Srpska prestonica ima jedno mesto gde se život čudom obnavlja. U Galeriji fresaka u Beogradu žive mnogobrojne kopije srpskog srednjovekovnog freskoslikarstva koje kad god dožive ličnu sreću da postanu jedini svedoci, država doživi koletivnu nesreću da izgubi original. Mnogo je prekrasnih fresaka srpska baština izgubila, posebno u ratovima, kao što je mnogo i sačuvano u kopijama u Galeriji fresaka čiji se stručnjaci bore za njihov život .
– Trudimo se da produžimo stari kvalitet u budućnost – kaže upravnik galerije fresaka Bojan Popović u razgovoru za Balkan City Magasine – Mi to činimo ponavljanjem istog umetničkog postupka. Time ponovo rađamo delo nastalo davno u prošlosti od nekog drugog autora. To bismo mogli nazvati kreativnim delom, koje na neki način zamenjuje čudo, jer original ne možemo duplirati i imati drugi original, ali možemo da imamo repliku kod koje je poklapanje sa originalom veliko, gotovo u potpunosti kod najboljih kopija.
O Koje kopije fresaka ili kamene plastike čiji su originali uništeni ima Galerija ?
-Postoje dve vrste, one uništene stihijama, delovanjem prirode i one koji su uništene ljudskom rukom. Na primer, ove godine je izašla monografija Đurđevih Stupova u Rasu, monografije manastira koga je Stefan Nemanja podigao posle 1171. godine, dao da se oslika 1175. godine, u znak pobede nad svojom braćom, stoga i posvećen sv. Đorđu. U njoj se nalazi niz ilustracija kopija fresaka, koje su danas jedino svedočanstvo vrednosti originala stradalog usled stihija. Postoje kopije fresaka iz hramova kao što je Rečane, koji su uništeni od albanskih terorista, kao što ima i veliki broj odlivaka natpisa iz hramova Kosova i Metohije, poput Mušutišta, takođe miniranog, u kome se pominje Veliki kaznac Jovan Dragomir, sa suprugom Jelenom, sinom Stanišom i ćerkom Anom.
O Da li je teško napraviti kopiju podjednako kao i original? Koliko je vremena potrebno da se izradi kopija jedne freske?
-Zografi koji poznaju oba posla, izradu novog živopisa i kopiranje fresaka, obično tvrde da je, manje više, dvostruko teže kopirati nego slikati „slobodno“. Slikar kopista mora stalno da prati i ispituje original, ne sme da se udaljava od uzora. Kada je Zdenka Živković kopirala studeničko Raspeće, delo visine četiri, a širine pet metara, morala je da urolava platno s partijama koje je iskopirala, tako da do završetka posla nije mogla da poredi svoj početak sa krajem. Ipak, u potpunosti je uspela, kako je sama rekla, jer se držala originala, pa joj boja i potez nisu pobegli. Ona je ovaj posao završila za mesec dana, ali je imala rok i radila po ceo dan. Sopoćansko uspenje, koje je nešto manje površine od 40 metara kvadratnih, ista umetnica je radila šest meseci, praktično cele sezone tokom 1978. godine. Inače, u Galeriji fresaka, prema informacijama Dejana Milosavljevića, bilo je pravilo da profesionalni zograf može da iskopira između tri i četiri metara kvadratnih, uz dobar rad.
O Da li su srednjovekovne freske izrađivane u duhovnoj atmosferi, iščitavanjem psalama?
– Svakako je za neke od zografa duhovna priprema bila neophodna. Ipak, i zograf je, kao i đakon, sveštenik, episkop, monah, samo grešan čovek. Ne treba očekivati da on bude princ vrline. I kod sveštenika mi ne očekujemo ličnu harizmu, već, kroz njega, božju blagodat. Naravno, sve je bolje i uspešnije ako se živi u skladu sa zajednicom. Umetnici su uvek i pomalo razbarušeni, kreativne prirode, i pored poštovanja svih ikonografskih okvira, ne trpe previše zabrana koje potiču od normi. Na koji god način se slikar pripremao, važno je da je uspeo da prenese prvotnu ideju, prototip, sa uzora u svoje delo.
O Koliko imamo prikaza ličnosti na freskama?
-Prema našoj statistici, ukupan broj predstavljenih osoba u srpskoj umetnosti srednjeg veka iznosi sedam stotina i osamdeset osoba. Reč je o svim predstavama ljudi u srednjem veku. U konačnom broju izostavljen je izvestan broj sporednih figura. Sa njima bi broj porastao na devet stotina i dvadeset figura. Sa druge strane, zbiru nismo priključili predstave balkanskih pustinožitelja, nestalih portreta, postvizantijskih portreta koji ponavljaju srednjovekovne, brojne figure sa scena poput Uspenja Gavrila Lesnovskog u Lesnovu. Zbiru bi se mogle dodati i predstave iz Staničenja i Donje Kamenice, jer je reč o našoj vlasteli.
O Da li se objektivno može reći da je naša umetnička baština izuzetna?
– Retko je gde u srednjem veku sačuvan tako veliki broj portreta kao u Srbiji. Naprimer, očuvanih portreta cara Dušana je trideset, carice Jelene sedamnaest. Treba napomenuti da se stalno otkrivaju nove predstave, poput predstave Dušana sa porodicom u Seresu, srednjovekovnom Seru, u Grčkoj, koje je bilo najjužnije mesto u kome je Dušan držao dvor.
O Koji su portreti nestali?
– Sv. Simeon i Sava – Gradac , iguman Jefrosin – Dobrun , Danica – Ljuboten , vlastelin – Sveta Nedelja nad Treskom, despot Stefan i arhijerej – Sisojevac, figure dvojice monaha – Kalenić, ktitorska kompozicija -Studenica, ktitorske kompozicije – Morača, ktitorska kompozicija – Sv. Nikola u Banji Pribojskoj …
O Koliko još ima fresaka koje bi trebalo kopirati?
-Taj posao nikada ne može biti završen, jer pored izuzetnog kvaliteta mi imamo verovatno i najveći kvantitet fresaka. Borislav Mihajlović Mihiz se šalio da bi bilo bolje da je očuvana samo četvrtina kopletnog srpskog srednjovekovnog slikanog opusa, jer bi onda ljudi lakše cenili preostalo. Veoma bi bilo dobro kopirati freske iz ugroženih hramova, naročito onih sa Kosova i Metohije, s time da to nije posao koji se može lako organizovati.
O Koje su po vama tri najlepše freske koje Muzej ima?
-Moj spisak najlepših broji 30 fresaka, a među njima tri su najlepše: Uspenje iz Sopoćana, Poslednji sud iz Dečana i predstave svetih ratnika iz Resave ili Kalenića.
O Kako tumačite predstave zodijačkih znakova u manastiru u Lesnovu u Severnoj Makedoniji?
– Manastir Arhanđela Gavrila u Lesnovu, zadužbina despota Jovana Olivera, velikaša cara Dušana, jedan je od istaknutih spomenika sredine XIV veka. U njemu su ilustrovani i hvalitelni psalmi, koji se čitaju na svakom jutrenju u kojima nailazimo da „Gopoda slave sunce, mesec i sve zvezde na nebu“, a učeni slikar je znao kako se predstavlja zodijak, u vidu horoskopskog znaka. Slikari Lesnova su uopšte bili učeni, prikazali su i jedinstvenu scenu učiteljstva sv. Jovana Zlatoustog, kome u uho šapuće Sv. Pavle. Na toj sceni je i uputstvo slikarima, tekst koji inače nema nikakvu vezu sa ikonografijom scene. U njemu piše da slikari treba da oponašaju prirodu, razređujući boje vodom mudrosti.
O Da li pored monografije „ Srpka srednjovekovna vladarska i vlasteoska odeća“ pripremate još neku knjigu?
-Monografiju Sveti Nikola u Velikoj Hoči, malu crkvu velike umetnosti, u naselju koje je nekada brojilo četrnaest crkava i koje je danas najbolji primer opravdanosti naziva celokupne oblasti imenom Metohija. Iako crkvica, pravi je biser, jer se na freskama nastalim posle 1577. godine, nalazimo i takva sjajna dela poput predstave Raja, Adama i Eve, do predstava Svetog Save, kraljeva Milutina, Stefana Dečanskog i cara Dušana.
O Čemu se nadate u ovoj godini?
-Nadam se da ćemo ponovo da otvorim Galeriju fresaka ( zatvorena zbog rekonstrukcije narodnog muzeja) kako bismo Srbiji i gostima mogli da pokažemo sjajna dela koja su nam prethodnici ostavili, oponašajući davne, srednjovekovne pretke.
Beli anđeo freska pobedila je samu sudbinu. Neka sila neobjašnjiva i nevidljiva učinila je da freske sa prikazima Nemanjića i Belog anđela, u manastiru Mileševa, kraj Prijepolja – prežive tolike vekove!
Zdanje crkve Vaznesenja Hristovog u manastiru Mileševa ničim ne ukazuje na dragocenu lepotu njene unutrašnjosti. U 13. veku, kada je srpski kralj Vladislav Nemanjić podigao crkvu kao svoju zadužbinu, 1219. godine, nepoznati umetnik ili više njih, školovanih verovatno u Carigradu, Nikeji i Solunu, naslikali su freske izuzetne lepote na zlatnim pozadinama. Bilo je to zlatno doba slavnih Nemanjića.
A Beli anđeo u toj igri svetosti izgleda kao da se odvojio od zida i lebdi u prostoru, toliko čist i čestit da svakog gleda pravo u oči. I gde god da se pomerite, levo ili desno, i kada kleknete i kada ustanete, i kada plačete ili se molite, Beli anđeo će vas gledati pravo u oči. To je čudo ove freske.
Sve svetluca od zlata i sunca u nemanjićkoj crkvi u tom 13. veku, a kada se noću zapale sveće i kandila nova svetlost preleće preko zlatnih listića na zidovima, zlatnih ramova i ikona ukrašenih dragim kamenjem i gorskim kristalom.
Prohujaće 800 godina od ove scene u Mileševi, nestaće bez traga mnoge ikone a zlato sa fresaka u manastiru Mileševa usahnuće i otpasti, ali Beli anđeo, freska neverovatne lepote i snage, ostaće netaknuta. Kao da je i samo vreme, koje sve troši pi retvara u prah, zastalo pred njom zaneseno njenom lepotom.
Niko pre nepoznatih autora iz Mileševe nije slikao takvim stilom i takvom strašću. Francuska istoričarka umetnosti u 20.veku Tanja Velmas zato će smatrati da je „renesansa umetnost započela u Mileševi, znatno pre italijanskih majstora renesanse“.
Čuveni britanski areholog ser Artur Evans, koji se nagledao antičke lepote, proučavajući mikensku kulturu, bio je fasciniran Belim anđelom. U „ Mančester gardijanu“ 1883. godine napisaće:
„ Ništa što je Đoto stvorio ne može se uporediti sa lepotom anđela iz srpske kraljevske zadužbine, manastira Mileševo“.
Freska Beli anđeo koja lebdi i gleda svakog u oči zapravo je deo kompozije Mironosice na Hristovom grobu. Predstavlja arhanđela Gavrila, obučenog u beli hiton, što nije svakidašnja odežda anđela, koji sedi na kamenu i ženama koje su sa tamjanom ( mirom) došle ujutru prvog dana posle subote na grob, rukom pokazuje mesto Hristovog vaskrsnuća – njegov prazan grob.
Naš anđeo tajanstvenog pogleda dočekaće i mošti Svetog Save 1237. godine, koje će iz Trnova preneti u Mileševu njegov sinovac, kralj Vladislav uz pomoć svoje žene kraljice Beloslave, bugarske princeze.
A onda će je u 16. veku prekriti druga freska! Božanski Beli anđeo nestaće u slojevima nove freske koje su preko nje naslikali!
Tako sakrivena, u nedrima druge kompozicije, čekaće 400 godina da je otkriju!
Ovoga puta rodiće se ponovo iz vatre!
Požar koji je u 19. veku zahvatio Mileševu skinuće sloj sa fresaka i ispod njega će se ukazati deo Belog anđela.
Tako će se drugi put roditi Beli anđeo, freska za koju je vladika Nikolaj Velimirović rekao da je gledanje u nju isto kao i molitva.
Beli ađeo se trajno preselio u Firencu 2012. godine. Na stalnoj izložbi u najvećoj franjevačkoj crkvi na svetu, firentinskoj bazilici Santa Kroče, u kojoj se, inače, nalaze grobovi Mikelanđela i Galileja, pored dela Đota, Leonarda da Vinčija i drugih, na istaknutom mestu postavljena je i reprodukcija Belog anđela. Milioni ljudi iz celog sveta uživaju i lepoti prikaza našeg Belog anđela.
Lepotu srednjovekovne umetnosti Srbije Evropa će videti kada 1947. godine Savet za nauku i kulturu Vlade FNRJ, u saradnji sa profesionalnim kopistima iz Francuske, bude organizovao kopiranje dela srpske srednjovekovne umetnosti. U palati Šajo, u Parizu, 1950. godine biće izloženo 160 kopija fresaka i 105 odlivaka skulptura. Među njima će biti i Beli anđeo – vrhunac jedne umetnosti.
Od tada putovaće svetom Beli anđeo (kopija) kao najlepši primer srpske srednjovekovne umetnosti, a kada između Evrope i Amerike bude uspostavljen prvi video signal putem Telstar satelita, u javnom prenosu, 23. jula 1962. godine, biće predstavljeno Miroslavljevo jevanđelje i Beli anđeo.
Tih godina televizori će krčati i mutiti sliku, a ovih godina pojaviće se mutne senzacionalne tvrdnje da Amerikanci zapravo i nisu Belog anđela uvrstili na disk znamenitosti ljudske civilizacije koji su poslali u kosmos.
Za kulturu starog srpskog naroda to uopšte nije važno: I ako nije poslat – gube samo vanzemaljci koji neće videti lepotu srpskog Belog anđela.
Kada profesorki Jeleni Erdeljan dođu prijatelji ili kolege iz inostranstva, ona ih prvo odvede u Narodni muzej Srbije. Ta riznica prošlosti u kojoj su složeni fragmenti naše istorije, delići, delovi, katkada i čitave epohe, rečito će kazivati ko smo. Tu na licu mesta mogu da slažu mozaike srpske i evropske prošlosti.
-Mogu da vide sve one slojeve različitih kulturnih epoha – od skulptura iz Lepenskog Vira, preko kameje iz Kusatka, prstena kralja Stefana Prvovenčanog, fragmenata živopisa i skulpture srednjovekovnih crkava, do ikonopisa, svakako i najstarije sačuvane srpske rukopisne knjige – Miroslavljevog jevanđelja, do barokne grafike, te slikarstva Konstantina Danila, Paje Jovanovića, Nadežde Petrović i Mila Milunovića, na primer – kaže Jelena Erdeljan, profesorka istorije umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu.
O Koliko umetnost može da govori o jednoj epohi?
-Umetnost tj. vizuelna kultura jedne epohe prvorazredni je izvor za poznavanje svih aspekata života pojedinca i društva jednog vremena.
O Ako bi se gledalo područje današnje Srbije kroz umetnost, koja je epoha bila najdarežljiva?
-Kulturno blago Srbije je ogromno. Na teritoriji Srbije nastale su i trajale kulture praistorije poput onih Lepenskog Vira i Vinče. Na teritoriji Srbije rođeno je čak 17 rimskih imperatora, tu su nastali važni urbani centri i carski kompleksi rimskog sveta, Sirmium, Singidunum, Viminacium, Felix Romuliana, Iustiniana Prima. Srpska srednjovekovna kultura ostavila je neke od svojih najsjajnijih svedočanstava upravo na tlu Srbije, među kojima su i spomenici svetske baštine pod zaštitom UNESKA poput Studenice, Starog Rasa sa Sopoćanima, Dečani i drugi. Podjednako je značajno i nasleđe epohe osmanske vlasti, džamije Novog Pazara, utvrđenja u Nišu i Beogradu, ali i crkve i manastiri iz vremena obnovljene Pećke patrijaršije. Barokna umetnost na severu zemlje, Sremski Karlovci, a zatim i umetnost epohe obnove srpske državnosti i sve što čini kulturno nasleđe Srbije do današnjih dana dragoceno je i važno ne samo u lokalnim okvirima.
O Koja vam se tri svetska umetnička predmeta lično najviše dopadaju?
-Pojam predmet je možda pomalo ograničavajući, moguće da je bolje da govorim o umetničkim delima za koja sam i lično vezana, ne samo zato što sam profesor istorije umetnosti i istraživač koji se bavi vizuelnom kulturom uglavnom predmodernog doba. Svaki izbor je, takođe, i stvar trenutka, pa čak i stvar „uzrasta“. Da ste me pitali pre neku deceniju, izvesno da bi se moj izbor u ponečemu razlikovao. Danas moj odgovor glasi – Madone Đovanija Belinija, Odaliske Fransoa Bušea, slike enterijera Anrija Matisa.
O Koja vam se tri umetnička predmeta ( freske, arhitektura, sliakrstvo, vajarstvo, kamena plastika…) iz kulture sa našeg podneblja najviše dopada?
-Ne mogu reći da mi se ono što nije ušlo u ovaj izbor manje ili uopšte ne “dopada”. Budući da sam nedavno pisala o manastiru Banjska, grobnoj crkvi kralja Milutina, a da trenutno pišem knjigu o mauzoleju cara Dušana, manastiru Svetih Arhanđela kod Prizrena, moj odgovor se oslanja na reči slavnog Karlovačkog rodoslova. Prizrenske crkve patos, dečanska crkva i pećka priprat, banjsko zlato i resavsko pisanije ne obretaet se nigdeže!
O Kako je zapravo nastala kovanica „mračan srednji vek“?
-Nastao je u Firenci u vreme Medičijevih. Skovao ga je Đorđo Vazari kako bi na taj način posebno podvukao uspeh Firence i moć Medičijevih čije je doba doživljavano kao zlatno doba, poput samih zenita klasične antike, te je bilo potrebno suprotstaviti ga “mračnom dobu” koje mu je istorijski prethodilo. U tom kontekstu jasna je pozadina kao i značenje tog izraza u jednom sasvim određenom političkom i kulturnom kontekstu. Problem je, međutim, što se “mračni srednji vek” koristi gotovo uvek bez ikakvog znanja o ovom kontekstu a kao odrednica koja sobom nosi nešto zastrašujuće i veoma negativno. Razdoblje nazvano srednjim vekom, uglavnom istorijskom periodizacijom određeno kao vreme između pozne antike i sredine tj. kraja 15. veka (1453. godina pada Carigrada tj. 1492. godina Kolumbovog putovanja u potrazi za Indijom). Kad sasvim slobodno i kolokvijalno kažu “mračni srednji vek” ljudi obično misle na ratove, epidemije, verske sukobe, jak uticaj religije i crkve što se u evropskoj kulturi, od vremena prosvetiteljstva, smatra nazadnim i negativnim. Ovakvo uopštavanje, razume se, ne odgovara niti se oslanja na kontekstualizovano razumevanje istorijskih događaja i procesa u društvu. Kao da druge, nama vremenski daleko bliže epohe, nisu u podjednakoj meri bile mračne. Retko ko se danas poziva na značaj obrazovanja i ima na umu, na primer, da je univerzitet, onakav kakav danas znamo, nastao upravo u “mračnom srednjem veku”.
O Šta kazuju srednjovekovni nadgrobni spomenici , šta od njih možemo da saznamo?
–Srednjovekovni nadgrobni spomenici, naročito oni koji su pripadali sferi popularne kulture srednjeg veka, a poznati su široj javnosti pod jednim zajedničkim imenom – “stećci”, govore nam o onim običnim ljudima, često iz ruralnih sredina, koji možda nisu ostavili druga, niti pisana svedočanstva o svom postojanju. Govore o njihovim verovanjima, o njihovoj hrišćanskoj veri spojenoj sa starim još predhrišćanskim verovanjima vezanim za kult predaka, o životu i trajanju više nego o odlasku i nestajanju.
O Da li je običan čovek u srednjem veku imao dodira sa umetnošću?
-Da, svakako. Svet svakog čoveka svake epohe, pa tako i srednjeg veka, oblikovan je i oblikovao je ono što se naziva vizuelnom kulturom – što je daleko širi pojam od onoga što, zapravo istorijski gledano, tek od skoro nazivamo “umetnošću” a sobom nosi jedan elitistički prizvuk i ideju da “umetnost” pripada isključivo privilegovanima i elitama.
O Čemu još, osim istorije umetnosti, učite vaše studente?
-Istorija umetnosti je, kao humanistička disciplina, sama po sebi kompleksna i podrazumeva oslanjanje na druge humanističke discipline društvenih nauka. Najvažnije je, uz sve to, kod studenata razvijati i podsticati sposobnost samostalnog istraživanja i kritičkog mišljenja. Dati im slobodu koje nema bez odgovornosti.
O Kakav ugled u svetu ima srpska srednjovekovna umetnost?
–O srpskoj srednjovekovnoj umetnosti uči se i govori, ona je predmet istraživanja na svim velikim svetskim univerzitetima – od Beča, Atine, Pariza, Minhena, Oksforda do Petrograda, Moskve i Prinstona.
O Da možete da vratite neki uništeni spomenik kulture u svetu, koji bi to bio?
Da se kojom magijom sretnu, srednjovekovni i današnji Srbin se ne bi razumeli. Trebao bi im prevodilac ili u najmanju ruku ozbiljna gestikulacija. Od jezika koji se menjao mnogo više nego sami ljudi, ostali su tek magloviti koreni. Ali ne samo da se današnja „braća po precima“ ne bi razumela. Nisu se ni u ondašnje vreme razumevali baš svi Srbi među sobom. Radivoj Radić, profesor i vizantolog , objašnjava i zašto:
– U srednjem veku je postojao fenomen diglosije, postojanja dva jezika, narodskog na kome se usmeno sporazumevalo, i učenog kojim su pisane knjige – kaže Radivoje Radić.- Oni su se u znatnoj meri međusobno razlikovali. Tako je bilo ne samo u vizantijskom svetu i u latinskom svetu zapadne Evrope, nego i u slovenskom svetu. Teško da bi nepismeni Srbin iz sredine XIII veka, kome bi čitali hagiografske spise onovremenog duhovnika Domentijana, koga smatraju najboljim srpskim srednjovekovnim piscem, razumeo njegovu monumentalnu i svečanu retoričnost i obilje pozivanja na Sveto pismo.
O Da li je moguće rekonstruisati muziku koja se slušala na srpskom dvoru?
-Stručnjaci za istoriju srpske muzičke umetnosti smatraju da nema odgovarajućih zapisa na osnovu kojih bi se moglo vaspostaviti kako je zvučala onovremena muzika. Oni, eventualno, dozvoljavaju mogućnost da se unekoliko pretpostavi kakva bi ta muzika mogla biti. Na drugoj strani, u raznim izvorima (bogoslužbenim pesmama, književnim spisima, arhivskim dokumentima, u natpisima na ikonama, freskama, minijaturama) pominju se muzički instrumenti. Očito je da su ti instrumenti bili raznovrsni i vrlo rasprostranjeni, a među njima su timpani, gusle, svirale, trube, zvona, gajde, strune, laute. Poznato je, na primer, da se na guslama sviralo na dvoru kralja Stefana Prvovenčanog koji je sedeo u čelu trpeze i „blagorodnike veselio bubnjima i guslama“.
O Da li biste mogli da nam opišete kako je bio odeven vlastelin ili običan čovek, šta je jeo, kako se zabavljao?
-Pripadnici nižih slojeva su odeću izrađivali u svojoj kući pre svega od lana (košulje, donji veš) i vune koju su bojili prirodnim materijama (list dunje ili višnje, razno korenje). Od ovčije kože su pravljeni kožusi, čakšire, ogrtači, ali su korišćena i krzna drugih životinja – lisice, vuka, zeca, medveda, kune. Odeća vladara i plemstva šivena je od veoma skupocenih i raskošnih tkanina koje su dopremane iz Dubrovnika i italijanskih gradova. U taj materijal su bili utkani motivi flore (loza, lišće) i faune (čaplje, lavovi, orlovi), a najpoznatije tkanine su bile aksamit, brokat, kadifa, velut. Za postavu je korišćena laka svilena materija sandao koja se u srpskim izvorima zove čenda. Od skupocenih krzna spominju se hermelin i zibelin. Tkanine su ukrašavane zlatnim vezom, rubinima, biserima, smaragdom.
O Da li je u srednjovekovnoj Srbiji bela boja bila znak žalosti?
Kada je reč o boji koja je označavala žalost, veruje se da je to najpre bila crna boja. Kada je doneta Rastkova odeća sa Svete Gore, ljudi su oblačili crninu. Međutim, čini se da je srpski dvor docnije prihvatio vizantijski ceremonijal i da se žalost ispoljavala nošenjem odeće bele boje.
O Koji su bili najpoznatiji srpski dvorovi? Kako je moguće da nijedan nije izdržao vekove?
-Srpska srednjovekovna država nije imala prestonicu u pravom smislu te reči sve do izgradnje Smedereva (1428–1430) koju je izveo despot Đurađ Branković. Istina, njegov prethodnik i ujak, despot Stefan Lazarević, držao je Beograd od 1403. do 1427. godine, ali zato što su mu ga privremeno ustupili Mađari. Knez Lazar je za svoju stalnu prestonicu uzeo Kruševac. Srpski dvorovi su bili sagrađeni od propadljivog materijala, drveta, tako da nisu odoleli vekovima. Inače, srpski vladari su veći deo godine putovali srpskim zemljama: zimi su se nalazili u toplijim mestima, a leti su boravili u planinskim područjima. Najvažniji srpski dvorovi u srednjem veku nalazili su se na Kosovu. Bili su to Pauni, Svrčin, Štimlje i Nerodimlje. Kao mesta gde su se vladari zadržavali i izdavali povelje pominju se Zvečan, Jelač, Brnjaci, Novo Brdo, Debrc, Prizren, Prilep, Ser, Skadar, Skoplje.
O Da li postoji neki dinastički brak sklopljen iz ljubavi?
-Politički brakovi su predstavljali veoma omiljeno i rasprostranjeno oružje u bogatoj riznici srednjovekovne diplomatije. Ipak, bilo je primera ljubavi. Teodora Kosara, najstarija kći bugarskog cara Samuila, na prvi pogleda se zaljubila u očevog zarobljenika Jovana Vladimira (998), zetskog vladara, i pred oca je izašla sa rečima da će radije umreti nego se udati za nekog drugog. Savladan roditeljskom bolećivošću, Samuilo je pustio utamničenog Jovana Vladimira, blagoslovio taj brak i priličio svečanu svadbu.
O Da li istoričari znaju više o Jeleni, prvoj ženi Milutina Nemanjića? I da li je ona jedina Srpkinja vladarka?
-Brakovi Stefana Uroša II Milutina su bili i ostali velika istorijska zagonetka. Najpre se smatralo da se srpski kralj ženio četiri puta, pa je u daljem proučavanju počelo da prevladava uverenje da se Milutin ženio čak pet puta i da je vizantijska princeza Simonida njegova peta žena. U najnovije vreme se, međutim, iznova veruje da su posredi ipak bila četiri braka. Što se tiče njegove prve žene, za koju se verovalo da je bila Srpkinja i da se zvala Jelena, danas je to mišljenje dovedeno u sumnju. Nedostatak izvora je uzrok što je ovo naučno pitanje puno kontroverzi. Ako se pogleda tablica vladara dinastije Nemanjića, dva zlatna stoleća srpske srednjovekovne istorije (1166–1371), upadljivo je da su se u sedam pokolenja, počev od Stefana Nemanje do cara Stefana Uroša V, svi vladari ženili inostranim princezama.
O Poznat je vaš stav da bi se srpska državnost trebalo računati pre Nemanjića?
-Srpska država je nastala davno pre Stefana Nemanje i on se nikako ne može smatrati njenim osnivačem. Jednostavna činjenica koja se, očigledno, veoma često gubi iz vida, kazuje da je prednemanjićki period bio znatno duži od vremena Nemanjića (pet vekova prema dva veka). Ako ne pre, a ono najkasnije od sredine IX veka, može se govoriti o srpskoj državnosti. Dakle, Stefan Nemanja je bio samo jedan u nizu velikih župana koji su vladali srpskim zemljama. Naravno, neizmerne su njegove zasluge za uzdizanje srpske srednjovekovne države i osnivanje najslavnije srpske srednjovekovne dinastije.
O Koje su dinastije vladale pre Nemanjića i iz kojih izvora to znamo ?
-Izvorni podaci kazuju da je prvi imenom poznati srpski knez bio Višeslav koji je vladao oko 780. godine, da ga je nasledio sin Radoslav, a njega, takođe, sin Prosigoj. O vladavini ove trojice knezova ništa nije sačuvano, a iscrpniji podaci sačuvani su o Vlastimiru, Prosigojevom sinu i Višeslavovom praunuku, koji je vladao u četvrtoj i petoj deceniji IX veka. Taj niz vladara koji se nastavlja do polovine X veka čini najstariju srpsku dinastiju – Višeslaviće (u literaturi ih nazivaju i Vlastimirovići). U sledeća dva veka, XI i većem delu XII stoleća, smenile su se još dve srpske dinastije – Vojislavići koji su vladali Dukljom i Vukanovići. Nemanjići su, dakle, tek četvrta srpska dinastija, ali uistinu najvažniji vladarski rod koji je srpske zemlje predvodio tokom dva „zlatna“ veka (1166–1371).
Najvažniji izvori za ranu istoriju Srba su „Spis o narodima“ vizantijskog cara-pisca Konstantina VII Porfirogenita, Anali Franačkog kraljevstva, Letopis popa Dukljanina.
O Šta je vama lično bilo najinteresantnije, proučavajući taj period?
-Na mene je naročit utisak ostavila dugotrajnost Vizantijskog carstva. Kako je pronicljivo primećeno, Vizantija je jedina država „sa ove strane Kineskog zida“ koja je u Hristovoj eri toliko dugo trajala, čak jedanaest stoleća (IV – XV vek). Ona, koja je bila neponovljiv amalgam rimskog državnog uređenja, grčke kulture i hrišćanstva, menjala se i prilagođavala novonastalim okolnostima (da nije bilo tako ne bi toliko dugo opstala), ali je velikim umećem, a pod krilaticom očuvanja starih običaja, ostavljala utisak „promišljene nepromenljivosti“.
Nauka dugo i marljivo traga za našom prošlošću, pokušavajući da rekonstruiše život pračoveka. Neke “rupe” i dalje ostaju prazne, ali neke dobijaju novo svetlo. Poput shvatanja da su, kako u razgovoru za naš časopis navodi prof.dr Mirjana Roksandić antropolog sa Univerziteta Vinipeg u Kanadi, naši preci i davni rođaci (neandertalci, denisovanci i druge grupe)… Read more: Prof. dr Mirjana Roksandić, svi smo mi iz Afrike
Svi srpski vladari, knjiga autora Nebojše Đorđevića i Dijane Dimitrovske, predstavljena je u sali „Ivo Andrić“ na beogradskom Sajmu knjiga. O ovoj knjizi govorili su direktor izdavačke kuće Mali Nemo Milan Orlić, recenzent knjige, istoričar Nebojša Jovanović i sami autori. Izdavač je predstavio knjigu kao poduhvat kakvih nikada nije dosta u srpskoj istoriografiji i kulturi.… Read more: Svi srpski vladari, predstavljena na Sajmu knjiga
Svi srpski vladari, knjiga autora Nebojše Đorđevića i Dijane Dimitrovske,koju je štampala izdavačka kuća Mali Nemo, biće predstavljena na Sajmu knjiga u Beogradu, koji počinje sutra i traje do 27. oktobra. Ova knjiga sažima 9 vekova srpske istorije i predstavlja 38 vladara, koliko je, inače, Srbija imala u svojoj istoriji počev od Stefana Nemanje, rodonačelnika… Read more: Svi srpski vladari
Ima u Srbiji jedno mesto gde u rano proleće na livade kraj Dunava popadaju mala, jarka sunca i svetle toliko da se čovek zabuni i ne zna ni gde je, ni koje je godišnje doba. I samo tu, na tom mestu, u to doba godine, bio sneg ili sunce, duvao vetar ili zasipala kiša,… Read more: Bačka Palanka i njena čudesa
Ćilibarska kiselina, jantarna kiselina ili Sunčev kamen ima magijsku kombinaciju: lep je za oko, lekovit za telo. Nosi se kao nakit, ali se i njegov prah pije, produžavajući život do krajnjih granica. Ako se uzima pravilno, ova kiselina može čoveku da olakša život i omogućiti mu da bude zdrav, imunološki jak, poletan i lep –… Read more: Ćilibarska kiselina – sunčev kamen koji leči
Priroda i umetnik, to mora biti jedno. Logika je jednostavna. Ako umetnik nema sklad sa prirodom, sto posto nema ni sa samim sobom, a onda nema ni sa platnom, a otuda ni sa porodicom, prijateljima…
Tako govori Slobodanka Rakić Šefer i vi možete da joj verujete ili ne, možete na to da budete potpuno ravnodušni ili da imate sto drugih osećanja- sve dok ne vidite njene slike. A onda, dok vas preplavljuju najnežnije emocije, neka tiha radost koja razvlači usne u nesvestan osmeh koji dugo, dugo blista. I dok razmišljate kada ste se poslednji put tako iz duše ozarili- shvatite da je ona u pravu. U tim nežnim kompozicijama koje nisu slikane uljanim bojama nego samim sokom lubenice, jagodice, bakinim slatkom od trešanja, perjem pauna, vilinskim osmehom, bajkom, ljubavlju mame, i još mnogim tajnim recepturama, u njima ima božanskog sklada iz prirode koji vas umiruje i usrećuje.
Sve je kod Bobe svetlo, čisto, iskreno, duboko i radosno. Tu i senke imaju svetlost. Drveće govori. Školjke pevaju. Petlovi mudruju. Ćurke glasno sanjaju. I sve je moguće, jer je istinito.
– Moj svet nema senki – govori ona – Ili ih ima, ali su nežne. Svetle. Jednom mi je jedna likovna kritičarka zapanjeno rekla: „Ali, Bobo, tvoja ruža nema senku, kako si pogrešila tako! Ne, rekla sam joj. Nisam pogrešila. Ima senke, ali je ti ne vidiš. Bela je.“
o Kažu da vaše slike pevaju, govore, šume, zuje kao vaše toliko ljubljene pčele, pevaju kao kos, lepršaju krilima …?
– Da, neko to oseća snažno kao što sam ja osećala snažno kada sam sve to unosila na platno. Ima jedna moja bela slika. Kupio ju je jedan bogati Ukrajinac koji živi u Nemačkoj za svoju ženu.Ta slika svake godine putuje tamo gde i njegova žena, najpre u Rusiju, pa u Sloveniju, pa svuda po svetu. Ima svoj pasoš. Ona se ne razdvaja od nje jer kaže da iz školjki sa slike čuje muziku.
o Priroda je vaša religija…
– Obožavam prirodu. Svakog dana pešačim po 5 kilometara banjičkom šumom u potraz za novim glavicama cveća, vlatima trave, drveća. Imam i prijatelje među pticama, gugutke, kosove, dva fazana koje viđam, ima čak i divljih pataka, svraka…beskrajan je to svet vidljivog i nevidljivog.
o I drveće posebno?
-Naša priča sa zavetnim hrastom je pokazala da u stvari imamo jako malo stoletnog drveća. Znate li u Austriji koliko ima drveća starog po nekoliko stotina godina? Bezbroj. A kod nas, lako se mogu brojati. Lično ću u Bogatiću zasaditi lipe. To će biti moj dar prirodi. I volela bih da moj primer slede mnogi, zapravo svi.
oŠta čovek da radi da bi bio srećan?
– Moramo mnogo da radimo, na sebi, oko sebe, uopšte da pronalazimo sebe u radu. Čovek se ne rađa pod srećnom zvezdom. On mora da sledi svoju zvezdu.
o Može li čovek da živi sa svešću da je počinio neka nevaljalstva?
– Ne znam..Mislim da postoji način da se čovek koji je počinio neke ružne i loše stvari, iskupi. U takvim slučajevima on mora, ceo svoj život, matrijalne stvari i sebe celog da stavi u misiju iskupljenja. To znači davanja. Sve mora da da. Bez kajanja. Bez bilo kakve opterećujuće misli osim zadovoljstva što daje. Poznajem mnogo ljudi u Beogradu koji voze skupa kola, žive u luksuznim kućama, nose skupu odeću, satove i sigurno bi seosećali bolje i zadovoljnije kada bi davali bez zazora drugima.
o A oni što su bogatstvo stekli na nepošten način?
– Smesta da sve vrate sve i da krenu ispočetka, od nule.
o Da li biste se vi bojali da krenete od nule?
– Ne! Bila sam gubitnik mnogo puta. Na nuli! Bez ičega! Ustajala sam i koračala kao da se ništa nije dogodilo. Poslednji put, sećam se materijalnog gubitka. Dobila sam sudskim putem spor oko ateljea na Novom Beogradu ali kada sam čula da je čovek s kojim sam se godinama sporila teško oboleo od karcinoma, povukla sam se i sve mu ostavila. Čak nisam uzela ništa ni od svog nameštaja.
o Da li novac stvarno pokvari ljude?
– Novac u suštini ne kvari mnogo ljude ako je u normalnim količinama, ali ako ga ima previše- onda je problem. Ti „imaoci“ onda pomisle da su mali bogovi, da su svemoćni. Ali ako ga ima normalno onda je to blagodet, jer je ljudima potreban za vizuelizaciju života.
o Da li postoji ženski rukopis u slikarstvu ili je to nategnuta „logična“ rodna podela?
– Ne… ne postoji. Posebno ako se ima u vidu da tzv. ženski rukopis u slikarstvu više koriste muškarci. Mladen Srbinović, moj profesor, na primer, ortodoksni je primer muškarca koji ima nežan, lirski sentiment. Svi njegovi učenici, među njima i ja, nasledili su od njega kolorit. On je igrao na ivici kiča, ali nikada nije tu ivicu prešao. To je umeće. Njegove slike su bile zašećerne, zaslađene do krajnjih granica, ali nisu bile kič! Govorio je: „Kad budeš videla Šagala, videćeš koliko on hoda na ivici.“ Još mi je govorio: „Nemoj čistiti nikada sliku od emocija. Ona je glavna spona komunikacije umetnika i gledaoca.“
o Imate jedinstven, autentičan stil. Kako se uopšte u umetnosti dolazi do posebnosti?
– U klasičnom stilu ne možete da eksperimentišete. Ja sam zato išla na naivan crtež. Tu ima prostora za eksperimente i manevre. Tu ispituješ prostore, dimenzije, boje, emocije. Tu dolazi do izražaja talenat i mašta. Mislim da to ne može mlad umetnik. Za to je potrebno iskustvo i „pređen put”.
o Kako se menjao vaš stil? Koliko se menja?
– Kada sam pronašla bele slike primetila sam da ih je većina obožavala. Radila sam ih petnaest godina. Ali, nisam više napredovala. Ništa novo nisam pronalazila. To nije bilo u redu. Nisam bila srećna. Ne možeš stalno isto da radiš, govorila sam sebi. Moraš da ideš dalje. Napred. Ali gde? Kako? Nisam imala ideju. Onda mi je Vlada Stojišin, književni kritičar rekao da ljudi koji cene moj rad smatraju da treba da krenem u neku novu dimenziju. Tada mi se otvorilo nebo ideja. Smesta sam krenula da tražim nove puteve na platnu . U meni je čučao vatromet boja i ja sam počela da ga otkrivam sebi i svetu.
o Da li je ovo Milena Pavlović Barili?
– Da, to je najnoviji ciklus slika o njoj. Zapravo, to su slikarski razgovori sa njom. U svetu je hit pisanje po fotografiji i slikama, a kod nas reaguju na to hladno. Ali ja istražujem, idem dalje i dalje. Slikar ne može da se vraća i da radi kao renesansni umetnik, ili kao impresionista, ekspresionista, barbizonac..mora da istražuje.
oDa li je u slikarstvu sve rečeno ili nema kraja?
– Nema kraja! Svaka je ličnost za sebe i svaka ličnost daje osobenost platnu. Time daje novi pečat pravcu kojem trenutno pripada.Umetnost je autohtona. Ona se nalazi u samom biću. Ona je čovek- kosmos.
o Da li slikar treba da se obazire na mišljenje, dobro ili loše, svejedno?
– Ne, ne treba, samo treba da sledi svoju kosmičku liniju. I da se ne osvrće.
o A da li on to može da postigne a da ga to ne dotiče?
– To je stvar ličnosti, ali gledano generalno, ima jednu tužnu olakšavajuću okolnost. To je činjenica da ne postoji likovna kritika. Svela se na malu marginalizovanu grupu ljudi koja je manje obaveštena od samog umetnika. Oni se pojavljuju samo na Bijenalu Veneciji i – kraj.
o Da li sve bakine bašte na svetu imaju iste mirise?
– U Salcburgu, na Mocartovim danima, videla sam više ljudi na izložbi cveća nego muzike. Tamo sam videla srcopuc, dragoljub, đul, božur, zumbul, jorgovan…dakle isto cveće kao što imaju bašte naših baka i vrlo sam se iznenadila. Uopšte, putujući po svetu dobijam mnogo ideja. Ne kopiram, nego nadgrađujem, ili na licu mesta stvaram nove misli i nove slike. Prosto, pratim svoje likovne tokove.
o Koja su tri, za vas, posebna slikara?
– Van Gog kao izuzetan slikar, zatim Leonardo kao istraživač koji je išao u u prirodu i posmatrao cvetiće satima, i naravno, Šagal. Pikaso je paradigma kako se treba ophoditi u umetnosti i kako napraviti svoju ličnost.
o Koje domaće slikare cenite?
– To su „beli slikari“: Milan Kečić, Sava Šumanović, Stojan Aralica, Peđa Milosavljević.
o Šta je to što određuje da li će jedan istorijski period dati dobre slikare ili neće?
– To je kosmička stvar. Stara Jugoslavija je imala slikare da nam pozavidi svet. Ona nije sasvim vezana za novac. Sada je to veoma, veoma oskudna pojava.
o Ko danas kupuje slike?
– Do prošle godine kod mene su dolazili uglavnom ljudi do 45. godine, to su inženjeri, programeri, menadžeri zaposleni u stranim firmama. Kupe za sebe, pa posle dođu kumovi ili rođaci da i oni kupe.
o Da li vam je važno kod koga će da završi vaša slika?
– Nekada mi j bilo važno. Sada- manje.
o Da li ste naslikali neku sliku loše volje?
– Ne. Retko sam loše volje. Pa, iako bih bila malo neraspoložena, čim počnem da slikam, to nestane. Srećna sam dok slikam. Presrećna.
