Car Dušan Nemanjić (1308 – 1355) će možda najviše proslaviti srednjovekovnu Srbiju. Moćan i veliki kao i tri države zajedno kojima je vladao. Potpisivao se kao car Srba, Grka i Bugara. Za njegove će vladavine Srbija dostići neslućene granice i biti sila na Balkanu. Zbog te moći i njega će zvati Dušan Veliki ili Dušan Silni.
Taj epitet odlično će mu pristajati ne samo delom – nego i likom. Neobično razvijen, glavom veći od svih savremenika,“ kralj među svim ljudima svog vremena“, kako je pisao Filip Mezier, uveliko slavan zbog svog junaštva, Dušan je izazivao divljenje svojom pojavom.
Imao je krupne izrazite oči, duguljasto, plemenito lice, uokvireno malom proredom bradom, više tamne nego svetle nemanjićke puti. Na slavnoj fresci u manastiru Lesnovo njegov lik ima snagu i daleko uprt pogled, pogled od hiljadu godina, kakav se, inače, u freskopisanju, kako kažu stručnjaci, sreće obično samo kod Hrista Svedržitelja. Dušan je na njoj svestan vlasti koju predstavlja. Kao i svi Nemanjići i on je odličan vojnik, uz rodonačelnika Nemanju, svakako, najhrabriji. U diplomatskoj veštini nije briljirao ,verovatno stoga što mu zbog onolike snage nije ni trebalo diplomatskog dovijanja.
Od kralja Milutina, kod koga je, inače, proveo kao talac nekoliko godina, nasledio je stabilnu i moćnu državu na Balkanskom poluostrvu. Sva je sreća što od svog dede nije nasledio i njegove ne baš uzorne osobine, cinično su primetili istoričari.
Za vladarsku poziciju, naime, morao je takođe da se bori na isti način kao i drugi Nemanjići pre njega. Oca Stefana Dečanskog svrgnuo je sa vlasti, a zatim ga i zatvorio u tvrđavu Zvečan, gde mu je otac ubrzo i umro.
Bio je znatno topliji i iskreniji od dede Milutina, za razliku od njega imao je samo jednu ženu, koju je nežno voleo, kao i svoju decu.
Silni car koji je suvereno gospodario Balkanom, pokorivši susede, bio je neobično popustljiv prema svojoj ženi Jeleni Stracimirović, bugarskoj princezi, koja je prilično uticala na državne poslove i na njega lično.
Do braka sa Jelenom došlo je na insistiranje bugarskog cara Aleksandra, čija je Jelena bila sesra. Car Aleksandar je želeo da u Srbiji dobije prijatelja, što se i dogodilo kada se o Uskrsu 1332. godine mladi srpski kralj venčao sa Aleksandrovom sestrom Jelenom. Prošla je godina kako je na državnom saboru u Svrčinu, na Malu gospojinu krunisan za kralja, 1331.godine.
Kralj u braku sa kraljicom naredne četiri godine nije imao dece, pa se u tajnosti radilo na tome da se on zbog toga s njom rastavi.
Nj.K.V. princ naslednik Filip Karađorđević od Srbije i Jugoslavije voli Beograd, voli Srbiju i svoj život u svemu tome. Od kada se doselio na Vračar, u Beograd, sa svojom porodicom, na Vidovdan 2020. godine, nedaleko od Hrama Svetog Save, gde je odrastala i njegova supruga Danica, uživa u svakom trenutku gledajući svoju decu, malog princa Stefana i princezu Mariju, kako odrastaju u svojoj zemlji sa svojim narodom.
-Mislim da je za dinastiju važno da Karađorđevići, posle više decenija, budu zaista među svojim narodom, da se rađaju ovde, u Srbiji, da im srpski bude maternji jezik, da odrastaju upijajući mentalitet, običaje i tradiciju našeg naroda, baš kao što je to sada slučaj sa mojom decom Stefanom a sada i sa Marijom. Srećan sam što moja deca imaju ono što moja braća i ja nismo imali , a to je mogućnost da odrastamo u svojoj zemlji sa svojim narodom – kaže Nj.K.V. princ naslednik Filip Karađorđević u razgovoru za „ Slovo“.
Odrastanje u Srbiji
O Šta je prvo dobro što ste primetili i osetili u Srbiji kada ste se nastanili ovde?
-Značaj jedinstva porodice. U Srbiji, za razliku od dobrog dela zapadnog sveta, porodica je sačuvana, ona je oslonac i stub , još uvek vlada osećaj zajedništva, i to je nešto što je izuzetno važno za vaspitanje i formiranje deteta u zdravu i jaku ličnost. Mislim da je to izuzetno važno i zbog toga se Danica i ja trudimo da naša porodica i naša deca imaju prioritet u svim našim aktivnostima, poslovima i ulogama u društvu koje imamo. Nepuna dva meseca po doseljenju u Srbiju, otputovali smo u Hercegovnu, gde smo u Trebinju proveli dvadesetak dana. Imali smo blagoslov da tada upoznamo i provedemo dosta vremena sa blaženopočivšim vladikom Atanasijem. Vreme provedeno sa njim i lekcije koje nam je dao, pratiće nas čitavog života. U našim životima, kao i u života najvećeg broja Srba, verujem, naša pravoslavna vera i običaji koje kroz pravoslavlje negujemo, igraju izuzetno važnu i značajnu ulogu. To je nešto što želimo da prenesemo našoj deci, i nešto što možda i ne bi bilo tako da nismo doneli nepokolebljivu odluku da svoj život i život naše dece vežemo za Srbiju.
O Šta bi trebalo menjati u Srbiji?
-Srbiju volimo takvu kakva je, jer je naša otadžbina. Nije savršena ali je baš zato volimo, sa svojim nedostatcima i fantastičnim lepotama. Ljudi stalno govore o stvarima koje su loše i koje treba menjati a toliko mnogo je pozitivnih stvari koje treba istaći i zbog kojoh moramo biti zadovoljni i zahvalni Bogu. Mentalitet i suštinska dobroćudnost našeg naroda su nešto što se retko sreće u svetu, naše čuveno gostoprimstvo, smisao za humor, ali i neverovatna priroda i prirodni potencijali koje bi mogli mnogo više iskoristiti na dobrobit našeg naroda. Naravno, ne treba zatvarati oči pred nečim što se meni ne dopada, a to je ta polarizacija koja je stvorena kroz politički sistem, i koja stvara ozbiljne i nepotrebne izazove u društvu zbog kojih narod ima samo štete. Ali to su ozbiljne manjkavosti republikanskog državnog uređenja, i zaista verujem da rešenje tog problema leži u povratku na ono što je Srbija najduže bila u svojoj istoriji – kraljevina. Ustavna parlamentarna monarhija u kojoj ni jedna politička stranka neće imati monopol nad državom i neće joj biti dat prostor za zloupotrebu naroda.
O Kada vam dođu gosti iz inostranstva, šta im pokazujete u Beogradu i Srbiji?
-Svoje goste volim da odvedem na Oplenac. Zadužbina kralja Petra I, crkva Svetog Đorđa na Oplencu i porodični mauzolej naše porodice i dinastije Karađorđević nešto su čime se naš narod ponosi, a posebno ja kao direktni potomak i naslednik slavnog vožda Karađorđa, kneza Aleksandra, kralja Petra I, kralja Aleksandra I, kralja Petra II… Sa Oplenca niko nikada nije otišao a da nije poneo najlepše utiske. Naravno, volim svojim prijateljima da pokažem i brojne znamenitosti Beograda i Srbije, ali Oplenac je uvek prva i nezaoblazna tačka. Voleo bih da, kada se uslovi za to steknu, svoje goste vodim i na Kosovo i Metohiju. Susret sa Visokim Dečanima, Gračanicom, Bogorodicom Ljeviškom u Prizrenu i brojnim drugim srpskim svetinjama na Kosovu i Metohiji oduzimaju dah i ulaze duboko pod kožu svakog čoveka.
Pažnja na dijaspori
O Koliko kao član kraljevske porodice možete da utičete na međunarodu zajednicu da zauzme pozitivan stav prema Srbiji i da pomogne?
-Međunarodna zajednica komunicira isključivo sa izabranim političkim predstavnicima jedne države. Ono što mi možemo i što činimo jeste da u neposrednim kontaktima sa diplomatama potenciramo srpske interese. Ali i u kontaktu sa drugim članovima kraljevskih porodica u svetu, kao i sa rođacima trudimo se da predstavimo Srbiju u najlepšem mogućem svetlu kako i dolikuje. Trebalo bi da mi kao narod budemo jedinstveniji, mudriji i da strateški pristupamo rešavanju nagomilanih nacionalnih problema. Ne mislim da rešenje problema leži u velikoj snishodljivosti prema velikim silama, bile one sa zapada ili sa istoka. Moramo naći način da ih podstaknemo da zauzmu drugačiji stav prema Srbiji. Siguran sam da je to moguće.
O Šta je po vama najvažnije da Srbija uradi za svoju dijasporu ?
-Da obrati više pažnju na svoju dijasporu. Za početak, mi nemamo ni približno tačan podatak kolika je naša dijaspora, gde se ona nalazi… Zatim, trebalo bi ojačati vezu srpske dijaspore sa maticom a da to nisu jednom ili dva puta godišnje događaji na kojima se naš narod u dijaspori okupi. Moraju se stvoriti uslovi da se srpska dijaspora mnogo više uključi u tokove i procese koji se odvijaju u matici, kako bi se održao naš srpski identitet. Da se obezbede škole i časovi srpskog jezika za decu, udžbenici, jer znanje jezika je najvažnije. Ja nisam imao priliku da naučim srpski jezik kao mali, kao ni moja braća, jer nam je zbog naše majke, španske i brazilske princeze Marije da Glorije od Orleana i Bragance maternji jezik – španski. Aktivno učim srpski jezik koji je veoma težak i shvatam koliko bi mi bilo lakše da sam ga savladao u školskom dobu. Svakako niko ne može biti bolji i korisniji ambasador Srbije od našeg naroda koji živi u raznim državama u rasejanju.
O Kakav je stav Evrope i Amerike prema Srbiji, da li se malo promenio?
-Stav velikih sila je uvek onakav kakav njima odgovara. Ako vidimo šta se sve dešava na Kosovu i Metohiji, kako ostajemo bez svakog obrisa suvereniteta u svojoj južnoj pokrajini, kako se implementiraju odluke i dogovori, onda vam je jasno kakav je odnos i Amerike i Evrope prema Srbiji.
Ljubav naroda
O Šta najčešće, lično ili sa porodicom, doživljavate kada ste u susretu sa običnim ljudima?
-Dobijamo puno ljubavi od našeg naroda, puno osmeha, zagrljaja, reči podrške… Teško je to prepričati, ali ta srdačnost i taj odnos koji srpski narod ima prema dinastiji Karađorđević i nama lično je nešto što je zaista čast i privilegija, ali i obaveza i odgovornost.
O Šta mislite, da li Srbi vole kralja?
-Mnogi Srbi koje smo imali priliku da upoznamo imaju lep odnos prema monarhiji, i nekim, za njih lepšim vremenima, sećaju se priča svojih roditelja, baki i deka koji su živeli u Kraljevini i voleli kralja. Mislim da je to u genetskom kodu našeg naroda. Mislim da srpski narod ima poseban odnos i poštovanje prema kruni. To nisu uspeli da unište višedecenijskim propagandama, zabranama i progonom Karađorđevića sa ovih prostora. Kad sve to nije uspelo u Srbima da ubije ljubav prema kraljevini – kakav je onda odnos Srba prema instituciji kralja. Posebno me raduje sve veći broj mladih ljudi koji se interesuju i koji podržava krunu i dinastiju.
O Da li se sećate kada su vam i kako pričali istoriju vaše poorodice?
-Nažalost, uglavnom kroz poneku anegdotu mog oca, ali generalno veoma malo…I mislim da je to jedna od najvećih grešaka, koju se ja trudim da sada ispravim sa svojom decom. Stefan sa svojih nepunih 6 godina zna o istoriji svoje porodice, o svojim precima, o Srbiji… Mislim da je to od izuzetnog značaja za svakog Srbina, a posebno za nekog ko je član kraljevske porodice.
Jedna je frula zavela Boru Dugića pre šezdeset i kusur godina i od tada on i frula čine – jedno. Njegova frula svira savršeno i to nije zbog drveta. Frula se pravi od srednje mekog ili tvrdog drveta, i može da bude savršenog izgleda i boje, ali bez duha ona ne može da svira. Ljudski duh joj uliva moć da ona pusti čarobne tonove koji će sve koji ih čuju da zavede.
-Imao sam pet godina kada me je frula opila – kaže Bora Dugić . – Ujak mi je kupio jednu frulu i ona je postala istog trena najvažnija stvar u mom životu koja će uvek biti sa mnom.
O Konstruisali ste i svoju frulu?
– Moja frula je malo duža od obične i zvuči kao da ima i obou i flautu u sebi. Beskrajan je niz načina i drveta od kojih možete da napravite frulu. To je moje traganje.
O Kako se postaje najbolji?
– Najbolji se postaje veoma teško, jer svako želi da bude najbolji. Medjutim,najbolji će biti samo onaj, koji se rodi za to, koji voli to što radi i koji zna šta hoće.
O Šta vam kažu drugi klasični muzičari kad čuju kako izvodite Baha na fruli?
– Izvodim ga precizno, po Bahovim notama. To je to, samo su tonovi drugačiji. Svirao sam izmedju ostalih i čuveni Bahov “Badinerie” i kada se neka klasična kompozicija koja izvorno nije predviđena za neke instrumente, odsvira na fruli, recimo, to uglavnom oduševi slušaoce jer nisu imali priliku da čuju kompoziciju koju poznaju na drugi način.
O Zašto je frula magičan instrument?
-Uistinu je magična. Mislim zato što je jedan od najmanjih instrumenata, sa sedam rupica, ali koji se može pohvaliti da ima zapanjujuću pokretnost, brzinu i lepotu u svim laganim, srednjim tonovima i posebno brzim tempom.
O Sigurno ste probali i neke druge duvačke instrumente i kako vam ide?
-Da, probao sam maltene, sve duvačke instrumente. Svi oni imaju svoju priču, i svoju energiju i moć, ali su frula i flauta , bar za mene, najmoćnije i najčudesnije.
O Da li svirate za svoju dušu i šta volite sebi da odsvirate?
-Moja najlepša svirka je kada sam sam i kada dobijem inspiraciju. Za mene, to su najlepši trenuci kada se stvara novi zvuk. Tada uglavnom, komponujem razne melodije bilo kog porekla. I uživamu tome posmatrajući kako se nova melodija rađa i poput deteta raste i odrasta, postjući sve lepša i zrelija. Tako sam komponovao stotine kompozicija, brzih, setnih i primenjenih.
O Svirali ste u Torontu, svuda po Kanadi, u Njujorku, Čikagu, Africi, Australiji, Rusiji, Izraelu, Japanu, Evropi…Koji vam se koncert urezao u pamćenje?
-U nekom izvođačkom smislu i profesionalnoj satisfakciji bilo je to kada sam svirao u Sidnejskoj operi i „Site de la music“ u Parizu. Bilo je mnogo muzičkih putovanja i sva su ona ostavila dubok trag i snažne uspomene koje su sastavni deo mog bića.
O Da li frulu vole svi narodi ?
-Mislim da svi vole, jer prošao sam Zemlju uzduž i popreko i nisam primetio da neko beži od frule…
O Zašto nema frule u modernoj muzici?
-Muzika je večna i nema žanra koji jednostavno ne koristi muzičko nasleđe. Žanr ne odlazi od muzike koju publika voli.
O Da li mladi muzičari vide inspiraciju u fruli i da li vam se obraćaju za savet?
-Dosta naših mladića i devojaka, ali i iz drugih zemalja sveta, vole da slušaju frulu i sviđa im se način na koji izvodim određene numere koji oni poznaju…Privlači ih kada shvate da sve može da se odsvira na fruli, baš sve. Pitaju kako to postižem, da li se može na fruli odsvirati ovaj ili onaj zvuk i nota, pitaju gde da kupe frulu…
O Da li imate naslednika frulaša?
-Naslednika uvek ima, ali neće svi dosegnuti visine…
O Das li postoji neko mistično mesto gde volite da svirate frulu?
-Svako mesto je nova mogućnost da dobijemo energiju za neke nove zvukove koji će opet dalje kada se budu izvodili proizvoditi energiju koja će ljudima donostiti blaženstvo.
Ali, ako ste sa frulom jedno biće, svejedno je gde svirate – ona će uvek naći slušaoce. Frula je prvi instrument koji je čovek napravio i ona je večna.
Dve freske neverovatne umetničke slobode krase crkvu u Sukovu. Jedna je Bogorodica sa krilima a druga svetac sa likom životinje.
Legenda se trajno uselila u Sukovski manastir i ne napušta ga do današnjih dana. Još iz doba Rimljana prenosi se ona usmeno i pismeno govoreći da je mesto na kome će kasnije biti podignuta crkva – bilo oduvek sveto.
Ko je podigao crkvu ispod planinskog vrha Carev kamen, i kada, međutim, nije ostalo zabeležno. Zna se samo da je crkva živopisana 1606. godine. Crkva je mnogo puta rušena i iznova podizana a građevina kojoj se posetioci danas dive sagrađena je između 1857. i 1859. godine. Crkvu je, po predanju, podigao Sali-beg iz Pirota, u znak zahvalnosti za ozdravljene sina Emina. Zabeleženo je i da je crkva živopisana 1869. godine.
U tom periodu nastale su i dve jedinstvene freske u manastiru Sukovo.
Prva, za koju kažu daje apsolutno jedinstvena na području Srbije, predstavlja Presvetu Bogorodicu sa krilima. Nigde do sada nije zabeležno da Bogorodica ima krila, pre svega zbog toga što nije po kanonskim pravilima.
– Ta freska je jedinstvena i neobična – kaže otac Teofilo iz Sukovskog manastira. – Iznad nje bledim slovima piše na staroslovenskom Presveta Bogorodica. Ona je naslikana sa krilima da bi simbolizovala jedinstvo jer se narod okuplja oko njenog skuta.
Zašto ona, ipak, ima krila, za sada niko nije odgovorio osim da je to možda zbog umetničkog doživljaja freskoslikara.
Druga freska koja intrigira jeste freska svetog Hristofora koji je prikazan sa živoitinjskom glavom.
– Freska predstavlja svetitelja Hristofora koji je živeo u 3. veku kada je ispovedanje vere bilo smrtno opasno po život. Zapravo, svakome ko je ispovedao hrišćansku veru sledila je smrtna kazna. Rimski car Dekije, kada je video Hristofora koji je bio malo ružniji od ostalih ljudi, ali visoki rastom i impozantan, poželeo je da im takvog vojnika. Uzeo ga je i držao u prvim redovima da bi plašio neprijatelja. U žitijama stoji da je Hristofor imao psetoliku glavu. Smatralo se da je pripadao plemenu ljudoždera. Oni, istina, nisu imali glavu psa ali jesu bili ružniji malo – govori otac Teofilo.
Smatra se da je zbog toga i sveti Hristoror naslikan sa životinjskom glavom. Kao neka vrsta metafore i umetničke slobode.
– Ali – nastavlja otac Teofilo – Hristofer je bio hrišćanin i nije želelo da se klanja idolima već samo jednom bogu. Car se naljutio, zapretio, zastrašivao ali kako to nije imalo odjeka poslužio se lukavstvom i pošalje Hristoforu u ćeliju dve zavodnice. Hristoforova vera i volja je bila toliko jaka da su dve zavodnice iz ćelije izašle preobraćene u hrišćanke.
Jedinstven je manastir Sukovo i po tome što jedini u Srbiji proizvodi mirišljavi tamjan.
-Sama proizvodnja tamjana podseća na pravljenje hleba, kao kada brašnu dodate vodu i mirise i ispečete ga – kaže otac Teofilo.- To je uprošćeno rečeno, ali postoji sijaset tajni . Mi pravimo mirišljave tamjane sa mirisom jasmina, ruža, gardenija, magnolija,orlovi noktiju, mira, jagoda, čempres…Mirise uvozimo iz Afrike, a tamjan kupujemo, takođe.
Možda se njegova slava pronosi i po posebnom pirotskom siru. Od dvadesetak krava koje čuvaju, monasi prave razne vrste sireva, kojima dodaju razne ukuse: sa paprikom, kimom, kaparom, lekovitim biljem.I najpoznatiji žuti pirotski kačkavalj.
Na sto hektara imanja monasi uzgajaju od svega po malo i nema čega nema u ovom prelepom manastiru. Mnogo je stvari po kojima je poseban manastir Sukovo ali ona najposebija su – ljudi. Bratstvo sačinjeno od desetak monaha došlo je u sukovski manastir 2006. godine iz manastira Prohor Pčinjski. Zatekli su ruševine koje su bile u zagrljaju zaborava. Bratski, složno sa verom u Boga podigli su manasti i oživeli metoh. Danas je to raj na zemlji.
Svake godine 28. avgusta manastirsko dvorište na desnoj obali reke Jerme puno je ljudi. Manastirska je slava, i staro i mlado, tog dana dođe da podeli radost vere sa duhovnicima. Tu na licu mesta mogu da vide kako se monaška ljubav i rad udružuju u veličanstvenu tvorevinu.
Stalno se priča da pozorište nestaje, ali ono, posle pandemije koju je preživelo, još snažnije, žilavije i smelije dokazuje svoju neraskidivost od života. Andrija Milošević, crnogorsko – srpski glumac, Beograđanin nikšićkog porekla, veruje da će pozorište tek doživeti svoje slavne dane i da će u nekoj budućnosti biti prava – ekskluziva!
-Pozorište, naravno, neće nestati dok god ljudi žive na Zemlji – kaže Andrija Milošević.- Uvek će živ čovek biti zanimljiv za druge ljude koji će prema njemu stremiti. Pozorište će biti jedina istinska komunikacija medju ljudima i kao takvo prava pravcata ekskluziva.
O Kako vaš Teatar na Brdu funkcioniše?
-Za sada dobro. Publika se raduje našim predstavama.
O Danas se manje ide u pozorište, manje se generalno gleda TV…Kako se glumci bore za život?
-Zajedno sa svojim narodom i publikom. Kako je njima tako je i nama. Ali ja nemam utisak da se manje ide u pozorište, mislim da se ide više nego pre par godina.
O Koliko je u našem društvu glumcu potrebno truda i rada da bi zaradio za normalan život?
-Pa nema tu neke strategije. Kod nas je ekspanzija serija i filmskih produkcija, da nemate skoro ni jednog slobodnog glumca već par godina. Svi rade, snimaju. Imam utisak da trenutno svi imaju šansu da pokažu ko su i šta su. Ko će i na koji način valorizovati ove mogućnosti koje se sada nude, ne znam, ali kada dodje trenutak saznaćemo.
O Da li uživate u onome što radite? Ili još bolje, da li radite samo ono u čemu uživate?
-I jedno i drugo. U životu ne postoji samo ovo ili samo ono, jer niko nema moć da upravlja u punoj meri dešavanjima koja tek dolaze. Ali nastojanje da radim ono što volim kada je god to moguće , čini me vrlo srećnim.
O U kojoj ste ulozi koju ste igrali na filmu ili u pozorištu najviše uživali?
-Uživao sam skoro u svemu što sam radio. Trenutno uživam igrajući Herkula Poaroa u novoj produkciji Boška Buhe teatra.
O Snimali ste Survivor, Panama, Filipini, Kostarika…Da li biste u nekoj od tih egzotičnih zemalja živeli?
-Živeo bih na Arubi. To ostrvo bi bilo nešto sasvim posebno za mene. Mada moram reći da ja planetu doživljavam kao svoju kuću, a to smatram potpuno prirodnim osećanjem kojeg svako treba da ima. Gledano iz tog ugla, živeo bih na mnogim mestima i osećao da tu pripadam. Ova planeta je moj dom i pripadam svalkom mestu na njoj.
O Da li ste pobornik ideje da treba menjati svet društvenim angažovanjem, ili mislite da treba raditi samo na sebi i tako menjati svet?
-Jedina preostala revolucija je ona koju dižete protiv sebe i sopstvenih slabosti.
O Da li imate osećaj da se danas o deci mnogo govori a da se sa njima malo radi?
-Deca više nemaju koga da slušaju.
O Kako ste počeli da pišete bajke?
-Ne znam. Nisam jos naučio da pričam sa podsvešću. Ko zna šta se dešava u nama dok sadašnjica gori.
O Ako je Srbija zatrpana đubretom, da li to znači da su generacije roditelja ipak loše odgajale svoju decu?
-Mi smo deo planete, koja urla na sve nas. Opominje nas. Jer djubre koje pluta okeanima tamo je zbog ovih najbogatijih, koji upiru prstom u sve, a najviše u one najsiromašnije, dok u isto vreme zagadjuju beskrupulozno i ispod radara. Uzasan je danasnji svet. Svet laži.
O Da li još volite da putujete vozovima?
-Nažalost, nisam odavno. Ali bih voleo.
O Čemu se slatko nasmejete?
-Sebi. Sopstvenim slabostima i naivnosti.
O Šta mislite, da li oni koji čine nepoštene stvari nemaju miran san?
-Da. Ne mogu mirno da spavaju.
O Da li vam se čini da je više beščašća danas?
-Više je zato što niko više ne oseća sramotu. To nije moderno.
o Kako glumac zna da ga publika voli?
-To svako, kao i sam glumac, može da vidi pukim pogledom.
