Šibali su manastir Gomirje vetrovi i cepali ga gromovi, ali je on izdržao sve nevolje i samo je jednom pao i ostao pust. Ali je ustao, kao i toliko puta pre toga, naš najzapadniji pravoslavni graničar.
Istorija manastira koji je dobio naziv po selu Gomirje u Gorskom kotaru, u Hrvatskoj, zapravo je istorija stradanja srpskog naroda.
Rođen je iz stradanja, u 16. veku kada su se Srbi, u većem broju, doselili u taj kraj, bežeći pred Osmanlijama koji su preplavili Balkan i koji su tražili odmazdu za učešće Srba u odbrani Klisa 1596.godine Nažalost, Klis je pao, a Srbi iz Dalmacije, Like i Bosne tražili su spas idću severozapadnije. Srbi uskoci, koje je vodio uskočki general Lenković 1597. godine stigli su tako do ovih krajeva, gde su ih austrougarske vlasti naseljavali na strateškim mestima kako bi branili monarhiju od upada Turaka.
Velikaške porodice Zrinski i Frankopani dali su im zemlju, želeći da pored vojnika dobiju i kmetove.
Tako je nastala Vojna krajina, najgore mesto za život, gde će srpski narod krvariti u neprekidnim nastojanjima da zaustave turske pohode na Evropu.
Na novoj zemlji, koju će vremenom otkupljivati i zaraditi, grof Frankopan im je dozvolio da sagrade malu kapelu u kojoj će pravoslavni sveštenici bogoslužiti. Zabeleženo je da je tom prilikom iz manastira Krka u Dalamciji stiglo u Gomirje brojnije monaštvo među kojima su bili Aksentije Branković, Visarion Vučković i Mardarije Orlović. Ovi monasi su podigli oko 1600. godine mali drveni manastir i crkvu posvećenu Rođenju svetog Jovana Krstitelja, a vremenom će Srbi graničari otkupiti od grofova Frankopana zemlju na kojoj je manastir i crkva i metoh. Od kule osmatračnice koju je grof Krsto Frankopan sagradio 1621. godine kako bi srpski graničri mogli da osmatraju Turke, sagrađen je zvonik, uz dozvolu.
Crkva, sveštenstvo i narod žive u teškim uslovima, ali će im tek biti teško kada Rimokatolička crkva započne unijaćenje Srba koje su austrijske vlasti i zagrebački biskup podržavale i gurale. Hapsili su pravoslavne sveštenike i monahe, bacali ih u tamnice i mučili. Ostao je trajno zabeležen marčanski unijatski episkop Teofil Pašić (1739–1744).
Aaustrougarske vlasti odvode 7 monaha na Maltu da voze galije kao kaznu jer nisu propagirali pokrštavanje u narodu.
Ipak, Gomirje uspeva da raste i da se razvija, pa manastir postaje prvo sedište episkopije za Krajinu. Crkva se oslikava, sređuje, dograđuje. Cveta i škola ikonopisa koja je 1762.godine otvorena pod rukovodstvom Simeona Baltića koji je na poziv vladike Danila Jakšića i igumana Teofila Aleksića došao iz Kijeva, gde je izučavao ikonopis. On sa svojim učenicima Lukom Nikšićem, Đorđem Mišljenovićem i Jovanom Grbićem izrađuje novi ikonostas i ikone. U manastiru rade i prepisivači, postojala je i čuvena knjigoveznica čiji se povezi prepoznaju po specifičnoj i originalnoj ornamentici.
Ali starog,izranjavljenog graničara nevolje će opet zadesiti. Za vreme Prvog svetskog rata austrougarske vlasti od njega će napraviti logor za politički optužene srpske sveštenike. Zabeleženo je da je u Gomirju od 1915. do 1917. godine bilo zatočeno 44 pravoslavaca iz Like, Slavonije, Srema…
Bezmalo 400 godina je stajao na braniku pravoslavlja na udaru katoličanstva i nije posustao do Drugog svetskog rata kada su ga zapalili. Celokupno bratstvo je pohapšeno i odvedeno u logor. Iguman Gomirja Teofan Kosanović je stravično mučen a zatim ubijen. Na isti način dušu su ispustila još trojica monaha.
Celokupna arhiva je 1941. godine odneta u Zagreb u Državni arhiv i ništa nije vraćeno. Umrli, rođeni, kršteni, venčani u te četiri jezive godine – ne postoje. Nova arhiva se vodi od 1945. godine.
Manastiru je tada oduzeto sve. Prvi put je u svom životu potpuno opusteo.
Život se vratio tek 1956. godine kada monasi i episkop Simeona obnovljaju manastir, a zatim u manstir dovode monahinje 1967.godine od kada on postaje ženski. Osveštao ga je patrijarh srpski German.
Zlo ga je ponovo čekalo u ratovima devedesetih, ali se opet podigao, otresao, zalečio rane neprebolne i 2000. godine proslavio svoj 400. rođendan.
Tiho, gotovo bez zvuka i odjeka – srpska baština u Republici Severnoj Makedoniji otrgnuta je iz srpske istorije. Ogromno, neprocenjivo istorijsko materijalno nasleđe utapano je decenijama u makedonske i bugarske legende, nepotpune priče i neistine. Kada se na internetu na engleskom jeziku potraži neka nemanjićka crkva u Severnoj Makedoniji Googl će „izbaciti“ dobro rangirane sajtove u kojima nema ni pomena o Nemanjićima i srpskoj srednjovekovnoj državi i njenog ogromnoj baštini.
Pretraživač će, recimo, za crkvu Svetog Đorđa u Starom Nagoričanu, kraj Kumanova, veličanstvenu crkvu koju je obnovio kralj Milutin, dati podatak na makedonskom ili engleskom jeziku ,da je reč o „vizantijskoj crkvi“, pa neko lokalno predanje kako je vizantijski car Diogen lovio tuda u 6. veku, itd. Ni pomena da je to crkva koju je obnovio kralj Milutin 1313.godine, da je dao da se živopišer, da je i sam prikazan kao ktitor koji prinosi model hrama svom zaštitniku Svetom Đorđu, dok druga freska prikazuje kralja Milutina i Simonidu kako stoje na purpurnim jastucima ukrašenim dvoglavim orlovima, amblemom vizantijskih careva koji u ranom 14. veku uvek prate srpske vladare. U ovoj crkvi se, inače, i Stefan Dečanski 1330 godine pred bitku sa bugarskim carem Mihailom Šišmanom, kojeg je pobedio, molio Svetom Đorđu.
Uzmimo dalje, manastir Lesnovo, za njega se navodi da je ktiror Jovan Oliver ali ne i da je to bio srpski velmoža i komandant vojske cara Dušana! Pa, Markov manastir, za koje Makedonci navode da je „najpoznatiji ratnik protiv Turaka“ . Manastir koji se nalazi nedaleko od srednjovekovnog srpskog prestonog grada Skoplja, gde se krunisao car Dušan, daje nam autentičan prikaz čuvenog Kraljevića Marka, srpskog kralja i sina kralja Vukašina , koji su i ktitotori manastira. Kraljević Marko je bez premca najopevanija ličnost u srpskoj epskoj poeziji.
Za crkvu u Ljubotenu, na čijim se zidovima nalaze prekrasni porteti cara Dušana, njegove žene Jelene i sina Uroša, budućeg cara, piše tek „Macedonian Orthodox Church” .
I tako – redom, crkva do crkve, zadužbina do zadužbine širom RSM nemaju ni „ s „ od srpske baštine.
Ali ne samo da se briše srpska istorija, njena srednjovekovna država, vladari, velmože koji su ostavili dela za divljenje – ona se uništava i krivotvori.
Tužne su slike manastira Mateiče, pored Kumanova, zadužbine carice Jelene i njenog sina Uroša, gde su freske uništene UČK simbolima, sprejovima ili kišom koja je padala kroz oštećeni krov! Širom RSM nailazi se na te tužne scene.
A freske se čak i porekrštavaju!
– Tako su u velikoj crkvi manastira Svetog Joakima Osogovskog kraj Krive Palanke u Severnoj Makedoniji, promenjena imena na freskama koje prikazuju srpske srednjovekovne vladare i svetitelje, pa su sveti carevi Uroš i Lazar, i sveti kraljevi Milutin i Stefan Dečanski “postali” car Vladimir Kijevski, Jovan Milostivi, Konstantin Veliki, Nićifor Foka itd. – kaže Jasmina Ćirić, docent Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu, koja obilazi srpsku baštinu u RSM, dajući svoj lični doprinos njihovom očuvanju.
Nove generacije studenata u Severnoj Makedoniji obrazuju se na laži. Profesorka Ćirić dodaje:
-U skriptama Filozofskog fakulteta u Skoplju, u udžbeniku iz 2009. godine “Makedonija u 14. veku” koja je namenjena studentima doktorskih studija istorije, istorije umetnosti i arheologije, na više mesta iznosi se tvrdnja da su srpski manastiri zapravo bile predratne vojne baze, a za primer se navodi manastir Svetog Đorđa, zadužbina kralja Milutina i Simonide. U prevodu na srpski doslovce u tom udžbeniku stoji: “Ta imanja služila su kao okupacione baze za izvršavanje srpske vlasti u Makedoniji.” Ovakve tvrdnje, krivotvorenje istorije, počelo je još ranih sedamdesetih godina prošlog veka. I nanele su neprocenjivu štetu srpskom nasleđu.
Laži prelaze u grotresku, poput makedonsko-albanskih interpretacija Skenderbega, čiji je spomenik postavljen u Skoplju, kojom je prilikom od srpskog porekla postao čistokrvan Albanac.
Kulturno i istorijsko blago neprocenjive vrednosti oteto je iz srpskog duhovnog i materijalnog prostora,a da stvar bude još komplikovanija, početkom juna prošle godine Srpska pravoslavna crkva priznala je autokefalnost Makedonske pravoslavne crkve i ustupila na korišćenje „ novoj autokefalnoj sestrinskoj pravoslavnoj Crkvi“ sve svoje hramove, nemanjićke i druge srednjovekovne zadužbine, svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu. Na prvi pogled, vest je užasnula građane Srbije, ali na drugi pogled, većina je shvatila da drugog izbora Srbija i nije imala.
Koliko je tačno objekata iz srpske prošlosti predato MPC- nema podataka. Jedni istoričari tvrde da ih je u ovoj bivšoj republici na čijoj teritoriji je nekada bilo srce srpske srednjovekovne države, bilo oko 800, drugi navode da je samo u Skopskoj Crnoj Gori 50 zadužbina.
U svakom slučaju, srpska baština U RSM traži pomoć od svakoga ko je srpskog roda. Kako joj pomoći?
-Kroz obrazovne programe, kroz hodočašća, izlete i ekskurzije, kroz kulturne manifestacije, otvorene forume i diskusije, kroz snimanja emisija, podcasta – kaže profesorka Ćirić.- Mi smo upravo završili snimanje serijala o zadužbinama Nemanjića na teritoriji RSM koji će biti emitovan na kanalu SrbTel, a biće dostupan i na You Tube. (Reč je o deset epizoda, deset zadužbina, gde sam angažovana kao narator (snimatelj dr Goran Naumovski, redovni profesor filmske kamere, Fakultet za filmske umetnosti iz Skoplja; produkcija Goran Stojiljković u ime „Award“ produkcije). Zatim kroz kreiranje i veb stranica, blogova, društvene medije i digitalnih platformi posvećenih kulturnoj baštini. Naravno, i naši naučni radnici bi mogli da se potrude da svoje radove prevedu na engleski, italijanski ili španski jezik, čime bi više ljudi za njih znalo, a time bi se sprečila ili makar usporilo širenje dezinformacija u naučno opredeljenoj istoriografiji.
Na kraju, svako ko se (o)seća svog srpskog porekla može pored selfija, fotografija sa odmora ili proslave da podeli na internetu tekst o nekom srpskom manastiru, zadužbini ili neku fresku, toliko lepote ima u srpskom nasleđu. Tako će dati svoj mali, digitalni doprinos baštini svojih predaka.
Jasmina Ćirić, profesorka Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu, putuje kroz najtužnija i najsamotnija mesta naše istorije. Ona rasklanja guste slojeve prošlosti i stiže tamo gde nema nikog sveću da zapali.
To su mesta gde mi ne možemo da kročimo. Naša divna Simonida u Starom Nagoričanu kod Kumanova, prikazana kada je imala 22 godine, sama je u mraku i bez ljubavi. Freska neverovatne lepote Kolo ili predstava zodijačkih znakova, obe u manastiru Lesnovo, kod Kratova, strpljivo čekaju posetioce iz Srbije, duže od dve decenije. Ne mogu putnici namernici iz Srbije da se prekrste pred brojnim zadužbinama srpskih kraljeva i careva i druge srpske vlastele kojih je puna današnja Severna Makedonija. Po nekim podacima više od 50 spomenika iz srpske prošlosti neprocenjive vrednosti ( pojedini istoričari umetnosti navode 800 ) nalazi se u Severnoj Makedoniji i odlukom Srpske pravoslavne crkve, zbog teške situacije, predati su na upravljanje Makedonskoj pravoslavnoj crkvi. Oni sada katastarski pripadaju MPC ali je većina njih zapravo priopada hilandarskom metohu.
– Među tim manastirima ima i onih koji su u ovom trenutku u izuzetno teškoj situaciji – kaže profesorka Jasmina Ćirić, docent Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu, koja je svoj naučni život posvetila očuvanju srpske baštine u ovom delu nekadašnje Jugoslavije.
O Koji su najugroženiji manastiri i crkve?
– U najtežoj situaciji su manastir Ljuboten iz 1337. godine koji je, kako natpis govori, sagradila vlastelinka „ gospođa Danica“, u blizini Skoplja, i manastir Mateiče iz 11. veka blizu Kumanova, koji je teško stradao 2001. godine od albanskih terorista. Reč je o jednom od najvažnijih manastira koji se vezuje i za kralja Milutina, budući da se spominje u povelji iz 1300. i za cara Dušana, carice Jelene i njihovog sina Uroša. Oni su uostalom i naslikani u enterijeru hrama koji neumitno propada.
Tokom ratnih sukoba bio je glavni štab paravojne Oslobodilačke narodne armije. Ni danas, posle dve decenije, u Mateič putnik namernik ne može da dođe. Pre 2001.godine, poznato je da je makar bilo meštana u selu, koji su održavali i hram. Od maja 2001.godine, kada je došlo do sukoba sa albanskim ekstremističkim grupama, a Srbima i Makedoncima naređeno da napuste zauvek svoja ognjišta, manastir je u potpunosti prepušten zaboravu i propadanju.
O U kakvom stu stanju feske i sama crkva?
– Nakon ovih strašnih događaja, stručnjaci iz Makedonije u saradnji sa stručnjacima ICOMOS-a uspeli su da snime stanje, digitalizuju, i da registruju brojna oštećenja fresaka. Freske su očišćene koliko je to bilo moguće. Izvanredno je restaurirana freska Svetog Apostola Petra uz severna vrata hrama, kao i još nekoliko fresaka koje su bile oštećene sprejevima i markerima.
Međutim vlaga, uticaji sunca, kiše, vetra i snega učinili su svoje. Ovakvo stanje, dodatno naglašeno povremenim nasilnim odstranjivanjem vrata, prozora, dodatno je pojačano kada su pripadnici albanskih grupa u januaru 2022. godine uklonili olovne ploče sa krova.
O Zašto nismo tražili pomoć za Mateiče i za druge manastire od države i međunarodne zajednice?
-Medijskim apelima, kako sasvim skromno sa moje strane posredstvom Redakcije RTS Svet i emisije ,,Srbija na vezi“ i aktivnostima SKIC Spona iz Skoplja, dalja oštećenja su na neki način usporena. Ministarstvo kulture RSM izdvojilo je određena sredstva za obnovu krova. Ove godine bilo je vlage u samom hramu, i to upravo na severnoj strani zapadnog zida gde je prikazana Loza dinastije Komnina kojom se pokazuje neposredno poreklo carice Jelene kao carice srpskoga Carstva. Ponovo je Ministarstvo kulture RSM dodelilo sredstva za određene sanacije, tako da su vidljivi procesi revitalizacije objekta.
O Kakva je situacija sa manastirom Lesnovo koji ima freske neverovatne lepote?
-Za razliku od Mateiča koji je napušten i koji tek čeka neke svetlije dane, Lesnovo ipak ima opštežiće, tamo su monasi sa kojima nije bilo smetnji za rad. Tako je i sa crkvom sv. Dimitrija u Markovoj Sušici, tzv. Markovim manastirom. To su dva svetla primera po stepenu očuvanosti fresaka, ali i pokazatelji da živa zajednica može imati udela u očuvanju kulturnog nasleđa, razume se ukoliko uvažava preporuke stručnjaka, zaštitara, konzervatora
O Jedna ste od retkih naučnica koja izlazi na teren i pokušava da pomogne našoj baštini?
-Mene inspiršu misli svakog obrazovanijeg čoveka u srpskim zemljama u srednjem veku. Inspiriše me uočavanje njihove svesti koja je iskazana izgradnjom i živopisanjem hramova. Fascinanto je sagledavanje mesta Srba u srednjem veku u hrišćanskoj vaseljeni. To me vuče svaki put napred, južno u predele naših nekadašnjih država.
O Kako spasiti srpsko kulturno i istorijsko nasleđe u Severnoj Makedoniji?
-Pre svega, smatram da je neophodno obezbediti podršku UNESCO i drugih međunarodnih relevantnih organizacija i institucija, kako bi bili obezbeđeni dodatni resursi za očuvanje i primarno za zaštitu srednjovekovne kulturne baštine.
O A na terenu?
-Neophodno je hitno podizanje svesti o postojanju srpskog kulturnog nasleđa među lokalnim stanovnicima i mladima. Iako se u RSM trenutno realizuje projekat ,,Monitoring kulturnog nasleđa” potrebno je popisati spomenike, manastire, freske od posebnog značaja (istorijske teme, ktitorski portreti) i druge kulturne objekte koji su ugroženi ili oštećeni.
Srpska kancelarija za saradnju sa crkvama bi eventualno mogla biti uključena, kako bi se dodatno, zajedničkim snagama radilo na očuvanju verskih objekata i njihovih kulturnih vrednosti.
Takođe, stvaranje ozbiljno organizovanih digitalnih arhiva i dokumentacije o srpskom kulturnom nasleđu predstavlja condition sine qua non ukoliko mislimo da zaista sačuvamo kulturno nasleđe za buduće generacije.
O Kako običan čovek rodom iz Srbije, gde god da se nalazi u svetu, može da pomogne?
-Svako može da širi svest i znanje putem digitalnih medija. Može da prevede tekst na jezik koji poznaje i da ga deli. Može da napiše svoja zapažanja, putopis, priču, potpis ispod fotografije …Mi koji se bavimo istorijsko umetničkom disciplinom, iako raspolažemo odgovarajućim znanjima o zadužbinama, ipak nismo dovoljno aktivni u ,,digitalnom svetu“. Pohvalno je postojanje Digitalnog atlasa kulturnog nasleđa Srbije, a zanimljivo je i to da je grupa istoričara umetnosti sa Univerziteta Prinston (SAD) pokrenula projekat Mapping Eastern Europe. Na toj platformi na engleskom jeziku postavljena je mapa gde je moguće doći do brojnih podataka u vezi sa našim zadužbinama koje se danas nalaze u Severnoj Makedoniji. Tekstovi su napisani tako da ih mogu pratiti i učeniji laici, ali namenjen je i za sve one koje malo produbljenije zanima tematika. Poput ovog o manastiru Mateič kod Kumanova.
O Dok jedni pale crkve i puštaju da se kiša sliva niz lice srpskih ktirotora i vladara, drugi brišu, prepravljaju i krivotvore istinu?
– Na albanskom, ali i na makedonskom jeziku na Googlu teško da ćete naći ko su pravi osnivači i graditelji srednjovekovnih manastira. Ili još gore, naćiće te krivotvorinu. Tako su u velikoj crkvi manastira Svetog Joakima Osogovskog kraj Krive Palanke u Severnoj Makedoniji, promenjena imena na freskama koje prikazuju srpske srednjovekovne vladare i svetitelje, pa su Sveti carevi Uroš i Lazar, i Sveti kraljevi Milutin i Stefan Dečanski prekršteni u Vladimir Kijevski, Jovan Milostivi, Konstantin Veliki, Nićifor Foka…Kada je u Skoplju podignut spomenik Skenderbegu, albanskom nacionalnom heroju, naručioci su svesno minimizirali njegovo srpsko poreklo.
U skriptama Filozofskog fakulteta u Skoplju, u udžbeniku iz 2009. godine “Makedonija u 14. veku” koja je namenjena studentima doktorskih studija istorije, istorije umetnosti i arheologije, na više mesta iznosi se tvrdnja da su srpski manastiri zapravo bile predratne vojne baze. Kao primer se navodi manastir Svetog Đorđa, zadužbina kralja Milutina i Simonide. U prevodu na srpski piše: “Ta imanja služila su kao okupacione baze za izvršavanje srpske vlasti u Makedoniji.” Ovakvo krivotvorenje istorije počelo je još ranih sedamdesetih godina prošlog veka, ali je najgore od svega što se nove generacije istoričara u Severnoj Makedoniji uče upravo na ovakvoj laži.
O Koje su za vas tri najlepša detalja iz naše baštine u SM?
-Simonidin portret u Starom Nagoričinu, skriveni monogram Dmitar na portalu crkve u Ljubotenu i pogled za večnost u očima cara Dušana u Lesnovu.
Dragan Vukić čini svakodnevno dobra dela. To je najvažnija stvar na svetu. Prava dobročinstva jedina mogu da pobede zlo. I ono vidljivo i ono pritajeno koje ne primećujemo. Dobročinstvo treba raditi čista srca, jer ona čine čoveka najdivnijim bićem. Ali, šta se dešava kada zao čovek čini dobročinstva? Dragan Vukić, teolog, direktor pokloničke organizacije Srpske crkve „ Dobročinstvo”, odgovara:
– Neki čine dobročinstva da ostave utisak, da dobiju poene, da steknu ugled, da se o njima govori. Ali od takvog dobročinstva nema nikakve duhovne koristi. To spada u lažna dobročinstva pošto se „dobročinitelj“ i ne trudi da se oplemeni, da postane bolji, i da se oboži – kaže Dragan Vukić
o Da li se neko rodi zao, sebičan, sujetan ili to postane vremenom?
– Često čujem da kažu za neku osobu da se u starosti progoropadila, postala zla, a to ranije nije bila. Ne znam! Mislim da se ljudi, generalno, mnogo ne menjaju. Već samo u mladosti imaju bolju samokontrolu, koja sa godinama popusti, i njihova prava priroda izađe na površinu. S druge strane, žitija svetih pružaju nam drugačije primere, ali taj preobražaj desio se na kolenima i u molitvi. Sveti su očistili svoju dušu stalnim bdenjem, smirenošću, pokajanjem, postom i molitvom. Postali su mnogo bolji nego što su bili, postali su izabrani sasud Duha Svetoga.
O Šta je potrebno za dobročinstva da to i ostanu, a da se, vremenom ne pretvore u koristoljublje?
– Sveti apostol Pavle nas podseća: „ Činite dobro da vam ne dosadi“. Potrebno ja da čovek ima, ili da izgradi, osećaj da je hrišćanski, da je ljudski, činiti dobra dela. Ima ljudi koji su bili vredni, radni, štedljivi, i dosta su stekli za sebe i svoju porodicu. Ali, po dobroti duše i mekoti srca, žele deo da podele sa onima koji nemaju, koji su nemoćni, bolesni, beskućnici… To je dobročinstvo, ono hrišćansko milosrđe koje se ovih pedesetak godina tanjilo, da smo skoro i zaboravili na njega. Blago onima koji ga imaju i nose – stekli su ovde na zemlji milost Božiju, za sebe i za svoje najbliže. Uostalom, kad dođe trenutak koji se zove smrt niko ništa sa sobom ne ponese sem prekrštenih ruku i pravednih dela svojih. Koliko puta sam nem stajao pred česmom na putu i čitao tekst da česmu podiže taj i taj da utoli žeđ žednom putniku.Zar to nije divno?
O Da li ste ikada upoznali čoveka koji je zaista veličanstven u ljudskim vrlinama?
– Da. Pored patrijarha Pavla, imao sam sreću i zadovoljstvo da upoznam, među duhovnim licima, divne ljude, angele u telu, koji su slobodno mogli reći: „Ne živim ja već Hristos u meni“. Jedan od njih je dugogodišnji duhovnik manastira Žiča, arhimandrit Dositej. Navešću samo jedan od brojnih primera, kad je svetio vodicu. Bilo je zimsko doba. Kamen je od studi pucao. Sreo je beskućnika, skinuo svoj kaput i ogrnuo ga. Monah Agaton, hilandarski starac koji je disao samo da bi nekom dao duhovnu pouku, sav je kipteo od dobrote i duhovne lepote. Arhimandrit Tadej vitovnički mnogima je bio pouzdani duhovni putevoditelj. Nikoga nije odbio, svakoga je primao sa njegovom mukom i pružio mu duhovni lek. Nije umeo, a ni hteo, da se štedi. Jednom je, za jedan dan, primio pedesetoro nevoljnih. Promenili su svet sva trojica duhovnika, ali se i dalje mole za nas, kao što su se predano molili i u ovom svetu.
o Šta ste naučili od patrijarha Pavla?
-Jednom prilikom rekao sam patrijarhu Pavlu: „ Vaša Svetosti, Vi stalno govorite da je skromnost najveća vrednost. Verujte mi, nije. Ne pamtim da sam skoro čuo da je to neko rekao. Najčešće se čuje on je bogat, moćan, uticajan, ima moćne prijatelje, može da završi svaki posao, druži se sa biznismenima, ima kuma doktora….Niko ne pominje skromnost“. Na to mi patrijarh Pavle odgovori: „Dragane, može ceo svet da govori šta hoće, ali za mene je skromnost bila i ostala najveća vrlina“. Za njega je uistinu i bila. Bio je sazdan od dobrote i poštenja. Ničeg nameštenog i od poze nije bilo kod njega. Zbog toga ga je narod i voleo. Skromnost ne može da se odglumi – ili je imaš ili je nemaš.
O Da li vera pomaže čoveku da srećnije i zadovoljnije živi?
– Pomaže. Hrišćanska etika uči čoveka da bude bolji, da ljubi bližnjeg kao samoga sebe, da ne krade, ne laže… Sve je dato u Dest Božijih zapovesti, u hrišćanskoj etici. Kada bismo češće čitali Novi Zavet, išli na bogosluženja i živeli po hrišćanskim načelima bili bismo srećniji i zadovoljniji. Iz nezadovoljstva se rađa i nesreća. Nije cilj religije da u čoveku ostavi pustoš, već da ga učini srećnim.
– „ Dobročinstvo“ je pokloničke agencije srpske crkve. „Dobročinstvo“ je osnovano 1990. godine sa namerom da kroz putovanja na sadržajan način omogući našim sunarodnicima odlazak na izvore duhovnog i nacionalnog identiteta, da se pomole u našim svetinjama, u manastirima. Istovremeno i da se upoznaju sa njihovom istorijom i umetničkim vrednostima, da pohode Svetu zemlju; Svetu Goru, manastir Hilandar. Kroz putovanja, „Dobročinstvo“ neguje i produbljuje prijateljstva i bliskosti sa narodima sa kojima delimo istu veru. Šire, omogućuje putnicima da se upoznaju sa kulturom i istorijom drugih naroda: Mađara, Turaka, Izraelaca….
O A da li može da srećno i duhovno živi i onaj ko ne veruje u Boga?
– Ima ljudi koji se izjašnjavaju kao ateisti, često su dobri, plemeniti, lepo se odnose prema drugim ljudima, zadovoljno i srećno idu kroz život ispunjeni poslom koji rade i porodicom koju imaju. Ja verujem da je Bog duboko u njima ali ga oni nisu saznali kao Boga iako žive po njegovim načelima.
O Da li znate kako da postanemo bolji ljudi?
– Otac Tadej vitovnički je rekao : „ Uspostavi mir u sebi i bićeš u miru sa celim svetom“. To, naravno, nije nimalo lako. Čovek treba stalno da se bori sa iskušenjem zla u sebi. A kad taj mir uspostavi, imaće ljubavi za sebe, ali će se ta ljubav prelivati i na druge. Treba svakog čoveka gledati kao brata, truditi se da nikoga ne povredimo, jer svaki čovek je sazdan po liku Božijem. Toliko nam treba da bismo bili srećni, a često i to malo ne možemo da imamo.
O Svet je postao isuviše materijalan. Da li je duhovnost izgubila bitku?
– Ne, duhovnost nije izgubila bitku, niti će je ikad izgubiti. Svet bez duhovnosti – to je kao čovek bez duše. Duhovno drži čoveka. Uspešan čovek na Zapadu sve više traži psihologa, a na pravoslavnom Istoku duhovnika. Opterećujući rad proizvodi umor a umor nezadovoljstvo. Čovek bi trebalo da bude radostan i zadovoljan. Bez duhovnosti nema ni radosti.
O Da li je Sveta Gora mesto gde materijalno nema nikakvu moć?
– Sveta Gora živi 1000 godina. Drže je post i molitva njenih monaha. Oni su napustili „svet“ da bi bili intimni sa Bogom. Ta intimnost sa Bogom – mistika, jeste smisao njihovog monaškog života. Manastiri su stari, oštećeni, zahtevaju obnovu. Za obnovu su potrebna sredstva. Monasi moraju da ih pribave. U tom smislu materijalno dolazi na Svetu Goru. Ako neki monah nosi skupe patike, dobio ih je na poklon, one su za njega udobna i jaka obuća, jer mnogi rade u šumi ili bašti. Monasi su došli praznih ruku na Svetu Goru, praznih ruku žive na Svetoj Gori, i praznih ruku će otići u večnost.
O Koja je ljudska osobina po vama najgora?
– Pakost i duševna pokvarenost. Kada drugome činite zlo i radite o glavi. Ogovaranje. Širenje neistina. Nažalost, upoznao sam i takve ljude. Ničeg ljudskog u njima, sem ljudskog fizičkog obličja. A i oni takvi postoje da bi nas opominjali kakvi ne treba da budemo.
O Šta je to po vama najlepše u čoveku?
-Dobrota. Iskrenost. Plemenitost. Potreba da se drugima pomogne. Da se ni za koga ne kaže ništa ružno. Da ne bude povod svađe i raznih podela. Da bude miritelj.
O Šta se strancima najviše dopada?
– Od aprila do oktobra vodimo naše sugrađane po manastirima Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine. Svakog vikenda vodimo na Ostrog, to veliko svetilište Srpske crkve i naroda. Strancima se najviše dopadaju naši srednjovekovni manastiri Raške i Moravske škole, zadužbine Nemanjića.
o Šta se ponese u sećanju sa Svete Gore?
– Sveta Gora je jedinstvena u svetu, država monaha, poslednji kovčeg Vizantije. Mesto gde vreme prolazi, a mudrost se umnožava. Sveta Gora je bila i ostala mesto molitve. Ostala je mesto na kome su lepotom Hrista zablistali toliki svetitelji, mesto sa kog su se duhovno preobrazili brojni narodi. Svetom Gorom leluja miris večnosti. Njeni manastiri, vekovima stari, divnih arhitektonskih oblika i bogati umetničkim dragocenostima, natapani su mirisom tamjana. Drhtavi plamen sveća miluje likove u hramu naslikanih svetitelja, naših istinskih zastupnika pred Presvetom Trojicom, i razgoneći tamu, urezuje se nezaboravanim utiskom u naša pamćenja. Raskošno zelenilo koje je prekrilo Svetu planinu i obgrlilo njene manastire, u saglasju sa morskim plavetnilom, čini jedinstveni i neponovnjivi pejsaž. I sama priroda, svojim skladom, peva u slavu Gospodnju.
