Nele Karajlić ne pamti koliko je puta bio u Kanadi. Ona je za njega drugi dom, a ko od nas pamti koliko se puta vratio kući, pamtimo odlaske. U svojoj drugoj domovini on održava koncerte u Torontu, Vankuveru, i Kalgariju gotovo isto često kao i u Beogradu, čačku ili Nišu. Ali, njegova veza sa Kanadom je, kako kaže u razgovoru za Slovo, mnogo dublja od običnih koncerata.
-Pola moje raje iz Sarajeva su Kanađani, dio porodice moje supruge su Kanađani, moj kum je Kanađanin i jedan član Zabranjenog pušenja je Kanađanin. Čini mi se da je i meni Kanada druga domovina – kaže Nele Karajlić. Frontmen grupe Zabranjeno pušenje, pisac, dramaturg, reditelj, i jedan od poznatijih Sarajlija.
O Putujete radosni?
-Da, radujem se jer je svaki put to novo uzbuđenje i novi doživljaj. Novo druženje starih prijatelja pre svega, ali i fanova, naravno.
O Kako izgleda zemlja iz vaših snova… Šta tamo ima, kakvo je uređenje, kakva su pravila…?
-Zemlja iz mojih snova nema uređenja, niti pravila. Ona ostaje u fikciji i teško ju je implementirati u postojeći svijet. Ne vjerujem da bi i u najboljem scenariju, ljudski rod došao do tog nivoa da formira zemlju mojih snova.
O Kako biste nekom strancu opisali Srbiju?
-Strast, buka i srce na dlanu.
O Da možete da vratite vreme unazad, šta biste u njemu promenili?
-Devedesete!
O Bez čega vaš život ne bi imao smisla?
-Bez ljubavi… i piva…
O Šta slušate od muzike u ovoj životnoj fazi?
-Šostakoviča.
O Koliko se promenila sarajevska „raja“ od vašeg vremena do ove danas?
-Tačno onoliko koliko se promijenio svijet od mog vremena do danas.
O U čemu najviše uživate od onoga što radite ( pevač, pisac, reditelj…)?
-U pisanju. To je ipak najveća privilegija. Sam si, sa praznim papirom (ekranom) ispred sebe. Treba da ga ispuniš rečenicama koje kroje priču, misli, filozofiju… koliko god da je teško, toliko je uzbudljivo.
oU kom ste trenutno projektu?
-Pišem treći nastavak Solunska 28. Ušao sam u likove, pretvorio se u njih i pratim ih iz događaja u događaj. Kada je završim, biće mi žao što sam je završio. Cilj mi je i da čitaocu, kada pročita, bude žao što je pročitao.
O Šta pokušavate da uradite, a ne ide vam od ruke?
-Pokušavam da se opustim, ali mi to nikako ne ide od ruke.
O Koja je razlika u Neletu koji je nekada govorio „ crko maršal“ i u ovom danas?
-Četrdeset godina.
O Koja je za vas najvažnija životna lekcija koju ste naučili?
I sve dok u nekoj zaboravljenoj polici stoji prašinom obavijena, vremenom načeta, moljcima opsednuta – živeće knjiga. Neće se tako lako predati, veruje Matija Bećković, akademik i tvorac tolikih knjiga. Kao moćni vitez, boriće se ona do poslednjeg dana, do poslednje stranice i poslednjeg slova.Sve je rečeno naslovom eseja Umberta Eka „Nećete se lako ratosiljati knjige“ – kaže Matija Bećković u razgovoru za «Slovo».
– Pošto je ispričana istorija knjige od početka do naših dana kad su je zamenili toliki drugi mediji – zaključeno je da je knjiga bila na početku pa će, posle svega, biti i na kraju. Na jednom mestu spominju se i današnji nepismeni lopovi koji su provalili u Ekov stan i pokupili telefone, računare, diskete i drugu elektroniku, a nisu dirnuli ni jednu knjigu među kojima su bili i stari dragoceni primerci koji više vrede nego cela kuća i pokućstvo.
O Kako uopšte doživljavate ovo naše vreme? Da li je to taj „novi svetski poredak“?
-Ne primećujem nikakvu bitnu razliku. Imao sam sreće da budem okružen ljudima koji su činili da smo gotovo i previđali koji je i kakav je poredak. U svakom poretku se može preživeti, ako čovek ima s kim. O Da li je strah masovno razvojno unazadio ljude?
-Lozinka našeg vremena je da se jedino treba plašiti straha. Danas mnogi, nažalost, nemaju u svom životu ništa drugo osim straha i briga. Pa i toga im je preko glave. Takozvani običan čovek i smrtnik je očigledno zbunjen i zatečen. Ne daju mu ni da sanja o budućnosti. Primoran je da se veseli i veliča lepotu sadašnjeg trenutka. O Da li je moguće da se ljudi danas, u 21. veku, boje smrti više nego ikada? Zašto?
-Čini mi se da i taj strah ima najmanje veze sa ljudima. To nije njihov izbor. Time su svakodnevno bombardovani iz svih oružja. To im je nametnuto kao jedina tema, kao da je smrt nešto novo na ovom svetu.
O Kome ili čemu vi verujete?
-Verujem u onu pticu koja mi je sletela na kapu kad sam u šezdesetoj godini života stao pred rodnu kuću u Senti. Nju ne bih nikako smeo da izneverim. O Hoće li pandemija uništiti lepe umetnosti? Nekako su nestale..
-Umetnosti nisu nestale i tek će se rascvetati. Lepe umetnosti su se premestile na lap topove i zum prezentacije. Posle godina korone ko zna šta će nam sve padati na glavu. I da lepe umetnosti neće završiti kao Monsarat Kabalje. Zamenićemo „daske koje život znače“ nekim novim, da bismo nastavili dalje… O Očigledno je da nema kriterijuma ni za šta, ali zašto bi neko želeo da nema kriterijuma?
-Važno je da čovek ima iluziju da sam nešto bira. Onda će imati i iluziju izbora i poželeti da ima i – kriterijuma. O Da li ste srpski patriota ili nacionalista i kakva je, uopšte, tu razlika? I da li ove kategorije za naše mlade upravo polako nestaju? -Te etikete nisam upotrebljavao niti se na njih osvrtao.Time se ne bave umetnici. To je posao različitih «službi». Politička korektnost je zamenila nekadašnje ideološke komisije i spiskove idejnih skretanja u kulturi. Pod tim pojmom svako razume nešto drugo. Fenomen je da u naše vreme ne postoje nacinalisti velikih nacija i izabranih naroda. Veliki nacionalisti se javljaju samo kod onih malih i preplašenih naroda. I što su manji i i ugroženiji to su uočljiviji i opasniji. Ne treba se zbog toga uzbuđivati. Nisam primetio da se neki evropski, švedski, finski, ili belgijski pisac ljutio i dramio ako ga tako zovu. Ko god misli svojom glavom se preporučuje da bude nazvan politički idiot.
O Koje je po vama državno uređenje najbolje za srpski narod i njegovu narav?
-To je ono društveno uređenje koje je u Srbiji bilo vekovima. Naši preci za drugo nisu znali. Već sam jednom rekao: Tito je Stevan Nemanja republike Srbije. I dok je republike nećemo se ratosiljati njega. O Zašto srpske institucije nikada u novijoj istoriji nisu imali dobre odnose sa dijasporom? -Ne bi se ni zvala dijaspora kad bi imala bolje odnose sa svojom zemljom. O Šta konkretno SANU radi na toj relaciji?
-Ponekad se seti nekog i ponekom pruži ruku, kao nekad Tesli, Pupinu, a sigurno i danas nekome, ali ja ne znam kome. Saznaću iz štampe. O Šta bi vas pozitivno izenadilo da se desi…?
-Da Srbija bude krcata Novaka Đokovića i njegovih potomaka umesto Tita i njegovih odlivaka. Đoković je putokaz i iscelitelj,a mi ga i dalje tražimo tamo gde ga nikad i nigde nije bilo. Đoković je stvarnost – sve drugo su utvare i vampiri.
autor: Dijana Dimitrovska, izvor: Balkan Citt Magazine
Prvo što je Savo Tufegdžić uradio kada se 2019. doselio u Kraljevo, bilo je stavljanje rešetke na sva vrata i prozore na svom novom stanu. U Južnoafričkoj Republici, gde je rođen i gde je proveo više od četiri i po decenija svog života, to je sasvim normalna stvar. Tamo nesigurnost vreba na svakom koraku. U Srbiji, komšije su ga gledale malo čudno, ponešto mu i govorili ali Savo tada nije znao reči srpskog da bi išta razumeo.
Brzo će savladati naš jezik i čini se još brže shvatiti da mu u Kraljevu ne trebaju rešetke. Nije da smo mi zemlja u kojoj nema kriminala ni lopova i ludaka.
-Ovde, ovde je svuda sloboda – rekao je tog toplog aprilskog dana dok smo pili kafu u Tašmajdanskom parku u Beogradu. – Ljudi se kreću slobodno, bez straha da ih neko napadne i orobi. Deca se igraju u parku. Voze rolere, bicikle, trotinete. Ljudi šetaju svoje kućne ljubimce i uživaju. U Južnoafričkoj Republici to nije moguće.
Baš ta sloboda i duh koji se širi Srbijom uzduž i popreko, bile su presudne kada je odlučivao da se ovde trajno naseli. Dopali su mu se Srbi i taj duh neuhvatljivi i čuveni srpski inat.
I sam ga je osetio kada je ovde došao. Rekli su mu neki Kraljevčani, šta ćeš ovde, ovde nemaš šta da radiš, nema posla, bolje se vrati u Južnoafričku Republiku. Osetio je tada Savo Tufegdžić da ga je klepilo nešto posred čela i zarumenelo mu lice. Bio je to čuveni srpski inat. Rekao : Ne, ostajem ovde. Ovo je moja zemlja.
I evo ga, treća je godina kako zadovoljno živi u Kraljevu. Piše, režira, snima filmove, pravi projekte, drži seminare o medijima, dizajnira, podučava lepotu života ( lajf kouč), koristi umetnost kao sredstvo za učenje, slika, pripoveda, smeje se i traži sebe.
-U stvari, ja sam u Srbiju došao da pronađem sebe – govori Savo.- Moj pokojni otac je bio dosta težak čovek. Kada je umro, osetio sam potrebu da istražim odakle je poticao, kako je živeo, kakvi su ti njegovi rođaci. Da bih upotpunio sebe. Slučaj je hteo da me preko fejsbuka kontaktirala sestra od strica. Našli smo se slučajno, po prezimenu. Tako sam došao u Srbiju.
Bio je maj 2010. Seća se Savo kao da je bilo juče. Kada je krenuo put Srbije sve je išlo naopačke, i avioni su kasnili, i izgubio se samo njegov kofer na beogradskog aerodromu. Kada su se sestra i on sreli plakali su petnaest minuta,pa tek onda progovorili. Seća se puta do Kraljeva kada je prvi put video razaranja od bombardovanja. Ni danas ne može da shvati da je to neko učinio. Da su neki ljudi iz aviona bacali bombe na druge ljude na zemlji. Ti dole su bili njegov narod.
-Kako mi je izgledala prvi put Srbija?! Lepo ali ja dolazim iz Kejptauna, grada koji možda ima najlepši pogled na svetu, gde se sudaraju dva okeana, dve planine. Meni se ovde najviše dopala ta srpska duša. Srbin je tako lep kad ima dušu.
Ponekad, razmišlja naglas Savo, Srbi zaborave da imaju dušu i to je najveća šteta.
– Video sam i neke ružne stvari kod mog naroda. Recimo, mnogo se ljudi svađaju – kaže iskreno.
Da li je moguće da se u Južnoafričkoj Republici ne svađaju rođaci oko međe, recimo, ili komšije?
-Svađaju se ali mnogo, mnogo manje- odgovara.- Tamo je retkost da majka i ćerka ne govore a ovde je to dosta česta pojava. I primetio sam da roditelji čuvaju, posebno sinove, od rada. Boje se da se ne zaraze poslom.
I mnog se jede roštilja, dodaje brzo, mesa, mesa, samo se roštilja.
Ali ima mnogo divnih osobina prosečan Srbin. Recimo, kaže Savo, ovde narod ima kolektivno osećanje za porodicu. U svetu nije tako.
Srbija je lepa zemlja i ona ima ono što drugi nemaju. Slobodu da se krećeš da ti niko ne naudi. Da dišeš vazduh, da koristiš puteve, vodu, reke, jezera. I Savi je nekako žao što vidi da ljudi hoće da idu za Nemačku, Švedsku ili tako negde.
-Tamo nije bolje. Tamo će dobiti novac ali izgubiće slobodu i lepotu pogleda – kaže ozbiljno.
Primeti je Savo da u Srbiji skoro svaka porodica ima svoj stan. U Johanesburgu nema. Većina ljudi tamo nema svoj stan.
– Znaš koja je najlepša srpska reč?- pitao me je.
– Koja?
– To je reč moba. Ona ne može da se prevede na engleski. Ona je veličanstvena.
A kako Južnoafrikanci izgovore tvoje prezime: Tufegdžić?
Nasmejao se grohotom:
-Nikako- nemoguća misija. Ne mogu da izgovore ni Savo. Ja im spelujem pet puta ime. Ne vredi. Prezime zapamte samo slovo T.
Sada je Savo u zemlji svojih predaka. Ovde bez problema lepo izgovore njegovo ime i prezime. Možda je i to uticalo da Savo Tufegdžić pronađe sebe. I ostane tu gde jeste.
Završila je filozofiju i političke nauke, studirala je klavir i falutu, svira gitaru, autorka je dve knjige, snimila je CD sa pesmama Balkana i film o Srbiji, igra tenis, slika i izlaže svoja ulja na platnu. Mnogi bi se i od pukog nabrajanja zamorili, a Danijela Sremac svakog dana širi svoj spisak interesovanja. Ide napred, uči nove stvari. U sve to, bila je i kandidat za predsednika Srbije. Zanimljiva i svestrana Danijela Sremac, baš kao i njen renesansni idol.
– Leonardo da Vinči je osoba koju sam najviše cenila još kao dete – kaže Danijela Sremac u intervjuuu koji smo vodile 20017. godine. – Kasnije još i više jer sam poštovala svestranost u njemu i renesansne ideale. Moji roditelji su me uvek podržavali u tome da se bavim svim kreativnim aktivnostima koje želim da ispunim, i zato sam se bavila raznim studijama.
O Zašto bi rođena Beograđanka koja od malena živi u Americi želela da postane predsednica Srbije?
– Zato što želim da predstavim Srbiju u svetu na jedan sasvim nov način, da koristim moje razumevanje Vašingtona i Amerike uopšte, da efektivnije guramo interese srpskog naroda, i zato što znam da se sa formulom koja se stalno vrti na vrhu Srbije i sa kojom stalno dobijate iste rezultate, neće ništa promeniti dok ne ubacimo novi faktor, a taj faktor je dijaspora. Dijaspora mora da glasa, 5 miliona ljudi unese 5 milardi dolara godišnje, dijaspora mora da udje u parlament i da prenese svoja znanja u svim oblastima jer ti ljudi rade i žive u organizovanim državama i mogu da modernizuju i pomognu Srbiji.
O Koje su tri suštinske stvari koje biste menjali u Srbiji?
– Prvo i najbitnije, da se stvori sistem u kome će zaposleni biti plaćeni onoliko koliko zaslužuju i da firme napreduju, na osnovu svojih sposobnosti i proizvoda. Drugo, transparentnost je neophodna za bilo koji napredak u budućnosti. Mora da se sve modernizuje i postane elektronski, da se tačno mogu proveriti svi podaci. I treće, da se stvore uslovi kako bi se “vratila naša pamet” iz inostranstva. Drugim rečima, svi oni koji su otišli ili da studiraju ili da rade u inostranstvu. Vratiće se tako što će se stvoriti ambijent poput ekonomskih zona i što će se reformisati ekonomski sistem Srbije. Tako će se oni vratiti u svoju otadžbinu jer će u noj moći da nađu posao.
o Da li znate kako se iskorenjuje korupcija?
– Najefektivniji način jeste da se primene metode drugih zemalja koje su uspešno savladale korupciju – kao, na primer, Singapur. Kada se uvede transparentnost i postavi dobar administrativni sistem, to će samo po sebi da iskoreni korupciju. Ovaj sadašnji sistem koji je, između ostalog, opterećen u regulativnom smislu sa previše dozvola i nepotrebnih procedura koje uzimaju previše vremena, bukvalno je plodno okruženje za korupciju jer dozvoljava birokratama da vas ucenjuju na svakom nivou, kako bi vas, navodno, stavili preko reda i „ završili vam posao”.
O Kako Danijela Sremac zamišlja podigne standard?
– Planiramo da osnujemo nekoliko specijalnih ekonomskih zona, sa novim zakonskim okvirom koje pruža fantastičan ambijent za ulagače i preduzetnike. Ove zone bi predstavljale konkurentno tržište gde bi kompanije naperdovale isključivo na bazi svojih dobrih ideja, a s time bi napredovali i svi radnici, jer kada postoji prava konkurencija, kompanije se takmiče da pridobiju najbolje ljude da rade za njih.
O Decenijama se u Srbiji politika koristi za lično materijalno napredovanje. U kojoj meri je tako i u Americi?
– U Americi je drugačije. Političarima nije data mogućost da koriste državu da bi se lično obogatili na bilo koji način jer postoji zaista transparentni pravni sistem kakav bi želela da primenimo i u Srbiji. Američki političari koji postanu poznati putem javnog posla počnu tek ozbiljno da zaradjuju kada završe svoje mandate jer tada uglavnom drže vrlo dobro plaćene govore. Ili otvore firme za lobiranje kako bi svoje iskustvo u Vašingtonu preneli klijentima.
O Da li se neopravdano predstavljamo kao veliki narod?
-Ne, jer smatram da srpski narod jeste veliki narod. Vrlo poštujemo porodicu i prijatelje, imamo fantartičnu kulturu igre i muzike, imamo divnu tradiciju sporta u kojem je Srbija dosta jaka, narod je vrlo duhovit, jakog karaktera, voli život, a imamo i vrlo lepu državu sa predivnim pejzažima, istorijskim kulama i gradovima koji su živi i dinamični. Sve to o našem narodu dugo godina promovišem kroz knjige, novi muzički CD, snimke i druge multimedijske prikaze.
O Da li vaši prijatelji Amerikanci znaju gde je Srbija i šta znaju o Srbiji, uopšte?
– Nadam se da znaju mnogo više kada pročitaju moje knjige, ali jeste istina da većina Amerikanaca ne zna za Srbiju. Amerika je ogromna država i po školama se retko uči o detaljima evropske istorije. Recimo, sećam se jedne devojčice u komšiluku koja mi je rekla da je poreklom iz Poljske ali ne zna tačno gde se Poljska nalazi. Ovo nije neko namerno američko nepoštovanje drugih naroda, nego je to zbog toga što je sama Amerika ogromna. Budući tako velika zemlja sigurno je da ima dosta stvari koje ni ljudi u Srbiji ne znaju. Ne može se razumeti Amerika preko Holivuda i filmova. Može se razumeti jedino kada u njoj živite i to dugo godina. Ameriku moraš da osetiš.
O Šta vi znate o Srbiji? Koje su prve asocijacije na Srbiju kada vas to pitam?
– Srbija је jedinstveno mesto gde od momenta kada sletim na aerodrom i dotaknem tlo, osećam se da sam dotakla moju zemlju, moj dom. Biti u Srbiji, hodati ulicama Beograda gde sam rođena, pokrene u meni ona najosnovnija, duboka osećanja da se nalazim upravo tu gde pripadam.
O Mnogo se kritikuje američko školstvo koje je, kažu, za ispod prosečne djake. Navodi se da je to školstvo koje iznedri nuklearnog fizičara koji ne zna za Dostojevskog, Bodlera, Kloda Monea, na primer?
– Amerikanci definitivno imaju specifični pristup školovanju, a to ne obuhvata jedno šire razumevanje sveta, što lično smatram da omogućava da se stvori svestrana i razumna osoba. Međutim, moram da kažem da američki sistem školovanja ima druge prednosti. Jedna od dobrih stvari je ta što deca izuzetno dobro nauče još od malih nogu efektivni, direktni i konstruktivni način kominikacije, pisanje i govor koji je logičan, koji se drži suštine u priči bez šetanja iz jedne teme u drugu a time i gubljenje smisla celog argumenta. Druga stvar, ne postoji nikakva strepnja od studenata prema profesoru. Studenti mogu slobodno da postavljaju pitanja, profesori da nagrade znanje i dobro formirane argumente koji možda čak odstupaju od predavanja. To je širina.
SELO
Sela širom Evrope imaju vrlo slične problem, a to je, kako da mlađe generacije budu sve više školovane, da imaju motivaciju da odu i nađu posao van sela. Međutim, ne može se samo pričati ljudima da se vrate u selo nego im treba omogućiti da se vrate u selo gde će moći da žive od svoga rada. Ove ekonomske zone koje želimo da otvorimo bi se upravo nalazile van grada i mogle bi zaposliti priličan broj mladih ljudi koji žele da žive na selu i koji imaju posao sa visokim obrazovanjem u toj zoni. Takođe, postoje grantovi koji nisu do sada iskorišćeni, a koji bi mogli da se primene da pomognu novim poljuprivrednicima da osnuju svoj biznis – kaže Danijela Sremac.
o Šta po vama znači biti moderan. Istetovirati telo, imati frizuru u trendu, juriti za karijerom i novcem…?Ili…?
– Pošto sam odrasla u Americi gde se uglavnom ne potencira moda, niti koji brend patika neko nosi, niti da li je neko obukao dizajnersku haljinu ili ne, već vlada jedno skormnije opuštenije oblačenje, definitivno bih rekla da je ono što odrazi savremenost u osobi razumevanje sveta, a to se ne vidi po nečijem spoljnom izgledu. Znači, može neka da bude obrazovana osoba, muško ili žensko, može da obuče najskuplju garderobu ali se vidi kada progovori ko je. Vidi se da ne zna mnogo o svetu, i da ta osoba izgovara masu nepovezanih i nelogičnih ubedjenja na bazi nekih teorija zavera, to pokazuje da ta osoba živi u nekom 13. veku i definitivno vidi se da ta osoba nije moderna.
O Zašto ljudi u celom svetu, stiče se utisak, tako halapljivo žele novac i karijeru?
– Zavisi od osobe. Nisu svi takvi. Lično sam zahvalna što sam rasla u porodici koja nije potencirala novac nego sam odgajena u duhu vrednosti da se treba ispuniti svaki momenat u nekom stvaranju, u ličnom unapredjenju u raznim oblastima. Ljudi koji ne shvate da materijalne stvari ne mogu da ispune osobu kao što može da ih ispuni stvaranje kreativnih i korisnih stvari koje mogu pomoći čovečanstvu, jednostavno propuste smisao života.
O Kojim vrednostima današnji čovek treba da teži?
– Najbitnije vrednosti su ljubav prema familiji, ljubav prema prijateljima, a takodje ljubav prema sebi, što znači da ljubavlju treba ispuniti sav svoj potencijal svakog dana. Treba uložiti sto posto sebe u posao koji radite, u usavršavanju sebe i u sticanju znanja koji vas unapređuje. Te vrednosti se ne mogu meriti u novcu nego su same po sebi dragocene.
O Da li ste razmišljali, da li čovek može da pomiri novac i etiku?
– Mislim da novac i etika ne moraju da budu na suprotnie strane. Naprotiv, u svetu gde je dobro organizovan sistem, zdrava ekonomija, i gde ljudi rade svoj posao za koji su adekvatno plaćeni, novac je sasvim prirodan rezultat pošteno uloženog truda, a time je i etički prihvatljiv.
O Danijela Sremac sigurna ima san?
– Moj san je da moja predivna zemlja postane mesto u kome svi žele da žive, jer je lepa, uređena i bogata. Da postane srećna zemlja.
On je Zoran Bognar. On je i nomad beskraja, neumorni putnik kroz volšebna sazvežđa ispod kože koji traga za zapanjujućom jasnoćom neizgovorenih reči. On predano prikuplja zapise iz vetra i kroti senke. Njemu je lako. On je pesnik i „bez problema sonete niže„ . Gotovo u isto vreme kada ga je „obuzela poezija” počeo je i da živi život vegetarijanca u zemlji roštilja. Pesnik, književnik, urednik u Grafičkom ateljeu „Dereta” i predsednik Fonda “Ars Longa” Zoran Bognar, seća se dana kada je prestao da jede meso:
– Bilo je to 4. aprila 1986. godine kada sam pročitao knjigu “Vegetarijanska ishrana” Julijana Bora, tadašnjeg predsednika Svetske asocijacije vegetarijanaca – kaže ZoranBognar. -Tada sam shvatio šta sve čovek jede a ne bi trebalo, i koliko se na jednom gramu nekog mesa nalazi štetnih bakterija. Posle toga nisam imao više želju da jedem meso i proizvode životinjskog porekla. Utoliko lakše sam postao vegetarijanac pošto je moj rođeni brat Edi godinu dana pre mene prešao na vegetarijansku ishranu.
oKako je bilo biti vegetarijanac na Balkanu u to vreme?
– Tada je bilo potpuno svejedno da li ste vegetarijanac na Balkanu ili u nekoj zapadnoj zemlji jer su oni bili aktualni uglavnom u Indiji, Kini i Japanu. U ostalim zemljama “vodili” su vegetarijance kao statističku grešku, iako je takva ishrana neuporedivo zdravija od mesne ishrane. Ne kaže se bez razloga da kada pokosite travu ona miriše, a kada ubijete životinju ona se usmrdi… Takođe, najveći umovi u istoriji čovečanstva bili su vegetarijanci (Leonardo da Vinči, Nikola Tesla, Edison, itd)… U nekoliko reči: nije lako, ali je lepo biti vegetarijanac u zemlji roštilja…
o Koliko se menja životna filozofija tokom ishrane bez mesa?
– Kažu, kada bi svi ljudi na svetu bili vegetarijanci da uopšte ne bi ni bilo ratova, što ima logike, jer unošenjem tuđe krvi u sebe istovremeno stvarate žeđ za novom krvlju… Vegetarijance karakterišu sasvim suprotne odlike kao što su plemenitost (nasuprot varvarstva), pacifizam (nasuprot kanibalizma), itd…čovek ni anatomski, a ni po Bibliji nije programiran da bude mesojed nego vegetarijanac.
o Pred kojom hranom ne možete da se suzdržite?
– Imam mnogo toga što volim da jedem ali prevashodno žitarice, sve vrste voća, salate (posebno grčka i rukola), zapečeni pasulj u rerni, sojine šnicle i medaljone, zapečene paprike sa sirom u belom vinu, pirinač, potaž od bundeve, supu od koprive, polusušeni paradaiz, masline, i tako dalje…
oDa li pisac može da stvara i ako ne dobije priznanje za svoj rad?
– Lično mislim da je najveća piščeva nagrada da piše i da ga ne napuštaju inspiracija i kreativan mir. Sve ostalo pripada intelektualnoj bižuteriji i podsmehu vrednim filigranima sujete. Ipak, setimo se samo koliko ima sjajnih knjiga koje nikad nisu nagrađene, ali isto tako, i koliko je, najblaže rečeno, prosečnih knjiga dizano u nebesa i nagrađivano svim mogućim nagradama, a danas ih više nigde nema, niti ih se iko seća. Knjige su potpuno samostalna bića, žive nezavisno svoj život i imaju svoj put. Obično kažem: knjige su biografija pisca, a nagrade biografija knjiga.
oŠta čitate? Šta najviše volite da čitate?
– Najviše volim da čitam anglosaksonsku i hispanoameričku književnost…
oŠta najviše volite kod drugih ljudi?
– Spontanost, iskrenost i dobru auru…
oŠta je za vas sreća?
– Biti pesnik… I biti to u Srbiji…
oŠta je za vas nesreća?
– Imati takvu sreću…
oU šta verujete?
– Verujem u Put svetlosti, u Mir Božji, u svoju kćerku, u ljubav, u Boga, kralja i otadžbinu.
oKako biste definisali ljubav?
-Kao peti element bez kojeg života nema… Ili što bi rekao Merime: prvi dan ljubavi je i poslednji dan razuma…
o A, najveće iskušenje je…?
-Ljubim sva iskušenja koja su mi suđena. Njihove žrtve čine me slobodnim iako ne znam ni gde su im logori, ni gde su im grobovi, ni ko su bili robovi, a ko bogovi… Ljubim sva iskušenja koja su mi suđena u slavu stvarnog života koji se svakodnevno, i božanski i satanski obrušava na nas.
oKada je Zoran Bognar bio najradosniji?
– Kada mi se rodila kćerka Luna.
oKada ste bili najtužniji?
– Kada sam 1991. godine odlazio iz do temelja razrušenog Vukovara misleći da se više nikada neću vratiti u rodni grad.
oŠta je vaše najveće blago?
– Čisto srce i bistri um.
oDa se ponovo rodite kakav biste životni put izabrali?
-Pitanje je da li uopšte mi biramo put ili put bira nas. Ali ne bih imao ništa protiv da imam isti životni put kao što sam ga imao do sada…
oŠta ste kao dete želeli da budete?
– Pekar, lekar, apotekar… naravno, šalim se. Hteo sam da budem muzičar…i bogami i bio sam to neko vreme…
oKo je bio junak Vašeg detinjstva?
– Bilo ih je nekoliko, u prevodu svi članovi grupe Pink Floyd: Roger Waters, David Gilmour, Nick Mason, Rick Wright, a ranije i Syd Barett.
ODa li se sećate prve životne lekcije koju ste naučili…
– Otac mi je još u predškolskom dobu govorio da sve što radim radim sebi, tako da mi je još u najranijoj mladosti probudio i svest i savest, tako da nije bilo potrebe da me dodatno kažnjava tadašnjim konvencionalnim kaznama u vidu batina ili kojekakvih zabrana. Kada god bi mi otac ponovio tu rečenicu „sve što radiš sebi radiš“ bilo bi mi i gore i delotvornije od bilo kakvog šamara ili neke zabrane…
o Opišite najlepši trenutak u svom detinjstvu.
– Kada sam prvi puta, u selu Tomingaj u Lici, kod dede Milana, uzjahao konja.
oKoji je bio najtužniji trenutak iz tog doba?
– Kada mi je umro deda Milan.
oKoja vam je bila najveća greška u životu?
– Koja god da je… ako sam je već napravio i preživeo, onda sam dobro prošao.
o A koji je najbolji potez ?
– Bilo je sijaset dobrih poteza s kojima se ponosim, ali mislim da najbolji potez u mom životu još uvek čeka na mene…
oŠta može da vas nasmeje?
-Dobar vic, sopstveni lapsus, bilo koja epizoda serije «Mućke», crtani romani «Alan Ford»…
oŠta može da vas rasplače?
– Bol i tuga moje kćerke, dobra knjiga, film ili pozorišna predstava…
oZbog čega se najviše kajete?
– Zbog toga što 1991. godine nisam s porodicom otišao iz rodnog grada Vukovara pre nego što se zaratilo, nego smo kao poslednji naivci mislili i verovali da se takva tragedija ne može dogoditi na kraju drugog milenijuma… tako da smo ostali u tom paklu i bukvalno doživeli sudbinu glinenih golubova.
oŠta vas plaši?
-To što se ne bojim ničega.
oDa li ste ikada imali želju da nekog udarite i zbog čega?
– Jesam, kao i sav normalan svet… Bilo je milion razloga za tako nešto. No, pravo pitanje bi bilo da li sam ikada to i uradio…
oKoju pesmu uvek rado slušate?
– «Hey you» od Pink Floyda.
oKoju knjigu bi Zoran Bognar poneo u osamu?
– «Terra Nostra» Karlosa Fuentesa.
oKoji je vaš najveći talenat?
-Da bez ijedne izmenjene reči znam mnogo o nepoznatoj osobi nasuprot sebe.
