Mima Karadžić, živi svoj život u svako doba

Mima Karadžić, živi svoj život u svako doba

 Mima Karadžić se uopšte ne ljuti kada mu se nametnu promene. Iako je odrastao u jednoj državi, sazrevao u drugoj, stvarao u trećoj, odlično se snalazi i snalaziće se, jer Mima Karadžić, glumac koji nas toliko godina zasmejava i razveseljava, obožava promene.

 – Volim promene i  poštujem svakoga ko učini i najmanju promenu na sebi i oko sebe – kaže Mima Karadžić.-  Menjati sebe i svet oko sebe je ujedno najčudesniji i najlepši zadatak koji svaki čovek dobija rođenjem, ali ga kao i druge stvari koje dobije rođenjem – ne koristi. Mislim da svaki mladi čovek po prirodi svojih godina mora da bude za promene. Ako nije – nešto onda nije u redu.

O Da li ste lično napravaili neku dramatičnu promenu ?

–  Moja najveća promena je ta što sam uvek živeo svoj život . U svemu što dođe, ja sam se uklapao sa svjim životom. 

mima karadžić, glumac

O  Kako živite ove dane korone?

– I sada živim svoj život. Ova pošast zvana korona, nije me omela, uklopio sam se. Nisam se drugačije ponašao  od uobičajenog.  Pijem vina, skitam,  putujem koliko mogu…Igrao sam  i predstave  u Zvezdara taetru “ Feliks“ “ Tri sorele“…Razmišljam ovako:  Ako me zakači – zakači. Ja se ponašan normalno. U kafanama sam normalno. Nisam tip koji može da sedi dva sata zatvoren u kući i da drži masku u svakom trenutku svog života. Štitim druge ljude od sebe tako što nemam kontakt sa onima koji se boje. Ali sa ljudima  sa kojima imam kontakt, imam ga iz sve snage. Pa, rekao bih, biće kako bude.

O Da li ste radili  za vreme korone?

– Vreme korone mi je dosta brzo prošlo pošto sam radio punom parom. Radio sam četiri  TV serije. To su “ Zabrana“ – velika serija koju je radio moj brat  Milan Karadžić sa odličnom ekipom: Žarko Laušević, Vojin Ćetković, Nataša  Ninković, Vesna  Čipčić,  ja.. Zatim „Dream tim“ sa Lazom Ristovskim, lepa komedija u 10 nastavaka. Radio sam sa Šotrom u seriji “  Kralj Aleksandar“ gde sam  igrao  Punišu Račića, radikala koji je pobio Hrvate u skupštini. I na kraju „Zlatni dani“ serija koja  od 14. decembra kreće da se emituje,  a igraju Tamara Krcunović, Andrija Kuzmanović, Snežana Savć , Uroš Jakovljević ,  ja. To je  romantična komedija po tekstu Gordana Mihića.

O Šta je za vas izvor radosti?

– Radost je moj posao, pozorište,  film, neke knjige neki  ljudi, neke žene sa kojima sam proveo lepe dane, lepe  noći, neka lepa buđenja. Radost su mnogobrojni  trenuci  uz divna vina i prizore.

O Da li imate radost u sebi i kada je ništa ne izazove?

– Imam radost u sebi u svakom trenutku i ne mora ništa daje izazove. Ili bar  ništa epohalno. Mislim da taj izvor radosti zavisi od čoveka . Ako je ima u sebi, onda je to dragocenost, velika. Ako  li je nema, mora onda da je  traži i nalazi, ako je dovoljno mudar i uporan.

popularna serija

O Da li je gluma zanimanje koje se menja? Koliko se gluma za poslednjih par decenija, promenila i u čemu?

– Gluma se u suštini ne menja. Postoje moderni izrazi u oblasti glume, ali suština je ista. Više se menja na filmu ali iz tehničkih razloga. Napraviti lik, igrati ga, imati taj filing sa publikom, stvarati igru, izmaštati dobru priču kroz dobre likove – to je suština glume od kada je sveta i veka.

O Od čega žive glumci sada?

–  Teško je svima. Antivirusne mere utiču na sve ljude . Mi sad igramo predstave tako što se u publici  sedi  odvojeno, po dva sedišta razdaljine.. Duplo je manje ljudi u sali. Svi imaju maske. To je drugačija priča. Taj feedback  koji se dobija od publike je zantno umanjen.

budva

O Da li su antivirusne mere uništile pozorište?

– Pozorište ništa nije uništilo do sada pa neće ni ovo.

O Kako vidite izlaz iz ove situacije?

— Tu ne znam šta da kažem. Ne znaju ni najveći lekari sveta koje sam slušao, a  nisam čuo ništa pametno da je rečeno u smislu ozdravljenja.

O  Da li se u moru uloga koje ste igrali, možda provukla neka za kojom čeznete?

– Ne znam. Kao mlađi sam hteo da igram  neke uloge,  ali danas ne znam. Odigrao sam mnogo uloga koje nisam ni pomislio da ću igrati. Do sada sam snimio 70 filmova,  više od  60 serija,  odigrao više od 90 uloga u pozorištu. Dosta je to za jedan glumački život.

mima karadžić

O  Mnogi su naši ljudi otišli za Kanadu, Ameriku, u beli svet… Da li ste nekada pomislili da odete odavde?

– Ima našeg sveta po Evropi, Kanadi, Americi, Australiji, na istoku, svuda.  Bio sam i ja svuda, i nema mesta gde nisam  boravio. Volim  da odem,  ali volim da se vratim. Nisam mogao da zamislim da Mima Karadžić  živi drugde osim ovde.  Ljudi su odlazili  zato što su želeli da imaju neke bolje uslove za život. Ja klincima svoje sestre i brata svakog dana govorim i ubeđujem  ih  da treba da odu da vide sveta,  da ovde nije ništa  zacrtano. Treba poći u  inostranstvo. Ja sam odlazio i vraćao sam se .  Nisam se našao ni u jednom inostranstvu. Imao sam uslova da se vratim. Osim toga, ne želim ovim poslom da se bavim  nigde drugde osim ovde.

O Šta čovek promeni  odlaskom iz svoje zemlje?

– Uslove života.   Recimo, naši ljudi koji su otišli u inostranstvo. Oni su u svojim glavama ostavili svoj zavičaj na onom nivou na kome je bio kada su odlazili. Sigurno da zavičaj nije bio bogznašta  jer da jeste, ne bi otišli.  Uvek mi je najčudnije bilo šta je za naše gastarbajtere patriotizam. Uglavnom su to sveci I junaci. Ja mislim da je patriotizam ono što uradiš  za zemlju koju voliš I iz koje si potekao. Konkretno raditi, kao, na primer, kad nešto lepo radiš nekome dok je živ, a kad umre- to je sećanje.

more

 O Sretali ste se sa našim ljudima u inostranstvu, kako ih doživljavate?

– Odlazeći u  Ameriku, Kanadu, Australiju,sretao sam ljude koji su opterećeni našom istorijom, religijom , islamom, katoličanstvom, pravoslavljem. Mislim da njihova deca ne žele da budu to. Žele da budu Kanađani, Amerikanci, Australijanci. Oni neće da budu svoji roditelji. Ta deca hoće da budu napredniji, svoji, i  Bogu hvala da je tako.

O Šta Mima Karadžić nudi našim ljudima u inostranstvu?

–  Umetnost koja dolazi iz krajeva koje poznaju, zemlje koju vole, malo drugačija od one koju su zapamtili dok su živeli ovde. Dajemo im miris zemlje naših predaka.

O Ima  li neko lepo mesto gde čovek zaboravii na sve ?

– Ima, to je Ada Bojana. To je mesto gde sam snimio jedan od prvih velikih flmova “ Lepota poroka“, mesto gde možeš da sedneš i uz čašu vina, pred zoru, napišeš stih  i gledaš zvezde i nebo, mesta gde si bio i gde ćeš bitii.

Vidi još: Kako naći mir u duši

Siniša Kovačević, pisac zaljubljen u Dunav i Beograd

Siniša Kovačević, pisac zaljubljen u Dunav i Beograd

   Ima već decenija kako Siniša Kovačević, dramski pisac dobije nelagodu kada iz Surduka mora da krene za Beograd. Navikao se tamo na miris dunavske vode, ogromno nebo, svoj vinorad i baštu, i sve mu drugo nema mirise ni suštinu. Nije to da ne voli Beograd. Naprotiv.

– Ima gradova sa lepšom arhitekturom – kaže  on –  ali nema grada koji može da se meri s njim po duhu i kosmopolitizmu. I nema grada koji vas tako  ljudski kao Beograd odmah prihvati. Popnete se Balkanskom ulicom, otresete prašinu koju ste na cipelama poneli iz svoje provincije i postanete odmah stanovnik Beograda i Beograđanin. Ali, obožavam i Surduk, sada toliko da kada dolazim u Beograd imam osećaj da idem kod ginekologa. Beograd je moja druga kuća.

 O Kako to da ste se preselili u Surduk?

–  Surduk je moj izbor ili fatalistički koncept koji je mene doveo tamo, pored Dunava, pa još na brdo,a odozgo pogled na – divotu. U stvari, izgleda da je mene Surduk izabrao a ne ja njega. Svojevremeno sam tamo gradio vikendicu a ona je prerasla u moju adresu. Kad hoćete da zasmejete Boga vi recite imam planove. Nema planova u životu čoveka, ili ih bar mi sami ne određujemo, već neko bira kojim ćemo putem ići.

beograd grad koji prihvata

O Kakvu ideju imate o Bogu?

– Ja sam duboko religiozan čovek, pripadam Srpskoj pravoslavnoj crkvi, slavim slave, idem s vremena na vreme u crkvu, poštujem običaje. Bog je toliko važan za naše živote da, kao što je rekao Dostojevski, da Boga nema, trebalo bi ga izmisliti. Zašto? Bog bi trebalo da bude sistem vrednosti, branika, granica do kojih možete, altruizma, ljubavi, i u suštini Bog je  mera koje se ljudski rod mora držati da bi bio uopšte srećan. Ili još tačnije, da bi opstao. Iz viška vere ili straha od Boga, činite ne činite pasjaluke. To je poenta. Deset božjih zapovesti i sedam smrtnih grehova, to je kvintesencija života.

O Da li verujete da Bog danas ima uticaja na nove generacije?

– Nemojte da vas  prividna slika zavara. Čovečanstvo funkcioniše u amplitudama. Bilo je perioda u istoriji kada su ljudi  više negirali Boga, kada nije bilo sveto ništa, ni tuđa žena, ni nečija ćerka…Ovo sada je neko ponovljeno vreme, neki već viđeni odraz. Vera je osećaj za meru, a sve u životu takođe, pa čak i talenat. Talenat je, kako je primetio ( Nikolaj) Ostrovskie, osećaj za meru. Taj osećaj mere važi za sve, za umetnost, slikarstvo, književnost, ali i za seks, kuvanje, obične stvari, pa i na odnos sa Bogom. Iz preteranog laičkog ide se u fundamentalizam.

 O Zašto je danas etika sporedna, nebitna stvar?

– Sve vrline, humanizam, čast, čistota, viteštvo, junaštvo itd. Jednostavno su zamenjene jednom rečju – interes ili novac. Ako vam podvođenje devojčica donosi dovoljno para, vi ćete to nastaviti da činite, ne misleći da ta deca imaju očeve, braću, sestre i da je to nemoralno činiti. Ne misleći takođe da ta mlada bića nisu svesna onoga što čine, jer su nezrela, neiskusna. Isto tako je i na makro planu. Imate Sibir koji je bogat i moramo ga oteti Rusima.

O Mislite da će ga oteti?

– Ne znam. Da je Jeljcim ostao na vlasti, siguran sam da Rusija ne bi danas bila ovoliko velika. Takođe znam da ako neko želi da Putina predstavi kao kriminalca, on će to u očima onih koji upijaju tu sliku, to zaista i biti. Sve možete ako imate ljude kojima ćete to plasirati.

o Da li ste primetili izrazitu erotizaciju društva? Sve je u znaku seksa;sloboda, demokratija, škole, ministarke, pa čak i one plavuše na RTS-u o kojima ste govorili?  Zašto je to tako?

– Ni to nije ništa novo. Bilo je slavljenja erosa, veličanja seksualnog čina, bilo je seksualnih revolucija. To je prolazno, bez vrednosti. Ili ima lažnu vrednost. Vrednost je u vama. To znaju i mala deca. Ali, ako je telo hram duše, nemate prava da ga unakazujete. Osećaj za meru jeste da budete prijatelj svom telu i svom duhu, da ne idete u krajnosti.Ja nisam protiv estetskih korekcija nego protiv erotskih. Ako neko ima nos kao manastirski ključ, sasvim je u redu da ga smanji, ali ako vi sad sebe erotizujete silikonima u grudima i zadnjici, onda sam protiv toga. Kao i za tatu.  U moje vreme tetovažu su nosili kući za uspomenu  vojnici nižeg intelektualnog sloja  i zatvorenici. To nije bila čak ni umetnost, crtali su JNA, sidro ili ružu koja je izgledala kao mozak na peteljci. Sada je to, kažu, umetnost. A ja pitam devojčice i dečake : Kako će izgledati šareni leptirić kada ona bude imnala 60 ili taj likovni motiv na  mišici dečaka kada bude imao 70?

 o Da li volite da dajete?

 – Evanđelista Mateja kaže da je veća radost davanja. Davanje ispunjava.  Ima priča Radoja Domanovića, Zahvalnost, u kojoj onaj daje siromahu svinjsku glavu a onda, sve vreme, ide po selu i priča kako je siromahu dao svinjsku glavu, negirajući tako svoje dobročinstvo.

siniša kovačević

O Šta mislite o iluzijama kojima se obavijamo?

– Ne znam nijednog čoveka koji će za sebe reći da je đubre. To zavisi od čoveka do čoveka. Neko živi u velikim iluzijama, neko nema iluzija. I jedni i drugi su krajnost, dakle, opet ona mera o kojoj stalno pričam. Iluzije bole.

 O Da li verujete da će doći preporod kao  logičan odgovor ovom vremenu?

– Mora doći! Svet i čovečanstvo funkcionišu po sistemu koncetričnih krugova, određeni događaji se u jednom vremenskom intervalu prikazuju kao  tragedija, a u drugom kao farsa. Uzmimo za primer gej orijentacija koja je  postala od pamtiveka. Nisam za to da izbacimo sve homoseksualce iz nauke, kulture, istorije,umetnosti jer bismo ostali skoro bez najvažnijih dostignuća. Ali, takođe mislim da će se  priča Oskara Vajlda ponoviti, da će ta ispolitizovana agresija homoseksualaca dovesti do toga da se u narednoj generaciji zbog pederastije ide na robiju, ili da ih dave u kacama za izmet kao što su to radili Crnogorci. Osećaj za meru drži čovečanstvo. Kako i kaže Sterijin Kir – Janja „ sas mera će si dođeš do velika sreća”. Bitno je, dakle, da sa svojom slobodom ne ugnjetavaš tuđu slobodu.

O Da li ima smisla da trošimo papir na medije? Kakvi su?

–  Isto kao kad pitatete seljaka iz Ivanjice kakav je krompir. On kaže: Ovaj krupan je dobar, ovaj sitan – nije.

O Da li intelektualci po vama imaju pravo da ćute?

– Po meni – ne. Ali i oni su kao i krompiri. Neki veliki, neki sitni. Obaveza je intelektualca da govori. Uz poštovanje svih pekara, molera, autolimara, logično je da se glas intelektualca  dalje čuje.? Ako ja imam privilegiju da me čitaju ljudi, onda ću ja svkakao iskoristiti svoju obavezu i privilegiju da kažem to što mislim.

O  Zašto časni, pošteni, skormni, teže dolaze do uspeha od onih koji se savijaju, laktaju, ulizuju šefovima?

–  Dolaze teže zato što je njihov put teži, ali je lepši. Lepši je za dušu i savest. Tačno je da je lakše na beščastan način doći do nečega, ali se to prirodno teže zadržava i kratko traje. Ovo je vreme protuva  i bitangi. Zbog toga takvi brše uspevaju. Ali to ne traje dugo

O Šta reći ljudima koji žive u opseni da su lepi, pametni, da dobro rade, da su dobri ljudi a zapravo su sve suprotno?

– Ništa, jer neće čuti. Ali će sigurno doživeti poniženje. Na sceni, figurativno rečeno, neće pevati kao Marija Kalas, iako su mislili i govorili da mogu. Oni su tragikomični. Ali, još je gore ako neko nije svestan vlastitog potencijala. Zato što ga imaju, a nisu ga osvestili. E oni su tragični. I opet, dolazimo do suštine – do prave mere. Mera čuva  sve i čini da sve bude lepše.

   Dijana Dimitrovska

Za druge intervjue

Jelena Bogavac, rediteljka koja bez režije ne postoji

Jelena Bogavac, rediteljka koja bez režije ne postoji

Pozorište je njen dom i svaka završena predstava za nju je bila novi početak. Jelena Bogavac, rediteljka četrdesetak predstava, nikada ih nije čuvala za „ pokazivanje” , brojanje ili hvalisanje.

– Onog trena kada završim jednu, ona postane materijal za temelj sledeće – kaže rediteljka Jelena Bogavac.-  Ne osvrćem se. Naučila sam mnogo o sebi u pozorištu i pozorištu u meni. Pozorište je efemerno. Ono je trenutno. Potrošivo, prolazno i očaravajuće.

 O Pozorište je vaša prva ljubav?  

– Režirala sam ogroman broj predstava. Pohlepno istražujući svoj izraz u pozorištu. Često u situacijama koje su sasvim bezbudžetske, radioničarske. To je jednačina sa mnogo nepoznatih. Epik trip. Kako je moj “primarni” talenat spisateljski, dugo sam se odlepljivala od književnosti ka pozorišnom prizoru. Ako ne režiram ne postojim. Odnosno, postojim, ali zazidana u bezidejnost depresije trenutaka kada je život potpuno običan. Mrzim taj osećaj.

O „Zauzeli ste” priličlan broj zanimanja, u biografiji ste naveli: rediteljka, dramaturškinja, književnica, pesnikinja, performerka, art menadžerka, trenerica i edukatorka, urednica i publicistkinja, radnica u kulturi i informisanju! Šta vam od svega toga najbolje ide? Po vašem mišljenju, a šta po tuđem?

– Ja sam pozorišna rediteljka. Pozorište je ogledalo društva. Završila sam pozorišnu režiju na Akademiji. Sva druga zanimanja stekla sam iskustveno. Ona su skele za predstavu. Ona su sva deo različitih aspekata života u pozorištu i za pozorište. Nemam pojma da li mi ide dobro, ali ne pada mi na pamet da prekidam. Ne mogu. Moj uslovni genije leži u ludo jakoj motivaciji. Gotovo egzistencijalnoj.

Rediteljak  Jelena Bogavac u intervjuu Dijani Dimitrovkoj o slobodi i šta s njom
Pozorište je ogledalo društva

O Šta radite kada čujete negativno mišljenje o vama samima ili vašem delu?

– Mnogo razmišljam o ljudima. Ljudi su moja bolest, moja opsesija i moj strah. Ljudi su moja ljubav. Često potpuno neuzvraćena. Izvor zabune, obožavanja, zaljubljivanja, zamrzivanja, zamrzavanja. Mogu da živim sa lošim mišljenjima, mada sam retko privilegovana da ih čujem. Ljudi ne vole da vam govore loše o vama. U oči.

O Kako reagujete kada vam neko kaže surovu istinu? Da li smo mi spremni da vidimo istinu u svakom trenutku ili to zavisi od našeg raspoloženja i trenutnog stanja?

– Surova istina je zabrana. Ekonomska cenzura. Ograničenje. Sveprisutna glupost. Neobrazovanje. Palanačka splačina.

Surova istina je nečija smrt. Na svaku surovu ide po jedna istina milosti puna. U dobru se ne uznesi. Zato. Leti leti moja gospođice!

o Zašto se ljudi toliko boje slobode? Šta vi radite sa svojom slobodoom?

– Rado je se sećam. Kao svoje mladalačke zablude. Sloboda je nemogući prostor. Umetnička lovina. Opstrukcija stvarnosti. Građanske slobode zapravo su ograničenja koja garantuju opstanak.

Pristajemo na ropstvo jer žudimo da živimo u gomili. A i nemamo bolju ideju. Moje pozorište je jedini prostor slobode koji pokrivam. Više i ne tražim. Zapravo živim u ljubavi sa ograničenjima. U stalnom flertu sa dozvoljenim. Nikad preko granice dobrog vaspitanja.

reditejka

O Šta čovek nauči iz filmova ili od filmova?

– Ah, od filma do filma…

O Da li se filmsko i pozorišno stvaralaštvo konačno zasitilo stereotipa ili oni i dalje caruju u tekstovima, scenografiji, glumi, dijalozima, kadrovima?

– Nikada se nećemo zasititi stereotipa. Oni objašnjavaju svet. Oni su edukativni. Oni su kao uputstvo za upotrebu. A uvek ima mladih ljudi, a uvek ima starih viceva. Stereotip je siguran kao smrt. Siguran kao građanska parnica. Siguran kao dosada. Odvratan i uporan.

O Ali ima i starih kojima se takodje gade stereotipi?

– Stereotip je, kao što znaju i vrapci, izraz preuzet iz štamparske struke. To je otisak sa nepokretnim slogom. U slikovitom kolokvijalizmu, u osnovi stereotipa je pogrešna, uprošćena, predstava o nekom ili nečemu. Stereotipove stvaraju maloumnici. Nabijen emocijom stereotip postaje predrasuda. On nastaje iz neznanja. Njega kite homofobija, rasizam, diskriminacija svake vrste.

O Da li vi  koristite stereotipe u predstavama?

–  Naravno da se njima bavim u svojim predstavama. Pozorište je rasadnik stereotipa.

Jelena Bogavac reditejka četrdesetak predstava

O O Da li imate osećaj da u ovoj zemlji malo ljudi radi ono što zna da radi? Recimo, da  imate priliku da sretnete glumca koji ne ume da glumi, da li biste mu to stavili do znanja?

– Ima naravno. Al vidite, od loše glume niko nije umro. Ne pada mi na pamet da nekom objašnjavam da ne zna da radi svoj posao. Biram sa kim radim. Radim sa svojom trupom, godinama. Moj rad u pozorištu je stalna edukacija. Dobro poznajem ljude sa kojima radim, mnogo sam im posvećena, imam ogromno poverenje u njih. Njima naravno, svašta kažem, ali ljubav je luda i strasti sasvim oprostive u stvaralačkom procesu u umetnosti. Ljudi sa kojima ne radim su mi dovoljno daleko da nema nikakvog razloga da se bavim glasnom procenom njihovog učinka. Gledam svoja posla i dobre predstave.

O Da li se osećate pozvanim da iskreno govorite o stvari o kojima većina ćuti?

– Osećam se pozvanom da pravim predstave kakve god hoću.

O Da li je istina i iskrenost posmatranja sveta, ljudi i događaja siguran put – ka sreći?

– Nemam pojma. Ali to je put kojim se ređe ide, pa je manja gužva i lakše se pretiče.

O Šta volite da radite kad ništa ne radite?

– Da čitam. Da maštam. Da plačem. Da u mestu skačem.

O U koju moć verujete?

– Verujem u Boga, u dobro, u stalno i u divlji origano.

   Dijana Dimitrovska

Bajka o bedi

– Imam osećaj da ima mnogo gladnih, izrabljenih, ucenjenih, razbaštinjenih i poniženih ljudi. Maštam o socijalnoj pravdi. Obožavam „Čevengur“ Platonova. Cinična sam i plačna. Živimo bajku o bedi.

Lepota i svet

– Majka sam, patriotkinja i umetnica. Znam da lepota ima velike šanse da spasi svet, ukoliko ne bude mangupa u našim redovima.

Za druge intervjue pogledajte ovde