosila sve do smrti muža 1227. godine.
Ana Dandolo je sa Stefanom Prvovenčanim imala Predislava ( koji će postati kasnije arhiepiskog Sava II) Uroš ( kralj Stefan Uroš I) i možda ćerku Renijeriju ( nije pouzdano).
Uroša koji je postati kralj, neobično je poštovao svoju majku. Kada je Ana umrla ( ne zna se pouzdano koje godine pretpostavlja se 1265. ) sahranio je u svojoj zadužbini, Sopoćanima.
Iznad njenog groba dao je da se uradi velelepna freska koja predstavlja sliku Aninog opela. Oko njenog odra je Uroš u vladarskoj odeždi sa krunom na glavi, a iza njega prinčevi Milutin i Dragutin, princeza Brnjača ( sve Anini unuci) i snaja, kraljica Jelena koja ljubi Aninu levu ruku. Naslikan je i arhiepiskop Sava ΙΙ, ceo dvor, sveštenstvo. Arhiepiskop Danilo II u kasnijem periodu navešće da je Anina smrt ličila na Bogodoridičinu.
Budući da je freska urađena između 1263. i 1268. godine pretpostavlja se da je umrla tokom 1265, gotovo četiri decenije posle smrti svog muža.
Veličanstvena istorijska kompozicija Smrt Ane Dandolo kao i Uspenje presvete Bogorodice ( prikazano na 40 metara kvadratnih ) preživele su najstrašniju strahotu koju jedno umetničko i istortijsko delo može da doživi. Dvesta godina je crkva Svete Trojice u Sopoćanima bili ruševina bez krova. Dvesta godina su po Aninom odru šibali vetrovi, udarale kiše, ledile se pahulje – ali na radost srpske istorije i nas, freske su čudom preživele.
Smrt Ane Dandolo i danas verno svedoči o vremenu u kome je Srbija postala međunarodno priznata kraljevina, o jednoj ženi, strankinji koja je za to, bez sumnje, zasluža. Ženi koja je sa radošću došla u Srbiju i više nikada nije nogom kročila u rodnu Italiju. Njeno srce zauvek pripada Srbiji.
Evdokija Anđel je bila prva strana princeza na nemanjićkom dvoru i nema sumnje da je i zbog toga plenila pažnju. Ali, pre svega bila je lepotica koja je svojom pojavom „ obasjavala Vizantiju svakoga jutra kada se probudi, na radost podanika“. Stigla je u Srbiju neposredno pošto je ugovoren brak između nje i Stefana Nemanje, koji će kasnije postati prvi srpski kralj i dobiti naziv Prvovenčani.
Brak koji neće biti srećne ruke, ugovorili su u to vreme vladar i stric prekrasne princeze vizantijski car Isak II Anđel i otac Stefanov-veliki srpski župan Stefan Nemanja.
Princeza je stigla u Srbiju 1191. godine i njena pratnja je dovela do Skoplja, buduće srpske prestonice do koje će se isto tako pratiti kasnije i neke druge vizantijske princeze – srpske snajke. Bila je veoma lepa i mora da je mladi Stefan bio presrećan kada je ugledao kakvu su mu ženu namenili.
Sigurno da je takva lepotica i na srpskom dvoru izazvala veliku pažnju i divljenje zbog svoje lepote. Mora da joj je bilo teško u početku, jer su postojale velike sociološke, kulturne i ekonomske razlike između Carigrada, koji je bio centar sveta i Srbije, zemlje u usponu.
Brak je sklopljen, počeo je lepo i deca su polako dolazila na svet, najpre sin Radoslav, pa Predislav, Vladislav i ćerka Komnena.
Srpski istoričari su zabeležili da su deca bila vaspitana mahom u grčkom duhu. Podvlači se i da je tako Radoslav, najstariji sin koji će postati naslednik, bio toliko progrčki orijentisan da se jedva smatrao Srbinom.
Izgleda da je sve bilo u redu u periodu dok je Srbijom vladao veliki župan, ali su se stvari počele menjati kada je on za naslednika, imenovao baš Stefana a ne Vukana koji je bio stariji sin i kome po primagenituri pripada žezlo. Počeli su problemi među braćom i bitka za presto.
U jednom trenutku Vukan uspeva da zbaci mlađeg brata Stefana sa prerstola i vlada, ali tek dve godine. U tim prelomnim trenucima za državu, prelamala se i lična sudbina supružnika.
Lepa srpska županka, iznenada, jedne noći, izbačena je samo u košulji na ulicu! Ima onih koji kažu da je izbačena potpuno gola.
Jedni su govorili da je Stefan zatekao Evdokiju u preljubi zbog čega je postupio tako naglo i dramatično. Drugi izvor kaže da je županka imala šugu i da je Stefan proterao iz straha da i njega ne zarazi. Postoje i treći navodi koji kazuju da je Stefan često bio sa drugim ženama što je Evdokiju naljutilo, pa je ona želeleći da mu se osveti za prevare koje je i sama činila.
Uglavnom, mnogo se u istoriji spomiju preljube, a gde ima dima ima i vatre, pa većina istoričara smatra da je izvesnije da su one bile izvor ove Stefanove preke odluke. Takođe smatra se da je logičnije da je Jevdokija uhvaćena u neveri, što potkrepljuju njenim ponašanjem koje za srpski dvor nije bilo prikladno.
Uglavnom, Stefan je bio strašno ljut kada je svoju ženu izbacio iz dvora samo u košulji ( ili bez nje). Ali i sam je bio dugo povređen jer će kasnije zapisati da je jedna od najvećih vrlina i težnji čoveka časna žena:
„Časna žena u domu muža svoga draža je od svakoga bisera i dragoga kamena“ , zapisao je.
Evdokija se našla u košulji na ulici i da nije bilo Vukana – ko zna kako bi prošla. Vukan je sklonio Jevdokiju u svoju kuću, dao joj odeću, i ona jew neko vreme boravila kod njega. Zatim je džentlmenski dopratio kući u Carigrad.
Tu će carigradska crkva razrešiti brak Evdokijije i Stefana 1202. godine i zvanično. Stefan i Evdokija u braku su bili deset godina. Deca koju su imali po tadašnjim običajima ostala su na dvoru.
Kada se vratila u Carigrad Jevdokija se brzo snašla. Izvori kažu da je postala ljubavnica Aleksija Duke Murzufla, koji će početkom 1204. godine postati car, pošto je a Evdokijinog oca cara Aleksija III prognao. Bivša srpska snajka će se udati za svog ljubavnika, ali ni tu neće biti srećnog epiloga.
Prvom prilikom Aleksije III će mu se osvetiti i to tako što će, vrativši se iz prognanstva, naložiti da ga oslepe. U jeku krstaške najezde, nesrećnog Murzufla će krstaši zarobiti a zatim i pogubiti.
Očajna, ljuta i nesrećna Evdokija, nije mogla ništa.
Na kraju se udala i treći put, za Lava Zgura, vizantijskog velikaša koji je vladao Korintom. Ni tu nije doživela sreću. Zgur se 1208. godine ubio pošto je bio opsednut i bez izlaza u tvrđavi koju su opseli Latini.
Nestala je sa istorijske scene pošto se odselila kod svoje sestre u Malu Aziju.
Burne ljubavi i brakovi čekali su i našeg Stefana, koji će se takođe još dva puta ženiti, najpre sa bugarskom princezom a zatim sa mletačkom-Anom Dandolo koja će umreti pre nego što će iz Vatikana stiću prva srpska kruna.
Te 1217. godine, poseban papski legat je preko Splita stigao u Srbiju noseći krunu za Stefana kojom je iste godine krunisan. Venčao se sa krunom, što je drevni izraz, i dobio naziv – Prvovenčani.
Nije baš sjajno startovala vladavina Stefana Nemanjića (oko 1166-1227/28) koga je njegov otac veliki župan Stefan Nemanja odredio za naslednika prestola kao srednjeg sina, umesto najastarijeg.
Početak njegove vladavine biće u znaku gorčine starijeg brata Vukana zbog nepravde ali i u neprekidnom strahu da će ga nezadovoljni stariji brat svrgnuti sa prestola, što će se zaista kasnije i dogoditi.
Sve vreme svoje vladavine a i posle u dvogoidišnjem izgnanastvu Stefan Nemanjić će se za presto koji mu je otac ostavio boriti potiv starijeg brata i njegovih moćnih saveznika koji su gledali svoje interese. Vukan sve vreme kuje zaveru, čak i dok je otac Stefan Nemanja još živ i u Hilandaru, svojoj veličanstvenoj zadužbini gde tihuje sa sinom Savom, i posle očeve smrti 1199. godine. Traži pomoć i od pape sa kojim je u dobrim odnosima.
Ali i Stefan koji shvata da bez podrške velikih neće uspeti da se održi na pretestolu, stupa u kontakt sa papom i traži krunu za sebe.
Kada Vukan za to sazna silno će se naljutiti i u savezu sa mađarskom vojskom krenuće 1202. godine na brata. Stefan Nemanjić moraće da se skloni u Bugarsku, gde će sagledati lošu situaciju po sebe i tražiti rešenje.
Sreća će mu se ubrzo osmehnuti, kada su se Mađari povukli iz srpskog Braničeva pred naletom Bugara, Stefan se vratio na presto velikog srpskog župana dok se Vukan povukao u Zetu.
Tako se te 1204. godine ostvarila očeva želja da Stefan vlada Raškom, a da Vukan bude veliki knez jedne oblasti.
Kada se Stefan ustoličio na čelu srpske države, u istoriji Balkanskog poluostrva počelo je jedno novo razdoblje. Srušeno je Vizantijsko carstvo pod naletima krstaša (Četvrti krstaški rat). Nastanak više novih država na tlu stare imperije promenio je odnos snaga na jugoistoku Evrope. Balkan se podelio na dva tabora. U jednom su bile države verne vizantijskom duhu: Srbija i Bugarska dok su u drugom bile nove države koje su bile za latinsku politiku.
Osnivanje Latinskog carstva u Carigradu Stefan Nemanjić je mudro pratio. Miran je ostao i Vukan u Zeti.
Braća su se pomirila tek kada je Sava iz Hilandara početkom 1208. godine doneo očevo telo. U Studenici, 19. februara 1208. godine Nemanja je sahranjen ponovo. Nad njegovim grobom Sava je izmirio braću.
Kao što se u vreme vizantijske nadmoći oženio vizantijskom princezom Evdokijom, koju je u vreme kada je tražio od pape krunu – oterao, navodeći kao razlog podatak da je ona imala šugu i da je uz to još bila neverna (Stefan je Evdokiju izbacio samo u košulji, ljut zbog njenih postupaka), tako se Stefan u novoj raspodeli političkih snaga po drugi put oženio.
Bilo je to 1217.godine, a izabranica je venecijanska princeza Ana Dandolo, unuka slavnog dužda Enrika, koja će pomoći mužu da dobije papsku krunu. Ubrzo po venčanju, koje se odigralo u Veneciji, Stefan je ponovo tražio od pape kraljevsku krunu i izvesnu moralnu potporu. Papa Honorije III odazvao se toj molbi jer je ona značila pridobijanje rimskoj stolici još jedne države.
Stefan je čekao 15 godina krunu i dočekao. Poseban papski legat koji je preko Splita stigao u Srbiju doneo je krunu za Stefana koji je 1217. godine njome krunisan na svečanosti u crkvi Sv. Petra i Pavla u Rasu. Tada je krunu primila i njegova supruga Ana Dandolo. Venčanje krunom drevni je izraz za čin krunisanja. Otada se Stefan naziva Prvovenčani.
Sveti Sava
Sava Nemanjić je Srpskoj crkvi dao nacionalni karakter. Vladiku Grka koga je zatekao u Prizrenu, sklonio je i umesto njega postavio Srbina, svog učenika. Sa naročitom državničkom pažnjom formirao je arhiepiskopije.
Sedište arhiepiskopije bilo je u Žiči, Stefanovoj zadužbini, koja je bila nedaleko od ugarske granice.
Episkopiju je postavio u Dabru, na Limu, na samoj bosanskoj granici, da suzbija bogumilstvo.
Zetska episkopija smeštena je u Boki Kotorskoj, na poluostrvo Prevlaka, van same prave Zete, a humska episkopija u Stonu, pored Dubrovnika.
U ranije vreme pravoslavni manastiri su bili podvrgnuti nadzoru katoličkog barskog nadbiskupa. Posle Savine akcije, međutim, taj odnos počinje da se menja u obrnutom smeru. Sava je pravoslavlje učinio državnom verom nemanjićke Srbije.
Preko sveštenstva na koje je sam neposredno uticao primerom i poukom, Sava je dizao i opšti kulturni nivo celog naroda. Državu Srbiju stvorio je fizički Nemanja, a duhovnu Sava.
Tako je Srbija za vreme Stefana Prvovenčanog Nemanjića dobila dve velike tekovine u svom razvoju: postala je kaljevina, a zahvaljujući bratu Savi dobila je svoju samostalnu crkvenu organizaciju. Ono što je započeo Nemanja, njegova deca Vukan, Stefan i Rastko – kasnije Sveti Sava, dogradila su s velikim uspehom, podižući na Nemanjinim temeljima moćnu državnu tvorevinu.
Poput oca i Stefan Prvovenčani je kraj života proveo kao monah (Simeon). Smrt ga je zadesila iznenada 1227. godine. Sahranjen je u prelepim Sopoćanima, gde će mu se kasnije pridružiti i supruga kraljica Ana Dandolo i sin kralj Uroš I.
Crkvi i narodu ostavio je u nasleđe manastir Žiču, istoriografiji i kulturi biografiju svog oca Stefana Nemanje (Žitije Stefana Nemanje). A sinovima, starijem Radoslavu i mlađem Vladislavu ostavio je sređenu državu i dobre odnose sa susedima – nasleđe koje svako samo može da poželi.
