Bila je subota, pazarni dan. Malena pijaca svijena uz zidine drevnog grada kipi od tereta divnih crvenih narova, sunčevih limunova, zvezdanih mandarina i svih zelenih nijansi povrća, kojoj povici prodavaca daju razigranost, pa izgleda da se sve uključilo u radost života i da se sve na tom trgu, samo za sebe, takmiči u ljepoti.
Kroz tu živost i radost upravo promiče jedna prilika. Vidi se odmah, ne dotiču ga veseli povici, ni sjaj i raskoš prirode, ne vidi ni onu lijepu prodavačicu, rumenu kao i same jabuke koje je poređala u piramidu, ni blistavu vodu na kojoj se odmara sunce. Na trenutak kao da mu je pogled pao na mrtve oči jednog krupnog zubaca koji je upravo izdahnuo, ali ih je smjesta pomjerio i vratio se u onu prazninu koja mu danima zaokuplja lice.
Prošao je pored te riznice života tromo i bezvoljno, ušao kroz gradsku kapiju i zaputio se ka tvrđavi nesvjestan okoline. Topao ljetnji dan za njegovo tijelo nije bio stvarnost, čelo mu je blijedo, sunce ne dopire do kože; bila je hladna, beskrvna i siva. U glavi je vladao smiraj, kao pred oluju. Nestalo je one groznice koja ga više od godine nosi kao ciklon, bacajući ga sa jednog kraja malene sobice u kojoj je živio na drugi, grčeći njegovo tijelo u bol svakog mišića. Počelo je onog dana kada mu je pred očima morsko oko progutalo Mariju. Ne bijaše stigla ni do četvrte godine kada sestrica potonu u vodu baš pred njegovim očima. Sirota mati borila se za vazduh godinu dana, a onda se, s olakšanjem, prepusti smrti da je povede. Nije ga krivila. Imala je samo taj pogled koji je bio rječitiji od riječi…
Prošlo je šest mjeseci kako je i majku ukopao, a strašne prikaze pohodile su ga svake noći. Dvije prilike, ni žene, ni vještice, slijetale su na njegov prozor ispod samog tavana u trošnoj, pomalo strašnoj kući, pokušavajući da uz škripu otvore stare ramove i ubace u njegovu bijednu sobu dvije prilike, kao kreč bijele. Jedna je bila malena, druga odrasla i, kada bi bolje zagledao, vidio je da su to mati i sestra.
Svake noći od kako je majku ukopao, dolazile su pred zoru i nestajale put kotorske tvrđave. Mjeseci su prolazili, a on je venuo, nemoćan da spava, nemoćan da ne spava. Pokušavao je da se odupre, pio je ljekove, a jedno prijepodne čak je zakucao na vrata Vide vračare, koja mu je bacila olovo i očitala pagansku magiju. Voda u koju je stavila makaze, prsten, krst i ključ, izrodila je od vrućeg olova samo iglice. To je bilo zlo. Strašno zlo. Neko te je prokleo – rekla mu je Vida. Sav si u čvorima. Moram ti naći sveca. Uzela je sa stare kredence pet kašika i dugo ih savijala u papirnate salvete. Kada ih je poređala na sto, rekla mu je da ustane, da se prekrsti i kaže ime sveca za koga je mislio da ga čuva. Prvo je rekao ime porodičnog sveca. „Bože pomozi, mene čuva Sveti Nikola“. Starica je odvrnula kašike ali nijedna ne ispade iz salvete. Išli su dalje. On je ustajao, krstio se i govorio imena svih svetaca koji su mu pali na pamet, a ona je bacala kašike, začuđena što nijedna ne pokaza zaštitnika.
„Ti nemaš sveca, možda i ne vjeruješ u Boga“, sumnjičavo je upitala vračara.
Nije imao volje da objašnjava da se sa Bogom nikada nije ni sastajao, a tek poslije one tragedije počeo je čak otvoreno da ga mrzi, da vodi sa njim duge i zlobne rasprave u kojima je bog ćutao, priznajući krivicu.
Starica je brzo shvatila i zbunjena od nevjerničke neprijatnosti uputila ga u ostatak obreda. Otišao je do mora i u vodu bacio sve one oštre olovne iglice, koje su simbolizovale zlo. „Neka svo zlo ide niz vodu a dobro uz vodu“, – promrmljao je, okrenuo se i otišao bez osvrtanja.
Uveče, našao je jedno kudravo kuče koje poprska onom zlom vodom, uplašen mišlju da ono od njegovog zla može i uginuti, okupao se očišćenom vodom a jednu čašu napunio do vrha i stavio je na prozor da prokletinje otjera. Zaspao je smiren.
Ali pred svanuće, utvare su se pojavile. Ovoga puta pojačane još jednom prilikom, strašnijom od one dvije, koje su, lebdeći, držale mrtve. Ta treća izvukla ga je iz postelje, odvela na jednu prozračnu livadu okupanu bijelim mlijekom u kojem je trebalo da se udavi. I u času dok je taj bijeli otrov ulazio u njegove oči i uši, punio polako pluća, nemoćna da dišu, pojavio se prvi jutarnji zrak sunca. Sve je u trenutku nestalo, a one nakaze koje su stajale na proplanku i gledale kako guta mlječni otrov, u horu su izgovorile: Smrt traži smrt.
Bio je potpuno pri sebi kada se obukao i krenuo čvrstim korakom na tvrđavu. U svijet smrti.
Još se čuo žagor grada kada se popeo na prastare zidine sa kojih su svakog jutra polijetali njegovi demoni. Popeo se na najvišu kulu, prezrivo bacio pogled na ljepotu koja se odatle prostirala po divnom zalivu, raširio ruke kao soko i zakoračio u bezdan. Oslonac lijeve noge još mu je bio na kamenu kada ga nešto silovito okrete i on vidje kameni most i natpis „Pestingrad“.
Spustio je ruke niz tijelo, sišao sa zidića i vođen tom silom, uputio se ka mostu na kome ubrzo ugleda mlad Mjesec i kroz njega vilu. Kotorsku vilu! Alkmenu! Priča, dakle, nije bila bajka. Vila postoji! Sjedela je mirno češljajući divnu svilenu kosu. Ništa nije govorila. Sam njen pokret, i njena prilika, u carstvu u kome je sve lebdjelo i treperilo, mnogo, mnogo ljepše nego ovaj kotorski zaliv, bili su nedohvatljivi ljudskim rečima.
Stajao je tako opsjednut sve dok vila nije isplela dvije pletenice, otrla svilene niti sa glave i pustila ih niz kotorsku strminu pravo na grad. Još su svjetlucale kao zraci najsjajnijeg sunca, kada se sa mora pojavila zlatna lađa. Uzela ga je za ruku, a u stvari uopšte ga nije dodirivala, i on se našao u zlatnoj lađi u kojoj je sve bilo glatko i meko, toplo i lako. Nije osjećao nikakav bol, ni misli, a tijelo kao da je bilo od magle.
Vratili su se pred noć, ona ljupka i smirena, on očaran. U njegovim očima pojavila se prva iskra. Večerali su u Vilinom gradu na prostranom trgu na kome sve bješe od prozračnog kamena, i teškog i lakog u isto vrijeme. Sve stvari prinosile su se same. Nestajale su u stvaranju i stvarale se u nestajanju. Jeo je bez sitosti i bez gladi, pio je bez žeđi i bez pretjeranosti. Sve što je kušao bilo je strano i jedino čega se i danas sjeća bio je ukus cvijeta paprati. Ćutali su, a opet čuo je viline misli i riječi, ništa nije govorio a vila ga je čula. Onda je zaspao, pošto mu je Alkmena pokazala kako da spava i probudio se, čvrst i jak, prije prve sunčeve niti, taman da vidi kako se vila otpušta u nebo i kako sa njene raspletene kose po Kotoru pada nevidljivi zlatni prah, polako, polako, kao što pada snijeg…
Sa zidina kotorske tvrđave sišao je u zoru, kupajući se u zlatnom prahu vilinom, u kojojem su kupaju svi oni koji jednom prođu gradske zidine i zauvijek očarani sanjaju grad i ulice i nebo i vile.
Otada su ga viđali kako šeta kotorskim ulicama, uvijek sa onim čupavim kučkom koji, na sreću, ne bješe uginuo od njegovog zla. Bili suskladni kao jedno biće. I kada bi on zastao i blaženim pogledom gledao u nebo, i onaj kučak uradio bi isto. Držali bi tako lice kao da žele da osjete snijeg. Onda bi, ozareni, šetali kotorskim ulicama, zagledajući u lica turista.
KOTOR
Kotor je jedan od najstarijih i najmističnijih gradova na granici Istoka i Zapada. Datira od sredine 3.veka p.n.e. kada su njime vladali kralj Argon i kraljica Teuta. Jedna od brojnih legendi o postanku Kotora govori da je grčka vila Alkima, Alkmena( Snažna), koja je živjela u pećini savjetovala ljudima da grad osnuju na obali mora, ne u brdu,jer “tu nema ni brodu pristaništa, ni konju pojilišta”.
Živeti u izgnanstvu, veoma je teško. Ali umreti u tuđini, tuga je nemerljiva. Širi se ona nezaustavljivo sa tih tihih, senovitih mesta na kojima nema namernika da ostavi cvet. Tišina humki uraslih u travu, poruke u kamenu koje je okrnjilo vreme i misao o samotnosti u belom svetu, pokrenula je autorku da okupi ljude značajnu za srpsku istoriju koji su umrli daleko od svoje otadžbine, da budu zajedno bar na papiru. Mnogo je srpskih velikana sahranjeno daleko od rodne Srbije.Nebesnici srpskog roda. Od podobnih i nepodobnih, manje krivih i više krivih, onih koji su bili na pravoj strani i onih na pogrešnoj, od srednjovekovne do komunističke Srbije nicale su humke širom sveta. Od Vladisilava Drugog (sin srpskog kralja Dragutina), preko ustanika za vreme Turaka, članova srpskih dinastija Karađorđević i Obrenović, do kompletne jugoslovenske vlade u izbeglištvu, generala, oficira, običnih ljudi koji su umrli sanjajući svoju domovinu… Grobovi su njihovi svuda: u Albaniji, Americi, Bugarskoj, Engleskoj, Italiji, Kanadi, Rusiji, Mađarskoj, Švajcarskoj… Neki su vraćeni u domovinu: urna sa pepelom Nikole Tesle stigla je u Srbiju 1957, testamentalna želja Jovana Dučića da bude sahranjen u zavičajnom Trebinju ispunjena je 2000. godine, na Oplencu u dinastičkoj kripti vraćeni su posmrtni ostaci Karađorđevića: kralj Petar Drugi i supruga Aleksandra, njegova majka Marija, princ Andrej, knez Pavle, supruga Olga i sin Nikola…U Srbiju je stigao i Slobodan Jovanović kojme je izbeglištvo bila sudbina: rodio se u izbeglištvu, umro je u izbeglištvu, a počiva u svojoj domovini. U ovoj knjizi je trideset i pet ličnosti važnih za našu istoriju koji su umrli u tuđini. Ima ih sigurno još koje nisam obuhvatila. Neke sam izostavila namerno, posebno one iz daleke prošlosti jer o njima nije bilo dovoljno podataka da se napiše priča, druge slučajno, treći tek čekaju da ih “ otkrijem“. Budući da je ovo prva knjiga koja je na jednom mestu sve njih okupila, najteži posao bio je najpre pronaći koji su to znameniti Srbi umrli u inostranstvu. Kada je ovaj rukopis počeo da nastaje, internet nije bio od velike pomoći jer nije imao dovoljno podataka o ovoj tematici. Generalno, kada je tačnost u pitanju, i nije od pomoći jer se „od šume ne vidi drveće“: informacije su nepouzdane i veoma često netačne, a ne navode se ni izvori, što može da zavede čitaoca i napravi veću štetu nego korist. Za informacijama sam tragala „ručno“, listajući enciklopedije, knjige i rodoslove. Veliku zahvalnost dugujem mom suprugu Nebojši Đorđeviću koji mi je u tom ogromnom i mukotrpnom poslu najviše pomogao. Najteži deo posla obavili smo zajedno, a onda je usledilo pisanje priča o ljudima koji su zadužili srpsku istoriju, nazvala sam ih nebesnici srpskog roda. Dobar deo tih ličnosti naši istoričari su obradili i postoje izuzetno ozbiljne i dobre knjige o njima. Ali, takođe, ima i onih ličnosti o kojima se malo pisalo, kao, recimo Čučuk Stana, Vukašin Mrnjavčević, Teodor Janković Mirijevski, Ljuba Stojanović, Jelena Karađorđević Romanov… U svakom slučaju, u rupkopisu su ljudi koji su nas zadužili. Red bi bilo da im se odužimo. Ja to činim na ovaj način, okupivši naše blistave zvezde zajedno u ovoj knjizi, sa nadom da će država činiti svoje i vratiti posmrtne ostatke svih onih koji su ostavili traga u istoriji Srbije – kući. Do tada, biće zajedno – bar u ovoj knjizi.
Da bi približio arheološka nalazišta deci, profesor Dušan Borić, trenutno gostujući istraživač na Kolumbija univerzitetu u Njujorku, objavio je knjigu o Lepenskom viru. Najintrigantniju kulturu koja fascinira arheologe, pokušao je da približi deci kroz jednostavne priče o načinu kako se živelo u to doba. Da ih poveže sa Lepenskim virom kao što je on povezan još iz dečačkih dana.
– Još u srednjoj školi bio sam očaran gledajući fotografije Srejovićeve knjige o Lepenskom Viru iz 1969. godine. Kasnije sam mnogo čitao o Lepenskom Viru kao student i ubrzo sam upoznao i neke od ljudi koji su tamo radili tokom iskopavanja 1960-ih i 1970-ih kada su ta kao i nalazišta iz drugih perioda i otkrivena. Mom razumevanju te regije i tog kulturnog fenomena najviše je doprinosa dao pokojni akademik Borislav Jovanović, čije reči i nebrojene priče i anegdote sa tih iskopavanja sam upijao i pamtio tokom naših susreta u njegovoj kancelariji u Arheološkom institutu u Beogradu od sredine 1990-ih. Ipak, nisam posetio Đerdap sve do 1996. godine, kada sam već bio završio studije arheologije. Tada sam, zajedno sa svojim ocem i Jelenom Kondić, koja i danas, iako u penziji, i dalje radi na čuvanju i prezentovanju rimskog nasleđa na Đerdapu, prvi put obišao Đerdap i do danas je to putovanje nešto što ne mogu da zaboravim. Od tada, mislim da nije prošla ni jedna godina da nisam obišao taj čarobni pejzaž.
O Đerdap vas i danas očarava?
– Tvrdim da je to najverovatnije jedan od najlepših krajolika u Srbiji. Taj spoj snažne rečne matice, koja je ovde nekada pravila katarakte i brzake, pre stvaranja akumulacionog jezera, i okomitih karstnih (krečnjačkih) litica naročito je prelep u jesen kada crveni ruj dominira.
O Šta je to što kulturu Lepenskog Vira čini posebnom u odnosu na ostale?
– Ono što nazivamo kulturom Lepenski Vir zapravo čini nekih 20-ak nalazišta koja su pronađena na obalama Dunava u Đerdapu i koja se pružaju duž oko 150 km ove obale kako sa srpske tako i sa rumunske strane reke. Ovde, pre svega u pećinama, nalazimo tragove ljudskog života od perioda srednjeg paleolita, tj. od vremena neandertalca, ali su prva dugotrajnija naselja na otvorenom počela da se koriste od kraja poslednjeg ledenog doba, pre oko 11,500. Tokom nekoliko milenijuma u ovom krajoliku Đerdapa, holocenski (topli period nakon ledenog doba u kojem i danas živimo) lovci-sakupljači-ribari ubirali su plodove ove bogate životne sredine i vremenom razvili određene elemente kulturne zasebnosti koje možemo da sagledamo kroz običaje sahranjivanja ili ornamente koje su nosili. Sam Lepenski Vir je kulminacija ove kulture. Lepenski Vir svoj procvat, oličen u izgradnji staništa sa trapezoidnim osnovama kao i skulpturama od peščara, doživljava u momentu kada ove autohtone grupe lovaca-sakupljača-ribara dolaze u kontakt sa prvim neolitskim doseljenicima, zemljoradnicima i stočarima, za koje sada, na osnovu skorijih analiza drevne DNK, znamo da su poticali iz severozapadne Anadolije. Ove neolitske grupe se, po svemu sudeći, u velikom broju šire po Balkanu od pre oko 8500 godina. Gotovo da nema mesta u čitavoj Evropi gde možemo da sagledamo sa toliko jasnoće ovaj susret ili sudar dva veoma različita sveta. Ti ljudi su izgledali drugačije, govorili su različitim jezicima i imali su potpuno drugačije svakodnevne navike. Ovo je ono što čini kulturu Lepenskog Vira tako zanimljivom. Tokom kratkog perioda izgleda da ovde postoji suživot ovih različitih grupa i njihovih posebnih kultura. Na osnovu analize drevne DNK znamo da je došlo do mešanja lokalnih i novopridošlih ljudi, a na osnovu izotopa stroncijuma zaključili smo da su žene bile te koje su dolazile sa strane na Lepenski Vir, verovatno kao deo kulturne razmene.
O Da li se zna odakle su došli drevni stanovnici Đerdapske klisure?
– Uprkos pomaku u analizama drevne DNK iz Đerdapa, a kojem sam u skorije vreme doprineo zajedno sa nekoliko drugih kolega iz Srbije i kroz saradnju sa peleogentičarima iz Harvarda i Beča, i dalje nismo sasvim sigurni o svim detaljima genomske slike ove populacije u Đerdapu pre dolaska severozapadno-anadolskih zemljoradnika i stočara. Ipak, kako se očekivalo, mezolitska đerdapska populacija potiče od mnogo ranijih populacija evroazijskih lovaca-sakupljača a koje su tokom paleolita nastanjivale veoma veliku teritoriju. Genetski gledano, mezolitski lovci-sakupljači-ribari imaju karakteristike kako zapadnih tako i istočnih evroazijskih lovaca-sakupljača. Ovo znači da potiču iz začetne populacije pre razdvajanja ovih grupa. Moguće je da je jedan deo ove populacije u većem broju naselio Đerdap tokom faze paleolita koju nazivamo gravetijen, u maksimumu glacijacije tokom poslednjeg ledenog doba kada su južni delovi Evrope bili naseljeni grupama koje su se pomerala sa severa ka južnim refugijima zbog izrazito hladnog perioda pre oko 20 hiljada godina, a koji je trajao nekoliko hiljada godina. Detaljnije analize drevne DNK na kojima trenutno radimo pružiće preciznije odgovore u bliskoj budućnosti.
O Zašto su izabrali klisuru za svoje stanište?
– Đerdap je vekovima bio odlično mesto za ribolov i to pre svega za ulov krupne ribe, poput soma, jesetre ili morune, o čemu detaljno govori naš slavni matematičar i pasionirani ribar Mihailo Petrović Alas u svojoj knjizi Đerdapski ribolovi (1941) koja je redak i dragocen dokument o sada izumrlim veštinama i tehnikama ribarenja s kraja 19. veka. Zbog osobene geološke istorije sa veoma različitim tipom stena čitavo korito Dunava u ovoj regiji doživelo je veoma različite erozivne procese koji su na mnogim mestima ostavili velika udubljenja, a u kojima su posle nastajali virovi – poput vira koji se nalazio ispred nalazišta Lepenski Vir ili mnogo snažnijeg vira na mestu gde se nalazilo nalazište Padina-Gospođin vir. Na drugima mestima postojala su suženja ili plitko položene stene koje su omogućavale da se riba lako ulovi. Sve ovo je moralo biti od značaja i praistorijskim stanovnicima Đerdapa te je odabir ovih mesta verovatno u velikoj meri bio vezan za njihov značaj u ribarenju.
O Šta kao arheolog znate o troprstnim mumijama iz Perua? Da li je otkriće zaista senzacionalno?
-Na ovo pitanje ne bih odgovorio jer je u pitanju tipično denikenovska nadrealna priča koja nema veze sa realnošću i može da se svrsta zajedno sa tvrdnjama o nepostojećim piramidama u Bosni!
o Čemu je služila čuvena ribolika skulptura?
– S obzirom da je riba imala veliki značaj u životu praistorijskih stanovnika Đerdapa, nije neobično da su oni razvili odnos prema različitim vrstama riba koje su po svemu sudeći doživljavane ne samo kao hrana već kao neljudska bića koja su ipak značajno povezana sa ljudima i njihovim sudbinama. Na primer, jedna od spekulacija je da su verovatno verovali u metamorfozu ljudi u ribe nakon smrti. Naročito periodičan dolazak, odlazak i ponovni povratak jesetre i morune, a koje su anadromne, što znači da zbog mrešćenja sezonski putuju Dunavom do Crnog mora i nazad, mogao je da bude od važnosti zbog ideje cikličnosti i obnove životne energije. Otuda verovatno ribolike skulpture i hibridni oblici u kojima su predstavljene izmešane fizičke odlike ljudi i riba. Teško je reći čemu su tačno služili ovi predmeti, ali nalazimo ih često oko ognjišta i moguće je da su imali ulogu da podcrtaju elemente mitova o poreklu i ciklusu života i smrti, a ponekad možda i kao otelotvorenje pojedinih individua iz prošlosti.
o Kako biste jednostavno opisali ljude Lepenskog vira? Ili, kako je izgledao jedan njiihov dan? Šta su radili?
– Bilo je to tipično ribolovačko naselje. Ljudi su se intenzivno bavili ulovom ribe i dosta vremena provodili na vodi, moguće tokom čitave godine, tako da na velikom broju ljudskih ostataka nalazimo koštana zadebljanja na slušnom kanalu zbog hronične izloženosti hladnoj vodi. Ipak, moguće je da čitava populacija nije sve vreme tokom godine provodila uz reku već pre svega tokom glavnih ribolovnih sezona tokom proleća i jeseni, a koje su verovatno koincidirale sa nizom ceremonijalnih i ritualnih aktivnosti. Riba se verovatno sušila iznad pravougaonih ognjišta građevina sa trapezoidnim podovima, a oko ognjišta su, verovatno, sedeli, slušajući priče, mitove i legende o prošlosti i njihovim precima. Život nije bio lak, verovatno je bilo perioda tokom kojih su oskudevali u hrani, a deca i novorođenčad su umirala često, najverovatnije zbog nehigijenskih uslova.
O Da li ste razmišljali, u čemu je suštinska razlika između kulture Lepenskog vira i ove naše danas?
– Naravno, vreme i dostupna tehnologija koje nas razdvajaju čine ogromnu razliku između našeg i sveta đerdapskih mezolitskih ribara. Ono što je zasigurno suštinska razlika jeste odnos prema okolini i razumevanje sveta. Njihovo se zasnivalo na ideji stalne razmene i zavisnosti od drugih neljudskih bića. Naš svet je zasnovan na ideji eksploatacije prirodnog okruženja i otuđenja od sveta. Moguće je da je seme ovih razlika u razumevanju sveta posejano već tokom neolita.
O U čemu se ogleda složenost pogrebnih rituala u Lepenskom viru?
– Imamo pokazatelje da pogrebni rituali i sam čin sahranjivanja nisu bili kraj odnosa živih sa preminulima. Izgleda da se taj odnos nastavljao kroz takozvane sekundarne pogrebne običaje, poput ekshumacije kostiju pokojnike, katkad njihovog čišćenja kako bi se sastrugalo preostalo tkivo i potom možda ritualnog korišćenja ovih ostataka u određenim ceremonijama pa sve do njihovog ponovnog i konačnog polaganja, često samo delova skeleta sa naglaskom uglavnom na lobanjama i mandibulama, u grobove drugih individua ili na nekim drugim mestima.
o Da li su srpska arheološka nalazišta zanimljiva, u svetskim okvirima?
– Svakako da jesu, i na području Srbije imamo veoma važna nalazišta iz različitih perioda praistorije kao i iz kasnijih perioda. Međutim, ono što je važno je ne samo da su nalazišta od velike važnosti, jer mnoga arheološka nalazišta bilo gde u svetu mogu da budu od važnosti ako se u njihovom istraživanju primeni inovativna i moderna metodologija i ako se potom rezultati istraživanja predstave tako da pokušaju da daju odgovore na neka opšta teorijska pitanja o razvitku ljudskog društva, kulture, tehnologije što ih čini relevantnim širom sveta. Ovo poslednje često nije perspektiva koju imaju neki arheolozi u Srbiji. Ne pokušavajući da svoje rezultate prikažu u svetlu širih teorijskih problema značajno umanjuju važnost zaključaka do kojih dolaze. Takođe, kada su u pitanju iskopavanja i laboratorijske analize, da bi rezultati vašeg rada bili uzeti ozbiljno u svetskim okvirima neophodno je istražiti, tj. iskopavati, po najvišim standardima i primenom danas dostupnih metoda beleženja. Drugim rečima nije dovoljno imati ašov, lopatu i radnu snagu kako bi se istražio neki arheološki lokalitet. Proces terenskog rada u arheologiji danas je značajno kompleksniji i zahtevniji.
O Kao arheologa, koje vas nalazište najviše intrigira u svetu ili kod nas?
– Mene najviše intrigiraju još neotkrivena nalazišta i nalazi kojih sigurno ima u svakoj regiji. Umesto da idemo za već poznatim, mislim da se treba usredsrediti na ono što još nismo otkrili, osmisliti načine istraživanja i doći do podataka koji do sada nisu bili dostupni.
o Da li ste imali prilike da u SAD obiđete neko arheološko nalazište?
– Obišao sam neka nalazišta u SAD, a naročito zanimljiv mi je bio obilazak velikih kružnih i linearnih zemljanih konstrukcija na nalazištu Nuark (Newark) u Ohaju, koja su deo autohtone Hopvel kulture. Veoma me interesuje da obiđem nalazišta u oblasti Čako kanjona u državi Novi Meksiko. Tokom boravka na Kolumbiji ove godine pomogao sam u organizaciji simpozijuma o ugroženosti kulturnog nasleđa u okviru nacionalnog spomenika Medveđe Uši (Bears Ears) na teritoriji države Juta, gde je tokom Obamine administracije velika teritorija ispravno uvrštena u okvire nacionalnog spomenika da bi bila gotovo za 85 % smanjena nakon Trampovog dolaska na vlast prošle godine. Neverovatno je da su nasleđe i kultura autohtonih stanovnika severnoameričkog kontinenta i dalje kritično ugroženi zbog pohlepe korporacija, političara i kapitala koji ne prežu od dalje devastacije ove teritorije na štetu njenih preostalih indijanskih stanovnika.
autor: Dijana Dimitrovska, izvor:Balkan City Magazine
Ima već decenija kako Siniša Kovačević, dramski pisac dobije nelagodu kada iz Surduka mora da krene za Beograd. Navikao se tamo na miris dunavske vode, ogromno nebo, svoj vinorad i baštu, i sve mu drugo nema mirise ni suštinu. Nije to da ne voli Beograd. Naprotiv.
– Ima gradova sa lepšom arhitekturom – kaže on – ali nema grada koji može da se meri s njim po duhu i kosmopolitizmu. I nema grada koji vas tako ljudski kao Beograd odmah prihvati. Popnete se Balkanskom ulicom, otresete prašinu koju ste na cipelama poneli iz svoje provincije i postanete odmah stanovnik Beograda i Beograđanin. Ali, obožavam i Surduk, sada toliko da kada dolazim u Beograd imam osećaj da idem kod ginekologa. Beograd je moja druga kuća.
O Kako to da ste se preselili u Surduk?
– Surduk je moj izbor ili fatalistički koncept koji je mene doveo tamo, pored Dunava, pa još na brdo,a odozgo pogled na – divotu. U stvari, izgleda da je mene Surduk izabrao a ne ja njega. Svojevremeno sam tamo gradio vikendicu a ona je prerasla u moju adresu. Kad hoćete da zasmejete Boga vi recite imam planove. Nema planova u životu čoveka, ili ih bar mi sami ne određujemo, već neko bira kojim ćemo putem ići.
O Kakvu ideju imate o Bogu?
– Ja sam duboko religiozan čovek, pripadam Srpskoj pravoslavnoj crkvi, slavim slave, idem s vremena na vreme u crkvu, poštujem običaje. Bog je toliko važan za naše živote da, kao što je rekao Dostojevski, da Boga nema, trebalo bi ga izmisliti. Zašto? Bog bi trebalo da bude sistem vrednosti, branika, granica do kojih možete, altruizma, ljubavi, i u suštini Bog je mera koje se ljudski rod mora držati da bi bio uopšte srećan. Ili još tačnije, da bi opstao. Iz viška vere ili straha od Boga, činite ne činite pasjaluke. To je poenta. Deset božjih zapovesti i sedam smrtnih grehova, to je kvintesencija života.
O Da li verujete da Bog danas ima uticaja na nove generacije?
– Nemojte da vas prividna slika zavara. Čovečanstvo funkcioniše u amplitudama. Bilo je perioda u istoriji kada su ljudi više negirali Boga, kada nije bilo sveto ništa, ni tuđa žena, ni nečija ćerka…Ovo sada je neko ponovljeno vreme, neki već viđeni odraz. Vera je osećaj za meru, a sve u životu takođe, pa čak i talenat. Talenat je, kako je primetio ( Nikolaj) Ostrovskie, osećaj za meru. Taj osećaj mere važi za sve, za umetnost, slikarstvo, književnost, ali i za seks, kuvanje, obične stvari, pa i na odnos sa Bogom. Iz preteranog laičkog ide se u fundamentalizam.
O Zašto je danas etika sporedna, nebitna stvar?
– Sve vrline, humanizam, čast, čistota, viteštvo, junaštvo itd. Jednostavno su zamenjene jednom rečju – interes ili novac. Ako vam podvođenje devojčica donosi dovoljno para, vi ćete to nastaviti da činite, ne misleći da ta deca imaju očeve, braću, sestre i da je to nemoralno činiti. Ne misleći takođe da ta mlada bića nisu svesna onoga što čine, jer su nezrela, neiskusna. Isto tako je i na makro planu. Imate Sibir koji je bogat i moramo ga oteti Rusima.
O Mislite da će ga oteti?
– Ne znam. Da je Jeljcim ostao na vlasti, siguran sam da Rusija ne bi danas bila ovoliko velika. Takođe znam da ako neko želi da Putina predstavi kao kriminalca, on će to u očima onih koji upijaju tu sliku, to zaista i biti. Sve možete ako imate ljude kojima ćete to plasirati.
o Da li ste primetili izrazitu erotizaciju društva? Sve je u znaku seksa;sloboda, demokratija, škole, ministarke, pa čak i one plavuše na RTS-u o kojima ste govorili? Zašto je to tako?
– Ni to nije ništa novo. Bilo je slavljenja erosa, veličanja seksualnog čina, bilo je seksualnih revolucija. To je prolazno, bez vrednosti. Ili ima lažnu vrednost. Vrednost je u vama. To znaju i mala deca. Ali, ako je telo hram duše, nemate prava da ga unakazujete. Osećaj za meru jeste da budete prijatelj svom telu i svom duhu, da ne idete u krajnosti.Ja nisam protiv estetskih korekcija nego protiv erotskih. Ako neko ima nos kao manastirski ključ, sasvim je u redu da ga smanji, ali ako vi sad sebe erotizujete silikonima u grudima i zadnjici, onda sam protiv toga. Kao i za tatu. U moje vreme tetovažu su nosili kući za uspomenu vojnici nižeg intelektualnog sloja i zatvorenici. To nije bila čak ni umetnost, crtali su JNA, sidro ili ružu koja je izgledala kao mozak na peteljci. Sada je to, kažu, umetnost. A ja pitam devojčice i dečake : Kako će izgledati šareni leptirić kada ona bude imnala 60 ili taj likovni motiv na mišici dečaka kada bude imao 70?
o Da li volite da dajete?
– Evanđelista Mateja kaže da je veća radost davanja. Davanje ispunjava. Ima priča Radoja Domanovića, Zahvalnost, u kojoj onaj daje siromahu svinjsku glavu a onda, sve vreme, ide po selu i priča kako je siromahu dao svinjsku glavu, negirajući tako svoje dobročinstvo.
O Šta mislite o iluzijama kojima se obavijamo?
– Ne znam nijednog čoveka koji će za sebe reći da je đubre. To zavisi od čoveka do čoveka. Neko živi u velikim iluzijama, neko nema iluzija. I jedni i drugi su krajnost, dakle, opet ona mera o kojoj stalno pričam. Iluzije bole.
O Da li verujete da će doći preporod kao logičan odgovor ovom vremenu?
– Mora doći! Svet i čovečanstvo funkcionišu po sistemu koncetričnih krugova, određeni događaji se u jednom vremenskom intervalu prikazuju kao tragedija, a u drugom kao farsa. Uzmimo za primer gej orijentacija koja je postala od pamtiveka. Nisam za to da izbacimo sve homoseksualce iz nauke, kulture, istorije,umetnosti jer bismo ostali skoro bez najvažnijih dostignuća. Ali, takođe mislim da će se priča Oskara Vajlda ponoviti, da će ta ispolitizovana agresija homoseksualaca dovesti do toga da se u narednoj generaciji zbog pederastije ide na robiju, ili da ih dave u kacama za izmet kao što su to radili Crnogorci. Osećaj za meru drži čovečanstvo. Kako i kaže Sterijin Kir – Janja „ sas mera će si dođeš do velika sreća”. Bitno je, dakle, da sa svojom slobodom ne ugnjetavaš tuđu slobodu.
O Da li ima smisla da trošimo papir na medije? Kakvi su?
– Isto kao kad pitatete seljaka iz Ivanjice kakav je krompir. On kaže: Ovaj krupan je dobar, ovaj sitan – nije.
O Da li intelektualci po vama imaju pravo da ćute?
– Po meni – ne. Ali i oni su kao i krompiri. Neki veliki, neki sitni. Obaveza je intelektualca da govori. Uz poštovanje svih pekara, molera, autolimara, logično je da se glas intelektualca dalje čuje.? Ako ja imam privilegiju da me čitaju ljudi, onda ću ja svkakao iskoristiti svoju obavezu i privilegiju da kažem to što mislim.
O Zašto časni, pošteni, skormni, teže dolaze do uspeha od onih koji se savijaju, laktaju, ulizuju šefovima?
– Dolaze teže zato što je njihov put teži, ali je lepši. Lepši je za dušu i savest. Tačno je da je lakše na beščastan način doći do nečega, ali se to prirodno teže zadržava i kratko traje. Ovo je vreme protuva i bitangi. Zbog toga takvi brše uspevaju. Ali to ne traje dugo
O Šta reći ljudima koji žive u opseni da su lepi, pametni, da dobro rade, da su dobri ljudi a zapravo su sve suprotno?
– Ništa, jer neće čuti. Ali će sigurno doživeti poniženje. Na sceni, figurativno rečeno, neće pevati kao Marija Kalas, iako su mislili i govorili da mogu. Oni su tragikomični. Ali, još je gore ako neko nije svestan vlastitog potencijala. Zato što ga imaju, a nisu ga osvestili. E oni su tragični. I opet, dolazimo do suštine – do prave mere. Mera čuva sve i čini da sve bude lepše.
Istok Pavlović veruje da knjigu ništa ne može da uništi. Veruje da će prijateljica ljudske misli živeti bez obzira na pretnje da će je pregaziti nove tehnologije. One su, istina, promenile njen vizuelni oblik, ali je nisu poslale u muzej istorije. Niti će. Knjiga nastavlja svoj put samo u novom ruhu, prateći čoveka kroz vreme i prostor, oblikujući njegov duh i prkoseći zaboravu .
– I uopšte nije važno da li je nešto štampano ili digitalno – kaže Istok Pavlović, stručnjak za digitalni marketing iz Beograda, predavač na fakultetu Singidunum i on line školi, PR kompanije Frame iz Silicijumske doline u San Francisku i internet strateg za neke od najpoznatijih domaćih brendova. – Radi se samo o tome da je besplatni internet u prvo vreme zamalo sve uništio, pa i knjigu. Imali smo knjige i novine koje smo plaćali i odjednom sada se pojavljuje isto to na iternetu – samo besplatno! Pa, normalno da u svi pohrlili na besplatno i da su time ugrozili sve što je štampano. To je bila kriza, ali ne, naravno, ni knjiga, ni print nisu mrtvi.
O Da li je besplatni internet tvorac žutih medija?
– Mi smo ušli u internet kao medij sa jednom vrlom banalnom premisom, a to je da se stranice na internetu ne naplaćuju za razliku od štampanih medija. Igrom slučaja se desilo da je sve na netu bilo besplatno, i to je dovelo do toga da su mediji na iternetu morali da žive od reklama. To je vodilo dalje da moraju da imaju više klikova i pregleda, i to konačno dovodi do trenda klik bejt ( clickbait) naslova koji otvaraju znatiželju i svojevrsna su prevara, i , konačno, do žutog novinarstva.
O Zašto se to ne ispravlja?
– To sada dolazi polako na svoje. Svi ozbiljniji mediji, The New Jork Times, The Guardian, The Wall Street Journal i drugi mediji s kredibilitetom, počeli su da navikavaju ljude da mora da se plaća on line. Mislim da je glavni problem u tom plaćanju za novine. Kad bude normalno da platite ako hoćete da čitate digitalne novine, sve će biti opet u redu. Nije isto ako na netu tražite vest o nekom zemljotresu koji se dogodio i ako hoćete da pročitate neki autorski članak.
Za informaciju o zemljotresu, ja ću otići tamo gde je besplatno. Za običnu informaciju ima smisla da je besplatna. Ali za autorske tekstove, analize, istraživačke tekstove, kolumne, reportaže, intervjue – postoji značajna razlika i ljudi će želeleti da plaćaju za brend.
O Googl je uložio 300 miliona dolara za prelazak štampanih medija u digitalne?
– To je deo opšteg pokreta. Nije cilj samo da se mediji prebace na digitalne, nego da ljudi krenu da plaćaju za ono što vredi. A ne da novine žive od glupih reklama i klikova.I da se knjiga čita besplatno.
O Da li ste zamišljali kako će izgledati svet za 50 godina, u digitalnom smislu?
– Mislim da će ići u pravcu opipljivih stvari. Dronovi, sve te digitalne opipljive stvari biće u masovnoj upotrebi. I mislim da će se desiti veliki trend povezivanja realnog, opipljivog sveta sa digitalnim. Čisto digitalne stvari su nas zasitile.Treba nam nešto novo, ljudskije.
O Da li ste vi primer koji dokazuje da može da se živi u Srbiji a da se radi za globalni posao?
– Da jesam. Ja zapravo sve što radim radim za zapad, za američko tržište.
Ime je znamenje
-Ime je smislila moja mama. To je staroslovensko ime za izvor,i ime glavnog junaka u romanu “ Pod slobodnim suncem“ Franca Finžgara. Moja majka je imala osećaj za PR i osmislila je autentično ime za mene. To je dobar brend.
O Koji su to poslovi koji iz Srbije, mogu da se rade za strance?
– Ljudi mogu iz Srbije da pokreću globalne biznise gde su kupci Amerikanci. Ja znam puno takvih ljudi. I ja sam ukljčen u dva takva biznisa. Ima puno poslova koji mogu da se rade preko mreže. Bezbroj. Recimo, to su poslovi, frilensera, obrada fotografija, rad na bilo kom digitalnom sadržaju…Ono što većina u Srbiji ne kapira to je da globalni poslovi nisu poslovi samo za programere. Ima tu svega. Hiljadu drugih poslova mogu da se rade iz Srbije.
O Šta je potrebno da biste uspeli u biznisu u globalnom svetu?
– Dve stvari. Prva je poznavanje engleskog i druga je biti u toku sa popularnom kulturom u zapadnom svetu. Morate se uklopiti u milje. I ponašati se kao da ste tamo. Meni je najaviše pomoglo u razvoju globalnog biznisa ne toliko znanje jezikak već gledanje serija i filmova na Netflix-u i HBO, čitanje stranih časopisa, shvatanje popularne culture. To je bitno da bismo razumeli fraze, fore, fazone, kulturološke reference u govoru jer jedino tako možemo da budemo u toku sa vremenom.
O To znači mentalno isključivanje iz ovog našeg okruženja?
– Da. Istovremeno je bitno da se diskonektujemo iz dešavanja u Srbiji. Ja ne gledam šta je rekao Vučić, Đilas i ostali, maksimalno ignorišem sve to i fokusiram se na zapadno tržište jer hoću da mi mozak bude tamo gde mi je posao.
O Šta je potrebno za dobar sajt ili reklamu?
– Da imate dobru ponudu, pravi proizvod za pravu ciljnu grupu na pravom mestu, da je dobro predstavljen, da ima dobar tekst, foto, video i najčešće je bitno da se predstavljaju benefiti a to je mnogo zahtevniji process nego što na prvi pogled izgleda.
O Kako vi znate da će nešto biti trend: da li je to vaša dobra procena ili kako Googl kaže?
– Može da se gleda Gogole trends, ali treba imati „hiltove“ šta tražiti. Trendovi se najviše primećuju ako se prate Instagram i „trend seteri“. Treba naći profile koji su kuratori sadržaja i koji će prvi izbaciti nove trendove na svoj fid I od njih učiti.
O Šta biste savetovali mladima: Da odu ili da ostanu u Srbiji?
– Onaj ko ima osećaj za bisnis i online posao mogu da ostanu. Onaj ko to ne može, već mora da radi za platu – treba da ide iz Srbije.
