Savo Tufegdžić, prvi put među Srbima

Savo Tufegdžić, prvi put među Srbima

 Prvo što je Savo Tufegdžić uradio kada se 2019. doselio u Kraljevo, bilo je stavljanje rešetke na sva vrata i prozore na svom novom stanu.  U Južnoafričkoj Republici, gde je rođen i gde je proveo  više od četiri i po decenija svog života, to je sasvim normalna stvar. Tamo nesigurnost vreba na svakom koraku. U Srbiji, komšije su ga gledale malo čudno, ponešto mu i govorili ali Savo tada nije znao reči srpskog da bi išta razumeo.

  Brzo će savladati naš jezik i čini se još brže shvatiti da mu u Kraljevu ne trebaju rešetke. Nije da smo mi zemlja  u kojoj nema kriminala ni lopova i ludaka.

savo među šljivama

-Ovde, ovde je svuda sloboda – rekao je tog toplog aprilskog dana dok smo pili kafu u Tašmajdanskom  parku u Beogradu. –  Ljudi se kreću slobodno, bez straha da ih neko napadne i orobi. Deca se igraju u parku. Voze rolere, bicikle, trotinete. Ljudi šetaju svoje kućne ljubimce i uživaju. U Južnoafričkoj Republici to nije moguće.

 Baš ta sloboda i duh koji se širi Srbijom uzduž i popreko, bile su presudne kada je odlučivao da se ovde trajno naseli. Dopali su mu se Srbi i taj duh neuhvatljivi i čuveni srpski inat.

 I sam ga je osetio kada je ovde došao.  Rekli su mu neki Kraljevčani, šta ćeš ovde, ovde nemaš šta da radiš, nema posla, bolje se vrati u Južnoafričku Republiku. Osetio je tada Savo Tufegdžić da ga je klepilo nešto posred čela i zarumenelo mu lice. Bio je to čuveni srpski inat. Rekao : Ne, ostajem ovde. Ovo je moja zemlja.

 I evo ga,  treća je godina kako zadovoljno živi u Kraljevu. Piše, režira, snima filmove, pravi projekte, drži seminare o medijima, dizajnira, podučava lepotu života ( lajf kouč), koristi umetnost kao sredstvo za učenje, slika, pripoveda, smeje se i traži sebe. 

savo traži sebe

-U stvari, ja sam u Srbiju došao da pronađem sebe – govori Savo.- Moj pokojni otac je bio dosta težak čovek. Kada je umro, osetio sam potrebu da  istražim odakle je poticao, kako je živeo, kakvi su ti njegovi rođaci. Da bih upotpunio sebe. Slučaj je hteo da me preko fejsbuka kontaktirala  sestra od strica. Našli smo se slučajno, po prezimenu. Tako sam došao u Srbiju.

 Bio je maj 2010. Seća se Savo kao da je bilo juče.  Kada je krenuo put Srbije sve je išlo naopačke, i avioni su kasnili, i izgubio se  samo njegov kofer na beogradskog aerodromu. Kada su se sestra i on sreli  plakali su petnaest minuta,pa tek onda progovorili. Seća se puta do Kraljeva kada je prvi put video  razaranja od bombardovanja. Ni danas ne može da shvati da je to  neko učinio. Da su neki ljudi iz aviona bacali bombe na druge ljude na zemlji. Ti dole su bili njegov narod.

-Kako mi je izgledala prvi put Srbija?! Lepo ali ja dolazim iz Kejptauna, grada koji možda ima najlepši pogled na svetu, gde se sudaraju dva okeana, dve planine. Meni se ovde najviše dopala ta srpska duša. Srbin je tako lep kad ima dušu.

Ponekad, razmišlja naglas Savo, Srbi zaborave da imaju dušu i to je najveća šteta.

 – Video sam i neke ružne stvari kod mog naroda. Recimo, mnogo se ljudi svađaju – kaže iskreno.

 Da li je moguće da se u Južnoafričkoj Republici ne svađaju rođaci oko međe, recimo, ili komšije?

-Svađaju se ali mnogo, mnogo manje- odgovara.- Tamo je retkost da majka i ćerka ne govore a ovde je to dosta česta pojava. I primetio sam da  roditelji čuvaju, posebno sinove, od rada.  Boje se da se ne zaraze poslom.

srbija

I mnog se jede roštilja, dodaje brzo,  mesa, mesa, samo se  roštilja.

  Ali ima mnogo divnih osobina prosečan Srbin. Recimo, kaže Savo, ovde narod ima kolektivno osećanje za porodicu.  U svetu nije tako.

 Srbija je lepa zemlja i ona ima ono što drugi nemaju. Slobodu da se krećeš da ti niko ne naudi. Da dišeš vazduh, da koristiš puteve, vodu, reke, jezera. I Savi je nekako žao što vidi da ljudi hoće da idu za Nemačku, Švedsku ili tako negde.

-Tamo nije bolje. Tamo će dobiti novac ali izgubiće slobodu i lepotu pogleda – kaže ozbiljno.

Primeti je Savo da u Srbiji skoro svaka porodica ima svoj stan. U Johanesburgu nema. Većina ljudi tamo nema svoj stan.

kajptaun

  – Znaš koja je najlepša srpska reč?- pitao me je.

  – Koja?

– To je reč moba. Ona ne može da se prevede na engleski. Ona je veličanstvena.

A kako Južnoafrikanci izgovore tvoje prezime: Tufegdžić?

 Nasmejao se grohotom:

-Nikako- nemoguća misija. Ne mogu da izgovore ni Savo. Ja im spelujem pet puta ime. Ne vredi. Prezime zapamte samo slovo T.

  Sada je Savo u zemlji svojih predaka. Ovde bez problema lepo izgovore njegovo ime i prezime. Možda je i to uticalo da Savo Tufegdžić pronađe sebe. I ostane tu gde jeste.

                        izvor Balkan city magazine

autor Dijana Dimitrovska

Vidi još: Brezin list na šalu Biljane Karovske

akupunktura arheolog beograd bioenergija cern cink dirigent dizajnerka doktor filozof frame glumac glumica herceg novi istoričar jezik karcinom klasična muzika klavir knjiga književnica književnost kvantna medicina modna kreatorka muzičar narodno pozorište naučnik Nikola Tesla ozonoterapija pesnik pisac poslanik pozorište profesor reditelj rediteljka SAD silicijumska dolina slikar slikarka umetnost virusi zemun zlato čovek

Danijela Sremac, svestrana Srpkinja s američkim državljanstvom

Danijela Sremac, svestrana Srpkinja s američkim državljanstvom

 Završila je filozofiju i političke nauke, studirala je klavir i falutu, svira gitaru, autorka je dve knjige, snimila je CD sa pesmama Balkana i film o Srbiji, igra tenis, slika i izlaže svoja ulja na platnu. Mnogi bi se i od pukog nabrajanja zamorili, a Danijela  Sremac svakog dana širi svoj spisak interesovanja.  Ide napred, uči nove stvari. U sve to, bila je i kandidat za predsednika Srbije.  Zanimljiva i svestrana Danijela Sremac, baš kao i njen renesansni idol.

 – Leonardo da Vinči je osoba koju sam najviše cenila  još kao dete  – kaže Danijela Sremac u intervjuuu koji smo vodile 20017. godine. –  Kasnije još i više jer sam poštovala svestranost u njemu i renesansne ideale. Moji roditelji su me uvek podržavali u tome da se bavim svim kreativnim aktivnostima koje želim da ispunim, i zato sam se bavila raznim studijama.  

danijela sreac

 O Zašto bi rođena Beograđanka koja od malena živi u Americi želela da postane  predsednica Srbije?

– Zato što želim da predstavim Srbiju u svetu na jedan sasvim nov način, da koristim moje razumevanje Vašingtona i Amerike uopšte, da efektivnije guramo interese srpskog naroda, i zato što znam da se  sa formulom koja se stalno vrti na vrhu Srbije i sa kojom stalno dobijate iste rezultate, neće  ništa promeniti dok ne ubacimo novi faktor, a taj faktor je dijaspora. Dijaspora mora da glasa, 5 miliona ljudi unese 5 milardi dolara godišnje, dijaspora mora da udje u parlament i da prenese svoja znanja u svim oblastima jer ti ljudi rade i žive u organizovanim državama i mogu da modernizuju i  pomognu Srbiji.

O Koje su tri suštinske stvari koje biste menjali u Srbiji?

– Prvo i najbitnije, da se stvori sistem u kome će  zaposleni biti plaćeni onoliko koliko zaslužuju i da firme napreduju,  na osnovu  svojih sposobnosti i proizvoda. Drugo, transparentnost je neophodna za bilo koji napredak u budućnosti.  Mora da se sve modernizuje i postane elektronski, da se tačno mogu proveriti svi podaci. I treće, da se stvore uslovi kako bi se “vratila naša pamet” iz inostranstva. Drugim rečima, svi oni koji su otišli ili da studiraju ili da rade u inostranstvu. Vratiće se tako što će se stvoriti ambijent poput ekonomskih zona i što će se reformisati ekonomski sistem Srbije. Tako će se oni vratiti u svoju otadžbinu jer će u noj moći da nađu posao.

o Da li znate kako se iskorenjuje  korupcija?

– Najefektivniji način jeste da se primene metode drugih zemalja koje su uspešno savladale korupciju – kao, na primer, Singapur.  Kada se uvede transparentnost i postavi dobar administrativni sistem, to će samo po sebi da iskoreni korupciju. Ovaj sadašnji sistem koji je, između ostalog, opterećen u regulativnom smislu sa previše dozvola i nepotrebnih procedura koje uzimaju previše vremena, bukvalno je plodno okruženje za korupciju jer dozvoljava birokratama da vas ucenjuju na svakom nivou,  kako bi vas, navodno, stavili preko reda i „ završili vam posao”. 

danijela sremac beograd

O Kako Danijela Sremac zamišlja podigne standard?

– Planiramo da osnujemo nekoliko specijalnih ekonomskih zona, sa novim zakonskim  okvirom koje pruža fantastičan ambijent za ulagače i preduzetnike.  Ove zone bi predstavljale konkurentno tržište gde bi kompanije naperdovale isključivo na bazi svojih dobrih ideja, a s time bi napredovali i svi radnici, jer kada postoji prava konkurencija, kompanije se takmiče da pridobiju najbolje ljude da rade za njih.   

O Decenijama se u Srbiji politika koristi za lično materijalno napredovanje. U kojoj meri je tako i u Americi?

– U Americi je drugačije.  Političarima nije data mogućost da koriste državu da bi se lično obogatili na bilo koji način jer postoji zaista transparentni pravni sistem kakav bi želela da primenimo i u Srbiji. Američki političari koji postanu poznati putem javnog posla počnu tek ozbiljno da zaradjuju kada završe svoje mandate jer tada uglavnom drže  vrlo dobro plaćene govore. Ili otvore firme za lobiranje kako bi svoje iskustvo u Vašingtonu preneli klijentima.

 
O Da li se neopravdano predstavljamo kao veliki  narod?

-Ne, jer smatram da srpski narod jeste veliki narod.  Vrlo poštujemo porodicu i prijatelje, imamo fantartičnu kulturu igre i muzike, imamo divnu tradiciju sporta u kojem je Srbija dosta jaka, narod je vrlo duhovit, jakog karaktera,  voli život, a imamo i vrlo lepu državu sa predivnim pejzažima, istorijskim kulama i gradovima koji su živi i dinamični. Sve to o našem narodu dugo godina promovišem kroz knjige, novi muzički CD, snimke i druge multimedijske prikaze.

beograd

O Da li vaši prijatelji Amerikanci znaju gde je Srbija i šta znaju o Srbiji, uopšte?

– Nadam se da znaju mnogo više kada pročitaju moje knjige, ali jeste istina da većina Amerikanaca ne zna za Srbiju. Amerika je ogromna država i po školama se retko uči o detaljima evropske istorije.  Recimo, sećam  se jedne devojčice u komšiluku koja mi je rekla da je poreklom iz Poljske ali ne zna tačno gde se Poljska nalazi. Ovo nije neko namerno američko nepoštovanje drugih naroda, nego je to zbog toga što je sama Amerika ogromna. Budući tako velika zemlja sigurno je da ima dosta stvari koje ni ljudi u Srbiji ne znaju. Ne može se razumeti Amerika preko Holivuda i filmova.  Može se razumeti jedino kada u njoj živite i  to dugo godina. Ameriku moraš da osetiš.

O Šta vi znate o Srbiji? Koje su prve asocijacije na Srbiju kada vas to pitam?

– Srbija је jedinstveno mesto gde od momenta kada sletim na aerodrom i dotaknem tlo, osećam se da sam dotakla moju zemlju, moj dom. Biti u Srbiji, hodati ulicama Beograda gde sam rođena, pokrene u meni ona najosnovnija, duboka osećanja da se nalazim upravo tu gde pripadam.

 O  Mnogo se kritikuje američko školstvo koje je, kažu, za ispod prosečne djake. Navodi se da je to školstvo koje iznedri nuklearnog fizičara koji ne zna za Dostojevskog, Bodlera, Kloda Monea, na primer?

– Amerikanci definitivno imaju specifični pristup školovanju, a to ne obuhvata jedno šire razumevanje sveta, što lično smatram da omogućava da se stvori svestrana  i razumna osoba.  Međutim, moram da kažem da američki sistem školovanja ima druge prednosti. Jedna od dobrih stvari je ta što deca  izuzetno dobro nauče još od malih nogu efektivni, direktni i konstruktivni način kominikacije, pisanje i govor koji je logičan, koji se drži  suštine u priči bez šetanja iz jedne teme u drugu a time i gubljenje smisla celog argumenta. Druga stvar, ne postoji nikakva strepnja od studenata prema profesoru.   Studenti mogu  slobodno da postavljaju pitanja, profesori da  nagrade znanje i dobro formirane argumente koji možda čak odstupaju od predavanja. To je širina.

beograd

o Šta po vama znači biti moderan. Istetovirati telo, imati frizuru u trendu, juriti za karijerom i novcem…?Ili…?

– Pošto sam odrasla u Americi gde se uglavnom ne potencira moda, niti koji brend patika neko nosi, niti da li je neko obukao dizajnersku haljinu ili ne, već vlada jedno skormnije opuštenije oblačenje, definitivno bih rekla da je ono što odrazi savremenost u osobi  razumevanje sveta, a to se ne vidi po nečijem spoljnom izgledu.  Znači, može neka da bude  obrazovana osoba, muško ili žensko, može da obuče najskuplju garderobu ali se vidi kada progovori  ko je. Vidi se da ne zna mnogo o svetu, i da ta osoba izgovara masu nepovezanih i nelogičnih ubedjenja na bazi nekih teorija zavera, to pokazuje da ta osoba živi u nekom 13.  veku i definitivno vidi se da ta osoba nije moderna.

O Zašto ljudi u celom svetu, stiče se utisak, tako halapljivo žele novac i karijeru?

– Zavisi od osobe. Nisu svi takvi.  Lično sam zahvalna što sam rasla u porodici koja nije potencirala novac nego sam odgajena u duhu vrednosti da se treba ispuniti svaki momenat u nekom stvaranju, u ličnom unapredjenju u raznim oblastima.  Ljudi koji ne shvate da materijalne stvari ne mogu da ispune osobu kao što može da ih ispuni stvaranje kreativnih i korisnih stvari koje mogu pomoći čovečanstvu, jednostavno propuste smisao života.   

O Kojim vrednostima današnji čovek treba da teži?

– Najbitnije vrednosti su ljubav prema familiji, ljubav prema prijateljima, a takodje ljubav prema sebi, što znači da ljubavlju treba ispuniti sav svoj potencijal svakog dana.  Treba uložiti sto posto sebe u posao koji radite, u usavršavanju sebe i u sticanju znanja koji vas unapređuje. Te vrednosti se ne mogu meriti u novcu nego su same po sebi dragocene.

Kalemegdan
Kalemegdan

O Da li ste razmišljali, da li čovek može da pomiri novac i etiku?

– Mislim da novac i etika ne moraju da budu na suprotnie strane. Naprotiv, u svetu gde je dobro organizovan sistem, zdrava ekonomija, i gde ljudi rade svoj posao  za koji su adekvatno plaćeni, novac je sasvim prirodan rezultat pošteno uloženog truda, a  time je i etički prihvatljiv.

O Danijela Sremac sigurna ima san?

 – Moj san je da  moja predivna zemlja postane  mesto u kome svi žele da žive, jer je lepa, uređena i bogata. Da postane srećna zemlja.

Selo

– Sela širom Evrope imaju vrlo slične problem, a to je, kako da mlađe generacije budu  sve više školovane, da  imaju motivaciju da odu i nađu posao van sela. Međutim, ne može se samo pričati ljudima da se vrate u selo nego im treba omogućiti da se vrate u selo gde će moći da žive od svoga rada.  Ove ekonomske zone koje želimo da otvorimo bi se upravo nalazile van grada i mogle bi zaposliti priličan broj mladih ljudi koji žele da žive na selu i koji imaju posao sa visokim obrazovanjem u  toj zoni. Takođe, postoje grantovi koji nisu do sada iskorišćeni, a koji bi mogli da se primene da pomognu novim poljuprivrednicima da osnuju svoj biznis – kaže Danijela Sremac.

Dijana Dimitrovska

Vidi još: Tamara Kusovac, slikarka

Svetlana Velmar Janković, stvarni lik iz nekog romana

Svetlana Velmar Janković, stvarni lik iz nekog romana

      Bila je kosmički sjaj u munji vremena, trajni život za književnost. Stvarni lik iz nekog romana. Kćerka  Vladimira Velmar Jankovića, pisca i člana Nedićeve Vlade Nacionalnog spasa u Drugom svetskom ratu i beogradske lepotice Mimi M. Vulićević, pesnikinje. Obrazovana, lepa, pametna i najvažnije Svetlana Velmar Janković bila je – srećna.

Za nju je sreća bila trenutak dubokog spokoja u kojem se gube granice ličnog „ ja ” i uspostavlja dodir sa „ ja ” onog drugog, voljenog, bliskog.

  -Sreća je – rekla je naša najpoznatija književnica u razgovoru koje smo vodile 2014. godine (neposredno pred njenu smrt)  –  doticaj sa samim trenutkom koji je neuhvatljiv koliko i nezaboravan, trenutak ostvarenog emocionalnog sjaja u munji vremena.

svetlana velmar janković

O Šta je za vas suština života? I, šta je za vas od života,  ili u životu, najznačajnije?

-Ljubav i rad. I, još jednom, i uvek: ljubav i rad.

Da li život ima neku tajnu koju retko ko vidi?       

– Svačiji život ima mnogo tajni što se ne vide, i ne prepoznaju, i koje se nikad ne otkriju – jer je svačiji život divno čudo: to su naslućivali i stari filozofi, a i pesnici kako i u davnim tako i u modernim vremenima. Divna i strašna tajna je život, svačiji.

O  Koji je vaš omiljeni cvet ?

– Crvena ruža, dostojanstvena lepotica iz Holandije, ili pitoma, mirišljava, baštenska, umiljata crvena miljenica, naša. Dakle, uopšte nisam originalna, pristajem uz mitološki i mitski cvet koji su izabirali ljudi od vajkada, kad holandske ruže nisu bile poznate širom sveta.

svetlana velmar janković i šuma

O Kada ste poslednji put slušali pesmu šume ?

– Letos, u julu, na Tari. I nije to bila jedna jedinstvena pesma, nego ih je bilo više, i raznovrsnih. Ujutru, u ranim časovima, iz šume nam je dopirala pesma ispletenih ptičjih glasova: oglašavali su se kosovi, slavuji, žunje, kreje, drozdovi i, najbrojniji, golubovi. Pred podne, kad je, za vrelih letnjih dana, osvajala vrućina, ptice bi ućutale i povlačile se u svoja nevidljiva skrovišta a preko usijane zemlje i zanemele trave klizila je pesma šumske tišine, kao ugrejani kosmički dah što miluje šumski zemaljski prostor. Uveče – e, uveče je bilo najviše pesama. U svetlim noćima, sa Mesecom koji raste ili opada, i pod nebom koje je, u mesečini, izgledalo podjednako i shvatljivo i nedostupno, grane borova su počinjale da stvaraju pesmu tihih šumova, svaki list je treperio na svoj način, šaputao, a  onda se taj šum svih šumova podizao prema vrhovima borova i treperio, upravljen, činilo se, visinama neba. Najuzbudljivija je bila pesma šume, uoči nepogode i oluje: krošnje moćnih, visokih borova su se savijale uz opominjujući huj i bruj, grane su se preplitale udarajući se, listovi dozvoljavali da ih olujni vetar odnese i ponese ne zna se kud, a tamni oblaci su se spuštali brzo, prema zemlji, nanoseći bleskove munja i bliskost gromova. To, u stvari, i nije bila pesma šume nego preteći hor svih glasova prirode, zemaljskih, vodenih i vazdušnih, pod pobesnelim nebeskim prekrivačem: bila je to zastrašujuća, očaravajuća, tajanstvena, potmula rika prirode, zgusnuta u tvrđavi šume.

naša književnica svetalana velmar janković

o Kada biste mogli da birate, gde biste živeli: na obali mora, jezera, reke, na planini, u ravnici…?

– Živim na prostoru koji mi je život odabrao, ali kao da sam taj prostor sama odabirala: u mom rodnom gradu Beogradu, u velikoj blizini moćnog Dunava koji je naš veliki pesnik Vasko Popa nazvao Gospodin Dunav.

O Koju osobinu najviše cenite kod ljudi? Zašto?

– Sposobnost da vole i da budu voljeni. To je jedna od najtananijih i najsuštinskih ljudskih osobina ili, bolje da kažem, darova života, bez kojeg u životu nema ni draži, ni vrednosti, ni smisla. Ali ljubav je osetljiva biljka i najveći poklon koji se mora neprekidno negovati pažnjom iz duše.

O Da li se sećate svog poslednjeg, velikog razočaranja?

– Poslednjeg se ne sećam, jer ih je bilo baš prilično poslednjih godina, ko bi ih sve pamtio po broju i redosledu. Ali prvo razočaranje, verovatno i najveće i najdublje, i te kako pamtim, savršeno jasno. Pogodilo me je u mojoj jedanaestoj godini kada me je “izdala”, (tako sam ja to doživela), moja najbolja drugarica, ljudsko biće koje sam volela gotovo koliko i svoju obožavanu majku i kojoj sam isto toliko verovala. Nisam sigurna ni da sam se i sada, posle sedamdeset godina, oporavila od tog udarca, taj ožiljak još nosim u sebi, i ne mogu da ga ne osećam: povremeno bridi.

najša najbolja književnica preminula je 2014. godine

Da ste tvorac, i da možete da pravite ponovo čoveka od gline, šta biste mu dodali, a šta oduzeli?

– Ne smem ni da zamišljam sebe u ulozi Tvorca jer je, i po mojoj – hrišćanskoj misli i uverenju – Tvorac samo jedan, i nedostižan i nepojaman, Gospod, kojeg čovek ne može da podražava ni u kojoj ulozi, a da ne huli. Današnji čovek se često, pre svega onaj koji je uveren da nema Boga, oseća nadmoćnim nad svetom prirode i ljudi – dok ne postane svestan da je samo smrtno biće.

O Da li imate osećaj da ogromna većina prećutkuje istinu i da je govoriti istinu skoro pa revolucionarni čin ?

– Pravo da vam kažem, kad tako nešto čujem ne samo da mi to zvuči potpuno neshvatljivo, nego i smešno. Govoriti istinu – svakodnevni čin u svakodnevnoj ljudskoj komunikaciji označen kao revolucionaran? Takva zamisao, čini mi se, može da se začne samo u umu koji je dugo bio izložen spoljnim pritiscima u nekom totalitarnom, represivnom društvu i u kojem su mnoge istine strogo zabranjene. Tamo gde se govoriti istinu doživljava kao  „revolucionarni čin „ – bojim se da će se laž doživljavati kao jedina prava stvarnost, čime počinje kraj moći ljudske misli.

O Kako se borite protiv tuge? Nervoze? Ljutnje? Protiv tih naših demona  koji hoće da nas unište?

– Čini mi se da nije reč o borbi u uobičajenom smislu reči, nego o vidu bitke sa samim sobom, o vidovima te bitke. Na jedan način usvajamo tugu kad postaje deo naše ličnosti, na drugi se vežbamo da savlađujemo nervozu ili ljutinu. Podrazumevam, pri tom, svakodnevne duhovne vežbe koje  valja primenjivati: to se može uz pomoć joge, na primer.Život je lakši uz jogu.

lepota književnosti

O Da li postoji neka ličnost koju neizmerno cenite? I zašto?

– Moja majka: volim je i cenim, zbog neverovatne snage i hrabrosti s kojima se nosila u životu, pri tom uvek nasmešena i blaga i u najtežim časovima kojih je bilo na pretek, prelepa a iskonski izvor nežnosti, čarobnica života. U svom dugom životu nisam srela ni jednu ličnost sličnu njoj.

o Čega se bojite?

– Bolesti i smrti mojih najvoljenijih.

o Da li uživate u hrani?

– Da. Mnogo volim da jedem, ali to ne smem. Sad najviše i najradije jedem voće i povrće u čemu uživam, jer sam to volela i u detinjstvu.

O Sigurno puno sedite pred kompjuterom. Da li čuvate svoju kičmu?     

– Zbog problema sa desnom nogom i nogama uopšte, pre svega sa stopalima, vežbam svakog jutra najmanje 40 minuta, a tri puta nedeljno pun sat. Te vežbe mi pomažu da mi se očuva i kičma jer, na žalost, sve manje šetam a sve više sedim. Zaista mnogo provodim pred kompjuterom, ali pišem prve verzije svojih rukopisa sedeći u krevetu, u takozvanom „turskom sedu”, pišući rukom na hartiji postavljenoj na naročitu dasku, kao na stočić. Ta vrsta sedenja mi takođe, kažu, spasava kičmu. Ah, ti naši Turci!

Beba i vrata

O Koje su tri najbolje knjige koje ste pročitali?  

–   Eseji Mišela de Montenja, Kralj Lir Viljema Šekspira, Hadrijanovi memoari Margerit Jursenar.

O Da li radite na novom rukopisu i kojem? 

-Naravno da radim na novom rukopisu, ali morate da se strpite: kad je reč o deci ili o rukopisu u nastajanju strahovito sam sujeverna,kao neka moja pra-pra-prabaka. Ni reč ne progovaram!

               

Knjige

Svetlana Velmar Janković je objavila romane Ožiljak, Lagum, Bezdno, Nigdina, Vostanije, zbirke kraćih i dužih proznih dela Dorćol, Vračar, Glasovi, knjige eseja Savremenici, Ukletnici i Izabranici, drame Žezlo i Knez Mihailo, monografiju o Beogradu Kapija Balkana, priče za decu pod naslovom Knjiga za Marka, prvi deo autobiografske proze Prozraci, molitve Svetilnik. Dobitnik je svih najznačajnijih književnih nagrada u zemlji a francuski časopis Lire stavio je 1997. godine roman Lagum  na deseto mesto među 20 najboljih knjiga domaćih i stranih pisaca objavljenih y toj godini y Francuskoj. Roman je bio y najužoj konkurenciji za nagradu „Femina“ i proglašen je „malim remek-delom“.

Na Sajmu knjiga 2015. godine posthumno, predstavljena je njena nova knjiga eseja („Srodnici“), izdanje „Matice srpske“.

Vidi još: Pesnik tananog pera

Marko Vidojković: Niko od nas nema čistu savest

Marko Vidojković: Niko od nas nema čistu savest

 Marko Vidojković ne veruje da čovek može da bude srećan. Razlog za to leži u njegovom promišljanju da niko od nas nema čistu savest, da je negde, na svom putu, posrnuo, jednom ili mnogo puta, svejedno, i da, prema tome, ne može mirno da spava.

– Nažalost, nema nagrade za one koji hodaju uspravno i čestito kroz život – kaže ovaj pisac. – Kao nagradu za tu čuvenu, pravu kičmu ne dobije – ništa. Čovek nije pas  da bi se uspravljao ili krivio zbog nagrade, već to radi iz ličnih ubeđenja. 

marko vidojković

 O A miran san? Ili čistu savest, na primer?

-Kad je neko đubre, on izuzetno mirno spava. Pošto đubrad nemaju savesti, onda o njoj ne moraju da brinu. Nemiran san i nečistu savest mogu da imaju samo dobri ljudi, koji su na mukotrpnom životnom putu posrnuli, a pošto smo svi u nekom trenutku posrnuli, to znači da niko ko ima imalo savesti ne može imati „miran san“, dok god ne padne u večni san. Savest je nešto što normalan čovek stalno preispituje, kritikuje i ona nije nimalo lak teret. Stajati ponosito kao klisurine ne može da doprinese ni kvalitetu spavanja niti kvantitetu griže savesti.

  O Onda, vi savetujete drugima da se savijaju, da ćute, da trpe da bi imali da pojedu komad hleba i salamu?

– Nipošto. Voleo bih kad bih ličnim primerom uticao na njihove stavove o životu, koji se svakako ne svode na to da ćutiš i trpiš. Na žalost, ovde svi masovno ćute, trpe i jedu, ne salamu, već govna, strašila na vlasti odradila su svoj posao. Dok oni kradu ogromne pare, bacilli su narod u frku, to je bedna i providna taktika, sramota je što su to ljudi popušili s takvom lakoćom.

  O Mislite da biste bolje prošli da ste ćutali?

– Ako bih gledao kroz materijalna dobra, bolje bih prošao, ali nikada nisam na život gledao materijalistički, već hedonistički. Imao sam priliku da uštedim brdo para u vremena kada je lova stizala i od uređivanja Plejboja i od knjiga i od promocija i od kolumni, međutim, sve sam spiskao, svestan da neću dvaput u ovom životu imati trideset godina i priliku da radim gotovo sve što poželim. Nikada se nisam bojao ratovanja s državom, sramota je što ljudi to percipiraju kao hrabrost. Hrabrost je hodati po žici iznad provalije, a glasno govoriti ono što misliš je hrabrost samo u zemlji pičketina.

o Zašto ljudi  nemaju hrabrosti da kažu ono što misle, a još manje da urade ono što žele?

– Zato što ljudi ne žele da ugrožavaju svoju egzistenciju, a danas je govoriti slobodno u Srbiji jednako raditi sebi o glavi. To znači, u stvari, da su oni koji govore šta misle, zapravo budale. Što se rada tiče, to je sasvim drugi nivo, ljudi od silnog straha kako će da skrpe kraj sa krajem i nekako dočekaju blaženstvo smrti bez prevelikih dugova nad svojim sandukom, ni ne stignu da sagledaju kakve im se mogućnosti u životu otvaraju, a one su beskonačne.

O Da li ste, onda, vi budala?

– Teška budala, budimo precizni. Ipak, kad su mogućnosti koje ti se nude svedene na to da možeš da budeš ili budala ili smrad, onda to što si budala kod drugih budala stvara iluziju kako je reč o dobroj osobini.

pisac

O Da li opravdavate one ljudi koji stignu do cilja koristeći nečasna sredstva? Da li poznajete nekog ko  je stigao do cilja pošteno i zahvaljujući svojim kvalitetima?

– Ko sam ja da bilo koga opravdavam u ovom nepravednom svetu, u ovom nepravednom društvu, u ovoj nepravednoj zemlji, među ovim nepravednim ljudima? Stići do cilja pošteno svojstveno je zdravim ljudskim sredinama i nekim zdravijim vremenima. Ja sam zahvaljuući svojim “kvalitetima”, “poštenju” i nesavijanju kičme stigao, još malo, pa do udarca u zid.

O A da li čovek koji nema hrabrosti da ispravi svoju kičmu i ponekad kaže ili uradi ono što želi – može da bude srećan čovek?

– Može. Besavesnim jajarama je dovoljno jako malo da budu srećni. Odsustvo bilo kakvog talasanja, mirna žabokrenčina, mnogima je isto što i sreća. Raditi ono što želiš veze nema sa time da li ćeš biti srećan. Možeš u životu da uradiš bukvalno sve što poželiš, a da i dalje ne budeš sasvim srećan, jer je život, generalno gledano, jedno veliko i mučno sranje.

O Da li bi ljudi čitali vaše knjige da ne znaju ko je Marko Vidojković? Ili, da li pisac može da napiše dobru knjigu, a da za njega niko ne zna? Da se knjiga, jednostavno, prodaje bez marketinga?

– Nekada su preko mojih knjiga saznavali ko sam ja, a danas ih baš briga za moje knjige, ma koliko puta lajao po medijima. Oni vole moj lavež, koji nužno ne mora da ih dovede do mog pisanja, štaviše, u doba plitkih umova i još plićih medija, konzumenti se uglavnom zadovoljavaju lavežom, a ako u budućnosti lavež izostane, neće im mnogo nedostajati. 

O Da li čovek može da živi bez smisla? Koji je vaš smisao?

– Nema smisla. Život radi života je jedini smisao života. Utoliko je teže živeti ga kao čovek.

čovek i mesec

O Da li imate osećaj da je naše društvo opsednuto seksom, drogom i lažnim uspehom?

– Imam osećaj da naše društvo smrdi, a to je zato što tim društvom upravljaju govnari. Seks i droga nisu nužno lose stvari, a lažni uspeh je u lažnom društvu zapravo pravi uspeh.

O Da li ste primetili nešto u našoj zemlji za šta možete da kažete da funkcioniše ( od sabraćaja, školstva, sira na pijaci, zdravstva, dobrih cigareta…)?

– Ne. Ovde je sve disfunkcionalno, uključujući i sir na pijaci. Iz svakog kutka vreba opasnost od razočaranja.

O Koja su dva razloga zbog kojih neko treba da ostane u Srbiji?

– Svako ko može da ode iz Srbije negde gde će mu biti bolje nego u Srbiji, treba da ode iz Srbije. Ovaj brod je potonuo, mi plivamo na pučini, a kapetan i oficiri se slade šampanjcem i kavijarom, sedeći u čamcima za spasavanje.

pisac i knjige

O Koje su tri najbolje knjige koje ste pročitali? i)?

– Zadržaću se samo na proteklih šest meseci i to na najboljim knjigama koje sam pročitao: Mišel Uelbek “Pokoravanje”, NOFX “Hepatitis Bathtub and Other Stories” i Ralf Eperson “Nevidljiva ruka”.

  O Da li ste uradili nešto što je opteretilo vašu savest zbog čega se danas kajete?

– Mnogo toga takvog sam uradio, mnogo toga opterećuje moju savest, kajem se zbog sijaset stvari, ponešto od toga podelim sa svojim knjigama.

O Da li je izmurlo poštenje?

– Ne. Nije.  Susrećem se sa poštenjačinama svakog dana, evo, šlepadžija koji me je šlepovao do majstora pre nekoliko dana je bio izuzetno pošten čovek. Takođe, lik koji prodaje punjače za mobilne telefone na Cvetkovoj pijaci je neviđena poštenjačina. Ima ih, hvala Bogu,ima ih…

                 Dijana Dimitrovska

Vidi još: Siniša Kovačević