Sergej Trifunović je opet u Munjama i to u filmu “Munje opet”. Film koji je kao prvi film “Munje” pre 20 godina režirao Radivoje Andrić trebalo bi da se pojavi u bioskopim naredne godine. Stara ekipa opet zajedno “ jaše”, tu su svi iz prve postave filma: Sergej Trifunović, Boris Milivojević, Nikola Đuričko, Zoran Cvijanović, Maja Mandžuka… Samo nema Nebojše Glogovca, koji se 2018. godine pridružio nebeskom glumištu.
Osim “ Munja opet”, Sergej radi na još jednom projektu zbog čega je u zavadi sa slobodnim vremenom.
-Pripremam se za snimanje serije „ Kruna“ sa Vasilijem Nikitovićem – kaže u razgovoru za „Slovo“.- Reč je o serijii o filmu koji se istovremeno snimaju. Projekat je dobio podršku Filmskog centra Srbije u novembru 2021. na konkursu za sufinansiranje proizvodnje domaćih dugometražnih igranih filmova, a snimanje je počelo tokom oktobra 2022. godine u Beogradu i okolini. Film nastaje pod okriljem produkcijskih kuća „Kinooko film“ i „100 Strong Production“, uz koprodukciju Telekoma Srbije, a podržan je od Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije i Filmskog centra Srbije.
O Glumili ste u američkim i francuskim filmovima, kako se srpski glumci „ napolju“ kotiraju?
-Srpski glumci su uvek ljudi s akcentom. Oni nikada neće moći da igraju ljude sa tih prostora. Moći će da igraju strance i samo to. Nažalost, tako je i nama ostaje jedino da uzmemo ili ostavimo takve uloge.
O Da li je uopšte važno svetskoj kinematografiji odakle je neko?
– Apsolutno nije bitno ko je odakle u svetskoj kinematografiji. To je bitno samo nama malim narodima. Ljudi žive i rade trudeći se da daju najbolje od sebe i od onoga što umeju i ne razmišljaju o svom poreklu, već o svom umeću.
O Koja je razlika u snimanju filma u Srbiji i u Americi, recimo?
-Nema razlike nikakve u snimanju filma u Srbiji, Americi, Gani ili bilo gde. Postoji samo dobar scenario i dobar scenario je svuda dobar scenario. Postoji takođe ekipa koja zna šta radi i koja je svuda ekipa koja zna šta radi i u tom smislu nema nikakve razlike.
O Koji su trendovi u kinematografiji? Šta se to menja na filmu, i šta se to menja u pozorištu?
– Nemam pojma. Ništa ne gledam. Ne gledam filmove uopšte. Mogu da govorim o našem pozorištu. Naše pozorište je u kanalu godinama . I tu se ništa ne menja. Tako da i o tome nema šta da se mnogo govori. Dobra predstava je kod nas uvek samo izuzetak.
O Koliko vremena provodite u Americi?
– Odem jednom godišnje.
O Kada ste u SAD, da li idete u pozorište i kakvi su utisci?
– Kada sam u Njujorku, idem u tamošnje pozoriše, bio sam više puta, gledao neke dobre stvari. Mislim volim njihovo pozorište, ono je sasvim drugačije i sasvim je o.k.
O Koji vam se film u kome ste igrali najviše lično dopada?
-„Munje opet“. Znači ne „Munje“, nego „Munje opet“
O Koji ste odličan film skoro gledali?
– Oo, da, Piter Džekson i „Get Back“. Obavezno pogledati.
O Šta najviše volite u Srbiji a šta u Americi?
– Volim mnogo stvari ali baš najviše, da… u Americi najviše od svega volim prostranstva. U Srbiji ne volim što nema prostranstva.
Anja Alač, pozorišna glumica sa blistavim osmehom ne može da zamisli da se jednog jutra probudi i da jednostavno pozorište više ne postoji. Jednostavno, da ga nema. Ubijeno od praznih sedišta, nestalo je u vreme korone ili neke druge nevolje. Neće ni da zamišlja, jer je to toliko neverovatno da joj stvara nelagodu.
-Tužan bi bio život bez pozorišta – kaže Aleksandra Anja Alač u razgovoru za Balkan City Magazine. – Nezamisliv. Znam da je sve u životu sklono promeni, ali pozorište je institucija, umetnost koja može da istrpi ogromne promene i vertujem da će se prilagoditi.
-O Koliko ste oštećeni kao glumica zbog pandemije?
-Postala sam mama tako da svakako ne bih igrala u pozorišnoj sezoni. Imala sam na početku pandemije neka snimanja, i bilo je drugačije, možda malo stresnije ali malo i draže jer smo svi bili željni druženja.
Generalno, teško je jer je situacija sa zdravstvom pogodila sve nas.
O Da li glumci kod snimanja ljubavnih scerna traže kovid potvrde?
-Ukoliko si bolestan ili ti nije dobro, društvena odgovornost je na svakom pojedincu da misleći na sebe zapravo misli i na druge.
O U čemu je glavna razlika između pozorišnog i filmskog glumca?
-Neko je jednom rekao, televizija će te učiniti bogatim, film popularnim a pozorište kvalitetnim glumcem.
O U kojoj meri popularnost može da promeni, čoveka, posebno mladog?
-Verujem da zapravo može samo da ga okuraži da pokaže svoju pravu prirodu koja je do tad bila nedovoljno ispoljena.
O Da li gluma ostavi tragove i u privatnom životu ( zarobljeni u ulozi)?
-Ostavi, ali ako imate sreće, pameti i dara, divne tragove.
O Da li su isti kriterijumi da bi neko postao glumac danas i u vreme vaših roditelja, koji su takođe glumci?
– Nisu, svako vreme nosi svoje breme.
O Da li se menja gluma? Ako se menja, u čemu se menja?
– Gluma je pitanje individualnosti i zbog toga mi je teško da na ovo pitanje odgovorim.
O Da li neka uloga može da promeni glumca kao osobu?
-Može, naravno, u manjoj ili većoj meri, ostavljajući trag, tera nas da se preispitujemo, nanovo upoznajemo sami sebe, bivajući svaki put malo iskreniji.
O Šta znači danas popularnost, kada svako ima „svoj TV i svoje pozorište“ na internetu ?
-Danas živimo u digitalnom svetu, internet je platforma koja može na moćan način da se iskoristi. Kao što neko može da bude vidjen jer je vredan, može i da se samopromoviše zloupotrebljavajući je bez ikakvog smisla i pozadine koja bi tu popularnost opravdala. Mislim da je ranije bilo pravilo da iza popularnosti neke osober ipak neki radi mora da stoji, ta osoba mora ipak da vredi.
O Da li postoji neka uloga o kojoj sanjate?
-Da, uloga na filmu, neki marginalni lik, potpuno suprotan od mene privatno.
O Šta trenutno radite ili pripremate?
-Pripremam izlazak mog prvog muzičkog albuma, na kome sam autor tekstova i pevač.
O Zašto je muzika toliko važna i zašto je važno da ljudi slušaju muziku? Šta najviše slušate od muzike i šta volite da svirate?
-Muzika je univerzalni jezik, ne postoji umetnost koja nas brže od muzike može vratiti u sadašnji trenutak i obogatiti ga tom brzinom. Volim Leonarda Cohena, Joan Baez, Florence Welsch, Marka Luisa, Buč Kesidija…Sviram i domaće i strano, ali samo za svoju dušu.
O Da li ste razmišljali o karijeri izvan Srbije?
-Jako bih volela da mi se ukaže prilika da radim u Italiji.
O Šta vam se u Srbiji najviše sviđa?
-Ljudi, Beograd, kakav je nekad bio i kakav može biti. U tom medjuprostoru razapeti izmedju nostalgije i potencijala, živimo sa verom u bolje sutra.
Mima Karadžić se uopšte ne ljuti kada mu se nametnu promene. Iako je odrastao u jednoj državi, sazrevao u drugoj, stvarao u trećoj, odlično se snalazi i snalaziće se, jer Mima Karadžić, glumac koji nas toliko godina zasmejava i razveseljava, obožava promene.
– Volim promene i poštujem svakoga ko učini i najmanju promenu na sebi i oko sebe – kaže Mima Karadžić.- Menjati sebe i svet oko sebe je ujedno najčudesniji i najlepši zadatak koji svaki čovek dobija rođenjem, ali ga kao i druge stvari koje dobije rođenjem – ne koristi. Mislim da svaki mladi čovek po prirodi svojih godina mora da bude za promene. Ako nije – nešto onda nije u redu.
O Da li ste lično napravaili neku dramatičnu promenu ?
– Moja najveća promena je ta što sam uvek živeo svoj život . U svemu što dođe, ja sam se uklapao sa svjim životom.
O Kako živite ove dane korone?
– I sada živim svoj život. Ova pošast zvana korona, nije me omela, uklopio sam se. Nisam se drugačije ponašao od uobičajenog. Pijem vina, skitam, putujem koliko mogu…Igrao sam i predstave u Zvezdara taetru “ Feliks“ “ Tri sorele“…Razmišljam ovako: Ako me zakači – zakači. Ja se ponašan normalno. U kafanama sam normalno. Nisam tip koji može da sedi dva sata zatvoren u kući i da drži masku u svakom trenutku svog života. Štitim druge ljude od sebe tako što nemam kontakt sa onima koji se boje. Ali sa ljudima sa kojima imam kontakt, imam ga iz sve snage. Pa, rekao bih, biće kako bude.
O Da li ste radili za vreme korone?
– Vreme korone mi je dosta brzo prošlo pošto sam radio punom parom. Radio sam četiri TV serije. To su “ Zabrana“ – velika serija koju je radio moj brat Milan Karadžić sa odličnom ekipom: Žarko Laušević, Vojin Ćetković, Nataša Ninković, Vesna Čipčić, ja.. Zatim „Dream tim“ sa Lazom Ristovskim, lepa komedija u 10 nastavaka. Radio sam sa Šotrom u seriji “ Kralj Aleksandar“ gde sam igrao Punišu Račića, radikala koji je pobio Hrvate u skupštini. I na kraju „Zlatni dani“ serija koja od 14. decembra kreće da se emituje, a igraju Tamara Krcunović, Andrija Kuzmanović, Snežana Savć , Uroš Jakovljević , ja. To je romantična komedija po tekstu Gordana Mihića.
O Šta je za vas izvor radosti?
– Radost je moj posao, pozorište, film, neke knjige neki ljudi, neke žene sa kojima sam proveo lepe dane, lepe noći, neka lepa buđenja. Radost su mnogobrojni trenuci uz divna vina i prizore.
O Da li imate radost u sebi i kada je ništa ne izazove?
– Imam radost u sebi u svakom trenutku i ne mora ništa daje izazove. Ili bar ništa epohalno. Mislim da taj izvor radosti zavisi od čoveka . Ako je ima u sebi, onda je to dragocenost, velika. Ako li je nema, mora onda da je traži i nalazi, ako je dovoljno mudar i uporan.
O Da li je gluma zanimanje koje se menja? Koliko se gluma za poslednjih par decenija, promenila i u čemu?
– Gluma se u suštini ne menja. Postoje moderni izrazi u oblasti glume, ali suština je ista. Više se menja na filmu ali iz tehničkih razloga. Napraviti lik, igrati ga, imati taj filing sa publikom, stvarati igru, izmaštati dobru priču kroz dobre likove – to je suština glume od kada je sveta i veka.
O Od čega žive glumci sada?
– Teško je svima. Antivirusne mere utiču na sve ljude . Mi sad igramo predstave tako što se u publici sedi odvojeno, po dva sedišta razdaljine.. Duplo je manje ljudi u sali. Svi imaju maske. To je drugačija priča. Taj feedback koji se dobija od publike je zantno umanjen.
O Da li su antivirusne mere uništile pozorište?
– Pozorište ništa nije uništilo do sada pa neće ni ovo.
O Kako vidite izlaz iz ove situacije?
— Tu ne znam šta da kažem. Ne znaju ni najveći lekari sveta koje sam slušao, a nisam čuo ništa pametno da je rečeno u smislu ozdravljenja.
O Da li se u moru uloga koje ste igrali, možda provukla neka za kojom čeznete?
– Ne znam. Kao mlađi sam hteo da igram neke uloge, ali danas ne znam. Odigrao sam mnogo uloga koje nisam ni pomislio da ću igrati. Do sada sam snimio 70 filmova, više od 60 serija, odigrao više od 90 uloga u pozorištu. Dosta je to za jedan glumački život.
O Mnogi su naši ljudi otišli za Kanadu, Ameriku, u beli svet… Da li ste nekada pomislili da odete odavde?
– Ima našeg sveta po Evropi, Kanadi, Americi, Australiji, na istoku, svuda. Bio sam i ja svuda, i nema mesta gde nisam boravio. Volim da odem, ali volim da se vratim. Nisam mogao da zamislim da Mima Karadžić živi drugde osim ovde. Ljudi su odlazili zato što su želeli da imaju neke bolje uslove za život. Ja klincima svoje sestre i brata svakog dana govorim i ubeđujem ih da treba da odu da vide sveta, da ovde nije ništa zacrtano. Treba poći u inostranstvo. Ja sam odlazio i vraćao sam se . Nisam se našao ni u jednom inostranstvu. Imao sam uslova da se vratim. Osim toga, ne želim ovim poslom da se bavim nigde drugde osim ovde.
O Šta čovek promeni odlaskom iz svoje zemlje?
– Uslove života. Recimo, naši ljudi koji su otišli u inostranstvo. Oni su u svojim glavama ostavili svoj zavičaj na onom nivou na kome je bio kada su odlazili. Sigurno da zavičaj nije bio bogznašta jer da jeste, ne bi otišli. Uvek mi je najčudnije bilo šta je za naše gastarbajtere patriotizam. Uglavnom su to sveci I junaci. Ja mislim da je patriotizam ono što uradiš za zemlju koju voliš I iz koje si potekao. Konkretno raditi, kao, na primer, kad nešto lepo radiš nekome dok je živ, a kad umre- to je sećanje.
O Sretali ste se sa našim ljudima u inostranstvu, kako ih doživljavate?
– Odlazeći u Ameriku, Kanadu, Australiju,sretao sam ljude koji su opterećeni našom istorijom, religijom , islamom, katoličanstvom, pravoslavljem. Mislim da njihova deca ne žele da budu to. Žele da budu Kanađani, Amerikanci, Australijanci. Oni neće da budu svoji roditelji. Ta deca hoće da budu napredniji, svoji, i Bogu hvala da je tako.
O Šta Mima Karadžić nudi našim ljudima u inostranstvu?
– Umetnost koja dolazi iz krajeva koje poznaju, zemlje koju vole, malo drugačija od one koju su zapamtili dok su živeli ovde. Dajemo im miris zemlje naših predaka.
O Ima li neko lepo mesto gde čovek zaboravii na sve ?
– Ima, to je Ada Bojana. To je mesto gde sam snimio jedan od prvih velikih flmova “ Lepota poroka“, mesto gde možeš da sedneš i uz čašu vina, pred zoru, napišeš stih i gledaš zvezde i nebo, mesta gde si bio i gde ćeš bitii.
Kad se udaljiš, bolje vidiš i Lora Orlović, naša glumica, koja je bila nekoliko godina u Americi, gde je radila i usavršavala svoje glumačko umeće, sagledala je razliku u životu ovde i tamo na sledeći način:
– U Americi imate osećaj kao da ste sve vreme u filmu, a ovde i jeste u filmu. Samo što taj film ne želite da gledate – kaže Lora Orlović.- U Americi će vam na svaku ideju odmah ponuditi mnoštvo predloga za eventualni uspeh i neće vas obeshrabrivati i gledati da vas onemoguće. Tamo sam dobila više nesebičnih profesionalnih komplimenata nego ovde tokom čitave karijere.
o Kako vam izgleda Srbija sada?
— Sve, pa i Srbija, bolje se vidi kad se malo udaljite i omogućite sebi širi plan. To sam opisala u svom njujorškom, a kasnije i beogradskom performansu “Serbia: Autoerotic Asphyxiation”. Još bolje, neuporedivo jasnije vidite sebe u Srbiji i na tome sam Americi veoma zahvalna.
O Da li glumac iz Srbije može da savlada engleski bez akcenta? Da li je to tamo uopšte važno?
– Uz ozbiljan trud akcenat može da se savlada – imam tamo prijateljicu i koleginicu Djordonu Aviv kojoj je to pošlo za rukom – ali već ima i previše glumaca koji ga prirodno govore bez akcenta. To akcenat, ako se mudro koristi, pretvara u prednost, o čemu govore pre svega uspešni španski i latino glumci, a onda I neki slovenski. O tome sam razgovarala sa svojim profesorima glume u Americi Majkom Lemonom i Selest Voker i njihov savet je bio da se radi na stilizaciji akcenta, ne na uklanjanju.
O Šta je, po vama, najvažnije da imate da biste uspeli u Americi?
– Najpre sebe. Zatim sposobnost da artikulišete svoj talenat, jasan cilj i čvrstu volju. Strpljenje se, kao i svuda, podrazumeva, ali ohrabrujuće je što u svim oblastima postoje ljudi koji su u stanju da prepoznaju vrednost onoga sa čime se susreću i koji se time profesionalno bave.
O Šta vam je ostavilo najsnažniji utisak?
– Neverovatna volja koja ljude koji su svesni da imaju nešto što vredi pokreće u neumornu akciju. To što u Americi niko nije stranac i što je stalna komunikacija normalna stvar. Konačno, stalno prisutni osaćaj da je sve moguće i da stvari u trenutku mogu da se okrenu za 180 stepeni. Na bolje, naravno. o Da li u Americi više ljudi ide u pozorište?
– U Njujorku i Filadelfiji – da, to je važna oblast kulture. Naravno da ni tamo sve predstave, uključujući i one na najelitnijim pozornicama, nisu vredne gledanja, ali vidite da ljudi stalno tragaju i rade na sebi i sve se ipak pomera napred. Manje je važno koliko ljudi ide u pozorište, a više u kakvo pozorište idu.
o Da li mislite da putovanja i upoznavanje drugih kultura obogaćuje svakog čoveka, ili samo one koji imaju širinu da to prime?
– Obogaćuje svakoga ko traga za tom vrstom bogatstva.Putovanja mogu da budu prilično besmislena, sa notom nepotrebnog maltretiranja, a mogu vam doneti neverovatne susrete i situacije kojih se zauvek sećate. Putovanje je kretanje i zbog toga bih, kad bih mogla, stalno bila na putovanju.
O Umetnost nema granice ali, opet, itekako se razlikuje evropski od američkog filma.Sta je umetnost po američkom vidjenju?
– Umetnost može da bude sve što se takvim proglasi, a može da bude i stvarna i da bitno utiče na realnost. Najkraća američka definicija umetnosti bila bi: Sve što nije dosadno.
O Da li čovek može istovremeno da ima sve: i karijeru, i ljubav, i zdravlje i srecu? Ako može, kako može da uskladi te poluge?
– Svakako da može, a usklađuje ih, ako to zaista želi, potpuno prirodno. To su sve važni elementi vašeg života i njihovo usklađivanje je, ustvari, suštinsko pitanje. Ta harmonija oblikuje harmoniju vašeg života i može samo da vas učini potpunijim i srećnijim.
o Da li se gase knjižare i bioskopi i u Americi?
– Knjižarama nije lako, pre nekoliko godina zatvoren je čak i mega-lanac “Borders”. S druge strane, ne verujem da će knjiga, ne samo kao sadržaj, nego i kao predmet koji možete da držite u rukama i listate, ikada nestati. A bioskopa će, verovatno, biti sve više, ili će ovi postojeći raditi još bolje. Film je glavna umetničko/poslovna oblast američke kulture i on če, kao i do sada, neprestano napredovati.
O Kada bi Lora Orlović opisivala sebe, nepristrasno, šta bi vas razlikovalo od drugih vaših kolega?
– Zavisi od kolega, ali pre svega smelost da budem to što jesam i da glumim samo na sceni.
O Koja je osoba na vas ostavila poseban utisak? Zbog čega?
– Ako treba da izaberem samo jednu osobu to bi najverovatnije bila Lisa Oz (autor knjige „Us“ i supruga Dr Oza), zato što smo pri prvom susretu pričale kao da se znamo godinama.
Čovek u gradu gleda u nebo samo iz praktičnih razloga; kad pokušava da pronikne hoće li pasti kiša ili sneg ili hoće li stati padavine. Od noćnih svetala on ne vide zvezde i po njemu retko pada mesečev sjaj. Ne posmatra oblake, ne oštri um gledajući u prostranstvo…Ali Vera Čukić, glumica upečatljivog lika i glasa, ne živi u gradu i gleda u nebo mnogo i često. Bez te nesagledivosti, dubine, beskraja na koji je navikla budući da veliki deo godine provede na selu- ne bi ni mogla.
– Ne postoji ništa prirodnije od rečenice gleda u nebo, oblake i nesagledivu dubinu i širinu – kaže naša glumica penziji.- Gledam u zelenilo, u vodu, u daljinu, u tu beskrajnu vojvođansku ravnicu. Mi živimo iznad Dunava, jedno 150 metara, odakle se vidi beskraj ravnice i beskraj neba i divna mala naselja preko Dunava…
O Na šta pomislite kad vidite raavnicu?
– Na snagu i život. Pomislim na neku plodnost, na izobilje..Ponekad na konje i brzinu.
O Da li postoji neko drvo koje osobito volite i zašto? Da li verujete u energiju drveća?
– Obožavam drveće. Imamo pola hektara zemlje, zapravo je 3.000 kvadrata naše a 2000 mog brata, ali smo ga sjedinili, i kada smo zemlju kupili tu je bio kukuruz, prilično zapušten vinograd i mali deo pod višnjama. To je bilo pre 40 godina i Gordan, moj muž i ja smo tek tada počeli zajednički život. Ispred kuće smo napravili veliki park, gde smo zasadili 70 vrsta različitiog drveća, cveće, a iza kuće, na sedam kaskada po 10 voćki, jabuka, krušaka, šljiva, trešanja, leska…Lesku smo sadili jer je kraj prema Smederevu pun klizišta. To drvo ima 16 metara dubok koren i tako drži zemlju i sprečava da klizi. Imamo i dosta zimzelenog drveća koje divno izgleda i leti i zimi i ne stvara utisak da je plac pust. Imamo breza, lipa, da…lipu posebno volim, kesten. Moja Iva voli katalpu, drvo ljubavi jer ima velike srcolike listove. Tu su i magnolije zimzelene koje daju čarobne bele cvetove, pa kamelije koje opstajavaju i na minus 25 Celzijusovih… Ceo naš dom je u sveću i drveću.
O Da li ste nekad „videli” vilu, patuljka, vešticu, zduhaća, djavola ili bilo šta od tog zagonetnog sveta šume, tame, mašte…?
– Videla sam i vile i patuljke i veštice i sva ta mistična bnića kada sam bila dete. Duboko sam u njih verovala i to verovanje mi je itekako značilo kada sam tražila nešto u životu. Zbog njih mi je život bio jasniji i zahvaljujući njima sam savladavala bolje i lepše neke životne situacije. Kasnije su me napuštali, verovatno zbog toga što su išli da pomažu drugoj deci. A ja sam njima za uspomenu napisala jednu novogodišnju bajku pod nazivom „ Moj drug ispodkrevetni mrak” kojom sam sam htela da pokažem da se svi mi plašimo nerazjašnjenih i neotkrivenih stvari koje nam postaju prijatelji kada saznamo njihovu suštinu ili smisao postojanja.
O Ko se u kući bavi hranom?
– Za nekoga je hrana filozofija, za nekoga preka potreba za nekoga je teško dostižna. Ne bavim se mnogo hranom, imali smo uvek domaćicu ali Gordan i Iva su majstori kulinarstva. Ja volim sirovu hranu i salate.
O Da li u bašti uzgajate organsku hranu?
– Pokušali smo da napravimo baštu, ali smo baš u vreme kada se većina povrća sadi imali posla…Imali smo tek malo svog paradajza, mladog krompira, graška i luka.
O Da li volite čaj i koji pijete?
– Volim čajeve. Naš zet je neko vreme radio u Engleskoj u jednoj firmi koja se bavila dostavom čajeva, pa smo imali mogućnost da probamo fantastične čajeve. To pijem kao ekskluzivu ali svakodnevno trošim po jednu šolju kamilice i nane, koje držim u vodi tek jedan minut. O Šta mislite da je najvažnije da bi čovek bio zdrav, vedar i zadovoljan?
– Mislim da je pored svega presudna genetika. Kako kažu seljaci : Od čega si- takav si. Mimo toga, najvažnije je biti umeren u svemu, ne odricati se onoga što volite ali biti umeren u hrani, piću, sedeljkama…Vrlo je važno da sebe možete da naterate na neku vrstu vedrine . Ja znam da je težak život i da mnogi ne znaju uopšte kako da se snađu, ali ako verujete da ćete uspeti imaćete više šanse ako ste vedri, nego ako ste deprersivni.
O Da li ste ikada išli kod vračare ?
– Nisam išla nikada kod vračare. Ne verujem da bi mogla da mi prorekne budućnost, a u zavisnosti koliko je dobar psiholog mogla bi da mi prepriča sadašnjost…Gleda u nebo, ne u zvezde.
o Šta vas najviše nervira kod ljudi?
– Glupost i zloba.
O Da li postoji nešto što ste uradili snagom svoje volje i znanja što je za vas izuzetno?
– Mnoge probleme sam rešavala snagom svoje volje. I sigurna sam da može mnogo šta da se reši snagom volje. Ali istovremeno mora da se naglasi da je znanje važno. Morate da budete obavešteni o svom problemu ako hoćete da ga rešite. Morate da potražite razuman način da ga rešite. To značio da morate da znate. O Da li vam se nekada smučio posao koji radite i da li ste pomislili kako bi bilo divno da radite nešto drugo…? – Ne. Volim svoj posao. Uprkos tome što ima mnogo problema u mom pozivu. Prvo, svaka predstava je rešavanje nekog problema. Publika je uvek u različitom sastavu a vi morate tako različitoj publici da prenesete informaciju i doživljaj. Pozorišna predstava je živa stvar i ona raste zajedno sa našim sazrevanjem. Meni je „Nečistas krv” u kojoj sam igrala Sofku pravi primer za to: trajala je 10 godina i odigrala sam je više od 300 puta i u svakoj je Sofka drugačija i svaku sam igrala sa novim saznanjem iskustvima. U samoj biti ona ostaje ista ali u duhu interpretacije menja smisao.
o Držite do forme ?
– Pošto živim u prirodi – dišem čist vazduh i veoma se mnogo krećem, uvek sam u formi. Ali, i kada sam živela u gradu mnogo sam pažnje posvećivala kretanju. Puno šetam, hodam. Poklanjam dosta pažnje ishrani, nikada se ne prejedam, ne jedem mnogo masnu hranu, pojedem komad slanine ali to je retko, pijem dosta mleka i nikada ono od nula mlečne masti ili od 3, 2 već srednje masno. Takođe, jedem mnogo sira. o Da li imate neki lep recept kojim održavate lepotu?
-Iznenadiću vas. Higijena je kod mene na prvom mestu . Mnogo pažnje posvećujem zubima i imam za svoje godine dobre zube. Nikada nisam legla sa šminkom. Celog života sam se posle predstave tuširala i prala kosu. Uvek toplom vodom i neutralnim sapunom skidam šminku. Na lice posle nanesem „pantenol” najjeftiniju kremu. U zrelim godinama sam tek počela da koristim veoma dobru kremu, ali i dalje stavljam „pantenol”. O Da li volite da isprobavate nepoznate stvari?
– Veliki deo moje porodice živi izvan naše zemlje, u Londonu, Belgiji, Briselu, Beču i zbog toga sam imala prilike da probam mnoga nacionalna jela i specijalitete . Ali crve, skakvce i takve stvari ne… nisam probala i, iskreno da kažem, i ne bi. O Da li se sećate kada ste se poslednji put „smejali ko ludi“?
– Ja sam smešljiva osoba. Mnogo se smejem duhovitostima i onome što vidim. Smejem se i gorko jer nemam načina da prihvatimm stvari kojih je mnogo a koje prkose zdravom razumu.
