Vladimir Kulenović, dirigent za koga je izazov  sam po sebi prilika

Vladimir Kulenović, dirigent za koga je izazov sam po sebi prilika

  Vladimir Kulenović voli u Americi isto ono što je najviše voleo i u staroj Jugoslaviji. To je lepota različitosti.

– Ta šarolikost mnogih naroda koji zajedno žive, različitost kultura i navika, nešto je najlepše što može da krasi bilo koju zajednicu – kaže dirigent Vladimir Kulenović, unuk čuvenog pesnika Skendera Kulenovića.

o Šta znači biti muzički direktor Lejk forest simfonije iz Čikaga?

– Znači da imam šansu da napravim pozitivan doprinos muzičkom svetu i svom okruženju. Već sam tri godine sa ovim divnim orkestrom i zajedno postižemo značajne stvari, zaslužene visokim nivoom naših izvodjenja. Ove godine ćemo snimiti prvi CD, sledeće drugi, i radimo na jednom značajnom dokumentarnom projektu koji će biti od važnosti za muzički svet.  Nadam se da ćemo kroz nekoliko godina ostvariti san na kome već radim, a to je da izgradimo novu, veliku koncertnu dvoranu.

diregent vladimir kulenovic živi u inostranstvu

O Dirigent Vladimir Kulenović uvršten je bio, svojevremeno, u 6 top mladih američkih dirigenata. Šta je to značilo za vašu dalju karijeru?

– Dalo mi je šansu da me značajni orkestri vide i odluče da li će da me pozovu. Jako sam bio počastvovan pozivima nekoliko najznačajnijih orkestara u Americi: Čikaga, San franciska, Hjustona, Indianapolisa i drugih.

o U vašoj porodici svi su muzičari, mama – klavir, tata – kompozitor, i dirigent Vladimir Kulenović. Da li ste oduvek želeli da budete diregent i da li su vas roditelji malo „ pogurali” u tom pravcu?

– Moji dragi roditelji su mi dali slobodu izbora.

O  Da li se u Americi orkestri suočavaju sa praznim sedištima?

– To je, izgleda, cikličan proces, ali, generalno, odgovor je “da”. Statistički, publike se smanjuju.

o Da li je karta za, recimo, koncert Čikaškog simfonijskog orkestra u Americi skupa u odnosu na standard?

– Mnogo je jeftinija od karata za bejzbol,recimo, tako da mislim da je fer.

o Šta je izazov za jednog dirigenta?

– Sve je izazov. Ali izazov je sam po sebi prilika, tako da je to sjajno.

o Da li kao neko ko gleda Srbiju sa strane, znate šta je potrebno našoj zemlji da bi ona postala  relativno pristojna zemlja?

– Ja nisam dovoljno pametan da odgovorim na to pitanje.

o Šta je bitna razlika između prosečnog Amerikanca i prosečnog Srbina?

–  Ne postoji nikakva razlika izmedju prosečnih ljudi.

o Da li je dirigent harizmatičan zato što je svojevrsni komandant orkestru ili je harizmatičan samo ako to njegova ličnost ima?

–  Ako morate da komandujete to znači da u vama nema harizme. Ako ima, zasto ga onda uništavati komandovanjem?

O Čemu onda služi dirigent ako ne komanduje, ne koordinira, ne  uskladjuje orkestar…?

– Mi prevashodno predstavljamo kompozitora, ideju dela, i time ujedinjujemo ljude orkestra u unisoni „glas”. Takodje, imamo ulogu da budemo lideri organizacija koje vodimo u sklopu društva kojima „služe”.

dirigent sa nostalgičnim pogledom

o Zašto su žene manje harizmatični dirigenti od muškaraca?

– Iz korena se ne slažem sa vašom insinuacijom o ženama. Mislim da svako ima jednaku priliku da bude harizmatičan.

O Navedite, molim vas, primer harizmatične žene dirigenta?

 – Marin Alsop, Susana Malki, Xian Zhang, Jane Glover…

O Da li se harizma stiče rodjenjem ili radom, oblikovanjem, trudom, umećem, promišljanjem…?

-Svim navedenim. Jedina neharizmatična osobina je lenjost.

o  Šta, po vama, znači dobar umetnik? Ili, koja je to razlika između nekog ko je završio muzičku akademiju, recimo, odsek klavir, i vrhunskog pijaniste?

– Nije moguće biti dobar, loš ili odličan umetnik. Moguće je biti umetnik, ili ne biti umetnik. Po tome, dezignacija ( označivanje) umetnika nije kvalitetivna već egzistencijalna. Mi smo samo onoliko vredni koliko naše najskorije izvodjenje, i da bismo bili umetnik, to izvodjenje mora da bude potpuno.

O Kažete, dakle, da nema razlike kada, recimo, Šopena izvodi Petar Petrović ili Nataša Veljković?   

–  Ne, to nisam rekao.  Petar Petrović, Nataša Veljković, Vladimir Horowitz i Evgeny Kissin su svi različiti – i samim tim će uvek biti razlike izmedju različitih izvodjača. Ovo nije olimpijada.

O  Kako vi, recimo, kao dirigent znate da je neko vrhunski izveo Šopena, a neko solidno? Da li je sviranje na nekom instrumentu prosto zanat – kao i svi drugi ili je potrebna i neka dodatna čarolija?

– Razlika u reprodukciji ili fotografiji velikog slikarskog dela, recimo, prema originalu je očigledna i ogromna. Jedno je istinito i iskreno, a drugo kopija. Tako je i sa izvodjenjima muzike.

o Zašto klasični muzičari ne mogu da slušaju – naješće, drugu vrstu muziku?

– Ja zaista verujem da ne postoje „vrste” muzike. Ali, zato znam da postoji jako precizna razlika izmedju muzike i organizovanog zvuka.  Ono što je muzika, dolazi od muze, od inspiracije koja potiče iz jezgra univerzalne istine, u koje se vraća u društvu posvećenog i očaranog slušaoca. Organizovan zvuk je samo na površini, i lično me nikad nije privlačio.

o Koju muziku  nikako ne volite?

– Ja volim muziku, sve ostalo mi nije interesantno.

                      

O Da možete da pitate tvorca da vam otkrije tri tajne, šta biste ga pitali?

–  Apsolutno nista. Ne bih sebi uskratio užitak truda gotovim rešenjem.

 Biografija

Vladimir Kulenović se školovao u Beogradu, a zatim na Bostonskom konzervatorijumu na kome je kao prvi student generacije diplomirao klavir i dirigovanje. Magistrirao je u klasi čuvenog Gustava Majera i Marin Alsop. Usavršavao se na majstorskim kursevima Kurta Masura u Njujorku, Verbieru i Bonu. Nakon završetka postdiplomskih studija na Džulijardu pod mentorstvom Džejmsa Deprista i šefa dirigenta Njujorške filharmonije Alana Gilberta, Vladimir Kulenović je postavljen za zamenika glavnog dirigenta Simfonijskog orkestra i opera države Juta kao i za glavnog dirigenta letnjeg muzičkog festivala u gradu Kjoto, u Japanu. Danas spada u vodeće dirigente sveta, sarađuje i nastupa sa simfonijskim orkestrima na tri kontinenta: u Americi, Evropi i Aziji. Trenutno je šef dirigent Simfonijskog orkestra Lejk Forest, Čikago.

Ono što sam mislio kada sam bio baš mali, do danas se nije promenilo. Sećam se odlično, na slično pitanje smo odgovarali u predškolskom i moj odgovor je isti kao i sada. Želeo sam da svetom vlada mir- kažer dirigent Vladimir Kulenović. –  To nimalo nije neočekivano za nekog ko se zove Vladimir. Ja verujem da naša imena nose znamenja i poruke. Baš kako kaže latinska poslovica : nomen est omen. Ime je znak. Naši stari su verovali da se u imenu koje daju svojim potomcima krije njegova ličnost. Srećko da postane srećan, Zdravko da bude zdrav, Milo da bude mio, ili zaštitina, poput  Vuk, da ga se plaše bolesti. Smatra se da roditelji na taj način uspevaju da odrede karakter svom detetu.

 O miru

  Ja sam Vladimir. Dobnosim mir, zalažem se za mir. Za mene je mir najvažnija stvar na svetu i to nikako ne može biti izlizano i dečji. 

 Verujem da je mir najznačajnija stvar koja određuje ljudski život i tok kompletne civilizacije. Otkako je čovek počeo da hoda, da se organizuje, da misli, počeo je i da ratuje. Mir je star, najmanje, dakle, koliko i rat. Ali ja mislim da je mir  stariji. Da je to prvobitno stanje. U miru i sreći su živeli Adam i Eva…rat je došao kasnije, posle čovekovog pada.

  Bez mira čovek čak ne može da stvara. Bez obzira da li se rat vodi u njegovom okruženju, blizini ili „ negde tamo”. Sama pomisao na stradanje ljudi užasava i čini vas nesrćnim.

  Pored tog preko potrebnog mira na planeti,  voleo bih da se uspostavi ravnoteža i jednakokost svih živih bića na planeti.

   Ne treba mnogo elaborirati na temu ljudske dominacije nad svim ostalim živim bićima. Moramo se naći sa  njima u nekom skladu, poštovanju njihovog prava na život. Ne možemo biti gospodari života svih životinja i uništavati sve što nam dođe pod ruku. Mi ubijamo  zbog hrane, kože, kostiju, perja i drugih delova tela nesrećnih životinja. I još gore, držimo životinje u koncentracionim logorima u kojima ih zatim ubijamo i jedemo. To je užasavajuće.

Dijana Dimitrovska

Vidi još: Koju muziku sluša Bojan Suđić

Bojan Suđić, dirigent: Ako je čovek ostvaren, mora biti da je srećan

Bojan Suđić, dirigent: Ako je čovek ostvaren, mora biti da je srećan

    Bojan Suđić, dirigent, mora biti da je srećan čovek. Ako je sreća, kako kaže, u ličnom ostvarenju, onda nema dileme.

Ali, šta je dirigent? Za većinu ljudi to je fascinantna ličnost koja čuje sve tonove koje obični ne čuju, popravlja ih, doteruje oblikuje, a onda ih tom čarobnom palicom uvezuje, nevidljivim nitima, u dražesnu predstavu za čula. Čini se kao da je posebnim  čarima obdareno biće. Pod njim je i ceo orkestar, i publika, i  zgrada, i ulica, i grad i država! I ceo svet!

  Ovakve  fikcije ne čude, jer, kako kaže maestro Bojan Suđić, već dvestotinak godina profesija dirigenta izaziva velike kontroverze, pa i među profesionalnim muzičarima.

Orkeastar bez dirigenta

– U bivšem SSSR-u se čak pokušalo i sa osnivanjem orkestra bez dirigenta, sastavljenog od najboljih muzičara, što se ubrzo završilo krahom – kaže  Bojan Suđić, dirigent Simfonijskog orkestra RTS. – Da bi se pravilno ocenio kvalitet određenog dirigenta jedino merilo može biti kvalitet koji je u stanju da izvuče iz orkestra, dakle, napredak ansambla u svim muzičkim elementima u okviru jedne probe, serije proba i koncerta, kao i generalno podizanje nivoa muziciranja posle višegodišnjeg rada.

bojan suđić

Magija na koncertu se stvara u uslovima poverenja u vođstvo i zajednički cilj, što se izvanredno oseti u publici. Simfonijski orkestar zato i predstavlja primer za uspešno poslovanje svake kompanije, pa i države.

O Šta sve dirigent mora da zna da bi bio dobar dirigent?

– Dirigent je „preuzeo posao“ od koncertmajstora i/ili kompozitora u trenucima kada je partitura postajala sve složenija i kada je sve razvijenije i samostalnije orkestarske grupe u sve većem ansamblu trebalo efikasno usmeriti i objediniti u jedinstvenoj interpretaciji dela. Nabrajanje svih potrebnih kvaliteta obično ispunjava nekoliko stotina stranica knjiga sa naslovima „idealni dirigent“ i slično.

Klasika bira duhovnije

O U kakvoj su vezi klasična muzika i obrazovanje ? Ili, da li  neobrazovan čovek može da oseća klasičnu muziku?  

– Klasična muzika se obraća duhovno istančanijim osobama, što sa formalnim obrazovanjem može, ali i ne mora da ima bilo kakve veze.

Puno je primitivaca sa diplomom, a postoje i mnogobrojne osobe bez mnogo škole koje daleko bolje osećaju stvari, uključujući i muziku, od „obrazovanih“. Uticaj sredine se ipak ne može zanemariti, tako da od ljudi koji su odrasli bez kontakta sa umetničkom muzikom ne možemo očekivati da imaju odnos prema njoj ukoliko se za nju ne zainteresuju i ne ulože određeni napor da je upoznaju, odnosno – ukoliko nisu zainteresovani za sopstveni duhovni napredak. Današnja civilizacija takav napredak, nažalost, ne podstiče, već se čovečanstvo u značajnoj meri kretenizuje istom takvom muzikom za mase. Klasična muzika se ne konzumira zajedno sa ekstazijem uz atak na svako moguće čulo. Ona je Božiji glas koji ima isceljujuće dejstvo na čoveka, koji ga često ne čuje zbog otrova kojim je kljukan.

O Zbog čega većina ljudi ne voli klasičnu muziku?

– Ne može da se voli ono što se ne poznaje, puno je predrasuda i nedostatka vremena i energije kod većine da bi svoje duhovne prijemnike podesili na frekvencije kojima klasična muzika komunicira- kaže Bojan Suđić.

O Koji profil ljudi, po vama, voli klasičnu muziku?

– Klasiku vole i slušaju budni, oni kojima sadržaj jednostavnih oblika muzike za mase nije dovoljan.

kompozitor

O Šta osetite kada slušate muziku koju volite?

– Muzika je umetnost proizvođenja emocija. Značajna je baš zato što su opisi rečima  bledi prema senzaciji koju izaziva.

Mora biti da je srećan onaj ko sluša ozbiljnu muziku

O Da li biste bili srećni da nemate tako uspešnu karijeru? Da, recimo, svirate klavir, solidno, u nekom malom orkestru, za neku malu platu?

– Sreća nije materijalna da se izmeri i trajno uskladišti, već se pronalazi u svakodnevnim detaljima, neuhvatljivim trenucima, ali isto tako i odlazi. Svakako, što mudrije i ispravnije postupamo to je više i trenutaka sreće, ali ona nije data kao trajno dobro čoveku u ovom životu. Lično sam veoma privilegovan činjenicom da se bavim profesijom koju volim i u kojoj sam prepoznat, ali se ne budim i ne ležem srećan zbog sopstvene uspešne karijere, već sreću doživljavam baveći se muzikom, često i van očiju javnosti.

Uspeh voli sreću

O  Da li su uspeh i sreća uvek idu zajedno?

– Uspeh je preduslov za sreću, ali on podrazumeva ostvarenost na mnogim poljima. Mora biti da je srećan onaj ko je uspešan. Uspeh u karijeri je veoma važan za opšti osećaj ostvarenosti, ali on sam nije dovoljan da ličnost ispuni potpunim zadovoljstvom i smislom, barem u mom slučaju. Poslovni uspeh koji nije upotpunjen ostalim životnim uspesima i umećem življenja čak može da dovede i do kompletnog kraha u javnosti „uspešnog“ pojedinca, što se potvrđuje svakodnevno na primerima mnogih slavnih koji su sve – samo ne srećni.

O  Da li vam se dešavalo da se probudite i da vidite kako vam pred očima i čulima izmiče smisao života? Šta onda uradite?

– Sami kreiramo svoju percepciju stvarnosti, a rad na sebi nam pomaže da ona  bude pozitivna. Trudim se da čašu posmatram ispunjenu, makar i malom količinom sadržaja, radije nego polupraznu. Nije teško u svemu pronaći problem, umetnost je u svemu pronaći vrednost koja objektivno postoji. Smisao leži u prepoznavanju i umnožavanju onih vrednosti koje su nam date rođenjem, viši smisao ostavljam za više oblike postojanja.

sreća u uspehu

O Da li čovek mora da veruje u nešto da bi mogao da živi? U šta vi verujete?

– Verujem u Božiju promisao, kao i u mogućnost slobodnog izbora koja nam je data, bez obzira na očite „znakove pored puta“.

Verujem u dobro i pored puno zla koje nas okružuje.

O  Da li je vera ( religija ) lakši put da se ljudsko biće suoči sa tom velikom nepoznanicom, sa smrću?

– Vera je kroz istoriju bila razlog nastanka ogromnog broja umetničkih dela, a smrt je kao tema u osnovi onih najekspresivnijih. Vera je odgovor na ogromni strah od ništavila i besmisla koji ophrvava čoveka od pamtiveka do danas. Tragedija današnje, sve bezvernije zapadne civilizacije jeste mirenje sa besmislom i prolaznošću, te smo svedoci sve većeg posrtanja umetnosti koja više nema ozbiljnu pokretačku moć. Čovečanstvo se okrenulo tehnologiji koja nas sve ubrzanije dehumanizuje.

Ideali isti

o Šta je  bio vaš mladalački ideal?

– On je i dalje prisutan i ja ga živim, kroz načelo „ostati svoj i ne izneveriti sebe“.

roditelji

O  Da li postoji neko koga Bojan Suđić zaista poštujete? Ko je to?

– Podugačak je spisak ličnosti koje iskreno poštujem da bih ga navodio, svakako bih se o nekoga ogrešio. Mogu samo da kažem da su na vrhu liste oni koji su za mene najvažniji – moji roditelji.

O  Radili ste u Stokholmu kao gostujući i rezidencijalni dirigent? Šta ste naučili od Šveđana?

– Shvatio sam koliko je važno imati svest o sopstvenoj kulturi i identitetu, čak i u situaciji kada se svet ubrzano menja i kada se na površini čini da su ove kategorije nevažne. Koliko je važno biti prilagodljiv i pragmatično sagledavati stvarnost, a čuvati sopstvenu tradiciju iznad svega. To je društvo reda i rada i razumevanja opšteg dobra, o čemu mi podosta znamo ali ne želimo da prihvatimo.

bojan suđić dirigent

O  Šta vas razneži kad vidite ( cvet, ptica, zec, dete, reka u smiraju…)?

– Raznežuje me novi život, fascinira me snaga i lepota prirode. Rastužuje me ubrzano odbacivanje svih ideala i tradicionalnih vrednosti na kojima je civilizacija počivala do pre samo nekoliko decenija. Zgrožava me količina laži i prevare u svetu, a još više- otupelost i strah da se stvari nazovu pravim imenom.

O  Da li verujete da će za dvesta, trista godina neko delo savremene klasične muzike dobiti onu patinu, dubinu i smisao koju, recimo, danas ima Mocart ili Vivaldi? Zapravo, da li je nešto zaista kvalitetno po svojoj suštini ili mu kvalitet daje vreme?

-Pred klasičnom muzikom je izuzetan izazov, koji joj nameće današnja civilizacija. Samo prepoznajući svet i prilagođavajući se novim okolnostima, klasika može da nastavi život i van muzeja u kome danas uglavnom stanuje. Tome je posvećena armija muzičara u čitavom svetu, koja se neprestano uvećava, i to na svim kontinentima čak i tamo gde do juče klasika nije ni postojala. Tome su posvećeni i savremeni kompozitori koji ponovo pišu za slušaoce, odlažući neplodne eksperimente ad akta. Šta će od svega ostati pokolenjima – slušaćemo sa nekog udobnijeg mesta na galeriji – kaže Bojan Suđić.

                  Dijana Dimitrovska

Vidi još. Koji su bili najlepši dani Vladimira Kulenovića

Vesna Šouc, dirigent koju trema podstiče

Vesna Šouc, dirigent koju trema podstiče

Na sceni je čitav život, broj nastupa se meri hiljadama, a ravnodušnost joj je i dalje potpuno nepoznata. Uvek je sve kao prvog puta, i uvek ima te blage treme koja greje i žari po obrazima, rukama i ušima. Ali, kad Vesna Šouc podigne ruku, čarolija počinje i trema nestaje kao da je nikad nije bilo.

 – Nekada je trema jača, nekada slabija, ali svakako njen ubica je samopouzdanje – kaže Vesna Šouc. – Ceo ansambl mora imati poverenja u dirigenta, a dirigent mora biti smiren, stabilan i spreman da reši svaku i nepredvidjenu situaciju (a ima ih mnogo). Ako je trema ponekad jača, ona biva savladana samopuzdanjem.

O  Šta je uopšte trema? Kada ona dolazi i kako se uopšte može pobediti?

– Tremu treba prihvatiti kao sastavni deo profesionalnog života svakoga čiji posao podrazumeva i javni nastup. Moje mišljenje i iskustvo kaže da je uzbudjenje pred nastup, koje možemo nazvati i pozitivnom tremom, vrlo stimulativno. Tada se koncentracija i inspiracija dovode u maksimalno saglasje sa predstojećim nastupom, a ceo organizam je u stanju povišene napetosti. Studentima govorim da ne treba da se plaše treme ukoliko su sigurni u ono šta rade na sceni, ukoliko je sve dobro uvežbano, jer ništa im se loše od treme ne može desiti. Kada muzika krene, za tremu nema ni mesta ni vremena. Ali, ukoliko postoji neuvežbanost ili bilo kakva nesigurnost jednačina je uvek ista: neznanje radja strah, a u strahu nastaju greške. Kod mladih muzičara strah se javlja i od mogućnosti greške pred publikom. Zato mladjima govorim da je znanje ogromna, neopisiva moć. Kada znaš i kada si siguran, greške mogu biti samo slučajne, a i tada ćeš se lako snaći. Postoji i ona vrsta treme koja izvodjača “blokira”. Pedagoški rad je tada od presudnog značaja.

O Da li se sećate kada ste imali veliku tremu i kako ste je savladali?

– Takve situacije se ne zaboravljaju. Svaka „velika trema“ je prestala istog momenta kada muzika počne. Pijanistička takmičenja tokom školovanja su bila stresna, jer su im pretodile višemesečne veoma naporne pripreme. Prijemni ispit iz dirigovanja pamtim po neverovatnnoj želji, a i tremi pre izlaska pred komisiju. Prva premijera u narodnom pozorištu je bila posebno vazna za moju karijeru. Ipak, izdvajam „uskakanja“ u predstave kao najstresnije i najteže situacije. Dirigent mora poznavati svaki detalj predstave, a premijera se uvek priprema nekoliko meseci. Zamislite samo kako izgleda dirigovati, rukovoditi predstavom koju ne znate dobro, a sve u suštini zavisi od vas.

O Da li dirigent ima svog omiljenog izvođača?

– Naravno da imam svoje omiljene soliste. To su umetnici koji odgovaraju mom senzibilitetu, pouzdani, tehnički superiorni i uvek spremni na nova istraživanja. Uglavnom sam u mogućnosti da biram saradnike. Spisak mojih najdražih solista je prilično dug, pa bih ga izostavila.

oduvek je volela da dirigje

O Internet i klasika? Da li se prožimaju ili suprostavljaju jedno drugom?

– Moderna tehnologija je zahvatila sve, i to ima svoju dobru i lošu stranu. Ranije su ploče mogli da snimaju samo najbolji, a samim tim su i izvodjenja bila odlična. Sada je svakom dostupno da snimi, a i da objavi snimak. Prosečan slušalac je preplavljen nebrojenim izvodjenjima potpuno različitog kvaliteta.

S druge strane, poržavam popularizaciju umetničke muzike, kao i njen maksimalan plasman na svim nivoima. Ona mora naći mesto u vrtićima i školama, u medijima, kao i u koncertnim dvoranama. Smatram da sadržaj vrhunskog kvaliteta, u vremenu prezasićenosti brutalnostima i zavodljivim površnim sadržajima, treba da pronadje svoj put do slušaoca. Potreban je mnogo veći trud nego što možemo i da zamislimo da bismo osvojili neku sasvim novu publiku. Količina vulgarnog i agresivnog sadržaja, koja je dostupna svima i u kojoj odrastaju generacije, je apsolutno nedopustiva, a posledice su očigledne. 

o Kako ste se odlučili za zanimanje dirigent?

– Nakon završenog klavirskog odseka u srednjoj muzičkoj školi i brojnih osvojenih nagrada shvatila sam da želim da promenim pravac i upisala Odsek za opštu muzičku pedagogiju. Već nakon nekoliko prvih časova iz predmeta horsko dirigovanje, shvatila sam šta želim da bude moj poziv i upisala studije dirigovanja u klasi prof. Darinke Matić Marović. Dirigentska profesija je takva da podrazumeva i konstantan kontakt sa klavirom. Kada započinjem rad na predstavi, kada se ona još postavlja, ja korepetiram soliste. Takodje sam dugi niz godina aktivno koncentirala sa operskim pevačima.

O Zanimanje dirigent: ša je dobra, a šta loša strana ?

– Uvek i iznova rad sa novim ansamblima, solistima, rad na novim predstavama, koncertima, studiranje novih partitura…to je jedan veoma dinamičan život prepun novih iskušenja, dogadjaja, uzbudjenja, putovanja. Veliki je teret odgovornosti koju nosi dirigent i to jeste napor koji se mora prihvatiti. Dešavaju se ponekad u ansamblu i greške “lične prirode” na koje ne možemo da utičemo, a konačno smo odgovorni za ceo muzički tok. Na početku karijere, dok sam vodila amaterske horove, kao dirgent teško sam donosila odluku ko hoće, a ko neće krenuti na turneju ( što uvek zavisi od kvaliteta pevanja i broja dolazaka na probu ). Moji horovi su uvek brojali oko sto pevača i ja sam znala da će nekolicina njih ostati kod kuće – razočarani.

dirigent je posao koji je osvojio

O Da li ste ikada razmišljali da odete iz Srbije?

– Volim i uvek sam volela život u mojoj zemlji. I kada je bilo najteže, ostala sam.

O  Šta mi to imamo što drugi nemaju?

– Nas krase spontanost, neposrednost i lakoća kojom se komunicira. Izoštrena su nam čula za brzo snalaženje u raznim situacijama, a tome nas je sudbina na ovim prostorima naučila.

o Šta biste voleli da Srbija ima, a što druge zemlje krasi?

– Pre svega, bolji obrazovni sistem i mnogo više ulaganja u kulturu. Treba razviti i kolektivnu svest o značaju očuvanja životne okoline, mislim da smo tu tek na startnoj poziciji. Nedostaju nam disciplina i odgovornost. Ali, svi problemi su rešivi samo uz stručno rukovodjenje u svim oblastima. Jednostavno rečeno – svako treba da radi samo ono za šta je školovan i nikako drugačije.

o Šta vas ushićuje u prirodi?

– Volim reku, rodjena sam i odrasla u Zemunu. Ranije smo imali splav na Adi Medjici, a uslovi u kućici su bili slični onim na kampovanju. Takodje, obožavam zimu i sneg. Zvuci i mirisi prirode me opuštaju: zvuci vode, vetra, škripa snega pod nogama.  Kao gradsko dete sam ipak najviše vremena provodila u gradu, a manje u prirodi.

o Kada se kaže cvet, na koji pomislite?

– Cvet lala, biljka – debela koka, drvo – lipa. San mi je da vidim polja lala u cvatu, u Holandiji. Debela koka je jedna neverovatno izdržljiva i lekovita biljka, ne traži skoro nikakvu negu, a pomaže mnogo. Čudesno, zar ne? Kad Beograd zamiriše na lipu – divota!

o Da li dirigent mora da bude fizički aktivan da bi imao kondiciju?

– Bavljenje sportom koristi svakom. Sigurno je da se psihofizički napori kojim je izložen dirigent lakše prebrode uz dobru kondiciju. Meni prijaju vežbe koje drži jedna balerina, a koje su kombinacija pilatesa, joge i najjednostavnijih baletskih vezbi. Volim i da vozim bicikl. Nedavno sam bila u Amsterdamu. Tamo ima više bicikala nego automobila i kad prelaziš ulicu više moraš da paziš na bicikle nego na kola! Moja koleginica ide na probu biciklom na rasklapanje, zatim sedne u voz, pa opet na bicikl, i eto je kondicija!

O  Kada biste imali priliku da saznate jednu tajnu ljudskog roda, koja bi to tajna bila?

– Suštinska pitanja o nastanku i prestanku života.

O  Šta od umetnosti posebno cenite?

– Ne izdvajam i ne razdvajam ih, već razmišljam o strukturi, prožimanjima, uticajima, autentičnosti.

O Osim ozbiljne muzike da li i šta slušate?

– Moj otac, Mirko Šouc, je džez muzičar, tako da sam podjednako slušala džez i klasiku, što je, dakako, uticalo na raznovrsnost moje muzičke orijentacije. Dirigujem podjednako aktivno klasiku (opera, balet, simfonijska, horska muzika) i mjuzikl. Slušam neke radio stanice, dobra izvodjenja na youtube, džez.

oduvek je želela da bude dirigent

O U šta verujete, u ljubav, u rad, u ljude, u sebe , u Boga…?

– U sve nabrojano, samo je redosled drugačiji.

O Šta vam smeta u poslednje vreme?

– Podzemni kontejneri za smeće. Raspali, ružni i nepraktični narušavaju lepotu našeg grada. Pokrenula bih akciju za nove, pojedinačne kontejnere (staklo, papir, plastika, limenke).

Smeta mi i medijska koncepcija koju bih u potpunosti promenila. Toliko smo duboko u blatu neukusa da nam je potrebno duplo više vremena da iz njega izadjemo.

Za druge intervjue