Nele Karajlić ne pamti koliko je puta bio u Kanadi. Ona je za njega drugi dom, a ko od nas pamti koliko se puta vratio kući, pamtimo odlaske. U svojoj drugoj domovini on održava koncerte u Torontu, Vankuveru, i Kalgariju gotovo isto često kao i u Beogradu, čačku ili Nišu. Ali, njegova veza sa Kanadom je, kako kaže u razgovoru za Slovo, mnogo dublja od običnih koncerata.
-Pola moje raje iz Sarajeva su Kanađani, dio porodice moje supruge su Kanađani, moj kum je Kanađanin i jedan član Zabranjenog pušenja je Kanađanin. Čini mi se da je i meni Kanada druga domovina – kaže Nele Karajlić. Frontmen grupe Zabranjeno pušenje, pisac, dramaturg, reditelj, i jedan od poznatijih Sarajlija.
O Putujete radosni?
-Da, radujem se jer je svaki put to novo uzbuđenje i novi doživljaj. Novo druženje starih prijatelja pre svega, ali i fanova, naravno.
O Kako izgleda zemlja iz vaših snova… Šta tamo ima, kakvo je uređenje, kakva su pravila…?
-Zemlja iz mojih snova nema uređenja, niti pravila. Ona ostaje u fikciji i teško ju je implementirati u postojeći svijet. Ne vjerujem da bi i u najboljem scenariju, ljudski rod došao do tog nivoa da formira zemlju mojih snova.
O Kako biste nekom strancu opisali Srbiju?
-Strast, buka i srce na dlanu.
O Da možete da vratite vreme unazad, šta biste u njemu promenili?
-Devedesete!
O Bez čega vaš život ne bi imao smisla?
-Bez ljubavi… i piva…
O Šta slušate od muzike u ovoj životnoj fazi?
-Šostakoviča.
O Koliko se promenila sarajevska „raja“ od vašeg vremena do ove danas?
-Tačno onoliko koliko se promijenio svijet od mog vremena do danas.
O U čemu najviše uživate od onoga što radite ( pevač, pisac, reditelj…)?
-U pisanju. To je ipak najveća privilegija. Sam si, sa praznim papirom (ekranom) ispred sebe. Treba da ga ispuniš rečenicama koje kroje priču, misli, filozofiju… koliko god da je teško, toliko je uzbudljivo.
oU kom ste trenutno projektu?
-Pišem treći nastavak Solunska 28. Ušao sam u likove, pretvorio se u njih i pratim ih iz događaja u događaj. Kada je završim, biće mi žao što sam je završio. Cilj mi je i da čitaocu, kada pročita, bude žao što je pročitao.
O Šta pokušavate da uradite, a ne ide vam od ruke?
-Pokušavam da se opustim, ali mi to nikako ne ide od ruke.
O Koja je razlika u Neletu koji je nekada govorio „ crko maršal“ i u ovom danas?
-Četrdeset godina.
O Koja je za vas najvažnija životna lekcija koju ste naučili?
Rambo Amadeus ponekad razmišlja o slavi. Potreba za njom je čudna težnja i valja je razmotriti. Slava tera ljude da čine one stvari koje ni za šta drugo ne bi uradili. Tera ih da poginu za nju, razmišlja Rambo Amadeus . Uskaču takvi ljudi, koje je zaposela želja za slavom, niotkuda pred kamere, mašu mahnito sa tribina, a kada se dočepaju mikrofona misle da su osvojili svet. Slava opseda većinu, razmišlja naglas Rambo Amadeus. Sanjaju oni svojih pet minuta, kao da je u njima sav život, i anonimnost ih užasava. Slava je njihov cilj.
Zašto neko silno želi da spoj život izloži javnosti, da ga tapšu po leđima, i da mu se lažno smeše…? Zašto je slava za njih droga? Rambo Amadeus, muzičar, odgovara:
– Poznatost daje moć, i finansijsku i seksualnu, skoro kao vlast. Zato je silno žele.
O Šta vi, iskreno, osećate kada ste pod svetlom reflektora?
– Vrućinu, dosta je vruće. Uglavnom sam fokusiran na ono što radim, na svirku, improvizaciju, komunikaciju s auditorijumom, nemam vremena da se samoreferišem u tim trenucima.
O Šta vam smeta u današnjem društvu?
– Smeta mi što se sve ceni kroz novac. Preko medija se stimuliše „ konzumerstvo”, potrošački mentalitet, banalnost i površnost.
O Da li ste ikada upoznali čoveka kome se divite? Ko je to, ako jeste?
– Divim se mnogim ljudima, većina njih se ne bavi javnim poslom. Ali evo, od poznatih, svakako, Isidora Žebeljan, naša fenomenalna kompozitorka. Slikar Vojo Stanić, jedriličar Milivoj Dukić.
O Zašto je naše društvo uplašeno stado?
– Ostala navika još iz doba Turaka, valjda… ne znam…
O Da li imate osećaj da ništa više nije istinito? Da je većina stvari laž,počev od proizvoda, znaja, tehnologije, do ljudi koji imaju brutalni lični marketing…?
– Živimo u tzv. “ Post truth society” . Istina više nije važna. Važan je naš doživljaj realnosti, još važniji virtualni svet koji nam se nudi. Ipak je mašta prva osobina koja nas razlikuje od životinja. One žive samo u pukoj, šturoj realnosti , prikovane za biološke zakone i nužnosti. Čovečanstvo je otišlo u neku višu, apstraktniju sferu u kojoj je istina sasvim marginalna.
o Da li imate recept kako da odrastao čovek koji je nešto i prošao – ne poludi od razočaranja, ogorčenja i nepravde?
– Ljudi previše prate žutu štampu i televiziju, gledaju reklame, na kojima su neki bogati lepi, srećni ljudi, sve ih to zajedno baca u depresiju. Mentalna higijena je nužna, čuvati se štetnih sadržaja, naročito TV reklama, posvetiti se prijatnim korisnim sadržajima, naravno i raditi posao koji volite. Ako baš ne možeš da biraš posao, možeš hobi, možeš da struktuiraš slobodno vrijeme.
Treba se truditi da mi drugima, slabijima od sebe, deci, na primer, ne pravimo nepravdu, i…količina nepravde u društvu će se drastično smanjiti.
O Kada se sagledaju iskustvo i razum, da li ste, sa ove distance, za to da čovek treba da ćuti dok ne prođe „nevreme” ili uvek, uvek treba da se buni?
– Čoveku ne sleduje ništa što nije stekao pregovorima. Stalno treba pregovarati, boriti se za svoja prava.
O Da li se vi bunite? Kako? Protiv čega?
– Ne bunim se, nego pregovaram, svakodnevno. Ako dodje do toga da se bunim, to samo znači da nisam mudro pregovarao prethodno, ili da je dogovor iznevjeren.
O Da li ste prodavali svoje ideale za interes?
– Da, radio sam za novac na nekim estradnim proizvodima koji mi se uopšte ne dopadaju, koji su suprotni mojim uverenjima. Nisam ponosan na to. Možda može da mi se oprosti jer sam bio mlad. Bilo je to devedesetih.
O Da li ste stradali nepravedno?
– Ko nije? Ipak, mnogo manje nego da živimo u džungli, gde bi svi bili samo plen jačem.
O Da li verujete da čovek koji počini zlo može mirno da spava? Ili, drugačije rečeno, da li on može sebe da ubedi da nije činio zlo uprkos tome što ga je činio?
– Naravno, u tome je i štos. i Hitler je bio ubijedjen da čini izvanredno plemenit posao za Nemačku. Put do pakla popločan je dobrim namerama, nije uzaludna ta izreka.
O Da li ste vi srećan čovek?I da li ste upoznali nekog stvarno srećnog?
– Da, da, naravno. Sama činjenica što sam živ je već pola moje sreće. Za ovu drugu polovinu se nekako dovijam sam.
o Šta je jače, dobro ili zlo? I zašto?
-Čim postojimo, čim se svi zajedno ne pržimo u paklu ili ne gušimo u besmislu nepostojanja jasno dokazije da je jače dobro.
O Da li ste iz prve ruke videli da je nekoga ko je činio zlo u životu stigla zaslužena kazna?
– Uf, to je vrlo klizav teren. Ponekad sam video da je neko imao dobru nameru, a svojim delanjem uzrokovao veliko sranje, po nekad neko učini nešto što je loše, pa ispadne u stvari dobro po okolinu.
Zločin i kazna, velika tema. Ja se ne usudjujem da sudim drugim ljudima, samo pazim da sam ne budem neuvidjajan, bahat, nemaran, jer te osobine znaju da uzrokuju drugima štetu.
O Da li verujete da ljude stigne zaslužena kazna? I obratno, da budu nagrađeni za dobro delo?
– Pa, ljudi koji čine dobro, istog trenutka su nagradjeni veoma lepim osećanjem, koji ni sa čim ne može da se uporedi. Stvar je tako regulisana na hormonskom nivou , čini mi se.
– Ne znam za ove što čine zlo, ali primećujem da dosta ljudi koji krše zakon zaglave u zatvor, to je sasvim dobra civilizacijska tekovina.
O U šta vi verujete: u ljudskost, u lepotu, u tvorca, u prirodu, u boga, u Boga…?
– Verujem u ljudski rod, jer bližeg roda od toga zaista nemam. Verujem u civilizacijske tekovine. Točak, vatru, struju, vakcinu. Nauku.
O Da li se nama samo čini da onaj ko je gazio preko drugih, ko je krao, otimao, ko se na prevaru obogatio – živi normalno i lepo?
– Pojma nemam, nisam zalazio u kuće i intimu ljudi čije ponašanje ne cijenim. Znate, krokodilu je sasvim lepo kad proguta nevinu srnu i vari je kulirajući u mlakoj vodi močvare. Ali ja se nikad nisam divio krokodilima.
O Šta je vaš smisao života? Zbog čega ste vi rođeni?
– Meni je smisao da povećam količinu sreće u kosmosu. Uključujući i moju ličnu, naravno. Ne verujem u koncept žrtvovanja za druge, taj koncept se iscrpi jako brzo.
Talenat je grudva snega. Ako je zakotrljaš, postaće sve veća i veća. Ako je ostaviš, istopiće se i nestati. Kod Sretena Krstića, violiniste, talenat su odmah prepoznali. Nije mu bilo lako. Bio je dete u koje se mnogo polaže i od koga se, uprkos roditeljskom negiranju da je to tako, ipak dosta očekuje. Sreten Krstić seća se svog detinjstva kao neispunjene želje. Bez dečje igre. Seća se kako stoji kraj prozora sa violinom i gleda decu koja napolju igraju fudbal…
– Meni je žao što nisam sa njima – priseća se Sreten Krstić, naš violinista.- Želim da trčim, da udaram loptu, da se smejem. Sećam se svog detinjstva i kroz miris smole železničkih pragova pruge koja prolazi pored kuće mog dede u Niškoj Banji…Tamo sam provodio detinjstvo. O Da li su od vas roditelji mnogo očekivali?
– Moji roditelji, na moju sreću, nisu imali sindrom da imaju najpametnije i najuspešnije dete na svetu, tako da je sva unutrašnja motivacija bila prepuštena meni. Nisu me pritiskali ni svojim prirodnim željama da uspem, da budem među najboljima, nisu bili naravno ni nezainteresovani, nekako, imali su pravu meru. O Koliko je stvarno teško biti talentovano dete i ići stalno na časove violine?
– Talenat je olakšavajuća okolnost, ali odlaženje na časove, tada, otežavajuća! Talenat vam, da kažem, olakšava rutinu koju morate da savladate.
O Da li ste kao dete znali da ste posebni?
– Bilo koji odgovor bi značio da sebe u stvari smatram posebnim, ali to nije tačno! Samo sam imao sreće da na mom umetničkom putu radim i učim od „posebnih“ ljudi. O Detinjstvo je prošlo u radu, a mladost, kakva je bila?
– Divna… o Kaže se da je samo 3 posto talenta, a sve ostalo rad i rad. Da li je tako i sa vama bilo?
– Taćno tako. Sam talenat bez upornosti, predanosti i velikog truda ništa ne donosi.
O Kako neko može da prepozna talentovano dete?
– Teško, jer se talenat retko pokazuje odmah u mladosti, potrebno je neko vreme da se on razvije. Većina ljudi verovatno i nikada ne otkrije za šta su zaista talentovani. To je baš tužno! – Da li biste vi umeli da prepoznate dete talentovano da svira violinu?
– Nisam baš sto posto siguran! O Šta bi laiku trebalo da znači kada se kaže da je neko sarađivao sa čuvenim dirigentima?
– Apsolutno ništa. Pitanje da li zna šta je uopšte dirigent i koja je njegova uloga!
Biografija Sreten Krstić je rođen 1953. godine u Beogradu.Violinu je počeo da svira u sedmoj godini. Od 1980.godine je koncertmajstor Minhenske filharmonije gde je sarađivao sa legendarnim dirigentom Serđuom Čelibidakeom. I kao solista sarađivao je sa diriginetima: Džejms Livajn, Zubin Mehta, Hiroši Vakasugi, Horst Stajn, Vaclav Nojman,Dimitrij Kitajenko. Karijera ga vodi u gotovo sve evropske zemlje i Japan, SAD i Rusiju. Snimao je za sve radijske i televizijske kuće u bivšoj Jugoslaviji, za bavarski radio, Zapadnonemački radio,BBC,Grčki radio, za diskografske kuće PGP,Thorofon, Arte Nova Classics i druge.Tokom 1985. utemeljio je Gasteig-Trio München, zatim 1996. godine Filhramonijski gudački sekstet, а 1999. kamerni orkestar Filharmonijski solisti čiji je umetnički vođa i postaje član trija Gelius.
O Šta vi, konkretno, od dirigenta možete da naučite?
– Mnogo. Od stvarno dobrih dirigenata može da se nauči jako mnogo, ali, ne zaboravimo da je takvih jako malo! O Da li nove tehnologije ulaze i u svet klasične muzike? U svet violine,npr.?
– Naravno. Ništa ne može da ostane začaureno i netaknuto u prošlosti. Uzmimo youtube. Uključite i slušate šta hoćete. Kome treba još i odlazak na koncert? O Svirate na veoma staroj violini koju je izradio Nikolo Galjano. Šta to znnači za vas? Da li se ta činjenica oseća u zvuku, dodiru, ili vašem,pa i slušaočevom, posebnom osećanju?
– To je već malo komplikovanije pitanje. Važno je, ali je intimne prirode. Najkraće, ima razlike, ali ona nije presudna za jednog odličnog violinistu. O Da li i u orkestru neko može da dobije posao preko veze? Ili je to jedna od retkih oblasti gde prolazi samo znanje?
– Ako govorimo o Nemačkoj, tamo je najbitniji i jedino odlučujući kriterijum kvalitet sviranja, jer vas ocenjuju kolege, znači oni sa kojima ćete eventualno provesti ostatak vašeg radnog veka, a ne neka komisija u kojoj sede ljudi koji o sviranju nemaju pojma, ali zato imaju i te kako puno interesa da proguraju svog nećaka, bratanca, ženu i ostale. O Da li je Nemačka i dalje najbolja država za život ili ima „ nekih propusta”?
– Za život muzičara, definitivno, još uvek najbolja na svetu. Još koliko dugo, to je već drugo pitanje. O U šta verujete?
– Za mene je Bog u ljudskoj duši, a ne izvan nje. U to verujem. O Kada bi vam neko omogućio da saznate neku tajnu, koja bi to tajna bila?
– Ne znam. Ima ih previše… O Šta mislite, kako i gde čovek treba da traži sreću?
– U sebi. Samo u sebi. O Da li ste vi srećan čovek zato što ste se takvi rodili ili vas nešto( neko) čini srećnim? Da li vas umetnost čini srećnim? Da li je moguće da nekoga posao koji je savladao čini srećnim?
– Mislim da sam srećan čovek zato što sam se takav rodio i zato što me razni ljudi i, stvari, i umetnost čine srećnim. Da, i posao koji radim me itekako čini srećnim. Osećam se divno jer sam se pronašao u nečemu gde su me usmerili. To je vrlo neobično osećanje. Kao kad vam neko nepogrešivo pronađe koje vam odelo odgovara. Nepogrešivo su me usmerili ka broju, i boji, i kroju odeće koja mi pristaje. I zaista, osećan se divno u njoj. Duplo su srećni oni ljudi koji se osećaju zadovoljno i lepo u poslu koji obavljaju. O Zašto ste vi umetnik, a onaj drugi violinista, nije? Koja je, dakle, ta bitna razlika između umetnika i izvođača?
– Svi muzičari su i jedno i drugo istovremeno. I umetnici i izvođači mogu biti čas jedno, čas drugo, ili istovremeno i jedno i drugo. Samo zavisi koliko dobro rade svoj posao i koliko često prelaze zamišljene crte izvođača i ulaze u oblast umetnosti. O Na koji način čovek može da bude i ostane zdrav?
– Mislim da ima previše načina, zbog čega smo svi bolesniji i bolesniji. O Da li se trudite da ostanete mladi?
– Ne trudim se. Nemam nikakvu formulu, ali ako ste „mladi“ u glavi, možda ćete i izgledati mladje…. možda! Ne znam. Tu nema nikakve garancije. O Da li obožavate neku biljku, cvet možda, ili drvo…?
– Obožavam boje šumskog lišća u jesen, a najčešće ih gledam kroz staklo automobila, jureći pored njih. Tužno…
Kada bih mogao da krenem iz početka / počeo bih daleko odavde / pustio bih da bujica me nosi…
Ovako peva Đule Van Gog na novom albumu koji nosi naziv„Neumeren u svemu”. A šta frontmen grupe Van Gog koji, sudeći po izgledu, ipak, nije tako neumeren u svemu, želi u stvarnosti? Odakle bi čovek s kojim su tolike generacije (s)rasle i odrasle počeo van poezije i rime…
– Počeo bih tamo gde voda nosi, a ako treba – promenio bih joj i tok. Krenuo bih iz nekog čvstog zagrljaja, koji ti daje slobodu a uvek te privlači da mu se vratiš. o Šta misliš, zašto ogromna većina ljudi kaže da nikada svoj život ne bi menjala i da im je njihov najlepši, najdraži i naj, naj?
– Pa zamislite koji je to šamar egu da čovek sam sebi prizna da njegov raskošni lav zapravo je mače? Ali o.k., ako je neko zaista srećan da i u reinkarnaciji uživa u reprizi svega ovoga iz početka, neka mu je po volji i na radost izbora! Daleko od toga da u ovom sadašnjem životu ja nisam srećan, beskrajno ispunjen i zadovoljan, naprotiv, jesam itekako, ali to ne znači da u nekom sledećem životu neću odabrati neki drugi “bioskop”.
O Da li ti se u skorije vreme dogodilo da te nešto stvarno zapanjilo? Iznenadilo!?
– Iznenadi me pozitivno skoro svaki dan moj sin i njegovi tokovi odrastanja, percipiranje i, slobodno ponosno mogu reći – zrelost koja izbija iz dečaka od 17 godina.
o Čemu se najviše čudi tvoj sin, u kom duhu ga vaspitavaš?
-Te nove generacije su sve visprenije, one se sve manje iščuđavaju a sve više sami proveravaju kako da odigraju tu životnu “partiju šaha”. Simon je vaspitavan da uvek ima mogućnost izbora, slobode ali i svesti da će sam morati da uči i vadi se iz svojih grešaka.
O Da li se još čudiš gluposti?
– Kao predani hedonista nemam vremena za to, u ovom životu koji je kao bombona- prepuna hormona i koja topi se pod jezikom brzinom aviona!
O Uostalom, kako se braniš od ludaka i ludila? Politike i kvaziintelektualnog bunila? Imaš neki recept?
– Od kreativnog ludila nemam nameru da se branim, uvek je dobrodošlo, bar što se mene tiče. A što se tiče politike i tzv.kvaziintelektualnog bunila – taj “mapet show“ se odlično vari uz kokice i pivo, i još brže zaboravlja.
o Reci iskreno, da li ima neka pesma, ne moraš da je znaš, koja te je u poslednje vreme dojmila? Knjiga? Film…Bilo šta…
– Drago mi je kada domaći autori ostvare kvalitetna umetnička dela u ovoj našoj zemlji, koja toliko malo ulaže u kulturu. Eto, Bjela je opet napravio izvaredan film “Montevideo 2“ a mlađim generacijama preporučujem knjigu “Veliki rat” mog školskog druga Aleksandra Gatalice.
o Da li ti se događa da stvari izgube moć da te ganu? Kakav je tada život bez emocija?
– Ne želim ni da zamišljam!
o Sećaš li se nekog stvarno šašavog događaja?
– Iskreno ne, jer ceo moj život je nekako sastavljen od potpuno šašavih, duhovitih i spontanih dogadjaja, koji u zagrljaju ludosti daju neki poseban, neizvesni šmek ovoj surovoj stvarnosti koja me okružuje. oZašto je muzičarima lakše da šarmiraju žene od ostalih “ slobodnih umetnika“?
– Verovatno zato jer muzika ponajviše nosi epitet univerzalnog jezika, a s obzirom da su sve pesme na ovom svetu na neki način ljubavne – eto nama muzičarima platinum kartice do ženskih srca!
o Opšte je poznato da se žene lože na tebe. Cane te je bocnuo…Jesi mu ikada odgovorio na ono : “ Alo, debela, šta se ložiš, nije ti ovo Van Gogh“.
– Ahahahahaaa, ma sve je to normalno, a još slađe kad posle koncerata odu pravac u zagrljaje svojim jačim polovinama. Cane je moj stari drug, i njegova duhovitost i opaske su ono što ga čini raritetom urbanih legendi beogradskih ulica.
o Da li veruješ u mogućnost opstanka trogulova, da muškarac voli istvremeno dve žene i obrnuto?
– Geometrija mi iskreno nije preterano išla u srednjoj skoli!
o Svakome se u jednom trenutku smuči vlastito zanimanje. Da li ti je došlo da baciš gitaru, da zanemiš, da ne pustiš ni glasa…?
– Smučilo – nikad, a da je bilo lomnjave na putu – jeste! Nema tog druma koji je potpuno ravan i bezbedan, al ja iz ove perspektive svoju krivu Drinu nikad ne bih ispravljao.
o Sad brzo: Bez čega ne bi mogao da živiš? Nikako!Nikada!
-Bez porodice i bez muzike.
o Da li si poželeo da živiš u prirodi? Voliš prirodu i u njoj…šta?
– Volim često da pobegnem podno Kosmaja, i to su ti trenutci kad ili se potpuno isključim da bih čuo tišinu ili poželim da se kao Jovan Memedović u emisiji “Sasvim prirodno“ prepustim zovu divljine. Nema tog restarta koji ti priroda ne može podariti.
o Šta misliš o inicijativi da dozvole korišćenje marihuane u terapeutske svrhe…?
– Ništa novo, naslednici naroda Maja i Inka su odavno uverili farmaceute u pozitivna dejstva marihuane. Uz kontrolu prodaje da se ne pojavljuje škart, zašto ne bi omogućili zaustavljanje razvoja ćelija kancera ukoliko je to moguće konzumacijom marihuane?
o Da li te je nekad supruga prevarila da uzmeš usisivač, da spremiš klopu, opereš sudove, odeš na pijacu…?
– Hahahahaa, pa nije ni sebe, a kamoli mene! Salim se, 21.vek je, i ja stvarno verujem u rodnu ravnopravnost. Sve navedeno mi je normalna i uobičajna aktivnost, s tim što ne umem da kuvam ali zato pažljivo brinem o biljkama u kući.
o Da li si ikada imao nepristojnu ponudu?
– Da čujem, šta nudite?
o Da li ti se dogodilo da ti je tesno na kugli zemaljskoj?
