Srednjovekovnu Srbiju će možda najviše proslaviti car Dušan (1308 – 1355). Car Srba, Grka i Bugara. Za njegove će vladavine Srbija dostići neslućene granice i biti sila na Balkanu. Zbog te moći i njega će zvati Dušan Veliki ili Dušan Silni.
Taj epitet odlično će mu pristajati ne samo delom – nego i likom. Neobično razvijen, glavom veći od svih savremenika,“ kralj među svim ljudima svog vremena“, kako je pisao Filip Mezier, uveliko slavan zbog svog junaštva, Dušan je izazivao divljenje svojom pojavom.
Imao je krupne izrazite oči, duguljasto, plemenito lice, uokvireno malom proredom bradom, više tamne nego svetle nemanjićke puti. Na slavnoj fresci u manastiru Lesnovo njegov lik ima snagu i daleko uprt pogled, pogled od hiljadu godina, kakav se, inače, u freskopisanju, kako kažu stručnjaci, sreće obično samo kod Hrista Svedržitelja. Dušan je na njoj svestan vlasti koju predstavlja. Kao i svi Nemanjići i on je odličan vojnik, uz rodonačelnika Nemanju, svakako, najhrabriji. U diplomatskoj veštini nije briljirao ,verovatno stoga što mu zbog onolike snage nije ni trebalo diplomatskog dovijanja.
Od kralja Milutina, kod koga je, inače, proveo kao talac nekoliko godina, nasledio je stabilnu i moćnu državu na Balkanskom poluostrvu. Sva je sreća što od svog dede nije nasledio i njegove ne baš uzorne osobine, cinično su primetili istoričari.
Za vladarsku poziciju, naime, morao je takođe da se bori na isti način kao i drugi Nemanjići pre njega. Oca Stefana Dečanskog svrgnuo je sa vlasti, a zatim ga i zatvorio u tvrđavu Zvečan, gde mu je otac ubrzo i umro.
Bio je znatno topliji i iskreniji od dede Milutina, za razliku od njega imao je samo jednu ženu, koju je nežno voleo, kao i svoju decu.
Silni car koji je suvereno gospodario Balkanom, pokorivši susede, bio je neobično popustljiv prema svojoj ženi Jeleni Stracimirović, bugarskoj princezi, koja je prilično uticala na državne poslove i na njega lično.
Do braka sa Jelenom došlo je na insistiranje bugarskog cara Aleksandra, čija je Jelena bila sesra. Car Aleksandar je želeo da u Srbiji dobije prijatelja, što se i dogodilo kada se o Uskrsu 1332. godine mladi srpski kralj venčao sa Aleksandrovom sestrom Jelenom. Prošla je godina kako je na državnom saboru u Svrčinu, na Malu gospojinu krunisan za kralja, 1331.godine.
Kralj u braku sa kraljicom naredne četiri godine nije imao dece, pa se u tajnosti radilo na tome da se on zbog toga s njom rastavi. Dušan je pregovarao sa austrijskim vojvodom Otonom da se njegova sinovica Jelisaveta, kćerka nemačkog kralja Fridriha Lepog, uda za Dušana. Austrijski poslanici došli su proleća 1336. u Srbiju, „putujući morem od Istre do Kotora“. Izgleda da je kao posrednik u toj stvari služio vitez Palman, zapovednik nemačkih najamnika u Srbiji. Mlada Jelisaveta koja nije bila pitana za pristanak, zgrozila se od pomisli da bude gurnuta negde u nepoznat svet, u varvarsku zemlju na istoku, za jednog kralja tuđe vere, a pritom već oženjenog. Sva usplahirena, ona se teško razbolela i umrla još te jeseni.
Kad je kraljica Jelena saznala za te pokušaje, požurila je da postane majka.
Koliko se Dušan istinski trudio da svoje državno delo sredi i stavi na solidne osnove svedoči najbolje njegov Zakonik, jedan od najdragocenijih kulturunih spomenika srednjovekovne Srbije. U uvodnoj reči Zakonika on kaže, kako se rešio, postavši car, da potraži „ nekoje vrline i najistinitije i pravoslavne vere zakone postaviti“. Ovaj pravni spis donet je na saboru u Skoplju maja 1349. pod zvaničnim naslovom „ Zakon blagovernoga cara Stefana“.
Ston
Dubrovčani su sve više pokazivali težnju da Ston ne samo zakupe nego da ga potpuno kupe. Kralj Dušan im je stoga 22.januara 1333. konačno prodao Ston za 8000 perpera odjednom i kao stalni godišnji prihod 500 perpera koje je on primao do 1350. a onda ih je ustupio srpskom manastiru Sv. Arhangela u Jerusalimu.
Srpska crkva
Dubrovačka Republika, čisto i strogo katolička, nije rado trpela pravoslavno sveštenstvo i pravoslavnu veru u Stonu, u kojem je još sv. Sava osnovao episkopiju s važnom misijom na granici pravoslavnog područja. Već 1335. godine odredili su za srpsku crkvu katoličkog sveštenika, a 1349. doveli su franjevce. Da ne bi izazvala Dušana Dubrovačka vlada je u početku imala izvesnih oibzira, koji je posle toga nestao.
Tiho, gotovo bez zvuka i odjeka – srpska baština u Republici Severnoj Makedoniji otrgnuta je iz srpske istorije. Ogromno, neprocenjivo istorijsko materijalno nasleđe utapano je decenijama u makedonske i bugarske legende, nepotpune priče i neistine. Kada se na internetu na engleskom jeziku potraži neka nemanjićka crkva u Severnoj Makedoniji Googl će „izbaciti“ dobro rangirane sajtove u kojima nema ni pomena o Nemanjićima i srpskoj srednjovekovnoj državi i njenog ogromnoj baštini.
Pretraživač će, recimo, za crkvu Svetog Đorđa u Starom Nagoričanu, kraj Kumanova, veličanstvenu crkvu koju je obnovio kralj Milutin, dati podatak na makedonskom ili engleskom jeziku ,da je reč o „vizantijskoj crkvi“, pa neko lokalno predanje kako je vizantijski car Diogen lovio tuda u 6. veku, itd. Ni pomena da je to crkva koju je obnovio kralj Milutin 1313.godine, da je dao da se živopišer, da je i sam prikazan kao ktitor koji prinosi model hrama svom zaštitniku Svetom Đorđu, dok druga freska prikazuje kralja Milutina i Simonidu kako stoje na purpurnim jastucima ukrašenim dvoglavim orlovima, amblemom vizantijskih careva koji u ranom 14. veku uvek prate srpske vladare. U ovoj crkvi se, inače, i Stefan Dečanski 1330 godine pred bitku sa bugarskim carem Mihailom Šišmanom, kojeg je pobedio, molio Svetom Đorđu.
Uzmimo dalje, manastir Lesnovo, za njega se navodi da je ktiror Jovan Oliver ali ne i da je to bio srpski velmoža i komandant vojske cara Dušana! Pa, Markov manastir, za koje Makedonci navode da je „najpoznatiji ratnik protiv Turaka“ . Manastir koji se nalazi nedaleko od srednjovekovnog srpskog prestonog grada Skoplja, gde se krunisao car Dušan, daje nam autentičan prikaz čuvenog Kraljevića Marka, srpskog kralja i sina kralja Vukašina , koji su i ktitotori manastira. Kraljević Marko je bez premca najopevanija ličnost u srpskoj epskoj poeziji.
Za crkvu u Ljubotenu, na čijim se zidovima nalaze prekrasni porteti cara Dušana, njegove žene Jelene i sina Uroša, budućeg cara, piše tek „Macedonian Orthodox Church” .
I tako – redom, crkva do crkve, zadužbina do zadužbine širom RSM nemaju ni „ s „ od srpske baštine.
Ali ne samo da se briše srpska istorija, njena srednjovekovna država, vladari, velmože koji su ostavili dela za divljenje – ona se uništava i krivotvori.
Tužne su slike manastira Mateiče, pored Kumanova, zadužbine carice Jelene i njenog sina Uroša, gde su freske uništene UČK simbolima, sprejovima ili kišom koja je padala kroz oštećeni krov! Širom RSM nailazi se na te tužne scene.
A freske se čak i porekrštavaju!
– Tako su u velikoj crkvi manastira Svetog Joakima Osogovskog kraj Krive Palanke u Severnoj Makedoniji, promenjena imena na freskama koje prikazuju srpske srednjovekovne vladare i svetitelje, pa su sveti carevi Uroš i Lazar, i sveti kraljevi Milutin i Stefan Dečanski “postali” car Vladimir Kijevski, Jovan Milostivi, Konstantin Veliki, Nićifor Foka itd. – kaže Jasmina Ćirić, docent Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu, koja obilazi srpsku baštinu u RSM, dajući svoj lični doprinos njihovom očuvanju.
Nove generacije studenata u Severnoj Makedoniji obrazuju se na laži. Profesorka Ćirić dodaje:
-U skriptama Filozofskog fakulteta u Skoplju, u udžbeniku iz 2009. godine “Makedonija u 14. veku” koja je namenjena studentima doktorskih studija istorije, istorije umetnosti i arheologije, na više mesta iznosi se tvrdnja da su srpski manastiri zapravo bile predratne vojne baze, a za primer se navodi manastir Svetog Đorđa, zadužbina kralja Milutina i Simonide. U prevodu na srpski doslovce u tom udžbeniku stoji: “Ta imanja služila su kao okupacione baze za izvršavanje srpske vlasti u Makedoniji.” Ovakve tvrdnje, krivotvorenje istorije, počelo je još ranih sedamdesetih godina prošlog veka. I nanele su neprocenjivu štetu srpskom nasleđu.
Laži prelaze u grotresku, poput makedonsko-albanskih interpretacija Skenderbega, čiji je spomenik postavljen u Skoplju, kojom je prilikom od srpskog porekla postao čistokrvan Albanac.
Kulturno i istorijsko blago neprocenjive vrednosti oteto je iz srpskog duhovnog i materijalnog prostora,a da stvar bude još komplikovanija, početkom juna prošle godine Srpska pravoslavna crkva priznala je autokefalnost Makedonske pravoslavne crkve i ustupila na korišćenje „ novoj autokefalnoj sestrinskoj pravoslavnoj Crkvi“ sve svoje hramove, nemanjićke i druge srednjovekovne zadužbine, svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu. Na prvi pogled, vest je užasnula građane Srbije, ali na drugi pogled, većina je shvatila da drugog izbora Srbija i nije imala.
Koliko je tačno objekata iz srpske prošlosti predato MPC- nema podataka. Jedni istoričari tvrde da ih je u ovoj bivšoj republici na čijoj teritoriji je nekada bilo srce srpske srednjovekovne države, bilo oko 800, drugi navode da je samo u Skopskoj Crnoj Gori 50 zadužbina.
U svakom slučaju, srpska baština U RSM traži pomoć od svakoga ko je srpskog roda. Kako joj pomoći?
-Kroz obrazovne programe, kroz hodočašća, izlete i ekskurzije, kroz kulturne manifestacije, otvorene forume i diskusije, kroz snimanja emisija, podcasta – kaže profesorka Ćirić.- Mi smo upravo završili snimanje serijala o zadužbinama Nemanjića na teritoriji RSM koji će biti emitovan na kanalu SrbTel, a biće dostupan i na You Tube. (Reč je o deset epizoda, deset zadužbina, gde sam angažovana kao narator (snimatelj dr Goran Naumovski, redovni profesor filmske kamere, Fakultet za filmske umetnosti iz Skoplja; produkcija Goran Stojiljković u ime „Award“ produkcije). Zatim kroz kreiranje i veb stranica, blogova, društvene medije i digitalnih platformi posvećenih kulturnoj baštini. Naravno, i naši naučni radnici bi mogli da se potrude da svoje radove prevedu na engleski, italijanski ili španski jezik, čime bi više ljudi za njih znalo, a time bi se sprečila ili makar usporilo širenje dezinformacija u naučno opredeljenoj istoriografiji.
Na kraju, svako ko se (o)seća svog srpskog porekla može pored selfija, fotografija sa odmora ili proslave da podeli na internetu tekst o nekom srpskom manastiru, zadužbini ili neku fresku, toliko lepote ima u srpskom nasleđu. Tako će dati svoj mali, digitalni doprinos baštini svojih predaka.
Jasmina Ćirić, profesorka Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu, putuje kroz najtužnija i najsamotnija mesta naše istorije. Ona rasklanja guste slojeve prošlosti i stiže tamo gde nema nikog sveću da zapali.
To su mesta gde mi ne možemo da kročimo. Naša divna Simonida u Starom Nagoričanu kod Kumanova, prikazana kada je imala 22 godine, sama je u mraku i bez ljubavi. Freska neverovatne lepote Kolo ili predstava zodijačkih znakova, obe u manastiru Lesnovo, kod Kratova, strpljivo čekaju posetioce iz Srbije, duže od dve decenije. Ne mogu putnici namernici iz Srbije da se prekrste pred brojnim zadužbinama srpskih kraljeva i careva i druge srpske vlastele kojih je puna današnja Severna Makedonija. Po nekim podacima više od 50 spomenika iz srpske prošlosti neprocenjive vrednosti ( pojedini istoričari umetnosti navode 800 ) nalazi se u Severnoj Makedoniji i odlukom Srpske pravoslavne crkve, zbog teške situacije, predati su na upravljanje Makedonskoj pravoslavnoj crkvi. Oni sada katastarski pripadaju MPC ali je većina njih zapravo priopada hilandarskom metohu.
– Među tim manastirima ima i onih koji su u ovom trenutku u izuzetno teškoj situaciji – kaže profesorka Jasmina Ćirić, docent Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu, koja je svoj naučni život posvetila očuvanju srpske baštine u ovom delu nekadašnje Jugoslavije.
O Koji su najugroženiji manastiri i crkve?
– U najtežoj situaciji su manastir Ljuboten iz 1337. godine koji je, kako natpis govori, sagradila vlastelinka „ gospođa Danica“, u blizini Skoplja, i manastir Mateiče iz 11. veka blizu Kumanova, koji je teško stradao 2001. godine od albanskih terorista. Reč je o jednom od najvažnijih manastira koji se vezuje i za kralja Milutina, budući da se spominje u povelji iz 1300. i za cara Dušana, carice Jelene i njihovog sina Uroša. Oni su uostalom i naslikani u enterijeru hrama koji neumitno propada.
Tokom ratnih sukoba bio je glavni štab paravojne Oslobodilačke narodne armije. Ni danas, posle dve decenije, u Mateič putnik namernik ne može da dođe. Pre 2001.godine, poznato je da je makar bilo meštana u selu, koji su održavali i hram. Od maja 2001.godine, kada je došlo do sukoba sa albanskim ekstremističkim grupama, a Srbima i Makedoncima naređeno da napuste zauvek svoja ognjišta, manastir je u potpunosti prepušten zaboravu i propadanju.
O U kakvom stu stanju feske i sama crkva?
– Nakon ovih strašnih događaja, stručnjaci iz Makedonije u saradnji sa stručnjacima ICOMOS-a uspeli su da snime stanje, digitalizuju, i da registruju brojna oštećenja fresaka. Freske su očišćene koliko je to bilo moguće. Izvanredno je restaurirana freska Svetog Apostola Petra uz severna vrata hrama, kao i još nekoliko fresaka koje su bile oštećene sprejevima i markerima.
Međutim vlaga, uticaji sunca, kiše, vetra i snega učinili su svoje. Ovakvo stanje, dodatno naglašeno povremenim nasilnim odstranjivanjem vrata, prozora, dodatno je pojačano kada su pripadnici albanskih grupa u januaru 2022. godine uklonili olovne ploče sa krova.
O Zašto nismo tražili pomoć za Mateiče i za druge manastire od države i međunarodne zajednice?
-Medijskim apelima, kako sasvim skromno sa moje strane posredstvom Redakcije RTS Svet i emisije ,,Srbija na vezi“ i aktivnostima SKIC Spona iz Skoplja, dalja oštećenja su na neki način usporena. Ministarstvo kulture RSM izdvojilo je određena sredstva za obnovu krova. Ove godine bilo je vlage u samom hramu, i to upravo na severnoj strani zapadnog zida gde je prikazana Loza dinastije Komnina kojom se pokazuje neposredno poreklo carice Jelene kao carice srpskoga Carstva. Ponovo je Ministarstvo kulture RSM dodelilo sredstva za određene sanacije, tako da su vidljivi procesi revitalizacije objekta.
O Kakva je situacija sa manastirom Lesnovo koji ima freske neverovatne lepote?
-Za razliku od Mateiča koji je napušten i koji tek čeka neke svetlije dane, Lesnovo ipak ima opštežiće, tamo su monasi sa kojima nije bilo smetnji za rad. Tako je i sa crkvom sv. Dimitrija u Markovoj Sušici, tzv. Markovim manastirom. To su dva svetla primera po stepenu očuvanosti fresaka, ali i pokazatelji da živa zajednica može imati udela u očuvanju kulturnog nasleđa, razume se ukoliko uvažava preporuke stručnjaka, zaštitara, konzervatora
O Jedna ste od retkih naučnica koja izlazi na teren i pokušava da pomogne našoj baštini?
-Mene inspiršu misli svakog obrazovanijeg čoveka u srpskim zemljama u srednjem veku. Inspiriše me uočavanje njihove svesti koja je iskazana izgradnjom i živopisanjem hramova. Fascinanto je sagledavanje mesta Srba u srednjem veku u hrišćanskoj vaseljeni. To me vuče svaki put napred, južno u predele naših nekadašnjih država.
O Kako spasiti srpsko kulturno i istorijsko nasleđe u Severnoj Makedoniji?
-Pre svega, smatram da je neophodno obezbediti podršku UNESCO i drugih međunarodnih relevantnih organizacija i institucija, kako bi bili obezbeđeni dodatni resursi za očuvanje i primarno za zaštitu srednjovekovne kulturne baštine.
O A na terenu?
-Neophodno je hitno podizanje svesti o postojanju srpskog kulturnog nasleđa među lokalnim stanovnicima i mladima. Iako se u RSM trenutno realizuje projekat ,,Monitoring kulturnog nasleđa” potrebno je popisati spomenike, manastire, freske od posebnog značaja (istorijske teme, ktitorski portreti) i druge kulturne objekte koji su ugroženi ili oštećeni.
Srpska kancelarija za saradnju sa crkvama bi eventualno mogla biti uključena, kako bi se dodatno, zajedničkim snagama radilo na očuvanju verskih objekata i njihovih kulturnih vrednosti.
Takođe, stvaranje ozbiljno organizovanih digitalnih arhiva i dokumentacije o srpskom kulturnom nasleđu predstavlja condition sine qua non ukoliko mislimo da zaista sačuvamo kulturno nasleđe za buduće generacije.
O Kako običan čovek rodom iz Srbije, gde god da se nalazi u svetu, može da pomogne?
-Svako može da širi svest i znanje putem digitalnih medija. Može da prevede tekst na jezik koji poznaje i da ga deli. Može da napiše svoja zapažanja, putopis, priču, potpis ispod fotografije …Mi koji se bavimo istorijsko umetničkom disciplinom, iako raspolažemo odgovarajućim znanjima o zadužbinama, ipak nismo dovoljno aktivni u ,,digitalnom svetu“. Pohvalno je postojanje Digitalnog atlasa kulturnog nasleđa Srbije, a zanimljivo je i to da je grupa istoričara umetnosti sa Univerziteta Prinston (SAD) pokrenula projekat Mapping Eastern Europe. Na toj platformi na engleskom jeziku postavljena je mapa gde je moguće doći do brojnih podataka u vezi sa našim zadužbinama koje se danas nalaze u Severnoj Makedoniji. Tekstovi su napisani tako da ih mogu pratiti i učeniji laici, ali namenjen je i za sve one koje malo produbljenije zanima tematika. Poput ovog o manastiru Mateič kod Kumanova.
O Dok jedni pale crkve i puštaju da se kiša sliva niz lice srpskih ktirotora i vladara, drugi brišu, prepravljaju i krivotvore istinu?
– Na albanskom, ali i na makedonskom jeziku na Googlu teško da ćete naći ko su pravi osnivači i graditelji srednjovekovnih manastira. Ili još gore, naćiće te krivotvorinu. Tako su u velikoj crkvi manastira Svetog Joakima Osogovskog kraj Krive Palanke u Severnoj Makedoniji, promenjena imena na freskama koje prikazuju srpske srednjovekovne vladare i svetitelje, pa su Sveti carevi Uroš i Lazar, i Sveti kraljevi Milutin i Stefan Dečanski prekršteni u Vladimir Kijevski, Jovan Milostivi, Konstantin Veliki, Nićifor Foka…Kada je u Skoplju podignut spomenik Skenderbegu, albanskom nacionalnom heroju, naručioci su svesno minimizirali njegovo srpsko poreklo.
U skriptama Filozofskog fakulteta u Skoplju, u udžbeniku iz 2009. godine “Makedonija u 14. veku” koja je namenjena studentima doktorskih studija istorije, istorije umetnosti i arheologije, na više mesta iznosi se tvrdnja da su srpski manastiri zapravo bile predratne vojne baze. Kao primer se navodi manastir Svetog Đorđa, zadužbina kralja Milutina i Simonide. U prevodu na srpski piše: “Ta imanja služila su kao okupacione baze za izvršavanje srpske vlasti u Makedoniji.” Ovakvo krivotvorenje istorije počelo je još ranih sedamdesetih godina prošlog veka, ali je najgore od svega što se nove generacije istoričara u Severnoj Makedoniji uče upravo na ovakvoj laži.
O Koje su za vas tri najlepša detalja iz naše baštine u SM?
-Simonidin portret u Starom Nagoričinu, skriveni monogram Dmitar na portalu crkve u Ljubotenu i pogled za večnost u očima cara Dušana u Lesnovu.
Ima jedno ostrvo usred mirne vode Skadarskog jezera do koga se samo sa namerom dolazi. Na tom ostrvu, koje se zove Vranjina, najvećem u Skadarskom jezeru, sagrađena je, još u 13. veku crkva posvećena Svetom Nikoli. Nje odavno nema, ali je na njenom mestu nikla druga koja privlači duhovne ljude kao magnet. Do crkve se dolazi samo čamcem, kroz barske biljke, lokvanje i gusti miris slatke vode, a onda zaraslom stazom do uzvišenja, gde najupornije čeka nagrada: duhovni mir i fantastičan pogled. Odatle puca vidik na Skadarsko jezero, Zetu, Crmnicu, na moćne Prokletije i skadarske planine utisnute u nebo, na Skadar u susednoj Albaniji koji su srpska i crnogorska vojska dva puta u istoriji osvajale i oba puta morale da napuste pod pritiskom velikih sila. Neka seta preplavljuje ljude na ovom mestu kao što jezero plavi obalu. Možda zbog mnoštva istorijskih rana i burne prošlosti ovog malog ostrva. Prvu crkvu je izgradio prvi zetski episkop Ilarion oko 1233. godine. Bio je učenik Svetog Save, pa ga je naš svetitelj prvom prilikom obišao na tom mirnom ostrvu usred jezera. Vranjina je u to vreme bila pusta, kamena i bez zemlje. Bratstvo nije moglo da opstane bez zemlje, pa je Sveti Sava poveljom manastiru darivao metoh na Plavnici iste godine kada je i sagrađen. Manastiru je dao povlastice da ne daje » rabotnike vlasteli ni ma kome». Kako je zapisao Andrija P. Jovićević u delu «Drevni srpski manastiri», manastir je oslobođen od rada na putevima, od vojske, od zidanja gradova. Takođe, naš svetitelj je omogućio da « se episkop ima pravo zvati arhiepiskopom i da kaluđeri biraju igumana i da ga potvrđuje episkop, a drugi da im se nema u to miješati».
Nemanjići su poštovali manastir i darivali ga obilato. Kralj Vladislav darovao mu je crmnička sela Godinje, Medveđu Glavu i Kruševicu, a kraljica JelenaUroševa 1280 g. oko Krnjice i Uljanik u Kruševicama. Kralj Milutin je oko 1296. godine darovao manastiru Orahovo i od trga Sv. Sergija po 100 perpera godišnje i potvrđuje hrisovulje svojih predaka Sv. Save i Kralja Vladislava. O manastiru su vodili brigu i Balšići i Crnojevići, potonji gospodari Zete. Ćorđe Stracimirović 1404 g. priložio je Vranjini selo Rake, a Balša III 1417 poklonio je manastiru Vranjini i Moračniku dva gumna soli pod uslovom da deseti dio soli daju manastiru Prečiste Krajinske; 1420 g. darovao je Vranjini selo Karuč u Crmnici. Nikao u kršu ali voljen i darivan, manastir Vranjina je postao čuven po svom bogatstvu. Toliko je bio bogat da ga je car Dušan hrisovuljom od 1348. godine priložio u to vreme osiromašenom manastiru Sv. Arhangela u Jerusalimu, koji su podigli Nemanjići. Kroz istoriju će Vranjina doživeti da joj se ponovo ukazuje milost i da joj se ponovo oduzimaju darovana dobra. Ali će doživeti i stravična pustošenja. Turci su ga palili i rušili više puta, poslednji put 1843. godine kada su Crnogorci izašli na Grahovo prema Turcima. Osman-paša Skopljak noću je prevezao silnu vojsku preko jezera, manastir i crkvu srušio do temelja. Ni kamen od njih nije ostao. Kada je crnogorska vojska oslobodila ostrvo, 1878. godine, na temelju stare Ilarionove crkve, knjaz Nikola je podigao današnju crkvu. Iako novijeg datuma, ona sjaji sjajem Ilarionove crkve iz 13. veka. Dijana Dimitrovska
Knez Lazar se rodio u Pobrđu, u Grblju. To je deo današnje Crne Gore, koji je kroz istoriju, kako su isticali stariji istoričari, bio najbuntovniji, najpravoslavniji i najsrpskiji. Pošto je rođen u Grblju, on je Grbljanović, ne Hrebeljanović, kako su neki greškom izgovarali i pisali, a posebno italijanski hroničari. Ovo svako dete u Grblju zna. Naučilo je od svojih očeva, a oni od svojih… I, tako – vekovima. Kao sveta tajna prenosilo se predanje s kolena na koleno. Vekovi ga nisu umanjili. I danas živi, a deca recituju:
“ Ovo sunce iznad Grblja što čarobnu svetlost stvara, obasjava slavno mesto, postojbinu car Lazara!“ – Svi smo mi kao deca slušali priče i legende o knezu Lazaru, osnova je ista samo ima nekoliko varijanti – veli istoričar Vasko Kostić, koji je decenijama istraživao i sakupljao mitove i legende Grbljana.
Legenda ide ovako: Car Dušan imao je sestru, koja je može biti imala govornu manu. Po drugima bila je ružna, pa su je nazvali Ruža, po trećima – grbava. – A, može biti da je imala samo dug jezik, što je u to vreme smatrano govornom manom – ubacuje novu mogućnost Kostić. Jednom prilikom, kada su Grbljani, inače poverenici srpskog dvora, bili u poseti caru Dušanu, ovaj im dade pomenutu Ružu da je povedu u – nepoznato. Možda i pogube. Jedan Grbljanin, međutim, videvši da je ona pametna, a još i carskoga roda, reši da je uzme za svog mlađeg sina. Beše to knez, možda Milojko. Tako i bi… Prošle su godine, rodio se Lazar, i jednog dana silni Dušan, na povratku iz Dubrovnika, svrati u manastir Podlastvu. Tu su mu pripremili ručak, a on, pošto je okusio jelo koje mu je u mladosti samo sestra spremala, zatraži da dovedu onoga ko ga je kuvao. Brat i sestra odmah su se prepoznali, i kada je car čuo da ona ima sina, Lazara, reši da ga povede na srpski dvor. – Pošto je sin na Grblju sve i svja – veli Kostić – otac malog Lazara toliko je molio i preklinjao da su morali da ga ubiju, na mestu gde izvire mali izvor, blizu manastira Podlastve. To mesto i danas se zove Pizdina voda, zbog toga što je mnogo kukao.
Tako je Lazar odrastao na dvoru dok nije postao knez. – I našoj deci prenosimo ovu legendu, koja je za nas više od toga. Jer, mi znamo da je Grbljanović naš, Grbljanin. Zašto bi se to, inače, tako uporno prenosilo kroz vekove? Istorija nije dala da tako bude zapisano, ali, ipak, živi kroz usmenu književnost – razmišlja Ivan Knežević, slikar i nastavnik likovne kulture, dok nam pokazuje oltarska vrata u crkvi svetog Jovana u Pobrđu, koja je on živopisao. Na jednima je sveti knez Lazar kako u rukama drži crkvu Podlastva, najveću svetinju Grbljana. Nad njim piše: Lazar Grbljanović. Slavni Grbalj ne imaše svog pesnika da opeva i ovekoveči svoju istoriju i junake. Istoričari se ne hvataju u koštac sa ovom legendom. A, crkva – ćuti. – Nikome ne odgovara činjenica da je knez Lazar odavde – veli Knežević. – Srbija bi volela da svi njeni istorijski likovi budu u njenim granicama. A, Vasko Kostić veli: – Kada sam Amfilohija jednom prilikom ispravio da „nije Hrebeljanović, nego Grbljanović“, on mi je odgovorio:“ To je isto“.
„Nije isto“ – kazao sam. Pa, i Njegoš kaže Grbljanović.“ U crkvi svetog Jovana na Pobrđu, koja ima tri oltara, paroh donjogrbaljski Jovan Rajak nam reče: – Od vremena kneza Lazara Grbljanovića do današnjih dana ovde muška deca često nose ime Lazar. Otuda i velika rasprostranjenost prezimena Lazarević. Oni su najčuvenije bokeljsko bratstvo, dali su mnogo junaka, kneževa i prvog i poslednjeg guvernadura čitavog Grblja. Nažalost, otac Jovan danas više sahranjuje nego što krštava. Godišnje ima tek dvadesetak krštenja. Ali, mnoga od muške dece i sada ponesu ime Lazar… Grbalj ima 62 crkve, tri „živa“ manastira i još pet u tragovima, nekoliko crkava (među njima i ona u Krimovici iz šestog veka, sa očuvanim mozaikom). Sve to smešteno je na 95 kvadratnih kilometara, zbog čega Grbalj nazivaju i Svetom gorom.
Grbalj je slavan u svim slojevima istorije. Odavde su preci pesnika Branka Radičevića, Petronija Šišića, vojvode u prvom srpskom ustanku, Ferda Šišića akademika, Stevana Vukotića, koji je prvi od Južnih Slovena na ruskom brodu oplovio Zemljinu kuglu (1823- 1826), 30 godina pre slavnog moreplovca Iva Vizina iz Prčnja.
Oduvek poseban, oduvek poravoslavan, oduvek srpski, Grbalj je pevao: „Od tunela do tunela dvadeset je srpskih sela“. U vremenima kada je politika pravila granice i određivala nacionalnost, i kada je bila poništena srednjovekovna istorija srpskog naroda, bilo im je teško. Tešili su se, kao što kaže Ivan Knežević, rečima i mislima:
– Grbalj je naša zemlja, naši preci ginuli su za nju. Šta god da bude, mi znamo ko smo. Deca kneza Lazara.
