Čovek se uči dok je živ, a Ljubivoje Ljuba Ršumović , pesnik koji je nekada učio od svojih roditelja, a danas uči od svojih sinova i unuka, zna da na neka pitanja nikada i neće dobiti odgovor.
-Umreću, a neću saznati zašto je Dostojevski rekao da dva plus dva može da bude – pet – kaže u razgovoru za naš časopis pesnik Ljubivoje Ršumovć, za decu iz milošte Ljuba, za odrasle Ršum. O Šta vas najviše brine u savremenom svetu?
-Brine me pretpostavljena činjenica, i saznanje – da se sudbina planete Zemlje, pa samim tim i sudbina srpskog naroda, nalazi u rukama budala i siledžija! O U poređenju sa vašim odrastanjem, koja osobina danas nedostaje svetu oko vas?
-Nedostaje uljudan, i uvek pun poštovanja, odnos prema Majci Zemlji, ovoj crnici koja nas hrani i poji, koja nas je rodila, i koja nas i dalje rađa. Da li ćemo moći da gajimo pšenicu na Mesecu, kad zatrujemo Vojvodinu, kad zagadimo Ukrajinu, kad opustošimo Libiju?… O Da li se deca koja su odrastala uz “ Fazone i fore” i deca koja čitaju “Dva jaja na oko“ knjigu koju ste izdali pre par godina – razlikuju?
– Sad je važno, najvažnije rekao bih, da oni odrastaju uz dobru literaturu, da čitajući knjige prožive još poneki život… Mladim ljudima uvek pričam da sam proživeo sto osam života… Kako? Tako što sam živeo zajedno sa Tomom Sojerom i Haklberi Finom, pa onda sa Mačkom Tošom, pa onda sa Alisom u zemlji čuda, pa sa Nikoletinom Bursaćem… A brojku stotinu osam sam, naravno, izmislio. Pročitao sam mnogo više knjiga!
O Šta ste najdragocenije naučili od dece?
– Da je IGRA – božanski imperativ detinjstva, kako naših tako i životinjskih mladunaca! Njihova igra je programirana da ih pripremi za ozbiljan život, koji ih očekuje! Igra im govori da su jedinstvena bića, da su hrabri, da mogu da pobeđuju. Da se raduju kad pobede, ali da se ne ljute kad ne pobede!
O Snimali ste TV seriju “Priče o ljudima i naravima“, pisali poeziju i prozu, pronicali u dubinu i suštinu…Da li posle svog tog iskustva znate ko je čovek?
– Čovek je stvoren da bude dobri sin majke Zemlje, ali on je često i neposlušni sin, rob svih zala koje bi trebalo da čuva boginja Elpida, varljiva Nada!
O Radili ste na radiju, televiziji u pozorištu, kako je danas, kroz koji medij, najbolje obraćati se deci?
-Najbolje bi bilo da im se obraćamo uživo, bez elektronske pomoći i nakita! Deca se najbolje vaspitavaju ličnim primerom! Privatovizije se upinju da preuzmu na sebe taj posao, pa često moramo da se borimo protiv njih dobrim pesmama, lepim, vedrim rečima i mudrim razmišljanjem! O Vas je Duško Radović pitao da vam objavi pesmu na radiju. Da li današnji mladi mogu da dožive tako nešto? Da sretnu nekoga ko je spreman da im pomogne?
-Moje kolege i ja svake godine na Zlatiboru održavamo kampove Akademije Saradnici sunca, sa mladim ljudima, talentovanim za pisanje. Cilj nam je da ih podržimo i uputimo u spisateljski zanat, ali i da nešto naučimo od njih, kao i oni od nas! Uskoro će Akademija organizovati naučni razgovor o fenomenima i tajnama detinjstva. Biće to seminar za učitelje, nastavnike i vaspitače! Cilj nam je da obogatimo i teoriju i praksu o tim pitanjima! O Kako danas mlad čovek može da izda knjigu?
-Treba da napiše knjigu, pa da zamoli nekog da mu je ilustruje i pripremi za štampu. A onda, da prištedi pet-šest stotina evra, ode u prvu štampariju i preda knjigu da se štampa! Onda dolazi najteži deo ovog posla: nestrpljivo čekanje da se knjiga pojavi!
O Da li je danas društvo sebično i otuđeno? Kako to menjati?
– Ne misli da je to tačno, i siguran sam da ne treba ništa menjati! Čovek je božija slika, a Bog je i sebičan i otuđen, baš koliko je i nesebičan i neotuđen! Ne bi valjalo mućkati božije poslove, i praviti se pametnijim od Boga!
O U Sopotu jedna privatna škola koja nosi naziv “ Ljubivoje Ršumović”, da li je to za vas najveće priznanje?
– Kad su mi predložili da daju moje ime školi, razmislio sam, i rekao sebi: „Ne“! Onda sam pitao sinove – bili su „za“! Pitao sam kumove – rekli su „da“! Pitao sam novinare, i to one za koje sam znao da su strogi. (Za njih sam svojevremeno napisao slogan: „Slavnim su me učinile – siledžije sedme sile! Sad mi malu decu prave – pod parolom cena slave!“) Oni su mi rekli „ zaslužio si“!
O Kako podučavate mlade u Sopotu da pišu? Čemu ih tu zapravo učite?
-To je neka vrsta drugarske razmene mišljenja. Moje kolege i ja pričamo o svojim mukama, željama, neuspesima i uspesima, a zatim slušamo njihova iskustva. Jer to su mladi ljudi koji su već pobeđivali na nekim festivalima poezije, pa ih savetujemo kako da nose taj teret slave! Kako da se snalaze, šta da čitaju, šta da gledaju, kome da veruju. Duško Radović, mada pokojni dvadeset godina – naš je veliki učitelj! Uskoro izdajemo knjigu „Dušanov zakonik“ – o tome kako treba pisati za decu! O Imate naslov knjige “Još nam samo ale fale”, a pošto znamo da u naslovu krijete uvek neku zagonetku, da li smo kao država i društvo dobila i ale…?
-Nismo ih „dobili“ nego smo postali ale! Umesto da učimo od prirode, drveća i životinja, mi hoćemo po svaku cenu njih da nateramo da uče od nas! Hoćemo da dresiramo potoke – da teku uzbrdo! O Da li ima neka misao koja vas raduje kada pomislite na svet oko sebe?
-Rekao sam jednom doktoru Vladeti Jerotiću da je moja majka uvek govorila „Moj Ljube stalno nešto fantazira, ko da nije svoj!“ Odgovorio mi je da me majka nije mogla bolje pohvaliti! „To da nisi svoj znači da si rođeni stvaralac! Pa kad fantazira neko ko je stvaralac – to je milina! Ali kad fantazira neko ko nije stvaralac – mi ga lečimo!“ O Da li postoji neko mesto, u prirodi, na primer, koja vas čini srećnim?
-To mesto se zove Zlatibor! Sve što sam napisao, i sve što ću još uraditi, vodi poreklo iz Ljubiša, sa Zlatibora! Bog je bio široke ruke kad ga je stvarao, pa je zemlju obogatio mineralima, stvorio predominaciju magnezijuma nad kalcijumom. Kako u zemlji tako i u vazduhu, pa i u vodi, i u svemu što raste iz zemlje. A ta predominacija stvara takozvane lake negativne jone – dragocene za metabolizam i hemo-poetiku, stvaranje krvi! Takav zdravstveni raj na zemlji postoji još samo negde u severnoj Americi!
I sve dok u nekoj zaboravljenoj polici stoji prašinom obavijena, vremenom načeta, moljcima opsednuta – živeće knjiga. Neće se tako lako predati, veruje Matija Bećković, akademik i tvorac tolikih knjiga. Kao moćni vitez, boriće se ona do poslednjeg dana, do poslednje stranice i poslednjeg slova.Sve je rečeno naslovom eseja Umberta Eka „Nećete se lako ratosiljati knjige“ – kaže Matija Bećković u razgovoru za «Slovo».
– Pošto je ispričana istorija knjige od početka do naših dana kad su je zamenili toliki drugi mediji – zaključeno je da je knjiga bila na početku pa će, posle svega, biti i na kraju. Na jednom mestu spominju se i današnji nepismeni lopovi koji su provalili u Ekov stan i pokupili telefone, računare, diskete i drugu elektroniku, a nisu dirnuli ni jednu knjigu među kojima su bili i stari dragoceni primerci koji više vrede nego cela kuća i pokućstvo.
O Kako uopšte doživljavate ovo naše vreme? Da li je to taj „novi svetski poredak“?
-Ne primećujem nikakvu bitnu razliku. Imao sam sreće da budem okružen ljudima koji su činili da smo gotovo i previđali koji je i kakav je poredak. U svakom poretku se može preživeti, ako čovek ima s kim. O Da li je strah masovno razvojno unazadio ljude?
-Lozinka našeg vremena je da se jedino treba plašiti straha. Danas mnogi, nažalost, nemaju u svom životu ništa drugo osim straha i briga. Pa i toga im je preko glave. Takozvani običan čovek i smrtnik je očigledno zbunjen i zatečen. Ne daju mu ni da sanja o budućnosti. Primoran je da se veseli i veliča lepotu sadašnjeg trenutka. O Da li je moguće da se ljudi danas, u 21. veku, boje smrti više nego ikada? Zašto?
-Čini mi se da i taj strah ima najmanje veze sa ljudima. To nije njihov izbor. Time su svakodnevno bombardovani iz svih oružja. To im je nametnuto kao jedina tema, kao da je smrt nešto novo na ovom svetu.
O Kome ili čemu vi verujete?
-Verujem u onu pticu koja mi je sletela na kapu kad sam u šezdesetoj godini života stao pred rodnu kuću u Senti. Nju ne bih nikako smeo da izneverim. O Hoće li pandemija uništiti lepe umetnosti? Nekako su nestale..
-Umetnosti nisu nestale i tek će se rascvetati. Lepe umetnosti su se premestile na lap topove i zum prezentacije. Posle godina korone ko zna šta će nam sve padati na glavu. I da lepe umetnosti neće završiti kao Monsarat Kabalje. Zamenićemo „daske koje život znače“ nekim novim, da bismo nastavili dalje… O Očigledno je da nema kriterijuma ni za šta, ali zašto bi neko želeo da nema kriterijuma?
-Važno je da čovek ima iluziju da sam nešto bira. Onda će imati i iluziju izbora i poželeti da ima i – kriterijuma. O Da li ste srpski patriota ili nacionalista i kakva je, uopšte, tu razlika? I da li ove kategorije za naše mlade upravo polako nestaju? -Te etikete nisam upotrebljavao niti se na njih osvrtao.Time se ne bave umetnici. To je posao različitih «službi». Politička korektnost je zamenila nekadašnje ideološke komisije i spiskove idejnih skretanja u kulturi. Pod tim pojmom svako razume nešto drugo. Fenomen je da u naše vreme ne postoje nacinalisti velikih nacija i izabranih naroda. Veliki nacionalisti se javljaju samo kod onih malih i preplašenih naroda. I što su manji i i ugroženiji to su uočljiviji i opasniji. Ne treba se zbog toga uzbuđivati. Nisam primetio da se neki evropski, švedski, finski, ili belgijski pisac ljutio i dramio ako ga tako zovu. Ko god misli svojom glavom se preporučuje da bude nazvan politički idiot.
O Koje je po vama državno uređenje najbolje za srpski narod i njegovu narav?
-To je ono društveno uređenje koje je u Srbiji bilo vekovima. Naši preci za drugo nisu znali. Već sam jednom rekao: Tito je Stevan Nemanja republike Srbije. I dok je republike nećemo se ratosiljati njega. O Zašto srpske institucije nikada u novijoj istoriji nisu imali dobre odnose sa dijasporom? -Ne bi se ni zvala dijaspora kad bi imala bolje odnose sa svojom zemljom. O Šta konkretno SANU radi na toj relaciji?
-Ponekad se seti nekog i ponekom pruži ruku, kao nekad Tesli, Pupinu, a sigurno i danas nekome, ali ja ne znam kome. Saznaću iz štampe. O Šta bi vas pozitivno izenadilo da se desi…?
-Da Srbija bude krcata Novaka Đokovića i njegovih potomaka umesto Tita i njegovih odlivaka. Đoković je putokaz i iscelitelj,a mi ga i dalje tražimo tamo gde ga nikad i nigde nije bilo. Đoković je stvarnost – sve drugo su utvare i vampiri.
autor: Dijana Dimitrovska, izvor: Balkan Citt Magazine
Ibrahim Hadžić se dugo druži sa gljivama. Zavoleo ih je odavno, otkako zna za sebe. Rastao je sa njima u brdima oko Rožaja kao dete, a kada ga zaposela poezija, pisao im je čak i pesme : Na proplanku oko panja/ Venac vrganja./ Na ivici šumarka,/ Žuta lisičarka…
Od njih je naučio da se raduje novim saznanjima, novim nalazima, novim bićima iz prirode.
– Nova saznanja može da prima samo otvorena i radoznala osoba – kaže Ibrahim Hadžić.- Moja saznanja o prirodi toliko su narasla da ih jedva nosim pa ih zbog toga delim sa drugima, pišem knjige o gljivama.
o Šta mislite, koje će vrsta jednom zameniti „vladavinu“ čoveka na Zemlji? Na koju biste se kladili?
– Već vladaju, naravno, gljive.
o Od svih čudesa u prirodi šta vas najviše fascinira?
– Upornost i upornost. Pomislite sve je uništeno, spaljeno, tu nema više ni traga života, kad tamo uporni život koji se ne predaje – diže glavicu.
-Koliko mi je poznato, smrčak nema osobinu afrodizijaka. To se prevashodno odnosi na tartufe, ali, kad bolje razmislim, sve su gljive za zdrave osobe afrodizijaci. Smrčak ima izuzetnu gastronosku vrednost, koja se u datom trenutku, u trenutku kompletnog zadovoljstva i opuštenosti, može pretvoriti u mušku potenciju – kaže Ibrahim Hadžić.
o Da li imate neku kraljicu gljivu ili pečurku?
-Da, sve me zvezdače fasciniraju, a vrsta Myriostoma coliforme me sluđuje, ne jestivošću, ne lekovitošću već nestvarnim izgledom, savršenstvom „arhitekture”. Tu imamo sve: i krake kao morska zvezda, i stubove kao Propileji, i sferični mehur kao putnički balon braće Mongolfje, i rupice na mehuru kroz koje se rasejavaju spore na udar kišnih kapi. Sve je do savršenstva razrađeno. Žao mi je što ne mogu i vizuelno da vam predstavim vrstu o kojoj govorim. No, danas se svi služe Internetom. Ukucajte to ime i srešćete se sa najčudnijom gljivom na svetu. Nađena je na tri mesta u Srbiji, jedno od njih je Beograd. Imao sam sreću da je prvi sa Željkom Žiškom nađem u našem glavnom gradu.
o Da li verujete u isceljiteljsku moć pečuraka (šitake, kordiceps, reiši…) posebno u slučaju lečenja najteže bolesti – karcinoma?
-Ja nisam biohemičar da bih to egzaktno dokazao, ali iz gljivarsko-medicinske literature, a pregledao sam puno takvih knjiga, može se s razlogom verovati u njihovu lekovitost. Ne mogu reći da leče, ali da suzbijaju bolesti, jačaju imunitet – svakako da. Proširimo vašu listu… i penicilium je gljiva.
o I zašto koristimo njihova istočnjačka imena kada ih ima i kod nas sa nazivima hrastova sjajnica, lakirovka i slično…?
– Hm, sada ste uleteli u moju oblast. Prošle godine prof. Jelena Vukojević i ja štampali smo knjigu Atlas i internacionalni rečnik narodnih imena gljiva u izdanju Biološkog fakulteta u Beogradu. U toj knjizi dat je predlog naših narodnih imena gljiva za 1050 vrsta i varijeteta koje rastu u Srbiji i Crnoj Gori.
o Da li ste videli mandragoru? Da li vas plaši?
– Biljku mandragoru (Atropa mandragora) nisam video. Iz literature znam kako izgleda i šta predstavlja, ali sam imao susrete u mom zavičaju sa vrstom iz roda iz kojeg je i mandragora, sa velebiljem (Atropa belladona). Ne zaostaje po čarobnim efektima za mandragorom.
o Da li ste sreli medveda u šumi?
– Vi ste odlučili da me plašite. Sad mandragora, sad medved. U detinjstvu da, u gljivarskim istraživanjima sreo sam se sa njegovim izmetom koji se još pušio (bio je crn i pun pojedenih borovnica, dakle, nije bio mesojed), i sa tragovima njegovih kandži na uspravnom stablu smreke na kojem je oštrio nokte.
o Gde, po kojim predelima berete pečurke?
– Čak i u snu, dakle i po zaumnim predelima. A šta tek reći za realne prostore – svugde. Ne znači da ih berem već ih srećem – i beležim. Moji tereni su groblja, ulice, parkovi, smetlišta, šume oko Beograda, šume u Sremu, šume oko Valjeva, Deliblatska peščara i najzad – šume mog zavičaja.
o Da li ste čuli da se uzgajaju neke pečurke koje imaju halucinogeno dejstvo? Kupuju ih avanturisti i narkomani?
– Čuo sam. S vremena na vreme u naše udruženje, u Mikološko društvo Srije, svrati poneki radoznalac koji pokuša na brzinu da dođe do nekih važnih informacija. No, nismo mi od juče. U tome nećemo da učestvujemo.
o Da li ste bili na Prokletijama?
– Ne, ja nisam planinar. Bio sam na zavičajnoj Hajli (2403) više puta, planini koja predstavlja završetak, ili ogranak Prokletija.
o Da li verujete da u kosmosu postoji život i kakav?
– Bio bih neverovatno ograničen čovek kada ne bih verovao u prisustvo života u kosmosu. Ne kažem da postoje ljudi, ali život postoji. Ja ne znam u kojem obliku, sigurno ne u onakvom kakvim ga zamišljaju u naučno-fantastičnim filmovima, ali postoji. Jednog dana ćemo se iznenaditi kada to saznamo. Reći ćemo: pa mi smo to viđali ali nismo znali da to dolazi iz kosmosa i da je to živo.
o Da li ste razmišljali šta je tajna života?
– Tajna života je u tajni života. To još niko nije odgonetnuo. Zašto je potrebno rađanje pa zatim umiranje, kada je moglo samo rađanje.
o Koja je knjiga na vas ostavila duboki trag?
– Po kompleksnosti neuporedivo najači utisak na mene je ostavila čudesna knjiga Čarobni breg Tomasa Mana. Najzad, to delo je snažna metafora. Tu metaforu su mnogi koristili u svojim delima, recimo najizrazitije italijanski pisac Dino Bucati.
o Koje je po vama čarodno mesto na Zemlji gde je carstvo biljaka?
– U Amazoniji rastu milioni vrsta biljaka pa među njima ima takvih sa kojima se naše ne mogu uporediti.
o Koja je, po vama, najvrednija ljudska osobina? A koja najmanje vredna?
– Osećanje, osećajnost, saosećanje. Najmanje vredna je sebičnost, gramzivost, zavist.
o Šta kaže Ibrahim Hadžić: Zbog čega vredi živeti?
– Zbog ljubavi i širenja vidika.
o Da li možete da nam navedete koje su pečurke najbolje za naše zdravlje (konrektno)?
– Ako kažem da redovno pijem izjutra odvarak ili uvarak mešavine gljiva Ganoderma lucidum i G. applanatum (Hrastova sjajnica i pljostana sjajnica) odgovorio sam na vaše pitanje.
o Zašto Crnogorci toliko vole da pišu i objavljuju?
-Zato što imaju jak ego pa žele da svi za njih znaju i da im se svi dive.
o Koja je suštinska razlika između Srba i Crnogoraca, u mentalitetu?
– Ja nisam karakterolog Dvorniković pa ću nagađati: suštinske razlike nema. Crnogorci su možda veći sanjari, sanjaju da se uzdignu do neba, mnogi su od njih u koži Balzakovog Ežena de Rastinjaka, čoveka koji je došao u Pariz ga da osvoji. Dijana Dimitrovska
On je Zoran Bognar. On je i nomad beskraja, neumorni putnik kroz volšebna sazvežđa ispod kože koji traga za zapanjujućom jasnoćom neizgovorenih reči. On predano prikuplja zapise iz vetra i kroti senke. Njemu je lako. On je pesnik i „bez problema sonete niže„ . Gotovo u isto vreme kada ga je „obuzela poezija” počeo je i da živi život vegetarijanca u zemlji roštilja. Pesnik, književnik, urednik u Grafičkom ateljeu „Dereta” i predsednik Fonda “Ars Longa” Zoran Bognar, seća se dana kada je prestao da jede meso:
– Bilo je to 4. aprila 1986. godine kada sam pročitao knjigu “Vegetarijanska ishrana” Julijana Bora, tadašnjeg predsednika Svetske asocijacije vegetarijanaca – kaže ZoranBognar. -Tada sam shvatio šta sve čovek jede a ne bi trebalo, i koliko se na jednom gramu nekog mesa nalazi štetnih bakterija. Posle toga nisam imao više želju da jedem meso i proizvode životinjskog porekla. Utoliko lakše sam postao vegetarijanac pošto je moj rođeni brat Edi godinu dana pre mene prešao na vegetarijansku ishranu.
oKako je bilo biti vegetarijanac na Balkanu u to vreme?
– Tada je bilo potpuno svejedno da li ste vegetarijanac na Balkanu ili u nekoj zapadnoj zemlji jer su oni bili aktualni uglavnom u Indiji, Kini i Japanu. U ostalim zemljama “vodili” su vegetarijance kao statističku grešku, iako je takva ishrana neuporedivo zdravija od mesne ishrane. Ne kaže se bez razloga da kada pokosite travu ona miriše, a kada ubijete životinju ona se usmrdi… Takođe, najveći umovi u istoriji čovečanstva bili su vegetarijanci (Leonardo da Vinči, Nikola Tesla, Edison, itd)… U nekoliko reči: nije lako, ali je lepo biti vegetarijanac u zemlji roštilja…
o Koliko se menja životna filozofija tokom ishrane bez mesa?
– Kažu, kada bi svi ljudi na svetu bili vegetarijanci da uopšte ne bi ni bilo ratova, što ima logike, jer unošenjem tuđe krvi u sebe istovremeno stvarate žeđ za novom krvlju… Vegetarijance karakterišu sasvim suprotne odlike kao što su plemenitost (nasuprot varvarstva), pacifizam (nasuprot kanibalizma), itd…čovek ni anatomski, a ni po Bibliji nije programiran da bude mesojed nego vegetarijanac.
o Pred kojom hranom ne možete da se suzdržite?
– Imam mnogo toga što volim da jedem ali prevashodno žitarice, sve vrste voća, salate (posebno grčka i rukola), zapečeni pasulj u rerni, sojine šnicle i medaljone, zapečene paprike sa sirom u belom vinu, pirinač, potaž od bundeve, supu od koprive, polusušeni paradaiz, masline, i tako dalje…
oDa li pisac može da stvara i ako ne dobije priznanje za svoj rad?
– Lično mislim da je najveća piščeva nagrada da piše i da ga ne napuštaju inspiracija i kreativan mir. Sve ostalo pripada intelektualnoj bižuteriji i podsmehu vrednim filigranima sujete. Ipak, setimo se samo koliko ima sjajnih knjiga koje nikad nisu nagrađene, ali isto tako, i koliko je, najblaže rečeno, prosečnih knjiga dizano u nebesa i nagrađivano svim mogućim nagradama, a danas ih više nigde nema, niti ih se iko seća. Knjige su potpuno samostalna bića, žive nezavisno svoj život i imaju svoj put. Obično kažem: knjige su biografija pisca, a nagrade biografija knjiga.
oŠta čitate? Šta najviše volite da čitate?
– Najviše volim da čitam anglosaksonsku i hispanoameričku književnost…
oŠta najviše volite kod drugih ljudi?
– Spontanost, iskrenost i dobru auru…
oŠta je za vas sreća?
– Biti pesnik… I biti to u Srbiji…
oŠta je za vas nesreća?
– Imati takvu sreću…
oU šta verujete?
– Verujem u Put svetlosti, u Mir Božji, u svoju kćerku, u ljubav, u Boga, kralja i otadžbinu.
oKako biste definisali ljubav?
-Kao peti element bez kojeg života nema… Ili što bi rekao Merime: prvi dan ljubavi je i poslednji dan razuma…
o A, najveće iskušenje je…?
-Ljubim sva iskušenja koja su mi suđena. Njihove žrtve čine me slobodnim iako ne znam ni gde su im logori, ni gde su im grobovi, ni ko su bili robovi, a ko bogovi… Ljubim sva iskušenja koja su mi suđena u slavu stvarnog života koji se svakodnevno, i božanski i satanski obrušava na nas.
oKada je Zoran Bognar bio najradosniji?
– Kada mi se rodila kćerka Luna.
oKada ste bili najtužniji?
– Kada sam 1991. godine odlazio iz do temelja razrušenog Vukovara misleći da se više nikada neću vratiti u rodni grad.
oŠta je vaše najveće blago?
– Čisto srce i bistri um.
oDa se ponovo rodite kakav biste životni put izabrali?
-Pitanje je da li uopšte mi biramo put ili put bira nas. Ali ne bih imao ništa protiv da imam isti životni put kao što sam ga imao do sada…
oŠta ste kao dete želeli da budete?
– Pekar, lekar, apotekar… naravno, šalim se. Hteo sam da budem muzičar…i bogami i bio sam to neko vreme…
oKo je bio junak Vašeg detinjstva?
– Bilo ih je nekoliko, u prevodu svi članovi grupe Pink Floyd: Roger Waters, David Gilmour, Nick Mason, Rick Wright, a ranije i Syd Barett.
ODa li se sećate prve životne lekcije koju ste naučili…
– Otac mi je još u predškolskom dobu govorio da sve što radim radim sebi, tako da mi je još u najranijoj mladosti probudio i svest i savest, tako da nije bilo potrebe da me dodatno kažnjava tadašnjim konvencionalnim kaznama u vidu batina ili kojekakvih zabrana. Kada god bi mi otac ponovio tu rečenicu „sve što radiš sebi radiš“ bilo bi mi i gore i delotvornije od bilo kakvog šamara ili neke zabrane…
o Opišite najlepši trenutak u svom detinjstvu.
– Kada sam prvi puta, u selu Tomingaj u Lici, kod dede Milana, uzjahao konja.
oKoji je bio najtužniji trenutak iz tog doba?
– Kada mi je umro deda Milan.
oKoja vam je bila najveća greška u životu?
– Koja god da je… ako sam je već napravio i preživeo, onda sam dobro prošao.
o A koji je najbolji potez ?
– Bilo je sijaset dobrih poteza s kojima se ponosim, ali mislim da najbolji potez u mom životu još uvek čeka na mene…
oŠta može da vas nasmeje?
-Dobar vic, sopstveni lapsus, bilo koja epizoda serije «Mućke», crtani romani «Alan Ford»…
oŠta može da vas rasplače?
– Bol i tuga moje kćerke, dobra knjiga, film ili pozorišna predstava…
oZbog čega se najviše kajete?
– Zbog toga što 1991. godine nisam s porodicom otišao iz rodnog grada Vukovara pre nego što se zaratilo, nego smo kao poslednji naivci mislili i verovali da se takva tragedija ne može dogoditi na kraju drugog milenijuma… tako da smo ostali u tom paklu i bukvalno doživeli sudbinu glinenih golubova.
oŠta vas plaši?
-To što se ne bojim ničega.
oDa li ste ikada imali želju da nekog udarite i zbog čega?
– Jesam, kao i sav normalan svet… Bilo je milion razloga za tako nešto. No, pravo pitanje bi bilo da li sam ikada to i uradio…
oKoju pesmu uvek rado slušate?
– «Hey you» od Pink Floyda.
oKoju knjigu bi Zoran Bognar poneo u osamu?
– «Terra Nostra» Karlosa Fuentesa.
oKoji je vaš najveći talenat?
-Da bez ijedne izmenjene reči znam mnogo o nepoznatoj osobi nasuprot sebe.
Mnogo je knjiga i rima napisao Dobrica Erić, pesnik tananog pera i toplih osećanja, dajući posebne boje detinjstvu, slaveći cvrčke, travu, ptice, i sve što prirodom šeta. I sve su mu rime divne i drage ali jedna je iznad svih. Ona koju je posvetio svojoj kćeri.
– Napisao sam: Maslačak bi pred njom kleko/ kad se ona pošeljem šeta/ja sve strepim da je neko/ne ubere mesto cveta.
O Šta ste naučili od dece?
– Sve što znam, naučio sam od dece. Deca su nepresušna riznica znanja. I primetio sam da su, što su manja, pametnija. Slušajte pažljivo decu i videćete šta sve znaju. I naučićete mnoge, mnoge stvari.
O Koja je za vas najlepša ljudska osobina, ili osobina koju vi volite da vidite kod drugih?
– Ima više lepih osobina koje cenim, ali su mi nekako najvažnije osećaj za pravdu i poštenje, dok je ubedljivo najlepše osećanje – ljubav. Ljubav nema premca. Sve to kada se sabere, kada se udruži, ispreplete, to je onda najmoćnija sila koja može da se odupre i silama zapada koje nam donose te mračne, crne oblake.
O Reklo bi se da vas krasi vedrina, ta retka vrlina. Da li je čovek koji je po prirodi vedar u prednosti u odnosu na onog ko to nije?
– Bilo dete, bilo odrastao čovek, sigurno da je u prednosti svako koga krasi vedrina. Sa vedrinom će se lakše suočiti i izboriti sa svakodnevicom, sa nevoljama, lakše će mračne misli i nebvolje. Nažalost, malo imamo razloga da budemo vedri u ovoj našoj sumornoj svakodnevici.
o A da li vedrina zavisi od spoljnih uticaja, ili je ona deo našeg unutrašnjeg bića?
– Ona je deo unutrašnjeg sveta, deo našeg bića, ali ipak spoljni uticaju igraju veliku ulogu. Najbolje bi bilo kada bi se unutrašnja vedrina i spoljašnji uticaji preklapali. U našoj zemlji, naši dragi sunarodnici nisu mogli da budu vedri jer su nam spolja stizala samo negativna zračenja i bombe. Imali smo samo rasulo.
– Da, pamtim sve ratove, nevolje, nesreće. Dobro pamtim. Najgore je za mene bilo u ratovima devedesetih godina. Pre toga sam pisao i putovao po našoj bivši, velikoj, zajedničkog državi, uživajući u tim blagodetima. Bilo je to najlepše vreme. Osećao sam se u kao u svojoj kući. A onda se dogodio krvavi raspad. Za sve one koji su upoznali Jugoslaviju u pravoj lepoti i blagostanju, to je bilo šokantno. I nisam ni danas prežalio, ako je ta zajednica morala da se rastura, zašto je to učinjeno na takav način?! Sada me boli kada pored svega toga vidim, da je naš veliki dušmanin, Nemačka, postala, bar po izjavama političara, naš najveći prijatelj.
O Da li verujete u kazne i nagrade boga, tvorca, sudbine, nekoga ili nečega ko rukovodi svetom…?
– E, u to verujem! Nije bitno ko i šta stoji iza pojma bog, ili koga mi smatramo bogom. Vasiona, svemir, vaseljena je beskrajno velika, nesaglediva, nesaaznatljiva i sama kao takva može biti bog. I čovek na nju ne može da utiče. Najveće promene čovek čini na planeti Zemlji, uglavnom štetne, ali u kosmosu je on treptaj. Ništa. Ali, ta vaseljena ima neki univerzalni mozak koji svime upravlja. I nama. Ja u stvari verujem da je svemir ogroman mozak. Kada se deca rode njima se do jedne godine na lobanji ne zatvaraju kosti glave. Ostanu razmaknute da bi iz vaseljene mogla da prime to znanje. Do prve godine dok se kosti ne zatvore, što su primila – primila su. Osećanja, saznanja, mudrost, sve će to primiti iz svemira i sve će ih to predodrediti.
O Kako zamišljate nepoznate svetove, kada o njima razmišljate?
– Ne verujem u priče o živim bićima,i onim čudnim stvorenjima, kako ih prikazuje američka filmska produkcija. Čak ne verujem ni u slike koje su snimili tobože po bliskom svemiru. Kao ona sa stopama na Mesecu i zastavom koja se vijori u bestežinskom prostoru. To je snimano negde u Kaliforniji ili ko zna gde na Zemlji. Nekako zamišljam te nepoznate svetove kao neke katakombe. Bez života sličnog našem.
O Bez života uopšte?
– Da. Verujem da je naša Zemljica jedinstvena, da je ona čudesno, mesto u svemiru. Jedino sa životom. Privilegovano. Verujem da je živi organ beskonačnog svemira.
o Kako doživljavate pojam beskonačno?
– To je nemoguće pojmiti. Moguće da je to krug. Moguće i da nije. Ne znamo. Ne umemo da sagledamo. Nije nam dato. Naš mozak je delić svemira. Ali je limitiran. Ili mi ne umemo da ga koristimo. Ili nam nije omogućeno da ga koristimo.
O Da li možete da navedete zbog čega vredi biti plemenit, obrazovan i pošten?
– Vredi proživeti svoj vek, vredi ispuniti misiju koja nam je data i vredi ostaviti poroda. Sada se ide protiv svih tih vrlina svim silama. Svako zlo se preimenuje u dobro i sve se postavlja nakaradno. Teško je danas razumeti svet. Taj mnogoljudni svet.
O Šta biste rekli roditeljima koji kažu da je svet ružno mesto gde caruju mane, da su vrline nepoželjne i da oni svoje dete neće vaspitavati da bude čestito?
– Mislim da njih brine to što ne znaju kako će se njihova deca snaći u ovom svetu u kome su se izmešali kriterijumi i u kome se ne zna šta je dobro a šta loše, šta je mana a šta vrlina. Ali znate zašto nema pravila? Moćnici su ta pravila poremetili. Kada vi pokažete svetu da je normalno da 19 zemalja udruženo napada jednu malu zemlju i kada svet bez stida i razmišljanja prihvati da je to normalno, onda je sasvim logično da će vam se pojaviti nepravda kao osnov sveta. Pa Hektor i Ahil su išli jedan na jednoga! Odatle je, iz takvih junačkih, časnih primera, nikla civilizacija misli! To je kolevka časti! A danas vam kažu da jači treba da se udruže da budu još jači i da pregaze slabog! Mislim da je to težak posao ali da roditelji ne smeju da dete prepuste školi i ulici. Moraju da im ukažu na sve strane.
O Čini se da nije baš svetao put kuda ide civilizacija?
– Možda to ne bih smeo da kažem, ali ide u najgorem mogućem smeru. Zamislite svet u kome 300 bogatih monstruma upravlja nama. Oni smtraju da je mnoog ljudi na planeti i žele da je prepolove. Odakle njima pravo da to čine. To može samo priroda i ona ima svoje mehanizme kojima redukuje. Čovek u to ne sme da se meša.
o Hrabrost. Gotovo je iskorenjena sa planete. U čemu ste i kada bili hrabri?
– To je skoro izbrisana osobina. Bez hrabrosti nema napretka. Možda zato stagniramo. Lično, smatram sebe hrabrim čovekom zbog toga što javno govorim ono o čemu drugi ćute. Bio sam hrabar u ratovim a devedesetih. Išao sam na ratište i tada nisam nosio pušku, nego sam se naoružao stihovima. Govorio sam rime našim borcima i u rovovima i po grobljima. Smatrao sam da častan čovek mora biti sa svojima i u nevolji. Ne samo pri jelu i piću, nego i pri oružju. U velikoj Jugoslaviji svi smo bili pesnici bez obzira na nacionalnost, ali kada se zaratilo svako je otišao svome jatu. Ja sam stao uz svoje, druge nisam mrzeo.
O Koliko ste se menjali kao ličnost kroz život? Da li ste drugačiji od dečaka, mladića, odraslog zrelog čoveka…Šta se to menja?
– Interesantno, nisam se uopšte promenio duhom. Ostao sam prvobitan. Ono što sam bio kao dečačić koji je jurcao livadama, to sam i danas. Promenio sam se samo fizički, ali mentalno – ne.
o Da li ste ispravljali negativne osobine kod sebe?
– Svakako. Trudio sam se da se lišim zavisti, želje za slavom i bogatstvom. I uspeo sam. To sam uradio odavno. Srećan sam čovek zbog toga.
O Kako ste pobedili te osobine?
– Kada bih pokazao jednu od tih ružnih osobina, ja bih se postideo. Imao sam stida. A čovek, dok ume da se postidi, ume i da se ispravi.
O Da li ima nešto što vas neutešno boli?
– Da. Boli me gubitak Kosmeta. To nikada ne sme da se zaboravi. Nikada! Toliko me boli da nemam reči da opišem.
O Koje je za vas najmagičnije mesto na svetu?
– Ima jedno mesto u mom šljiviku koje je posebno magično. To je zapravo čestar. E, tu sam ja šetao i smišljao pesme , čak i po mesečini, noću, danju u najrazličitijim okolnostima. Tu su mi dolazile na um divne misli. Kada nisam mogao nigde da smislim strofu, ja bih dolazio u moj magični čestar. I tu se događala čarolija. Razmenjivali smo energiju moje misli i to mnoštvo ptica koje su pevale, pevale. Ali, nestalo je magije. Ili iz mog čestara, ili iz mene samog.
O Da li možete da pišete i bez magije?
– Da, svakoga danan pišem, da bih bio u formi. Ali, mislim da sam sve rekao, sve napisao sa knjigom „ Brojanica iz Gračanice”. To je knjiga koja ima 1389 stroha, ili , kako ja kažem, čvorića. Tu sam sve rekao. Čekam novi talas da bih mogao da pišem. Još ga nema.
O Da li ste ikada zaspali u šumi?
– O, da, nebrojeno puta. Nema mesta u prirodi gde nisam ponekad zaspao. Najlepše sam spavao u detinjstvu u vinogradima. Tada je bilo mnogo zrikavaca, o to je bila neverovatna pesma zrikavaca. Primetio sam da ih nema više u tom broju.
O Šta čovek može da uradi za dobro zdravlje?
– Mislim da mora da bude dobro raspoložen. To je izuzetno teško, zato je i dragoceno. Ne treba takođe jesti mnogo. Nikako se i nikada ne prežderavati.
o Koja je po vama najlepša dečja pesma?
– Znam napamet stih, čuo sam ga, mislim da je autor pesnik iz Crvenke. Kaže ovako: Dala bih mu košulju od ruže/ da miriše kud god sa mnom krene/ a cipele od kućice puža/ da ne može pobeći od mene.
Добрица Ерић за живота није дозволио да се ниједан његов интервју објави на латици. Желео је да на тај начин да свој допринос очувању нашег писма. Написао је много рима и све су на ћирилици. Овај текст поштује његову жељу да буде објављен на ћириличном писму. Iz tehničkih razloga objavljen je najpre latinicom a zatim i ćirilicom.
Много је књига и рима написао песник тананог пера и топлих осећања, дајући посебне боје детињству, славећи цврчке, траву, птице, и све што природом шета. И све су му риме дивне и драге али једна је изнад свих. Она коју је посветио својој кћери. Написао je:
Маслачак би пред њом клеко/ кад се она пошељем шета/ја све стрепим да је неко/не убере место цвета. О Шта сте научили од деце?
– Све што знам, научио сам од деце. Деца су непресушна ризница знања. И приметио сам да су, што су мања, паметнија. Слушајте пажљиво децу и видећете шта све знају. И научићете многе, многе ствари. О Која је за вас најлепша људска особина, или особина коју ви волите да видите код других?
– Има више лепих особина које ценим, али су ми некако најважније осећај за правду и поштење, док је убедљиво најлепше осећање – љубав. Љубав нема премца. Све то када се сабере, када се удружи, испреплете, то је онда најмоћнија сила која може да се одупре и силама запада које нам доносе те мрачне, црне облаке. О Рекло би се да вас краси ведрина, та ретка врлина. Да ли је човек који је по природи ведар у предности у односу на оног ко то није?
-Било дете, било одрастао човек, сигурно да је у предности свако кога краси ведрина. Са ведрином ће се лакше суочити и изборити са свакодневицом, са невољама, лакше ће мрачне мисли и небвоље. Нажалост, мало имамо разлога да будемо ведри у овој нашој суморној свакодневици. о А да ли ведрина зависи од спољних утицаја, или је она део нашег унутрашњег бића?
-Она је део унутрашњег света, део нашег бића, али ипак спољни утицају играју велику улогу. Најбоље би било када би се унутрашња ведрина и спољашњи утицаји преклапали. У нашој земљи, наши драги сународници нису могли да буду ведри јер су нам споља стизала само негативна зрачења и бомбе. Имали смо само расуло. О Рођени сте у Краљевини Југославији и преживели сте многа расула?
-Да, памтим све ратове, невоље, несреће. Добро памтим. Најгоре је за мене било у ратовима деведесетих година. Пре тога сам писао и путовао по нашој бивши, великој, заједничког држави, уживајући у тим благодетима. Било је то најлепше време. Осећао сам се у као у својој кући. А онда се догодио крвави распад. За све оне који су упознали Југославију у правој лепоти и благостању, то је било шокантно. И нисам ни данас прежалио, ако је та заједница морала да се растура, зашто је то учињено на такав начин?! Сада ме боли када поред свега тога видим, да је наш велики душманин, Немачка, постала, бар по изјавама политичара, наш највећи пријатељ.
О Да ли верујете у казне и награде бога, творца, судбине, некога или нечега ко руководи светом…?
-Е, у то верујем! Није битно ко и шта стоји иза појма бог, или кога ми сматрамо богом. Васиона, свемир, васељена је бескрајно велика, несагледива, несаазнатљива и сама као таква може бити бог. И човек на њу не може да утиче. Највеће промене човек чини на планети Земљи, углавном штетне, али у космосу је он трептај. Ништа. Али, та васељена има неки универзални мозак који свиме управља. И нама. Ја у ствари верујем да је свемир огроман мозак. Када се деца роде њима се до једне године на лобањи не затварају кости главе. Остану размакнуте да би из васељене могла да приме то знање. До прве године док се кости не затворе, што су примила – примила су. Осећања, сазнања, мудрост, све ће то примити из свемира и све ће их то предодредити. О Како замишљате непознате светове, када о њима размишљате?
-Не верујем у приче о живим бићима, и оним чудним створењима, како их приказује америчка филмска продукција. Чак не верујем ни у слике које су снимили тобоже по блиском свемиру. Као она са стопама на Месецу и заставом која се вијори у бестежинском простору. То је снимано негде у Калифорнији или ко зна где на Земљи. Некако замишљам те непознате светове као неке катакомбе. Без живота сличног нашем. О Без живота уопште?
-Да. Верујем да је наша Земљица јединствена, да је она чудесно, место у свемиру. Једино са животом. Привилеговано. Верујем да је живи орган бесконачног свемира. о Како доживљавате појам бесконачно?
-То је немогуће појмити. Могуће да је то круг. Могуће и да није. Не знамо. Не умемо да сагледамо. Није нам дато. Наш мозак је делић свемира. Али је лимитиран. Или ми не умемо да га користимо. Или нам није омогућено да га користимо. О Да ли можете да наведете због чега вреди бити племенит, образован и поштен?
-Вреди проживети свој век, вреди испунити мисију која нам је дата и вреди оставити порода. Сада се иде против свих тих врлина свим силама. Свако зло се преименује у добро и све се поставља накарадно. Тешко је данас разумети свет. Тај многољудни свет. О Шта бисте рекли родитељима који кажу да је свет ружно место где царују мане, да су врлине непожељне и да они своје дете неће васпитавати да буде честито?
– Мислим да њих брине то што не знају како ће се њихова деца снаћи у овом свету у коме су се измешали критеријуми и у коме се не зна шта је добро а шта лоше, шта је мана а шта врлина. Много је мана а мало рима. Али знате зашто нема правила? Моћници су та правила пореметили. Када ви покажете свету да је нормално да 19 земаља удружено напада једну малу земљу и када свет без стида и размишљања прихвати да је то нормално, онда је сасвим логично да ће вам се појавити неправда као основ света. Па Хектор и Ахил су ишли један на једнога! Одатле је, из таквих јуначких, часних примера, никла цивилизација мисли! То је колевка части! А данас вам кажу да јачи треба да се удруже да буду још јачи и да прегазе слабог! Мислим да је то тежак посао али да родитељи не смеју да дете препусте школи и улици. Морају да им укажу на све стране. О Чини се да није баш светао пут куда иде цивилизација?
-Можда то не бих смео да кажем, али иде у најгорем могућем смеру. Замислите свет у коме 300 богатих монструма управља нама. Они смтрају да је мноог људи на планети и желе да је преполове. Одакле њима право да то чине. То може само природа и она има своје механизме којима редукује. Човек у то не сме да се меша. о Храброст. Готово је искорењена са планете. У чему сте и када били храбри?
-То је скоро избрисана особина. Без храбрости нема напретка. Можда зато стагнирамо. Лично, сматрам себе храбрим човеком због тога што јавно говорим оно о чему други ћуте. Био сам храбар у ратовим а деведесетих. Ишао сам на ратиште и тада нисам носио пушку, него сам се наоружао стиховима. Говорио сам риме нашим борцима и у рововима и по гробљима. Сматрао сам да частан човек мора бити са својима и у невољи. Не само при јелу и пићу, него и при оружју. У великој Југославији сви смо били песници без обзира на националност, али када се заратило свако је отишао своме јату. Ја сам стао уз своје, друге нисам мрзео. О Колико сте се мењали као личност кроз живот? Да ли сте другачији од дечака, младића, одраслог зрелог човека…Шта се то мења?
-Интересантно, нисам се уопште променио духом. Остао сам првобитан. Оно што сам био као дечачић који је јурцао ливадама, то сам и данас. Променио сам се само физички, али ментално – не.
о Да ли сте исправљали негативне особине код себе?
-Свакако. Трудио сам се да се лишим зависти, жеље за славом и богатством. И успео сам. То сам урадио одавно. Срећан сам човек због тога. О Како сте победили те особине?
-Када бих показао једну од тих ружних особина, ја бих се постидео. Имао сам стида. А човек, док уме да се постиди, уме и да се исправи. О Да ли има нешто што вас неутешно боли?
-Да. Боли ме губитак Космета. То никада не сме да се заборави. Никада! Толико ме боли да немам речи да опишем. О Које је за вас најмагичније место на свету?
-Има једно место у мом шљивику које је посебно магично. То је заправо честар. Е, ту сам ја шетао и смишљао песме , чак и по месечини, ноћу, дању у најразличитијим околностима. Ту су ми долазиле на ум дивне мисли. Када нисам могао нигде да смислим строфу, ја бих долазио у мој магични честар. И ту се догађала чаролија. Размењивали смо енергију моје мисли и то мноштво птица које су певале, певале. Али, нестало је магије. Или из мог честара, или из мене самог. О Много је рима написао Добрица а да ли може да пише и без магије?
-Да, свакога данан пишем, да бих био у форми. Али, мислим да сам све рекао, све написао са књигом „ Бројаница из Грачанице”. То је књига која има 1389 строха, или , како ја кажем, чворића. Ту сам све рекао. Чекам нови талас да бих могао да пишем. Још га нема. О Да ли сте икада заспали у шуми?
-О, да, небројено пута. Нема места у природи где нисам понекад заспао. Најлепше сам спавао у детињству у виноградима. Тада је било много зрикаваца, о то је била невероватна песма зрикаваца. Приметио сам да их нема више у том броју. О Шта човек може да уради за добро здравље?
-Мислим да мора да буде добро расположен. То је изузетно тешко, зато је и драгоцено. Не треба такође јести много. Никако се и никада не преждеравати. О Много је рима написао Добрица Ерић, па чак о цвећу?
-Волим и ценим све биљке. Креативни центар је издавач моје књиге песама која носи назив „ Сунчева деца” и која ће бити представљена на Сајму књига. Ту је 110 цветова, и 110 песамам о њима.
о Много је рима али која је по вама најлепша дечја песма?
-Много је рима али знам напамет стих, чуо сам га, мислим да је аутор песник из Црвенке. Каже овако: Дала бих му кошуљу од руже/ да мирише куд год са мном крене/ а ципеле од кућице пужа/ да не може побећи од мене.
Дијана Димитровска
Ti si jedan, početak svih brojeva i osnova svih gradnji.
