Stalno se priča da pozorište nestaje, ali ono, posle pandemije koju je preživelo, još snažnije, žilavije i smelije dokazuje svoju neraskidivost od života. Andrija Milošević, crnogorsko – srpski glumac, Beograđanin nikšićkog porekla, veruje da će pozorište tek doživeti svoje slavne dane i da će u nekoj budućnosti biti prava – ekskluziva!
-Pozorište, naravno, neće nestati dok god ljudi žive na Zemlji – kaže Andrija Milošević.- Uvek će živ čovek biti zanimljiv za druge ljude koji će prema njemu stremiti. Pozorište će biti jedina istinska komunikacija medju ljudima i kao takvo prava pravcata ekskluziva.
O Kako vaš Teatar na Brdu funkcioniše?
-Za sada dobro. Publika se raduje našim predstavama.
O Danas se manje ide u pozorište, manje se generalno gleda TV…Kako se glumci bore za život?
-Zajedno sa svojim narodom i publikom. Kako je njima tako je i nama. Ali ja nemam utisak da se manje ide u pozorište, mislim da se ide više nego pre par godina.
O Koliko je u našem društvu glumcu potrebno truda i rada da bi zaradio za normalan život?
-Pa nema tu neke strategije. Kod nas je ekspanzija serija i filmskih produkcija, da nemate skoro ni jednog slobodnog glumca već par godina. Svi rade, snimaju. Imam utisak da trenutno svi imaju šansu da pokažu ko su i šta su. Ko će i na koji način valorizovati ove mogućnosti koje se sada nude, ne znam, ali kada dodje trenutak saznaćemo.
O Da li uživate u onome što radite? Ili još bolje, da li radite samo ono u čemu uživate?
-I jedno i drugo. U životu ne postoji samo ovo ili samo ono, jer niko nema moć da upravlja u punoj meri dešavanjima koja tek dolaze. Ali nastojanje da radim ono što volim kada je god to moguće , čini me vrlo srećnim.
O U kojoj ste ulozi koju ste igrali na filmu ili u pozorištu najviše uživali?
-Uživao sam skoro u svemu što sam radio. Trenutno uživam igrajući Herkula Poaroa u novoj produkciji Boška Buhe teatra.
O Snimali ste Survivor, Panama, Filipini, Kostarika…Da li biste u nekoj od tih egzotičnih zemalja živeli?
-Živeo bih na Arubi. To ostrvo bi bilo nešto sasvim posebno za mene. Mada moram reći da ja planetu doživljavam kao svoju kuću, a to smatram potpuno prirodnim osećanjem kojeg svako treba da ima. Gledano iz tog ugla, živeo bih na mnogim mestima i osećao da tu pripadam. Ova planeta je moj dom i pripadam svalkom mestu na njoj.
O Da li ste pobornik ideje da treba menjati svet društvenim angažovanjem, ili mislite da treba raditi samo na sebi i tako menjati svet?
-Jedina preostala revolucija je ona koju dižete protiv sebe i sopstvenih slabosti.
O Da li imate osećaj da se danas o deci mnogo govori a da se sa njima malo radi?
-Deca više nemaju koga da slušaju.
O Kako ste počeli da pišete bajke?
-Ne znam. Nisam jos naučio da pričam sa podsvešću. Ko zna šta se dešava u nama dok sadašnjica gori.
O Ako je Srbija zatrpana đubretom, da li to znači da su generacije roditelja ipak loše odgajale svoju decu?
-Mi smo deo planete, koja urla na sve nas. Opominje nas. Jer djubre koje pluta okeanima tamo je zbog ovih najbogatijih, koji upiru prstom u sve, a najviše u one najsiromašnije, dok u isto vreme zagadjuju beskrupulozno i ispod radara. Uzasan je danasnji svet. Svet laži.
O Da li još volite da putujete vozovima?
-Nažalost, nisam odavno. Ali bih voleo.
O Čemu se slatko nasmejete?
-Sebi. Sopstvenim slabostima i naivnosti.
O Šta mislite, da li oni koji čine nepoštene stvari nemaju miran san?
-Da. Ne mogu mirno da spavaju.
O Da li vam se čini da je više beščašća danas?
-Više je zato što niko više ne oseća sramotu. To nije moderno.
o Kako glumac zna da ga publika voli?
-To svako, kao i sam glumac, može da vidi pukim pogledom.
Zadenuo je za štap zavežljaj vere Slobodan Kotlica i krenuo, ima tome četvrt veka, na put gde nema skretanja, gde se samo otvorenog srca ide. Tražio je sebe u raznim borilačkim veštinama: karate-do i kik-boks, džudo, tradicionalni boks, rvanje, brazilska džiu-džica, bio je pripadnik specijalnih jedinica policije, ušao je zatim u jogu. Izučavao je taoizam, sufizam, budizam, zen budizam, hinduizam, pravoslavno tihovanje…Gore-dole, s brda na planinu pa u udolinu i opet gore, sve u potrazi za sobom.
Razne veštine i „put ratnika“ donele su mu disciplinu, mentalnu snagu, empatiju, svest o slobodnoj volji i zdravo telo koje ga je nagradilo titulom – najsnažnijeg Crnogorca.
-Mnogo toga čovek može da nauči kroz borilačke veštine – kaže Slobodan Kotlica majstor hata joge, hiropraktičar, duhovni i fizički iscelitelj. – U prošlim vremenima, kada je život vrijedio mnogo manje nego danas, dolazile su do izražaja te divne osobine ratnika. U modernom dobu, prave borilačke vještine se sve rjeđe izučavaju i već duže vrijeme su se transformisale u borilački sport koji je, iako ima pozitivnih strana, predstavlja iskrivljenu sliku života. U njemu se osoba takmiči da bude bolja od druge osobe i to je polazište za različite loše pojave.
O Da li se ikada završava „ put ratnika“?
-Ne, to je put do prosvijetljenja. U početku su protivnici spoljnje prijetnje koje pokušavamo savladati. Kako vrijeme prolazi, mi uviđamo da su te spoljašnje prijetnje samo projekcije našeg uma, te se ratništvo okreće ka unutra. Ego, um, podsvijest… Njihovo nadvladavanje predstavlja unutrašnji put ratnika koji se ne završava dok se ne vratimo u Boga, Izvor, Supersvijest ili kako već kome odgovara.
O Držite časove hata joge, zašto je uopšte joga važna za naše telo i naš duh?
-Hata joga ima za osnovni cilj pripremanje organizma za unaprijeđivanje našeg nervnog sistema, za provođenje božanskih energija.
O Da li su i koliko Crnogorci zainteresovni za jogu?
-Crnogorci na jogu uglavnom gledaju kao na neku čudnu, nerazumljivu disciplinu sa egzotičnog Istoka. U crkvenim redovima kažu čak, da je joga đavolja stvar. Oni koji je praktikuju, pak, po mojim saznanjima ne dostignu visok nivo duhovnog razvoja jer se ovdje joga reklamira kao sredstvo za mršanje, kao fitnes disciplina i slično.
O Kako menjamo sebe?
-Kada pominjemo „sebe“, moramo imati na umu definiciju toga. Postoji malo „ja“ koje je zapravo naša ličnost i koje predstavlja skup impresija od momenta začeća pa do određenog trenutka u životu, kao i naslijeđenu karmu i impresije iz prethodnih života. To je ono što mi nijesmo. Ono što mi istinski jesmo, je naše veliko „Ja“ a to je nemanifestovana, bezvremena, božanska priroda koja je čisto Biće, čista ekstatična ljubav/ blaženstvo. Mi možemo mijenjati naše malo ja, šta više to je smisao postojanja ljudskih bića, da transmutacijom našeg malog „ja“ spoznamo svoje veliko „Ja“. Svaka osoba ima svoj put i svoj način i zato može postojati religija koliko je ljudi na ovom svijetu. Bitno je shvatiti da sve patnje, teškoće i prepreke imaju uzrok unutar nas samih i onda čitav novi svijet kreće da se otvara. To je ozbiljan posao.
O Kako da umirimo um i naše postupke?
-Najjednostavnija alatka za smirenje uma i postupaka je duboko disanje. Dostupna je svima i možemo je praktikovati bilo gdje i bilo kada. Kada duboko dišemo, u organizmu se aktivira prirodni mehanizam za samoizliječenje. Udahnite duboko na nos, zadržite 3 sekunde i zatim lagano izdahnite na usta. Ponovite 3 puta ovaj proces i osjetićete kako se vašim tijelom širi talas svježine i opuštenosti. U jogičkim naukama postoji mnogo različitih tehnika disanja, pranajama, za različite benefite vašeg organizma.
O Šta mislite, koja je od svih osobina koje posedujemo najgora po nas?
-Vjerujem da je najgori po nas pretjeran materijalizam.
O Da li imate savet kako da pobedimo naš ego?
-Ne treba se boriti protiv ega. Buda je pomagao svojim sledbenicima da „vide“ kroz ego, da ga „provale“, drugim riječima, da vidimo da ego nije čvrst entitet koji povezujemo sa svojim tijelima i umovima, već samo misao ili niz misli koje se javljaju s vremena na vrijeme, i da se prema njemu postupa sa saosećanjem, kao što se odnosimo prema egu drugih. Jednostavno rečeno, mislim da treba da „smrtno volimo ego“. Ego napreduje u našim naporima da ga pokorimo, i zato bismo mogli pokušati da usvojimo prihvatljiviji stav prema njemu.
O Danas decu non-stop voze po nekakvim treninzima ali ona, izgleda, dobiju uglavnom prezauzetost…?
– Ne bi valjalo na djecu prenositi svoje ambicije. Svako dijete ima svoj put u životu i roditelji treba da budu više kao logistička podrška.
O Ta svakodnevna užurbanost i lažna zaposlenost sveta – kuda ona vodi i kako joj se odupreti?
-Vjerujem da je to nametnuto, jer nas samo odvlače od naše istinske svrhe, spoznaje Boga ili Sopstva. Znate, nijednom današnjem savremenom društvu nijesu potrebni prosvijetljeni ili produhovljeni ljudi. Njima se ne može manipulisati.
O Kako biti zdrav, šta raditi?
-Najjednostavnije rečeno, s jedne strane mi smo duh a sa druge materija. Održavanje balansa je ključno.
O Šta vas u životu ispunjava?
-Ja sam ispunjen sam po sebi, samo mi je trebalo vremena da se sjetim toga.
I da ne znate da je to na Luštici, pored sela Radovići u Crnoj Gori, nikada ne biste pogodili u kojoj ste državi na svetu.
Skladne i lepo oblikovane kamene kuće sa senovitim terasama, drvenim škurama, vitkim lukovima, i kaskadama koje presecaju kamena stepeništa. Svuda su čempresi koji hitaju ka nebu, mimoze raspevane u decembru, uvek rascvetani ruzmarini,kamelije blistave i nežne puzavice koje grle kamene zidove.
Luštica bay je potpuno nov gradić sa marinom u kojoj danas bezbrižno spavaju zimski san male i veće jahte. Čuva ih svetionik koji simbolično označava ulaz u tu rajsku luku.
Uz obalu tihi restorani raznih kuhinja, ulice sa kamenim kockama i kandelabrima, besprekorno čisto more, beskrajno plavetnilo i zelenilo.
Lepotica u kršu, rasla je u spletu osporavajućih okolnosti. Kada je investitor, egipatsko – švajcarski konzorcijum Oraskom, počeo da gradi na obali gde ničeg bukvalno nije bilo, mnogi su gunđali zbunjeni što ne gradi samo hotel kao većina velikih investitora koji unakaze okolinu i zakrče ulice i zaprljaju sve što može da se zaprlja. Čak su osnivaču kompanije Oraskom Samihu Savirisu zagledavali u krštenicu, govoreći kako će usred Luštice, nići prvo džamija.
Ali, projekat težak 1, 1 milijardu evra, u koga je do sada uloženo više od 300 miliona evra ide napred u skladu sa visokim standardima zelene gradnje, u predivnoj sinergiji čoveka i prirode.
Za razliku od elitnog Miločera i Svetog Stefana koji su simboli Crne Gore i oko kojih se i danas vode zakulisni i tajkunski poslovi, na Luštici raste, bez preterivanja, najlepše i najhumanije naselje sa vilama i stanovima u Crnoj Gori.
U toj lepoti već uživaju novi žitelji koji su kupili stanove, a kako kažu investitori, vlasnici su ljudi iz 46 država sveta.
Svi stanovi su namešteni, neki su od 46 kvadrata, drugi od stotinak, treći imaju bazene…
Treba naravno imati para za stan ovde, ali ne više nego što je potrebno za stan u Beogradu na vodi, koji nema dodirne tačke. Vlasnici stanova u Luštici bay ne moraju sami da plaćaju račune, sve radi Oraskom: plaća račune, održava stambeni prostor i zelenilo, čisti ulice i zgrade, a vlasnici stanova imaju besplatan pristup plažama i bazenima i velnesu, besplatne usluge e-auta ( električno vozilo) a ukoliko vlasnik želi da iznajmljuje svoj stan, Oraskom će ga rentirati. Svi stanari imaju 24-satni nadzor i obezbeđenje.
U ovom gradiću izgleda da su svi ostvarili svoje snove. I investitor da stvori harmoniju prirode, arhitekture i kulture stanovanja. I kupac da živi u gradu u kome su čovek, kamen i biljka – jedno.
I gde god da se vratite posle boravka u Luštici bay, sve će vam izgledati manje lepo, manje novo i manje svetlo.
Gornji Stoliv ima svoje zvono spasa. Ono mu je sačuvalo život. Toliko je uporno i duboko zvonilo godinama, decenijama i vekovima da je preokrenulo njegovu neveselu sudbinu.
Pre deset godina peli smo se istim ovim putem, kao i sada, prema katedrali crkve Svetog Ilije i slušali jecaj zvona koji je klizio niz strmu padinu, žaleći za lepotom kamenog sela koje nestaje i ljudima koji odlaze.
Gornji Stoliv u to vreme beše dom tek dvema staricama iz familije Roganović. Od mesta sa 1300 duša, koliko je živelo u vreme Mletačke republike ili 300 krajem 19. veka, spalo je slovo na dve duše. Svaki dan iz Donjeg Stoliva uspinjao se u Gornji i Mato Vujović brinući o zvonu, crkvi i selu. Tu je dužnost preuzeo od svog pokojnog oca koji je čitav život ručno zvonio, ali uvedoše elektorniku koja sada pokreće zvono koje kao i uvek bije na svaki sat. A ni Mata više nema. Za sto godine, rekoše mi tada, nije se izgradila nijedna kuća.
Ali prošla je od tada decenija i u ovom nekada umirućem selu život se vratio.
Kamena staza koja vodi do sela, koju je dao da se napravi u 19. veku bogati pomorac Gašpar Ivanović ( obnovio je i crkvu Svetog Ilije) – sada je puna turista. Uspinje se grupa Poljaka, veoma žustro, verujući da će brzo savladati strminu, ima Španaca, domaćih takođe. Devojke na odmorištima prave fotografije koristeći božanstvenu pozadinu plave Boke.
Nekada su ljudi svaki dan silazili i peli se nazad po nekoliko puta, a danas omladina dahće i zabrinuto pogledava u nebo. Probijen je i put, pa se može i kolima do Gornjeg Stoliva.
Krivuda kameni put duž strmog brda ne bi li ublažio uspon, i nosi u talasima miris šume kestenova, iste one šume u kojoj su se devojke iz Gornjeg Stoliva presvlačile kada su silazile u Donji Stoliv u izlazak. Odeću bi sakrile iza nekog kestenovog drveta a u povratku kući bi se opet preobukle. Ali nema više ni drveća koje je krilo njihove zavežljaje. Mnoge od tih ponositih stabala sada beživotno leže i trule. Pokosio ih je rak kore. Odavno već umire šuma kestenova i mogla je samo da se spasi sečom do zemlje. Ali svima je bilo teško da se drveće staro više stotina godina jednostavno odseče, pa da se čekaju nove mladice. Kesten je njihovim precima bio glavna hrana. Nije on još za vreme Mletaka zasađen da bi se pravile kakve poslastice već je bio hleb i za uz hleb.
Posle pola sata stižemo do crkve čija katedrala probija oblake. Crkva Svetog Ilije je neprocenjive vrednosti. Izgrađena je 1556., osvećena 1748.godine, unutra zidove krase tri oltarske slike slovenačkog umetnika Josipa Tominca, koje je vreme oštetilo. Ispred je groblje sa kapelom Svetog Antuna, i crkvicom Svete Ane iz 12. ili 13.veka. Sada o katedrali brinu Ronaldo i Adrijana koji su se u Gornji Stoliv doselili i ne vole da silaze dole. Prodaju suvenire i piće.
I selo nekako živnulo. I dalje su tu ostaci stare škole, oronuli mlin sa potpuno očuvanim kamenim točkom i presom za masline, porušena pekara u kojoj se na tradicionalan način pekao hleb, kuće koje je obuzela puzavica, ali blista i poneki novi krov, i nove škure, čuje se i lupa čekića, to neko nešto popravlja. Ima i kafanice.
Vlasnik Marko gde smo pili domaći sok od divljeg nara, reče da se i on doselio trajno u Gornji Stoliv, da je neka Nemica kupila i obnovila kuću, da ima još par ljudi koji vraćaju život starim kamenim kućama.
-Evo i ovaj Amerikanac što ide, kupio je kući i sada je upravo renovira – govori Marko.
Vratio se život u Gornji Stoliv, i stvarno ga je donelo baš to uporno zvono.
Ono je toliko predano i verujući zvonilo žaleći za životom koji se gasio da se sudbina preokrenula i vratila život u Gornji Stoliv.
I evo ga, opet tuče …Ali ne kao nekada tužno i jecavo kada je išlo niz šumu kestenova, pa preko glatke površine mora klizio na suprotnu stranu Boke, do raskošnog, svetlog i dugovečnog Perasta, gde se uvlačio u ulice i kuće da oseti život koga u njegovom selu nije bilo. Sada zvonko i veselo sklizne do mora zaigra se sa talasima pa jezdi Bokom pozdravljajući sve što na putu naiđe i slaveći život koji je baš ono vratilo u Gornji Stoliv.
Izdržao je Peđa Matijević trinaest i po meseci u kontinuitetu na brodu i bila je to najduža godina u njegovoj karijeri. Pomislio je tada kapetan duge plovidbe iz Kotora da je „sastavio” 405 dana i noći na brodu, najduže u svojoj tridesetpetogodišnjoj karijeri pomorca i da se za to vreme kuća sazida.
– Tu dugu godinu sam proveo, uglavnom, na Pacifiku – priseća se kapetan Peđa Matijević. – U to vreme, pre dvadesetak godina, nije bilo mobilnih telefona i interneta i onda ste stvarno bili jako udaljeni od svoje porodice i svoje zemlje. Godinu i kusur na brodu da ne vidite porodicu, izuzetno je teško.
O Većini izgleda da kapetan broda ima malo posla, da nosi uniformu i osmatra more. Šta je ,zapravo, posao kapetana?
– Kao kapetan broda dobiješ instrukcije od kompanije ili od gazde broda gde se putuje i koji teret se vozi. Posao kapetana je da proračuna sve: stabilitet broda, dakle, koliko može tovara da stane, koliki će biti gaz broda sa tim tovarom, koliko je potrebno hrane za određeni broj posade, kojim se idem rutama, da prati vremenske prilike…kada sve to obavi, daje instrukcije prvom oficiru palube i šefu inženjera.
O Kako izgleda vaš radni dan?
– Sve moje vreme je tačno isplanirana rutina. Ustajanje u 6.00 sati ujutru, kafa na komandnom mostu, razgovor sa prvim oficirom o tome šta se dogodilo tokom noći, da li je bilo iskakanja, kakvo je vreme, šta kaže prognoza. Ranije su te izveštaje davali telegrafisti, a danas to radi internet.
O Da li je na brodovima sve manje posla za ljude, a više za „mašine“?
– Danas mnoge stvari na brodu ne radi čovek, brodovi su automatizovani, internet daje izveštaje o vremenu, pa ni kapetan nema takve ugodnosti kao nekada kada je sve dobijao na gotovo. Recimo, kapetan danas radi mnoge stvari sam, a nekada je dobijao izveštaje od telefgrafiste i prvog oficira. Smanjen je broj ljudi na brodu radi uštede tako da i pomorstvo trpi. Kada sam počinjao, na brodu je radilo 30,40 ljudi. Danas ih ima do 15. Jedan čovek radi više poslova da bi se uštedelo. Brodovi su, s druge strane, automatizovani, plove sami. Recimo, stroj se automatski zatvara u 17.00 sati. Paluba mora non – stop da radi, a na komandnom mostu postoji alarm koji proverava da li je oficir koji dežura tokom noći, budan. Oficir mora neprekidno da ga aktivira na tri ili šest ili devet minuta, sve zavisi kako je alarm naštimovan. Uglavnom oficir stalno mora da pritiska dugme i ne sme da zaspi.
O Lepo je biti kapetan broda ali je do njega put dug i trnovit?
– Da bi neko postao komandant velikog prekookeanskog broda potrebno je oko 17 godina školovanja i iskustva. Bar je tako bilo.
O Kako je danas?
– Danas pomorci dolaze brzo do diploma na kursevima koje plate, i odmah idu da rade. A mi smo ranije išli u pomorsku školu, pa na fakultet, pa godine prakse, polaganje iskustvenih ispita, rad na brodu pa tek kapetan posle 15 do 17 godina.
O Da li ste doživeli potonuće broda?
-Hvala Bogu, ne. Imao sam sreće da ne doživim ozbiljnije nesreće na brodu.
O Koji je bio najdramatičniji događaj na brodu?
-Bila je to najjača oluja koji sam doživeo, u Južno kineskom moru. Divljao je tajfun Conson. Bili smo na sidru, blizu luke jer nas zbog alarmantne situacije nisu ni pustili da uđemo u luku, a istovremeno su nam dali pogrešnu procenu tajfuna. Na brodu je bilo dvadesetak ljudi i situacija je bila jeziva: talasi visoki 14 metara, mi na sidru kao ljuska oraha lelujamo tamo – onamo. Svakog trenutka možemo da se otkinemo i „zalepimo” za obalu. Držali smo se danima stoički svi.
O Da li ste imali slepe putnike?
– Poslednji put, dvojica iz Obale Slonovače.Na brodu dugom 238 metara našli smo ih kod frižidera jer su bili jako izgladneli. Po pomorskom zakonu, moraš prvo da ih nahraniš i napojih, pa onda da ih prijaviš. Ali, ako određena zemlja neće da ih primi, dešava se da oni ostanu po godinu dana na brodu, rade, žive…dok se brod ne vrati u zemlju gde su se ukrcali. Tako je i sa ovima bilo. Vratili smo ih kući.
O Koje nacije daju najbolje pomorce?
-Važan je kapetan ali je najvažnija posada. Na mom brodu su bili odlični pomorci Peruanci. Ipak, smatra se da su najbolji na svetu Britanci, Norvežani,Italijani i Hrvati.
oDa li ste ikada videli to jezivo, plastično tužno ostrvo u Pacifiku?
– Obišao sam svet ko zna koliko puta. Video sva mora i ništa jezivije nisam video od ostrva plastike veličine Evrope koje se formiralo u Pacifiku. A sve smo to sami bacili u vodu.
O Ko baca to?
-Sa brodova, sa obale…Sve što čovek odbaci,to ostane u moru. Danas, na sreću svaki brod ima plan rukovanja smećem. Inspekcija vas proverava da li ste i kako sagoreli otpad. Imate obavezu da pokažete pepeo. Sve što unesete na brod danas morate da pokažete kasnije kao otpad. Organski otpad se baca na pet milja, ostalo se sagoreva.
O Teško je proceniti, ali da li imate osećaj da su sva mora sveta zagađena?
-Ne mogu da argumentujem, ali mora su itekako zagađena. To se vidi, najbolje po ribi. Sve češće se jede riba koja u stomaku ima plastiku. Svako ko voli ribu – a ja je volim i uz to sam i strastveni ronilac – oseti taj tužan ukus plastike u ustima.
O Gde bi neko ko je obišao svet izabrao da živi?
– Na Tahitiju, ili, recimo, na Bora Bori, ili na nekom ostrvu u Pacifiku. Tamo ima ribe u izobilju, voća, ima svega, nema politike, ljudi se smeju, a ne treba ti ništa osim japanki i šortsa.
O Zašto nijednom pomnorcu nije nikada pala na pamet ideja da zemlja nije okrugla?
– Jednostavno zato što se sa broda na okeanu najbolje vidi zakrivljenost. Svako ko je plovio morima sveta zna da je Zemlja okrugla.
O Videli ste sve nijanse mora, koje vam je more najlepše na svetu?
– Nagledao sam se raznih boja i sva imaju različitu nijansu plave. Ali dva najlepša najlepša jesu Karipsko koje je zeleno, i Jadransko koje je vedro plavo.
