Bila je toliko moćna vladarka da je uspela ono što je retko kome pošlo za rukom. Ubedila je svog pravoslavnog muža i vladara da se okrene Veneciji, katolicima i papi!
Stefan Nemanjić je to i uradio, postavši prozapadni srpski vladar.
Ali, taj potez je bio duboko taktički i omogućio mu je da dobije papsku krunu, a da država koju je tek bio preuzeo od oca stekne status međunarodno priznate kraljevine.
Ako je to bila cena, Stefan Nemanjić, koji će posle krunisanja dobiti naziv Prvovenčani ( stari izraz koji označava venčanje sa krunom) žrtvovao se za – državnu stvar.
Lepa Venecijanka, svetle puti, oniža ( visoka tek 162 santimetara) sa lepim osmehom ( sudeći po podatku antropologa da je u trenutku smrti imala sve zdrave zube) bez sumnje je znala kako da ubedi muža da učini pravu stvar za sebe, za dvor i za Srbiju.
Poticala je iz vladarske porodice mletačkih duždeva, bila je unuka slavnog dužda Enrika Dandola, odrasla je u blagostanju i sigurno ne bez manira i elokvencije.
Interesni brakovi u to doba, bili su uobičajeni i ona je pristala da se uda za Stefana Nemanjića, pošto je ovaj prethodno oterao svoju prvu ženu Vizantinku Evdokiju.
Nemoguće je ne primetiti kako se Stefan vodio za interesom u ljubavi. Dok je Vizantija bila moćna, Stefanu je odgovarala vizantijska princeza koju je izabrao za ženu. Kada mu je bila potrebna podrška Mletačke republike i papske stolice, Vizantinka mu je predstavljala teret. Postala je „preljubnica“ a „ imala je i šugu“ zbog čega je Stefan izbacio na ulicu samo u košulji. Da li je zaista prevarila muža, ili je do skandaloznog raskida došlo jer je Stefanu trebao novi interesni brak – ne znamo.
U to vreme Venecija je imala jak uticaj na Balkansko poluostrvo i Ana Dandolo mu je savršeno odgovarala.
Brak je brzo utanačem a venčanje još ekspresnije. Po jednima, Ana Dandolo i Stefan Nemanjić venčali su se u Veneciji ( koja je manje – više izgledala isto kao i danas) . Bila je to raskošna svadba kojoj su prisustvovale sve patricijske porodice. U Ras, gde je u to doba bio srpski dvor, mladenci su se vratili galijom, pa karavanima. Kažu da je princeza sa sobom vodila i armiju italijanskih zanatlija, koji su trebali da joj skroje dom po meri i ukusu.
Bez sumnje je takav i napravljen, ali zbog drvene građe nemamo tu privilegiju da se danas divimo ostacima srpskog srednjovekovnog dvora.
Za Anom Dandolo iste godine, 1217, ubrzo je u Srbiju stigla i papska kruna. Na nju je Stefan čekao 15 godina. Doneo je poseban papski legat, preko Splita. Stefan je krunisan na svečanoj cerenomiji , kada je, kako se navodi „ krunu primila i Ana Dandolo“.
Tu je Ana postala kraljica i to dostojanstvo je nosila sve do smrti muža 1227. godine.
Ana Dandolo je sa Stefanom Prvovenčanim imala Predislava ( koji će postati kasnije arhiepiskog Sava II) Uroš ( kralj Stefan Uroš I) i možda ćerku Renijeriju ( nije pouzdano).
Uroša koji je postati kralj, neobično je poštovao svoju majku. Kada je Ana umrla ( ne zna se pouzdano koje godine pretpostavlja se 1265. ) sahranio je u svojoj zadužbini, Sopoćanima.
Iznad njenog groba dao je da se uradi velelepna freska koja predstavlja sliku Aninog opela. Oko njenog odra je Uroš u vladarskoj odeždi sa krunom na glavi, a iza njega prinčevi Milutin i Dragutin, princeza Brnjača ( sve Anini unuci) i snaja, kraljica Jelena koja ljubi Aninu levu ruku. Naslikan je i arhiepiskop Sava ΙΙ, ceo dvor, sveštenstvo. Arhiepiskop Danilo II u kasnijem periodu navešće da je Anina smrt ličila na Bogodoridičinu.
Budući da je freska urađena između 1263. i 1268. godine pretpostavlja se da je umrla tokom 1265, gotovo četiri decenije posle smrti svog muža.
Veličanstvena istorijska kompozicija Smrt Ane Dandolo kao i Uspenje presvete Bogorodice ( prikazano na 40 metara kvadratnih ) preživele su najstrašniju strahotu koju jedno umetničko i istortijsko delo može da doživi. Dvesta godina je crkva Svete Trojice u Sopoćanima bili ruševina bez krova. Dvesta godina su po Aninom odru šibali vetrovi, udarale kiše, ledile se pahulje – ali na radost srpske istorije i nas freske su čudom preživele.
Smrt Ane Dandolo i danas verno svedoči o vremenu u kome je Srbija postala međunarodno priznata kraljevina, o jednoj ženi, strankinji koja je za to, bez sumnje, zasluža. Ženi koja je sa radošću došla u Srbiju i više nikada nije nogom kročila u rodnu Italiju. Njeno srce zauvek pripada Srbiji.
Evdokija Anđel je bila prva strana princeza na nemanjićkom dvoru i nema sumnje da je i zbog toga plenila pažnju. Ali, pre svega bila je lepotica koja je svojom pojavom „ obasjavala Vizantiju svakoga jutra kada se probudi, na radost podanika“. Stigla je u Srbiju neposredno pošto je ugovoren brak između nje i Stefana Nemanje, koji će kasnije postati prvi srpski kralj i dobiti naziv Prvovenčani.
Brak koji neće biti srećne ruke, ugovorili su u to vreme vladar i stric prekrasne princeze vizantijski car Isak II Anđel i otac Stefanov-veliki srpski župan Stefan Nemanja.
Princeza je stigla u Srbiju 1191. godine i njena pratnja je dovela do Skoplja, buduće srpske prestonice do koje će se isto tako pratiti kasnije i neke druge vizantijske princeze – srpske snajke. Bila je veoma lepa i mora da je mladi Stefan bio presrećan kada je ugledao kakvu su mu ženu namenili.
Sigurno da je takva lepotica i na srpskom dvoru izazvala veliku pažnju i divljenje zbog svoje lepote. Mora da joj je bilo teško u početku, jer su postojale velike sociološke, kulturne i ekonomske razlike između Carigrada, koji je bio centar sveta i Srbije, zemlje u usponu.
Brak je sklopljen, počeo je lepo i deca su polako dolazila na svet, najpre sin Radoslav, pa Predislav, Vladislav i ćerka Komnena.
Srpski istoričari su zabeležili da su deca bila vaspitana mahom u grčkom duhu. Podvlači se i da je tako Radoslav, najstariji sin koji će postati naslednik, bio toliko progrčki orijentisan da se jedva smatrao Srbinom.
Izgleda da je sve bilo u redu u periodu dok je Srbijom vladao veliki župan, ali su se stvari počele menjati kada je on za naslednika, imenovao baš Stefana a ne Vukana koji je bio stariji sin i kome po primagenituri pripada žezlo. Počeli su problemi među braćom i bitka za presto.
U jednom trenutku Vukan uspeva da zbaci mlađeg brata Stefana sa prerstola i vlada, ali tek dve godine. U tim prelomnim trenucima za državu, prelamala se i lična sudbina supružnika.
Lepa srpska županka, iznenada, jedne noći, izbačena je samo u košulji na ulicu! Ima onih koji kažu da je izbačena potpuno gola.
Jedni su govorili da je Stefan zatekao Evdokiju u preljubi zbog čega je postupio tako naglo i dramatično. Drugi izvor kaže da je županka imala šugu i da je Stefan proterao iz straha da i njega ne zarazi. Postoje i treći navodi koji kazuju da je Stefan često bio sa drugim ženama što je Evdokiju naljutilo, pa je ona želeleći da mu se osveti za prevare koje je i sama činila.
Uglavnom, mnogo se u istoriji spomiju preljube, a gde ima dima ima i vatre, pa većina istoričara smatra da je izvesnije da su one bile izvor ove Stefanove preke odluke. Takođe smatra se da je logičnije da je Jevdokija uhvaćena u neveri, što potkrepljuju njenim ponašanjem koje za srpski dvor nije bilo prikladno.
Uglavnom, Stefan je bio strašno ljut kada je svoju ženu izbacio iz dvora samo u košulji ( ili bez nje). Ali i sam je bio dugo povređen jer će kasnije zapisati da je jedna od najvećih vrlina i težnji čoveka časna žena:
„Časna žena u domu muža svoga draža je od svakoga bisera i dragoga kamena“ , zapisao je.
Evdokija se našla u košulji na ulici i da nije bilo Vukana – ko zna kako bi prošla. Vukan je sklonio Jevdokiju u svoju kuću, dao joj odeću, i ona jew neko vreme boravila kod njega. Zatim je džentlmenski dopratio kući u Carigrad.
Tu će carigradska crkva razrešiti brak Evdokijije i Stefana 1202. godine i zvanično. Stefan i Evdokija u braku su bili deset godina. Deca koju su imali po tadašnjim običajima ostala su na dvoru.
Kada se vratila u Carigrad Jevdokija se brzo snašla. Izvori kažu da je postala ljubavnica Aleksija Duke Murzufla, koji će početkom 1204. godine postati car, pošto je a Evdokijinog oca cara Aleksija III prognao. Bivša srpska snajka će se udati za svog ljubavnika, ali ni tu neće biti srećnog epiloga.
Prvom prilikom Aleksije III će mu se osvetiti i to tako što će, vrativši se iz prognanstva, naložiti da ga oslepe. U jeku krstaške najezde, nesrećnog Murzufla će krstaši zarobiti a zatim i pogubiti.
Očajna, ljuta i nesrećna Evdokija, nije mogla ništa.
Na kraju se udala i treći put, za Lava Zgura, vizantijskog velikaša koji je vladao Korintom. Ni tu nije doživela sreću. Zgur se 1208. godine ubio pošto je bio opsednut i bez izlaza u tvrđavi koju su opseli Latini.
Nestala je sa istorijske scene pošto se odselila kod svoje sestre u Malu Aziju.
Burne ljubavi i brakovi čekali su i našeg Stefana, koji će se takođe još dva puta ženiti, najpre sa bugarskom princezom a zatim sa mletačkom-Anom Dandolo koja će umreti pre nego što će iz Vatikana stiću prva srpska kruna.
Te 1217. godine, poseban papski legat je preko Splita stigao u Srbiju noseći krunu za Stefana kojom je iste godine krunisan. Venčao se sa krunom, što je drevni izraz, i dobio naziv – Prvovenčani.
