Perast, drevni grad i njegove kamene priče

Perast, drevni grad i njegove kamene priče

 Dragana Lalošević tek sada razume zašto nikada nije mogla da napusti mali barokni grad neodoljive patine. Okovao je Perast svojom sudbinom, obuzeo je lepotom i zamađijao pričama za koje više ne zna da li su prošlost ili sadašnjost.
 Dok si mlad, razmišljala je, nešto te neobjašnjivo vuče i drži za ovo mesto izniklo iz kamena, porinuto u more. Ne znaš koja je to sila, ne znaš šta je… A , onda prođu godine, a ti odjednom shvatiš ko ti, i zašto, ne dozvoljava da jednostavno okreneš leđa i odeš.

IN MEMORIAM

Dragana Lalošević, etnolog i rukovodilac  Muzeja grada Perasta, napustila nas je  jednog kišnog februarskog dana 2020. U znak sećanja, objavljujem ovaj tekst.

perast i njegove kamene priče

   -Ne daju ti uspomene i ti preci i njihove sudbine, ne daju ti priče koje odzvanjaju peraštanskim stepeništem – reći će glasno.

   Kotoranka rođenjem, zaljubila se u barokni gradić gde strastveno da nikada nije želela da ga napusti. Poslednjih 40 godina radila je kao muzeolog i etnolog u kući pomorskog kapetana Vicka Bujovića čiji su barokni zidovi nikli 1694. Godine, a zatim kao direktorka peraštanskog muzeja i svih čudesnih krajičaka istorije koje je u Perastu brižljivo čuvala. Te divne priče kroz koje si teleportovan u prošlost, pričala je nesebično svakome ko je želeo da ih čuje

– Ali- dodaće – najbolje priče priča peraštanski kamen.

 I stepenice.
Gore, dole, gore – dole, u batu koraka po stepenicama, umoru koji savladava noge i uzdahu od napora, navire priča. Čuje se tihi Draganin glas.
– Iole suptilni osete odmah magiju koja obuzima. Naviru misli. Znate koliko je Perast bio veliki, moćan, blistav i intelektualan. Kada je Dubrovnik imao 19 plemićkih porodica, Perast je imao 12 – kaže Dragana.
 Ali, odavno već nema više plemstva u Perastu. Nestali su peraštanski velikani.
– Stopili se sa kamenom – reći će Dragana. – Javljaju se s vremena na vreme daleki, daleki potomci, uglavnom sa ženske linije. Pretežno iz Italije, gde ima Balovića ili Burovića koji nailaze kao turisti i sa čudom gledaju šta su njihovi praprađedovi stvorili ovde.
Nema više plemića, ali ima snobića – reče jedan zalutali Peraštanin upadajući u razgovor. Sve se novcem može kupiti. I naši su prodali kuće, grabeći novaca. Prodali su đedovinu.

-Đedovinuuu, …vinuuu – odzvanjalo je u baroknom salonu Vicka Bujovića.

perast i kamene priče


   – U 17. veku kada je Perast bio na vrhuncu moći imao je 2000 stanovnika, stotinak jedrenjaka. U vreme zemljotresa, koji nas je zaobišao, bogu hvala, bilo nas je hiljadu, a danas u gradu uspomena živi nas 270 – setno govori Marina Brainović, predsednica mesne zajednice. – Ali, nisu svi pravi Peraštani. Ajde, da kažemo da je od tog broja nas, autohtonih, polovina. Možda malo manje. Od pre desetak godina novi stanovnici Perasta postali su Englezi, Irci, Rusi, ima i bogatih Srba, novokomponovanih crnogorskih bogataša. Jedino još nema Majkla Daglasa i Ketrin Zite Džons koje su mediji uveliko preselili u neku od peraštanskih vila.
– Koliko mi znamo, oni su šetali crnogorskim primorjem, viđeni su ovde, kao i toliki drugi turisti i odjednom novine su ih uselile u Perast. Ma, hajte, hartija trpi sve. Nemamo saznanja da su išta kupili u Perastu – veli Brainović.
Bilo je bahatih pokušaja da se nešto i u drevnom gradu mimo tradicije gradi, ali meštani nisu dali.
– Gradić je zadržao baroknu patinu zahvaljujući starosedeocima. Odmah bi se bunili i zvali inspekciju čim bi nešto primetili. Zato je Perast isti kao i kada je bio na vrhuncu – kaže direktorka muzeja.
   Zimi je Perast mnogima turoban i pust. U stare palate uvuče se  vlaga, od mora i od kiše koja dobuje uporno, izbeljujući kamen  do prozračnosti. Ali ta turobnost je samo privid, opsena sa namerom da otera  nedostojne  drevne lepote, a dostojne nagradi lepotom kamenih priča.

                      Dijana Dimitrovska



JEDINSTVENO
Perast je sačuvao tri običaja iz daleke prošlosti. Prvi je mađ, drevni običaj da se 1. maja pozdravlja sunce, tada se kite hrastove grane kolačićima i flašicama bele kafe. Drugi je gađanje kokota (15. maja) puškama malog kalibra. I treći je fašinada 22. jula na dan Svete Magdalene, kada muškarci pevaju bugarštice i barkama odvoze kamenje do veštački napravljenog ostrva “Gospe od Škrpjela”, koje je baš tako i nastalo: nanošenjem kamena po kamena vekovima.

MAČ VUKA BRANKOVIĆA
PeraŠtanski muzej čuva mač koji im je poklonio hrvatski ban Petar Zrinski 15. maja 1654. godine, posle velike pobede nad Turcima. Smatra se da je pripadao Zmaj Ognjenom Vuku (despot Vuk Branković). Ukrašen je dragim kamenjem, a na sečivu je ispisana staroslovenskim molba “Svetom Nikoli za pomoć” i s druge strane “Sjeti me se gospode”. Bio je optočen zlatom, koje je nestalo dugotrajnom upotrebom. Imaju deo venecijanske zastave iz 16. veka, iz istog perioda portrete Matije Viskovića (admirala ruske flote) Marka Martinovića (otvorio jednu od prvih priznatih pomorskih škola u svetu), arhiv iz 1642. godine porodice Visković…

arheolog beograd cern dinastija dirigent doktor filozof gitara glumac glumica herceg novi hirurg istoričar jezik karcinom klasična muzika klavir knjiga književnica književnost kosmos more muzika muzičar narodno pozorište naučnik Nikola Tesla pacijenti pesnik pisac pozorište profesor reditelj rediteljka roker SAD slikar slikarka sloveni srbi umetnost virusi zemun zlato čovek

Ilija Rafailović, ribar kome je more dom

Ilija Rafailović, ribar kome je more dom

More je život, i bez njega za ribara nema smisla. Ali mora biti da je i moru dragu kad ima ribara. Jer kako bi drugačije izgledala tako savršena harmonija mora i ribara koja izgleda kao da jedno bez drugog ne mogu.

-Pa i ne mogu – reći će nam Ilija Rafailović, ribar sa stažom od celog života. – Ne može ribar ići na vodu bez ljubavi i strasti. Niti će mu more davati svoj rod ako toga nema.

    Nekada je Jadran bio raj na zemlji, ribe je bilo svakovrsne na sve četiri strane, a sada, vele ribari, od mora ostala je samo plava boja i betonirano dno sa vrlo malo života !

  –  Plastični otpad, fekalije i hemikalije sjedinjene, napravile su beton na morskom dnu – kaže Ilija. – Zagađenja su nesnosna. Zamislite samo koliko jedna porodica potroši deterdženta i hemikalija za ovo i ono. Zamislite sad tu velike zagađivače, hotele, na primer, kad ispuste sve te hemije u more…
    Za ribara  stigla su teška vremena. Još teža od onih tradicionalno teških.

  A seća se Ilija Rafailović, seća se vrlo daleko jer se s morem druži  najmanje pola veka, seća se da je vazda bilo teško. I kada se u ribolov išlo malim čamcima, a riba solila i sušila, a zatim kilometrima nosila do Cetinja, peške ili na magarcu, gde se menjala za brašno i meso… I danas je teško, kada se ribari modernim brzim čamcima. Svejedno se  po suncu i kiši satima bacaju i izvlače mreže dok se  na napune korpe.
– Eh, muka je to velika – kaže s uzdahom Ilija koji se seća odlično i svoje sedme godine kada ga je otac, zajedno sa braćom, prvi put iz rodnih Rafailovića poveo na pučinu. Otada, ribarili su neprestano i više ih niko i ništa nije moglo odvojiti od mora. Ribarenje je strast, i ljubav i bez toga se ništa drugo ne može ni raditi.
   -Ali u osnovi – kazaće Ilija – ribari su sirotinja. U Španiji, Grčkoj, Italiji, pa i kod nas. Težak je to posao. Sa strane izgleda lep i lak. Ploviš i loviš. Nije tako. Biju te sunce, vetar i kiša, i talasi… I tako satima.


A kada se napune mreže, ako je sreće, onda ulovljenu ribu valja očistiti. Radi se to odmah na čamcu. Čiste se škrge, vadi iznutrica da riba bude zdrava i sveža, što duže. Jer ako joj uđu bakterije u škrge, gde je najosetljivija, može da se baci. Riba se zato kvari od glave.
   I ne mora zapravo ništa da kaže ribar Ilija Rafailović. Njegove ruke, grube i ispucale i čestite, govore same.
  One kazuju kako su, u toj kući na obali mora, lovili ribu i teško zarađivali za život i njegov pradeda Ilija, deda Martin, otac Boško, pa, onda on, Ilija Rafailović i njegova braća, Dušan stariji i Branko mlađi. Oni se nadaju da će i njihovi sinovi nastaviti. I da će se prepoznavati baš po tim rukama. Grubim, smirenim i čestitim rukama koje kad miruju deluju kao da  se odmaraju.
– Ne žalim se – kaže Ilija – ali žao mi drugih. Teško se zarađuje ribarski hleb.

Ne može svaki ribar da živi od ribarenja. Koče su u lošem stanju. Država tu ništa ne pomaže. Ona samo hoće da forsira turizam, ali neće i ribare. A bez ribara i ribe, nema nacionalne kuhinje. Nema turizma!


   Stekli su Ilija i njegova braća dovoljno. Zajedno, zaokružili su porodični biznis: udružili su ribarenje sa restoranom najčuvenijim na primorju. “Tri ribara”, kako bi se drugačije zvao kad je njih trojice braće i sva trojica ribari. Tu je najbolja riba na obali, uvek sveža.

  Nekada su Rafailovići bili preslatko ribarsko naselje sa razglednice, a danas je mesto neprepoznatljivo, okovano betonom i višespratnicama. Sve se promenilo ali Rafailovići ne zaboravljaju ko su.
– Mi smo Srbi i naši su preci Srbi. Kad smo selili mog pradedu u zajedničku grobnicu, pronašli smo za to dokaz. Sa njim je na put pošla i crnogorska kapa koju je pradeda za života nosio. Kapa se raspala ali su od nje ostala znamenja. Četiri ocila. Eno ih, uokvirena, stoje na zidu. Da se zna da su crnogorska znamenja bila srpska i da smo mi Srbi – govori Ilija, pokazujući na zidu četiri ocila.

   Najviše od svega Ilija razmišlja o moru. Seća se svega što se zbilo na moru. I smrti jednog delfina.

 – Za ribare je smrt delfina velika nesreća. Desi se, naravno, da se uplete u mreže, nekada uspemo da mu pomognemo da izađe, ali nekada ne. Ja nosim jednog delfina na duši i mnogo mi je teško. Upleo se u mreže i nije mu bilo pomoći. Tog dana, i danima kasnije, ništa mi nije išlo.

   Seća se sa tugom dana kada je more bilo čisto kao suza, a prava, divlja riba  u izobilju. Više nije tako.

   – Sada i mi ponekad kupujemo ribu. Uzgojenu. Sve je manje divlje ribe. Perspektiva je, nažalost, u uzgoju – reče zagledan u plave daljine, a posle male pauze s nekim teškim umorom još je dodao:

   –   Nestaje ribe a sa njom i ribara.

    Niotkuda, s mirnog mora jedan talas zapljusnuo je pešćanu obalu i u paramparčad razbio  neprijatnu tišinu koja se beše stvorila. Ilija ga je kratko odmerio, posle čega je njegov izraz lica postao blag.  Kao da je i njega more uverilo da to ne može biti.

                             Dijana Dimitrovska

arheolog beograd cern dinastija dirigent doktor filozof gitara glumac glumica herceg novi hirurg istoričar jezik karcinom klasična muzika klavir knjiga književnica književnost kosmos more muzika muzičar narodno pozorište naučnik Nikola Tesla pacijenti pesnik pisac pozorište profesor reditelj rediteljka roker SAD slikar slikarka sloveni srbi umetnost virusi zemun zlato čovek

Milivoje Dukić,  jedriličar svetske klase

Milivoje Dukić, jedriličar svetske klase

    Milivoje Dukić je jedriličar svetske klase, i kakav god talas da ga ponese, on je na vrhu, nikako ispod. On jedri spretno i brzo, upravlja jedrilicom kao da je deo njegovog tela, oseća vetar i struje i uopšte, na moru se snalazi  kao na kopnu.

-Moji roditelji, kao da su znali da treba na vreme da se iz brda sa Cetinja, gde su živeli, spuste na  more, u Herceg Novi. Tu sam naučio prvo da jedrim, a onda i da  plivam – kaže Milivoje Dukić.

jedrenje

  o Kada si imao svoje prvo vodeno krštenje?

– Krštenje sam imao na svojoj prvoj medjunarodnjoj regati na Hvaru, 2003 godine. Bilo nas je četvoro u ekipi. Ja sam bio najmladji. Naš trener je ostao na obali. Nismo imali, zbog nedostatka novca, gumenjak kojim nas obično trener prati na takmičenjima. Te sedmice vetar je bio ekstremno jak, a mi  smo bili sami na moru. Trener nas je pratio dvogledom sa obale koja je bila udaljena 4 milje. To nam se tada činilo kao da je udaljen 40 milja. Bio sam uplašen, zaista. Ali, istovremeno, tada sam probio svoj prag straha za jak vetar. Posle toga sam imao puno više motiva za jedrenje i više se nisam toliko bojao.

o Da li si se ikada uplašio mora?

–  Imao sam čestih susreta sa nevremenom.  Jedriličarstvo je sport direktno vezan uz prirodu, to traži od mene da se konstantno prilagođavam vremenskim uslovima sa kojima se suočavam. To ujedno i znači da je jedriličar  dobar  onoliko koliko brzo uspe da se adaptira na nove uslove.

oKoji ti je bio najgori trenutak na moru?

-Bio je to momenat kad sam bio previše tvrdoglav da poslušam trenera. Dan je počeo sa suncem i dobio sam savet od trenera da ne idem na otvoreno more jer će se vreme u toku popodneva pogoršati. Na moru vam je tako, nikada ne možete dati dužu prognozu, menja se iz časa u čas. Nisam poslušao i odlučio sam se da krenem po svome. Kada sam došao blizu ostrva Mamula okrenuo sam se prema Herceg Novom i video crni oblak sa kišom koji ide prema meni. Shvatio sam da sam pogrešio i odlučio sam da nadjem zaklon. Oblak sa kišom je došao velikom brzinom, grmelo je svuda oko mene. Bilo je strašno. Momenat koji je obeležio taj trenutak je munja koja je prostrujala 100 metara ispred mog broda. Posle toga mi je bilo jasno zašto se  slušaju stariji. Ćutao sam šćućuren i uplašen na jedrilici i kao da me sunce ogrejalo kada sam video trenera kako dolazi po mene. Vratili smo se u klub srećni. Taj trenutak ostao mi je urezan u sećanje kao jedan od najtežih.

oKoji ti je najbolji trenutak vezan za more?

– Moj najbolji trenutak je poslednja regata finala Evropskog juniorskog prvenstva gdje sam završio prvi i time osvojio drugo mesto u generalnom plasmanu medju najboljim juniorima Evrope. A onda učešće na Olimpijskim igrama u Londonu 2012. i Rio 2016.godine bili  su odličan pokazatelj kvalitetnog rada.

 o Ššta je to što presudi da je neko prvi a neko drugi, ili deseti? Ta, mala – velika razlika?

– Ja mislim da je tajna najboljeg što nikada ne odustaju. Jeste tu presudna i motivacija i odlučnost i istrajnost i vera i ljubav, ali najjača je misao: Nikad ne odustaj!

  I još ovo. Da bi neko bio najbolji u nečemu što radi podrazumeva se da mora da voli, veoma da voli to što radi.

o Kakav je osećaj kad radiš ono što voliš i još si najbolji?

– Taj osećaj slobode i neograničenih misli, to je nešto fantastično. Ispunjava te celim bićem.

  oMnogo je  priča ispričano o moru, šta si ti naučio od mora?

milivoje dukić

– Od mora sam naučio da poštujem prirodu, a kao nagradu za to dobio sam slobodu.

  o Slobodu u smislu…?

– Sloboda misli, sloboda pogleda, zvuka mirisa, slobodu da  bude čovek. More je život za jedriličara, a smisao života je jedrenje.

–  Veoma sam zahvalan na svemu što imam, i to osećanje zahvalnosti čini me veoma srećnim. Trudim se da  budem bolji sportista ali i bolji čovek zato što znam da te dve strane moraju istovremeno da se  razvijaju.

  oKoje su za tebe najdragocenije ljudske vrline?

-Poštenje, hrabrost odlučnost i volja.

  o Da li je i kod slučaj. „jednom mornar – uvek mornar“ ?

– More daje smiraj, mudrost, more uči i, sa mora se  mnogo bolje vidi kopno i sve ono što nas na kopnu tišti i muči.  Često se desi da imate probleme koji vas jednostavno zatrpaju i uguše. A onda se otisnete na more i sa pučine vidite da ti problemi nisu uopšte toliko veliki! Odatle vam sve izgleda mnogo bezbačajnije i manje. Zapravo shvatite da more – leči.

more leči milivoje dukić




o Sećaš se svog najneobičnijeg trenutka?

– Najneobičniji trenutak je bio kad mi je trener saopštio, posle treninga, da je ajkula plivala  na 20 metara od mene. Bili smo na Evropskom prvenstvu na Las Palmasu (Gran Canaria,Atlantski okean)- kaže Milivoje Dukić.
 

o Da li loš čovek može da voli?

– Sigurno,samo ima druge norme verovanja i ponašanja.

O Sa kim  ni po koju cenu ne bi voleo da se nađeš u istom čamcu?

– Sa osobom koja je  jednako nestrpljiva kao i ja – kaže Milivoje Dukić.

Dijana Dimitrovska

Vidi još: Spust u najdublju rupu na svetu