Svi srpski vladari, knjiga autora Nebojše Đorđevića i Dijane Dimitrovske, predstavljena je u sali „Ivo Andrić“ na beogradskom Sajmu knjiga.
O ovoj knjizi govorili su direktor izdavačke kuće Mali Nemo Milan Orlić, recenzent knjige, istoričar Nebojša Jovanović i sami autori.
Izdavač je predstavio knjigu kao poduhvat kakvih nikada nije dosta u srpskoj istoriografiji i kulturi. Zahvalio se autorima na predanom istraživačkom radu bez čega takvo delo ne bi ni moglo da nastane.
-Veoma mi je drago što sam dobio priliku da budem izdavač takve knjige koja je značajna za istoriju ali je istovremeno i pisana jednim pitkim, književnim stilom – rekao je Milan Orlić, dodajući da knjiga “ Svi srpski vladari“ može da se čita i kao hronološka celina, i kao zasebne priče, kao i da je namenjena svim generacijama, od dečjeg uzrasta do odraslih ljudi.
Istoričar Nebojša Jovanović je rukopis ocenio očekivanim uspehom, budući da je sa autorima već sarađivao i poznaje njihov rad. Osvrnuo se na detalje ubistva kneza Mihaila na Košutnjaku, podsećajući prisutne da tuda verovatno stalno prolaze i da duh nesrećno stradalog srpskog kneza, jednog od najprosvećenijih i najobrazovanijih vladara tu obitava.
Pisac i novinar Dijana Dimitrovska zahvalila se izdavaču što se odlučio da štampa knjigu, što ih je, kako je navela, učinilo veoma srećnim, a „nadam se i još ponekog iz publike kada knjigu pročita“.
-Knjiga je nastajala dugo i predano – rekla je Dijana Dimitrovska. – Kamen po kamen, ličnost po ličnost, iz veka u vek, gradili smo ovo zdanje u koje smo smestili 38 vladara. Ako ste se ikada zapitali koliko je vladara od prvog Nemanjića do poslednjeg srpskog kralja Petra II Karađorđevića bilo, onda je odgovor – 38. Počeli smo od rodonačelnika dinastije Nemanjić, Stefana Nemanje, koji je bio značaj ne stoga što je bio prvi u nizu, već zato što je, kako je zapisao njegov sin i biograf, Stefan Prvovenčani, bio “ sakupljač izgubljenih delova svoga otačastva i obnovitelj“.
On je, dakle, sakupio ono što je nekada bilo celo. Pre Stefana Nemanje postojala je država i to kakva. Akademik i istoričar Miloš Milojević nabrojao je 53 vladara u prenemanjićkom periodu. Ali, mi se još nismo usudili da zakoračimo u to daleko i maglovito doba, za koje nedostaje mnogo podataka i koje, budući da je na rubu istorije i pseudoistorije, ume da da sklizne u svoju suprotnost. To ne znači da nećemo obrađivati i to duboko prošlo vreme.
Autorka je istakla da je u rukopisu 38 vladara sa različitim titulama, od župana, kraljeva, careva do despota.
_ Tu su neverovatne privatne povesti naših vladara koje deluju kao film – istakla je Dijana Dimitrovska. – Ako pomislimo da se nešto prvi put događa, varamo se. Sve se već dogodilo. Sve je već bilo, samo su glumci drugi. Imali smo kralja koji se pet puta ženio, pa smo imali kralja koji je zaveo katoličku monahinju, pa kralja kome su oteli ženu, pa kralja koji se dva puta ženio istom ženom, imali smo vladare koji su svoje sinove koji su ustajali protiv očeva, tako surovo kažnjavali da su ih oslepljivali, onemogućujući im da ikada sednu za presto jer slep čovek u srednjem veku nije mogao da vlada.
Ali s druge strane, od kada je jedan Nemanjić, Sveti Sava osnovao samostalnu srpsku pravoslavnu crkvu, nastalo je dvojstvo – vladar i crkva – koje je donelo mnogo dobra. A zatim, kada se iz dvojstva rodi trojstvo – vera-kralj-otadžbina- Srbija će dobiti najsnažnijeg zaštitnika jer ništa tako ekfikasno nije čuvalo granice, državu i narod kao to univerzalno trojstvo.
– Zahvaljujući tom trojstvu, ostalo nam je u nasleđe na hiljade veličanstvenih hramova kojima se dive pokolenja i koji i danas predstavljaju izazov i graditeljima i umetnicima. Nažalost, mnogi od njih nisu na teritoriji Srbije ali su u našim srcima i molitvama.
-Ogromna reka vremena ulila se u ovaj rukopis i iz njega izlazi kao potok koji žubori i pripoveda o tom slavnom vremenu i događajima, ne dozvoljavajući čitaocu da to vreme i naše pretke zaboravi – kazala je Dijana Dimitrovska. – Takođe, ova knjiga je jedan mali kamen koji drži branu nadirućem globalizmu koji sve uniformiše i boji u jednu boju, ne dozvoljavajući osobenost ni državi ni čoveku.
Nebojša Đorđević, publicista i novinar istakao je da je rad na knjizi bio naporan ali i da je istovremeno predstavljao za njega veliko zadovoljstvo bez koga, kako je rekao, ne može da nastane ništa ni dobro, ni lepo.
-Trudili smo se da od toliko informacija i toliko “ debelih“ istorijskih tomova napravimo pitke i kratke priče i nadam se da nam je to pošlo za rukom. – rekao je Nebojša Đorđević i dodao da su priče začinjene književnim duhom .
Govoreći o srednjovekovnoj Srbiji autor je istakao da ona ne samo da je bila samostalna već je bila i poštovana i cenjena od svih evropskih država toga vremena.
-To se najbolje vidi – kazao je Nebojša Đorđšević – po sporazumima i ugovorima koje je Srbija potpisivala, ali i po tome koliko su eropske države želele da im Srbija bude saveznik i prijatelj, pa su često svoje ćerke princeze, sestre i bliske rođake udavali za srpske vladare. U međunoradnim diplomatskim ugovorima srpski jezik, kako je zabeleženo u dubrovačkim spisima, bio je jedan od tri međunarodna diplomatska jezika,pored turskog i grčkog.
Gledano geografski, i tada, kao i sada Srbija se nalazila na ruži vetrova, gde je Srbija bila ruža a vetrovi, jači sa zapada nego sa istoka, oko nas, često razorni kojima je ona odolevala.
-I ne samo politički, zapad je pokušavao i verski da nas preoblikuje. Za sve nas, i one koji su rođeni u prošlom veku i u ovom, ovo je knjiga koja ukazuje da treba da budemo ponosni na svoju istoriju, veru i baštinu, pa čak i malo uobraženi. U tome će svakako pomoći i ova knjiga koja je za nezaborav naše istorije.
Svi srpski vladari, knjiga autora Nebojše Đorđevića i Dijane Dimitrovske,koju je štampala izdavačka kuća Mali Nemo, biće predstavljena na Sajmu knjiga u Beogradu, koji počinje sutra i traje do 27. oktobra.
Ova knjiga sažima 9 vekova srpske istorije i predstavlja 38 vladara, koliko je, inače, Srbija imala u svojoj istoriji počev od Stefana Nemanje, rodonačelnika dinastije Nemanjić do poslednjeg srpskog kralja Petra II Karađorđevića.
Rukopis Svi srpski vladari nastajao je dugo i uporno, kako su istakli autori.
– Cigla po cigla, ličnost po ličnost, iz veka u vek, gradili smo ovu kuću srpskih vladara. U veličanstveno zdanje istorije smestili smo 38 ličnosti koje su kroz istoriju vodile srpski narod. Krenuli smo od dinastije Nemanjić, od 12. veka. U period pre Nemanjića, koji je baš dalek, maglovit, nejasan i neuhvatljiv, nismo se usudili da se uputimo, što ne znači da se nećemo. Poznato je da je srpska država pre Nemanjića bila jaka, da je imala nekoliko dinastija, i svoje uspone i padove. Bila je to država koja je imala svoju celinu, a zatim izgubljene delove, kako Stefan Prvovenčani navodi za svoga oca Stefana Nemanju, kazujući da je on „ skupljač izgubljenih delova svog otačastva i obnovitelj”. U ovom rukopisu su vladari za različitim titulama: srpski župani, kraljevi, carevi, despoti koji su rukovodili državnim tvorevinama i organizacionim društvenim strukturama: kneževinama, kraljevinama, carevinama,despotovinama. Imali smo čak i despote, a da uopšte nismo imali državu u pravom smislu reči već prosto izbegli srpski narod pred turskim osvajačima koji je potražio spas u Ugarskoj. Imali smo i (poslednjeg) srpskog kralja koji nije imao ni kraljevstvo ni domovinu. Krenulo sse od prvog Nemanjića, od rodonačelnika ove dinastije, koji je počeo da stvara državu koja će u srednjem veku imati nesagledivne razmere, ali će kasnije, tokom svoje istorije biti i na kolenima, ili je uopšte neće biti- kazao je Nebojša Đorđević.
-Ovaj rukopis je kao film. U njemu može da se „vidi“ kako su živeli vladari i njihove porodice, kakvo je bilo država, narod, susedi, vojska, naoružanje, stanovanje, putevi…On je neka vrsta razglednice: ekonomske, etnološke, vojne, diplomatske, psihološke razglednice iz 12,13. i tako redom do 20.veka. U ovom rukopisu se može sagledati kako se razvijala država ali i crkva, dva stuba neraskidivo vezana, koja su jedno drugo podupirali i nadograđivali. Od kada je jedan Nemanjić, Sveti Sava formirao samostalnu srpsku crkvu, svi srpski vladari su za nju bili izuzetno vezani. Oni su za života gradili svoje veličanstvene zadužbine, po završetku vladanja predavali se monaškom životu, a neki su i posle smrti postajali sveci. Istorija nas uči da je u tim vremenima ukorenjeno moćno, univerzalno trojstvo: vera, kralj i otadžina koje je najsnažnije čuvalo državu. Zahvaljujući tom trojstvu, ostalo nam je u nasleđe hiljade predivnih hramova, zadužbina naših vladara i velikaša, znakova da su ti ljudi nešto učinili za državu, narod i buduća pokolenja. Tragična novovekovna istorija, nažalost, otela nam je deo teritorije, a sa njom je odvojena od matice i srpska baština. Te zadužbine, manastire, crkve, rodna mesta, kamene mostove i nestale dvorove čuvamo u sećanju i na ovaj način – kroz zapise, istorijske priče i podsećanja. I, nadamo se, da tako gradimo svest da ono što je deo naše kulture, tradicije i istorije – nikada ne sme da se napusti i zaboravi. Ogromna reka vremena od devet vekova ulila se u ovaj rukopis i iz njega izlazi kao mali potok, koji žubori i priča priču o prošlim vremenima, ne dajući čoveku da je zaboravi- istakla je Dijana Dimitrovska.
Bila je subota, pazarni dan. Malena pijaca svijena uz zidine drevnog grada kipi od tereta divnih crvenih narova, sunčevih limunova, zvezdanih mandarina i svih zelenih nijansi povrća, kojoj povici prodavaca daju razigranost, pa izgleda da se sve uključilo u radost života i da se sve na tom trgu, samo za sebe, takmiči u ljepoti.
Kroz tu živost i radost upravo promiče jedna prilika. Vidi se odmah, ne dotiču ga veseli povici, ni sjaj i raskoš prirode, ne vidi ni onu lijepu prodavačicu, rumenu kao i same jabuke koje je poređala u piramidu, ni blistavu vodu na kojoj se odmara sunce. Na trenutak kao da mu je pogled pao na mrtve oči jednog krupnog zubaca koji je upravo izdahnuo, ali ih je smjesta pomjerio i vratio se u onu prazninu koja mu danima zaokuplja lice.
Prošao je pored te riznice života tromo i bezvoljno, ušao kroz gradsku kapiju i zaputio se ka tvrđavi nesvjestan okoline. Topao ljetnji dan za njegovo tijelo nije bio stvarnost, čelo mu je blijedo, sunce ne dopire do kože; bila je hladna, beskrvna i siva. U glavi je vladao smiraj, kao pred oluju. Nestalo je one groznice koja ga više od godine nosi kao ciklon, bacajući ga sa jednog kraja malene sobice u kojoj je živio na drugi, grčeći njegovo tijelo u bol svakog mišića. Počelo je onog dana kada mu je pred očima morsko oko progutalo Mariju. Ne bijaše stigla ni do četvrte godine kada sestrica potonu u vodu baš pred njegovim očima. Sirota mati borila se za vazduh godinu dana, a onda se, s olakšanjem, prepusti smrti da je povede. Nije ga krivila. Imala je samo taj pogled koji je bio rječitiji od riječi…
Prošlo je šest mjeseci kako je i majku ukopao, a strašne prikaze pohodile su ga svake noći. Dvije prilike, ni žene, ni vještice, slijetale su na njegov prozor ispod samog tavana u trošnoj, pomalo strašnoj kući, pokušavajući da uz škripu otvore stare ramove i ubace u njegovu bijednu sobu dvije prilike, kao kreč bijele. Jedna je bila malena, druga odrasla i, kada bi bolje zagledao, vidio je da su to mati i sestra.
Svake noći od kako je majku ukopao, dolazile su pred zoru i nestajale put kotorske tvrđave. Mjeseci su prolazili, a on je venuo, nemoćan da spava, nemoćan da ne spava. Pokušavao je da se odupre, pio je ljekove, a jedno prijepodne čak je zakucao na vrata Vide vračare, koja mu je bacila olovo i očitala pagansku magiju. Voda u koju je stavila makaze, prsten, krst i ključ, izrodila je od vrućeg olova samo iglice. To je bilo zlo. Strašno zlo. Neko te je prokleo – rekla mu je Vida. Sav si u čvorima. Moram ti naći sveca. Uzela je sa stare kredence pet kašika i dugo ih savijala u papirnate salvete. Kada ih je poređala na sto, rekla mu je da ustane, da se prekrsti i kaže ime sveca za koga je mislio da ga čuva. Prvo je rekao ime porodičnog sveca. „Bože pomozi, mene čuva Sveti Nikola“. Starica je odvrnula kašike ali nijedna ne ispade iz salvete. Išli su dalje. On je ustajao, krstio se i govorio imena svih svetaca koji su mu pali na pamet, a ona je bacala kašike, začuđena što nijedna ne pokaza zaštitnika.
„Ti nemaš sveca, možda i ne vjeruješ u Boga“, sumnjičavo je upitala vračara.
Nije imao volje da objašnjava da se sa Bogom nikada nije ni sastajao, a tek poslije one tragedije počeo je čak otvoreno da ga mrzi, da vodi sa njim duge i zlobne rasprave u kojima je bog ćutao, priznajući krivicu.
Starica je brzo shvatila i zbunjena od nevjerničke neprijatnosti uputila ga u ostatak obreda. Otišao je do mora i u vodu bacio sve one oštre olovne iglice, koje su simbolizovale zlo. „Neka svo zlo ide niz vodu a dobro uz vodu“, – promrmljao je, okrenuo se i otišao bez osvrtanja.
Uveče, našao je jedno kudravo kuče koje poprska onom zlom vodom, uplašen mišlju da ono od njegovog zla može i uginuti, okupao se očišćenom vodom a jednu čašu napunio do vrha i stavio je na prozor da prokletinje otjera. Zaspao je smiren.
Ali pred svanuće, utvare su se pojavile. Ovoga puta pojačane još jednom prilikom, strašnijom od one dvije, koje su, lebdeći, držale mrtve. Ta treća izvukla ga je iz postelje, odvela na jednu prozračnu livadu okupanu bijelim mlijekom u kojem je trebalo da se udavi. I u času dok je taj bijeli otrov ulazio u njegove oči i uši, punio polako pluća, nemoćna da dišu, pojavio se prvi jutarnji zrak sunca. Sve je u trenutku nestalo, a one nakaze koje su stajale na proplanku i gledale kako guta mlječni otrov, u horu su izgovorile: Smrt traži smrt.
Bio je potpuno pri sebi kada se obukao i krenuo čvrstim korakom na tvrđavu. U svijet smrti.
Još se čuo žagor grada kada se popeo na prastare zidine sa kojih su svakog jutra polijetali njegovi demoni. Popeo se na najvišu kulu, prezrivo bacio pogled na ljepotu koja se odatle prostirala po divnom zalivu, raširio ruke kao soko i zakoračio u bezdan. Oslonac lijeve noge još mu je bio na kamenu kada ga nešto silovito okrete i on vidje kameni most i natpis „Pestingrad“.
Spustio je ruke niz tijelo, sišao sa zidića i vođen tom silom, uputio se ka mostu na kome ubrzo ugleda mlad Mjesec i kroz njega vilu. Kotorsku vilu! Alkmenu! Priča, dakle, nije bila bajka. Vila postoji! Sjedela je mirno češljajući divnu svilenu kosu. Ništa nije govorila. Sam njen pokret, i njena prilika, u carstvu u kome je sve lebdjelo i treperilo, mnogo, mnogo ljepše nego ovaj kotorski zaliv, bili su nedohvatljivi ljudskim rečima.
Stajao je tako opsjednut sve dok vila nije isplela dvije pletenice, otrla svilene niti sa glave i pustila ih niz kotorsku strminu pravo na grad. Još su svjetlucale kao zraci najsjajnijeg sunca, kada se sa mora pojavila zlatna lađa. Uzela ga je za ruku, a u stvari uopšte ga nije dodirivala, i on se našao u zlatnoj lađi u kojoj je sve bilo glatko i meko, toplo i lako. Nije osjećao nikakav bol, ni misli, a tijelo kao da je bilo od magle.
Vratili su se pred noć, ona ljupka i smirena, on očaran. U njegovim očima pojavila se prva iskra. Večerali su u Vilinom gradu na prostranom trgu na kome sve bješe od prozračnog kamena, i teškog i lakog u isto vrijeme. Sve stvari prinosile su se same. Nestajale su u stvaranju i stvarale se u nestajanju. Jeo je bez sitosti i bez gladi, pio je bez žeđi i bez pretjeranosti. Sve što je kušao bilo je strano i jedino čega se i danas sjeća bio je ukus cvijeta paprati. Ćutali su, a opet čuo je viline misli i riječi, ništa nije govorio a vila ga je čula. Onda je zaspao, pošto mu je Alkmena pokazala kako da spava i probudio se, čvrst i jak, prije prve sunčeve niti, taman da vidi kako se vila otpušta u nebo i kako sa njene raspletene kose po Kotoru pada nevidljivi zlatni prah, polako, polako, kao što pada snijeg…
Sa zidina kotorske tvrđave sišao je u zoru, kupajući se u zlatnom prahu vilinom, u kojojem su kupaju svi oni koji jednom prođu gradske zidine i zauvijek očarani sanjaju grad i ulice i nebo i vile.
Otada su ga viđali kako šeta kotorskim ulicama, uvijek sa onim čupavim kučkom koji, na sreću, ne bješe uginuo od njegovog zla. Bili suskladni kao jedno biće. I kada bi on zastao i blaženim pogledom gledao u nebo, i onaj kučak uradio bi isto. Držali bi tako lice kao da žele da osjete snijeg. Onda bi, ozareni, šetali kotorskim ulicama, zagledajući u lica turista.
KOTOR
Kotor je jedan od najstarijih i najmističnijih gradova na granici Istoka i Zapada. Datira od sredine 3.veka p.n.e. kada su njime vladali kralj Argon i kraljica Teuta. Jedna od brojnih legendi o postanku Kotora govori da je grčka vila Alkima, Alkmena( Snažna), koja je živjela u pećini savjetovala ljudima da grad osnuju na obali mora, ne u brdu,jer “tu nema ni brodu pristaništa, ni konju pojilišta”.
Živeti u izgnanstvu, veoma je teško. Ali umreti u tuđini, tuga je nemerljiva. Širi se ona nezaustavljivo sa tih tihih, senovitih mesta na kojima nema namernika da ostavi cvet. Tišina humki uraslih u travu, poruke u kamenu koje je okrnjilo vreme i misao o samotnosti u belom svetu, pokrenula je autorku da okupi ljude značajnu za srpsku istoriju koji su umrli daleko od svoje otadžbine, da budu zajedno bar na papiru. Mnogo je srpskih velikana sahranjeno daleko od rodne Srbije.Nebesnici srpskog roda. Od podobnih i nepodobnih, manje krivih i više krivih, onih koji su bili na pravoj strani i onih na pogrešnoj, od srednjovekovne do komunističke Srbije nicale su humke širom sveta. Od Vladisilava Drugog (sin srpskog kralja Dragutina), preko ustanika za vreme Turaka, članova srpskih dinastija Karađorđević i Obrenović, do kompletne jugoslovenske vlade u izbeglištvu, generala, oficira, običnih ljudi koji su umrli sanjajući svoju domovinu… Grobovi su njihovi svuda: u Albaniji, Americi, Bugarskoj, Engleskoj, Italiji, Kanadi, Rusiji, Mađarskoj, Švajcarskoj… Neki su vraćeni u domovinu: urna sa pepelom Nikole Tesle stigla je u Srbiju 1957, testamentalna želja Jovana Dučića da bude sahranjen u zavičajnom Trebinju ispunjena je 2000. godine, na Oplencu u dinastičkoj kripti vraćeni su posmrtni ostaci Karađorđevića: kralj Petar Drugi i supruga Aleksandra, njegova majka Marija, princ Andrej, knez Pavle, supruga Olga i sin Nikola…U Srbiju je stigao i Slobodan Jovanović kojme je izbeglištvo bila sudbina: rodio se u izbeglištvu, umro je u izbeglištvu, a počiva u svojoj domovini. U ovoj knjizi je trideset i pet ličnosti važnih za našu istoriju koji su umrli u tuđini. Ima ih sigurno još koje nisam obuhvatila. Neke sam izostavila namerno, posebno one iz daleke prošlosti jer o njima nije bilo dovoljno podataka da se napiše priča, druge slučajno, treći tek čekaju da ih “ otkrijem“. Budući da je ovo prva knjiga koja je na jednom mestu sve njih okupila, najteži posao bio je najpre pronaći koji su to znameniti Srbi umrli u inostranstvu. Kada je ovaj rukopis počeo da nastaje, internet nije bio od velike pomoći jer nije imao dovoljno podataka o ovoj tematici. Generalno, kada je tačnost u pitanju, i nije od pomoći jer se „od šume ne vidi drveće“: informacije su nepouzdane i veoma često netačne, a ne navode se ni izvori, što može da zavede čitaoca i napravi veću štetu nego korist. Za informacijama sam tragala „ručno“, listajući enciklopedije, knjige i rodoslove. Veliku zahvalnost dugujem mom suprugu Nebojši Đorđeviću koji mi je u tom ogromnom i mukotrpnom poslu najviše pomogao. Najteži deo posla obavili smo zajedno, a onda je usledilo pisanje priča o ljudima koji su zadužili srpsku istoriju, nazvala sam ih nebesnici srpskog roda. Dobar deo tih ličnosti naši istoričari su obradili i postoje izuzetno ozbiljne i dobre knjige o njima. Ali, takođe, ima i onih ličnosti o kojima se malo pisalo, kao, recimo Čučuk Stana, Vukašin Mrnjavčević, Teodor Janković Mirijevski, Ljuba Stojanović, Jelena Karađorđević Romanov… U svakom slučaju, u rupkopisu su ljudi koji su nas zadužili. Red bi bilo da im se odužimo. Ja to činim na ovaj način, okupivši naše blistave zvezde zajedno u ovoj knjizi, sa nadom da će država činiti svoje i vratiti posmrtne ostatke svih onih koji su ostavili traga u istoriji Srbije – kući. Do tada, biće zajedno – bar u ovoj knjizi.
Autorka
Ti si jedan, početak svih brojeva i osnova svih gradnji.
