Dugo već profesor Džon Koks (John Cox) razmišlja zašto ga drži ta treperavost pri pomisli na Srbiju. Zavoleo je tu malu zemlju u srcu Balkana još od mladalačkih dana, kad je studirao u Segedinu. Tada je često sa drugarima prelazio u Suboticu da u tadašnjoj Jugoslaviji kupi Jugotonove kasete, poneku knjigu, narandže i druge sitnice.
-Te male, važne stvari su 1986. i 1987. godine bile veoma dragocene i retke u Mađarskoj – priseća se dr Džon Koks, rođeni Amerikanac, profesor istorije na Univerzitetu Severna Dakota u SAD na lepom, jasnom i čistom srpskom jeziku. – Od Subotice bilo je lako posetiti i Novi Sad, onda Beograd, i dalje. Zaljubio sam se u krajolik, hranu, muziku, u jezik Vojvodine i Šumadije.
Srpski jezik
O Kako ste uopšte naučili srpski jezik?
-Na Indiana Univerzitetu u Bloomingtonu! To je oduvek bilo fantastično mesto za učenje stranih jezika, i u prvoj godini mojih „graduate studies“ birao sam između stipendije za poljski jezik ili za srpskohrvatski. Izabrao sam srpskohrvatski (tako se zvao u tim godinama) zato što sam već upoznao Jugoslaviju, a nikada nisam bio u Poljskoj.
O Koja je prva knjiga koja vam je dala ideju da prevodite srpske pisce?
-Moj prvi prevod sa srpskog je bio kratak roman Danila Kiša, Mansarda. To je bio, ako se dobro sećam, predlog jednog izdavača. Bila je dobra ideja i ja sam mu na tome i danas zahvalan. Prevodio sam, osim Kiša, Ivana Cankara, Vjenceslava Novaka, ali i moderne pisce poput Biljane Jovanović, Judite Salgo, Muharema Bazdulja…
O Kako vam deluje srpska književnost?
-Jednostavno: srpska književnost je divna. Ona je velikan u evropskoj literaturi, uprkos broju govornika. Čitao sam Andrića, Kiša, i toliko drugih, i negovao sam želju da to prenesem u anglosferu, tako da više ljudi ima priliku da to čita i da uživa.
Razumevanje Balkana
O Da li su vam knjige srpskih književnika koje ste preveli pomogle da kao istoričar razumete narode Balkana?
-Definitivno! Ja radim i kao istoričar i kao prevodilac velikog broja literarnih dela. Tražim perspektive o razdoblju komunizma, o ulozi pisaca u vreme rata, i tako dalje. To je zajednički i sinergetski postupak. Imam luksuz i privilegiju da prevodim knjige koje su mi važne, i to znači prevashodno važne iz istorijskih razloga, a ne komercijalnih.
O Kako biste nekom Aemrikancu objasnili Srbe i Srbiju danas?
-Rekao bih da je Srbija evropska zemlja srednje veličine koja ima dugu prošlost u porodici zemalja i naroda. Da Srbi imaju veliko gostoprimstvo i životnu radost, da poznaju mediteransku kulturu, da imaju stavove o hrani, piću, igranju, druženju, itd. Rekao bih da je Srbija kulturno složena i da je Beograd velika avantura!
O Šta vaši studenti ili profesori znaju o Srbiji?
-Kod nas svi znaju o atentatu na prestolonaslednika i Prvom svetskom ratu; gotovo niko (osim profesora i novinara) ne zna o partizanama i Titu. Znaju da su ratovi devedesetih bili strašni i da su Srbi ovih dana do izvesne mere rusofili.
O Šta vam se u Srbiji posebno dopada?
-Bio sam mnogo puta u Srbiji i u drugim zemljama Balkana. Najlepši doživljaj i iskustvo su moji prijatelji tamo. Neki od njih prave ajvar, drugi kefir,treći pečenje, tako da sam uvek dobro snabdeven. Volim Kalemegdan i bašte sa kafom i…knjižare!
O Šta znači biti profesor u Americi? Kolika je odgovornost univerzitetskih profesora u američkom društvu?
-U Americi je tradicija „javnih intelektualca“ slabo razvijena. Naša odgovornost je uglavnom prema studentima, struci, branši. Mi, profesori imamo, naravno, naša gledišta, mišljenja i opredeljenja, ali više privatno nego javno. S druge strane, imamo veliku slobodu da kreiramo časove, kurseve na predmetima za koje smo zainteresovani, a to je takođe i prostor za naše etičke ili moralne vrednosti.
Indijanci u Dakoti
O Da li biste mogli da nam kratko opišete kako danas žive Sijuksi, starosedeoci Severne Dakote, da li imaju pisani jezik i da li se obrazuju?
-Danas se zovu „Sioux“ prevashodno ili Dakota, ili Lakota, ili Nakota (i ponekad imaju i druge nazive), a neki govore i dalje svoj sopstveni jezik. Da, jezik je pisani, imaju svoj rečnik i gramatiku. Postoji jedan paralelan sistem koledža i univerziteta u rezervatima, tako da ne vidimo mnogo indijanskih studenata kod nas na univerzitetu, ali broj je u sporom rastu. Mnogo „indigenous people“ živi u gradovima, kao što su Mineapolis (Minneapolis) ili Bizmark (Bismarck). Kod nas u Severnoj Dakota žive i Ojibwe (Chippewa) i Mandan-Hidatsa-Arikara ljudi.
O Da li postoji razlika u slobodi Evropljana i Amerikanaca?
-Stara šala glasi: Šta je razlika izmedju Evropljanina i Amerikanca? Evropljanin ima zdravstveno osiguranje, a Amerikanac ima pušku! Šala je okrutna ali nije neslana. Odgovor na vaše pitanje zavisi koja je zemlja u Evropi u pitanju. Uglavnom bih rekao da Evropljani imaju jednu prednost: oni često smatraju svoju vlast partnerom ili osposobljivačem, dok puno Amerikanca i danas pati od zablude da je vlast a priori opaka.
O Koje su američke vrednosti koje biste istakli?
-Otvorenost, darežljivost, inicijativa. Pre nekoliko godina bih mogao nabrojati i više.
O Kada zamišljate budućnost, kako vidite svet za dvadeset godina? Gde smo, čime se bavi ljudska cilizacija, da li čitamo knjige?
-Mladost, mladi ljudi, to je moja velika nada za budućnost. Kroz 20 godina će izgledati svet kao današnji, što se tiče granica, medjunarodnih organizacija i tako dalje. Ali klima i vremenske prilike biće drugačije, i mislim lošije. Biće više mobilnih i manje knjiga, više izbeglica i manje univerziteta. Ali knjige, njih će biti uvek. To je najperfektniji pronalazak u istoriji čovečanstva. Srećom, gde ima knjiga ima i sećanja i razuma i komunikacije, dakle, ima nade.
Dijana Dimitrovska
Biografija
Džon K. Koks (1964) je profesor istorije na Državnom univerzitetu Severne Dakote u Fargu, doktorirao je 1995. na Univerzitetu Indijana. Specijalnost mu je moderna Evropa, holokaust, moderna politička ideologija, Rusija, istorija kroz film i književnost. Studirao je u Minhenu, Segedinu, Beču, i Ljubljani. Objavio je studije o slovenačkoj i srpskoj istoriji, prevodio je književnost srpskih i balkanskih pisaca. Osvojio je nagradu Srpskog PEN centra za najboljeg prevodioca srpske književnosti 2021. godine. Obožava espreso, mačke i bicikle i veruje da učenje stranih jezika pomaže da razvijemo još jedan mozak.
Da li da se priklonimo istoku, zapadu, ili da budemo neutralni, samostalni i svoji? Bilo bi odlično da možemo da biramo između ove tri mogućnosti, jer zapravo imamo samo dve: izbor između istoka ili zapada. Treća mogućnost, da idemo sami, jeste idealna ali , kako kaže Vladeta Janković, profesor, književnik, diplomata, to je izvodljivo više u teoriji nego u praksi.
– Potpuna nezavisnost danas je privilegija samo nekoliko vrlo moćnih, bogatih i stabilnih država, kakva Srbija nije i, bojim se, još dugo neće biti – kaže profesor Vladeta Janković u razgovoru za naš časopis.
O Bili ste diplomata i videli na licu mesta stav međunarodne zajednice prema Srbiji? Kakav je?
-Kao kroz čitavu modernu istoriju, taj stav je bio i ostao u zavisnosti od neposrednog interesa velikih sila, pa je takav i danas. Često u pristupu zapadnih zemalja prema nama ima i izvesnog cinizma, pa i bezobzirnosti, kao u slučaju NATO bombardovanja 1999. Najbolje može poslužiti primer Kosova i Metohije, gde je direktnim uplitanjem zapadnih sila, koje su sebe zvale „medjunarodnom zajednicom“ kao da Kina, Rusija, Brazil i Indija ne postoje, Srbiji oteto 15% teritorije.
O Šta pamtite kao posebnost iz perioda kada ste bili ambasador pri Svetoj stolici?
-Uskršnje mise u katedrali Svetog Petra, kada, u tom ogromnom prostoru, u mraku i mrtvoj tišini stotine prisutnih imaju u rukama jedino sveće, da bi se, kad ponoć otkuca, odjednom upalila sva svetla i grmnule orgulje. Takvih efekata u pravoslavlju nema, ali je, bar meni, intimno mnogo uzbudljivije brujanje ljudskog glasa, kada se, uz podrhtavanje kandila, među hilnadarskim freskama, tokom Vaskršnje liturgije poje Heruvika.
O Kada razgovarate sa strancima, čime biste se pohvalili kao Srbin?
-Našom istorijom, pre svega, jer je činjenica da smo u XIII i XIV veku bili jedna od velikih evropskih sila, onda lepotom naše srednjovekovne umetnosti, jer feske u Dečanima i prestone ikone iz Hilandara nisu ništa slabije od Djota, pa zatim činjenicom da smo u oba svetska rata u XX veku bili na pravednoj strani i dali ogroman doprinos pobedi. Ali naravno da ne bih propustio da se pohvalim Nikolom Teslom a, u najnovije vreme, Djokovićem i Jokićem.
O Da li je u srpskoj poilitici, od kada ste bar vi u njoj, reč obavezivala?
-Nažalost, nije i to otkako je politike u Srbiji. Izuzetaka je bilo, ali su i oni najpošteniji uvek više voleli da ne kažu ništa nego da izgovore laž. Samo, vodite računa da to nije neki srpski specifikum. Odlično pamtim jednog engleskog ministra koji je, pošto je u nekoj prilici uhvaćen u masnoj laži, izjavio kako je bio „ekonomičan sa istinom“.
O U čemu je osnovna razlika između politike kada ste vi počinjali kao političar i ove danas?
-Ja sam bio i ostao pre svega profesor književnosti na Univerzitetu, a u politiku sam ušao još sedamdeset godina da bih se, uvek pored svog osnovnog posla, borio za parlamentarnu demokratiju, a protiv vlasti jedne partije i jednog čoveka. Tako sam se protivio najpre Titu, pa Miloševiću, a danas se protivim Aleksandru Vučiću. Diktatori su u osnovi uvek isti, ali su Tito (u nadi da će dobiti Nobela za mir), pa i Milošević, na svoj način bili tolerantniji prema protivnicima. Danas je politička utakmica u Srbiji nemilosrdna i potpuno neravnopravna, jer Vučićeva vlast bez izuzetka kontroliše TV kanale koji se vide na celoj teritoriji, podmićuje birače, favorizuje članstvo svoje stranke i zastrašuje opoziciju.
O Zašto srpski političari ne žele da iza sebe ostave neko uzorno delo koje obezbeđuje u istoriji trajnu i svetlu poziciju?
-Ne bih se složio da to oni ne žele – druga je stvar imaju li sposobnosti da tako nešto učine. Nikola Pašić, na primer, jeste imao mana tipičnih za srpskog političara, ali je ostavio za sobom značajan trag. Da i ne pominjemo ličnosti iz ranijih vremena, još od Miloša Obrenovića (počeo je od Srbije kao turskog poseda, a ostavio je kao slobodnu zemlju), kneza Mihajla, koji je prosvetio Srbiju, kralja Petra I, koji je izveo Srbiju kao jednu od pobedničkih sila Prvog svetdskog rata, ili političara skromnih i besprekornog karaktera kakav je bio Ljuba Davidović. Ipak su to rezultati koji predstavljaju trajne istorijske međaše. Što se tiče političara koji su na sceni danas, mora proteći dosta vremena pre no što istorija bude mogla da proceni trajnost njihovog učinka.
O Koliko nam mitovi i legende, a među njima i vaši Mitovi i legende, pomažu u sadašnjosti?
-Mitovi su uvek neka vrsta sažetka večitih istina i situacija koje se dešavaju u stvarnom životu, a često sadrže tragove istorijskih zbivanja. Oni istovremeno izražavaju ideju naroda o tome kakav bi želeo da bude, odnosno kako sam sebe zamišlja. U sadašnjosti oni ne mogu biti od velike pomoći, jer njihova arhetipska priroda nije nužno u kontaktu sa trenutnom stvarnošću. Što se tiče moje knjige sa takvim naslovom, ona je nastala samo kao pokušaj da se nadoknade nedostaci ovdašnjeg obrazovnog sistema, koji zapostavlja religiozne vrednosti. Zato sam u njoj pojednostavljeno preneo elemente triju monoteističkih religija, bez kojih nije moguće zaista shvatiti kulturnu istoriju svog, pa i drugih naroda.
o Koji vam se mit ili legenda posebno sviđa?
-Oduvek sam se posebno interesovao za mit o Edipu, jer on dobro ilustruje ono što sam upravo rekao o mitu kao u priču pretopljenoj istoriji. Naime, čitava povest o ubistvu oca i ženidbi majkom u stvari je transfiguracija jednog istorijskog događaja – uzurpacije tebanskog prestola mimo patrilinearnog poretka.
O Koja je vaša antička izreka?
-Latinska izreka Feci quod potui, koja u suštini znači da čovek može imati mirnu savest jedino ako u životu učini sve što je najbolje umeo i mogao.
O Da li današnje generacije imaju manje jazove prema drugim religijama?
-Možda ovo kao odgovor zvuči preterano jednostavno, ali ja mislim da je to zato što mladi danas pre svega ne znaju dovoljno o veri i ne shvataju versku tradiciju. S druge strane, ima i mnogo netolerancije, sa često strašnim posledicama.Kad bi, u nekom idealnom slučaju, svuda na svetu u školama postojala nastava uporedne religije, ubedjen sam da bi bilo mnogo manje religioznih fanatika, pa i svih nesreća koje zaslepljeni i zlom propagandom zavedeni mladi ljud izazivaju.
O Kada sanjarite, kako zamišljate svoju Srbiju?
-Kao demokratsku državu u kojoj nema nepismenih i u kojoj se sa svakog prozora svake kuće vidi bar po jedno drvo.
Svi se mi jednog dana popnemo na životnu uzvišicu sa koje posmatramo mesto gde smo bili, duboko, dole, u nizini, put kojim smo se kretali, krivudav, ili oštar, katkad nepristupačan i trnovit, katkad miran, uokviren lepim rastinjem i, možda, rekom. Sa te uzvišice Ratko Božović gleda na vlastiti život koji mu izgleda kao lavirint u kome je tražio Arijadninu nit. Nekada mu se činilo da je uspeo da je pronađe, nekada da nije.
– Ali u tom sagledavanju svog života – kaže profesor Ratko Božović – uvek mi je bila najbliža Andrićeva ideja da nam život vraća samo ono i onoliko koliko mi drugima dajemo. Svestan toga, mogu da dodam i da mi je sve u životu, kao i on sam, veoma brzo prošao.
O Da li za nečim konkretno posebno žalite? Od toga što niste, recimo, napisali još jednu knjigu, ili preplivali Dunav, ili…
– Iza nas uvek ostanu nedovršeni računi. Želeo sam, još u mladosti, da napišem knjigu o Njegošu, s obzirom na njegovo sjajno anticipiranje autoritarnih sistema. Ali mi je to nekako – izmaklo. I to u promišljanju da uradim, danas, sutra…Baš ta oblast vladavine će mene u kasnijem životu potpuno preokupirati, njoj ću se posvetiti i stoga mi je još žalije.
o Čemu ste težili u životu i koju ste od vrlina osvojili?
– Po mom mišljenju, moja najveća vrlina je upornost i želja da započeto završim. Nedovršenost ostavlja dubok trag na ljudska htenja i zato sam bežao od nje. Radio sam na pronalaženju ljudskog hoću i mislim da sam uspeo da to pronađem.
O Od vrlina koje krase ljude ( hrabrost, poštenje, skromnost, dobrota, zahvalnost, saosećanje…) do koje se, po vama, najteže dolazi?
– Ne verujem u pojedinačne vrline. Mislim da su vrline povezane sa ljudskom složenošću i da one zajedno moraju biti udružene i izmešane kako bi zajedno branile čovečnost i ljudskost, u onom filozofskom smislu. Dobrota sama za sebe ne znači ništa. Dobrota, recimo, kao osobina koja znači primetiti pored sebe drugoga – ne može egzistirati sama. Mora se udružiti sa zahvalnošću vrlinom koja najbrže zadstareva, a koja znači imati saosećanje, a opet treba imati i empatiju – moralnu inteligenciju po kojoj moramo činiti drugome ono što bismo želeli da oni čine nama, i hrabrost, i poštenje i skromnost…Vrline zajedno čine čoveka.
– Moja najveća potreba bila je da budem slobodan i da tragan za istinom. Smatram da samo slobodan čovek može da brani ljudske vrednosti. Kultura je u znaku Erosa i zato sam joj sklon. Politika je u znaku Tanatosa, koji predstavlja vlast, moć, gaženje, brutalnost… U sedištu mog bića je Eros i odbrana života – kaže Ratko Božović.
O Koja je vaša najveća vrlina?
– Mislim da je to doslednost u odbrani vrtednosti života, ili, ako hoćete, moralnih vrednosti. Trudio sam se da ne budem između bivstvovanja i postojanja. Da sam ne budem jedno, a život nešto drugo. Trudio sam se da živim u skladu sa tim vrednostima.
O Da li znate u kom se pravcu kreće naše društvo i kako ga zamišljate za 50 godina?
– Naše društvo je anomično društvo. Destabilizovano i dezorijentisano. To je društvo u kome vlada haos, anarhija i bezakonje. Društvo u tranziciji koje traga i za putem i za putokazom, a nema niti puta, niti putokaza, niti ima sigurnost da to potraži. Za 50 godina vidim drugačije društvo od ovog. Doći će neki novi klinci koji nisu opterećeni balkanskim upornim nevaljalstvom.
O Da li možete da nam objasnite kako se dogodilo da iz našeg društva nestane morala?
– Naše je društvo doživelo moralno samoubistvo. Budući se to dogodilo, sasvim je logično da su iz njegove blizine nestale sve vrednosti. Posakrivale su se. Čekaju bolja vremena i sunce.
O Da li verujete da je upravo nedostatak morala doveo naše društvo u ovo bedno stanje u kome se nalazimo?
– Lično mislim da bez morala ne može da napreduje ni pojedinac, ni zajednica. Za preobražaj društva moral je neizbežan. Posebno za strukturalne preobražaje. Ako nemate moral, onda će u takvim društvima, kao kod nas danas, ako se „ne snađete” da ispadnete budala. Nema, nažalost, morala u ovom društvu. Zbog toga je moralan političar u balkanskoj kaljuzi nepotreban. Zato ih i nemamo, na kraju krajeva. A bez strukturalnih promena neće dobiti moralne političare, lekare, profesore, novinare ni buduće generacije. Moraju najpre da vrate moral i prave vrednosti.
O Šta se dešava sa društvom? Da li je to devijacija ili smo, prosto, u „tranziciji”?
– Naša je nesreća da smo u tranziciji koja traje neodređeno dugo i s neizvesnim ishodom. Čovek je objekat te tranzicije. Njegovu slobodu je apsorbovala sama tradicija. Tranzicija ukida slobodu izbora, sam izbor i samu slobodu. Tranzicija je vetar koji nas kao jesenje lišće baca od nemila do nedraga.
– Humor je srce slobode. Nisam sklon ljudima koji ne umeju da se našale. Po osmehu takodje vidite da li je naše društvo zdravo ili nije. Ako se većina ljudi smeje, zdravo, ako je turobna – nije. Ne moram ništa da vam kažem. Izađite na ulicu i gledajte -kaže Ratko Božović.
O Šta je po vama najvažnije da bi jedno društvo, koliko – toliko, bilo na zdravim osnovama?
– Da ima morala i da teži istini.
O Zašto stariji ljudi u proseku misle da je omladina koja dolazi najgora? Ili, zašto većina smatra da nam je omladina „ najgora do sada”. Da li je u pitanju psihološka varka ili je to prirodan tok razmišljanja starijih ljudi?
– Mislim zato što ne može da se pomiri sa tim daje njego vo vreme prošlo. Zato štpo je ukalupljen u svoje kalupe i svoje nekadašnje vrednosti i sve novo mu smeta.
O Da li pozne godine života koje su neminovne donose nešto lepo i šta? Zašto većina ljudi starost provodi u ogorčenju, ogovaranju dece i rodjaka, u nekoj težini, umesto u tim lepim tajnama koje sigurno postoje?
– To je zato što mi nemamo kulturu starenja. Kao što postoji priprema za mladost u školama, tako bi trebalo da postoji i priprema za starost. Stari ljudi bi trebalo, kada završe svoj radni vek, da se edukuju da nešto rade. Da se ne bi osećali beskorisno i zbunjeno. Celog života su radili jedan posao i odjednom, kad odu u penziju oni shvate da ne umeju ništa drugo da rade. Osećaju se bezvrednim i padaju u depresiju, sitničare, imaju stres. Zato bi trebalo da traže smisao postojanja, smisao da ujutru ustanu, da se raduju i da brane svoj identitet.
O Šta je za vas nekada bio smisao života, a šta je sada?
– Smisao je velika enigma. Postojanje bez smisla je najgora stvar za čoveka, pa i za mene. Prazno postojanje. Smisao postojanja je da se menjamo, da ne budemo okovani logikom biologije ili životinjizma.
O Ljudi jure karijeru i novac, častoljubivi su, sa preteranim egom, hvališu se, šepure se, a šta je, zapravo, najvažnije?
– Užasno mi smeta potreba da se svemu da titula. Svi imaju formalna zvanja iza kojih ne stoji ličnost. Takođe prezirem samovolju, naročito kada ti somovoljnici odlučuju o drugima. Pored samovolje posebno prezirem vlastoljublje , slavoljublje i pohlepu svake vrste. Za mene lično to je najstrašnija slabost ljudi.
O Da imate Ratko Božović ima šansu da ( od tvorca) sazna tri tajne, koje bi to bile?
– Pitao bih ga da li postoji život posle smrti. Kako izgleda? Da li u svemiru postoje drugi ljudi? Da li su oni bolji od nas – ljudi na planeti Zemlji.
Profesor Dejan Raković odavno već ima mir u duši. Posle toliko vremena koje je proveo kao profesor na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, ogormne prakse u kojoj je kombinovao naučna interesovanja sa fizikom materijala i biofizikom, posebno u kvantno-informacionoj medicini – pronašao je svoj put u holističkom istraživanju i ekologiji svesti. Na tom putu profesor je našao ono za čim je tragao. Taj mir ima i danas, uprkos teškim vremenima.
-Imam mir u duši i u tome mi pomažu redovne molitve – kaže prof. Dejan Raković. – Molitve su moj način da se umirim i da se približim iskonskom.
O Da li je moguće dostići takvo stanje uma i tela ?
-Za molitve koje primenjujem, imam dobra iskustva i osećaj povezanosti. Koristim molitve : Isusova isihastička, Bruno Grening, Hooponopono. Kada se povežete imaćete osećaj toplote ili trnjenja u dlanovima.
O U koju metodu koja može da pomogne čoveku da bude zdrav (kvatna medicina, joga, reiki, bioenergija, hiropraktika…) ili da ozdravi, najviše verujete? I zašto?
-Najviše verujem u molitve, kao najholističkiji pristup koji može ukloniti i trans-generacijski sve energetske blokade u energetsko-informacionom sistemu nas i našeg transpersonalnog okruženja. Ostale pobrojane metode uglavnom najčešće imaju privremeni karakter uklanjanja energetskih blokada u našem lokalnom energetsko-informacionom sistemu.
O Bavili ste se naukom i alternativom, idealan spoj, reklo bi se. Da li ste nešto od onoga što ste teoretski znali uspeli i da dokažete ili da proverite?
-Svako znanje ima onoliko smisla koliko svima može koristiti. Tako i ovo sa preporučenim molitvama. Probajte i sami i širite dalje.
O Da li čovek može da bude srećan ako nije duhovan?
-Mislim da ne može, jer ne odrađuje svoj osnovni duhovni zadatak– povratak Božanskom praizvoru. Svepokajnička i svepraštajuća trans-generacijska molitva jeste prava prečica do Božanskog praizvora.
O Da li je kvantna medicina zaista medicina koja može dosta dobro da dijagnostikuje i da leči?
-Kvantna medicina ima privremeni karakter dijagnostike i uklanjanja energetskih blokada u našem lokalnom energetsko-informacionom sistemu.
O Mnogo je tehnika, filozofija, pravaca, lečenja, doktrina i sve one imaju izvorište u hinduizmu: energetski tokovi, čakre, prosvetljenje…
-Hinduizam je mnogo doprineo da se spozna struktura našeg energetsko-informacionog sistema. Ali je hrišćanstvo dalo glavni doprinos kroz otkriće da je svepokajnička i svepraštajuća trans-generacijska molitva prava prečica do Božanskog praizvora.
O Da li danas čovek zna više o sebi od čoveka iz vremena Mahabharate, na primer?
-Zna svakako više kroz dodatne naučne spoznaje, ali i kroz hrišćanstvo koje je dalo glavni doprinos otkrićem da je svepokajnička i svepraštajuća trans-generacijska molitva prava prečica do Božanskog praizvora.
O Šta je za vas bilo najvažnije da savladate da biste mirno i lepo živeli?
-Holistička praksa, koja neprekidno potvrđuje moje teorijske pretpostavke.
O Šta je suština života? Zašto čovek živi?
-To je večna tema svih duhovno-religijskih tradicija. Svoje holističko gledište sam izgradio kroz višegodišnja istraživanja kvantno-holografskih kvantno-gravitacionih (KHKG) osnova svesti i psihosomatike, i njihovih širih holističkih implikacija. Uz svojevrsni sinkretizam koji pokušava da razume i integriše različite prividno suprotstavljene stavove, posebno o sudbini duše pre i posle smrti, o prirodi Dobra / Zla u kontekstu stepena ne / umreženosti kolektivne svesti, kroz teorijska razmatranja modernih hipnoregresijskih iskustava i dogmatskih spekulacija raznih religijskih učenja i ezoterijskih praksi.
O Šta je holistički zadatak?
-Čini se da smo svi tokom života KHKGumreženi sa nižim nivoima kolektivne svesti, od kojih se potom možemo i moramo duhovno razvezivati. To nam je izgleda holistički zadatak u funkciji očišćenja postojećih opterećenja kolektivne svesti. Veličanstven zadatak svake duše, uz Božju pomoć molitvi, koje nam stoje na raspolaganju kao moćni duhovni alat za razvezivanje. Tako je i pandemija korone duhovno iskušenje, kao trans-generacijski test za ovu generaciju da bi se podsetila na potrebu povratka duhovnosti.
O Da li se to može kolektivno dogoditi?
-Naravno, ali pod uslovom da svaki pojedinac mora kombinovano kultivisati oba modusa spoznaje (čulno-racionalni i kreativno-duhovni), jer ako to ne čini ne odrađuje ni osnovni duhovni zadatak, bez šanse za potpuno razvezivanje i spasenje duše, odnosno dostizanje stanja Teoze. Molitvama uz trans-generacijsko pokajanje i praštanje to je moguće svakome, i to je ta prečica do Božanskog praizvora.
O Da li postoji neki drugi način da dopremo do božanskog?
-Drugi putevi su duži i neizvesniji, pa duša može i da se potpuno ne rastereti do trenutka smrti, i da završi na nekom nižem nivou kolektivne svesti.
Otuda sledi i da kao Civilizacija istorijski živimo KHKG predestinirane opterećene programe (tako je u jeku ove krize neko izguglao da se svakih 100 godina unazad od srednjeg veka pojavljuju pandemije), pa je zato naša porcija kolektivne svesti naša meta za duhovno očišćenje. Izgleda da ne možemo učiniti više, ali ne smemo učiniti ni manje. Što je i višemilenijumski predmet spekulacija raznih religijskih učenja, ili teleoloških filozofskih razmatranja. I spada u večne teme i pitanja kosmogonija raznih tradicija.
O Da li verujete da će dobro pobediti?
-Kako ja vidim iz šireg holističkog ugla, put za konačnu pobedu Dobra je globalni povratak duhovnosti – redefinisanjem globalnih političkih, informacionih i edukativnih ciljeva Civilizacije. Jer ako se Zlo (kao manifestacija KHKG opterećenja kolektivne svesti, a personifikovano u formi Lukavog)pobedi silom, ono se samo spolja transformiše i nastavi postojanje u drugom istorijskom obliku (setimo se samo prethodnih istorijskih epoha). Zato treba rasteretiti kolektivnu svest Civilizacije, temeljnim trans-generacijskim pokajanjem i praštanjem, samome sebi i svima drugima (sa trans-generacijskim brisanjem svih opterećenja / greha ne samo unapred već i unazad u vremenu).
Tako se jedino može izmeniti postojeći KHKG globalistički post-istiniti demonski program kolektivne svesti Civilizacije (čijeg karaktera nisu svesni čak ni puki izvođači njegovih radova, misleći da rade za dobrobit ljudi), u kome su invertovani dobro i zlo, istina i laž. Kakav program takvi i aktuatori, da se izrazim terminima automatike i robotike (podsetimo se i Tesle, koji je govorio da smo biološki automati, što i nije tako daleko od istine; dok u psihologiji postoji tzv. Transakciona analiza, da objasni slične obrasce ponašanja u sličnim situacijama).
O Svaki čovek traga za srećom i govori o njoj, a izgleda, kada pogledamo oko sebe, dublje, da stvarno srećnih ljudi ima u tragovima, kao retki elementi? Zašto je to tako?
-To je zbog odsustva istinske duhovnosti u životu čoveka savremene civilizacije.
O Šta je po vama najbitnije da naučimo na tom putu kojim koračamo?
-Najbitnije je shvatiti da postoje dva modusa spoznaje: čulno-racionalni i kreativno-duhovni. I da se oba moraju kombinovano kultivisati.
O Da li lično verujete da ćete posle smrti biti druga osoba?
-Naravno, jer je svepokajnička i svepraštajuća trans-generacijska molitva prava prečica do Božanskog praizvora. Drugi putevi su duži i neizvesniji, pa duša može i da se potpuno ne rastereti do trenutka smrti, već da završi na nekom nižem nivou kolektivne svesti.
O Kako doživljavate smrt?
-Kao prekid veze duše i tela.
O Ako duša ne umire, gde joj je pamćenje?
-Duša ima energetsko-informacionu strukturu kvantno-holografske memorije.
O Kosmologija, univerzum, fizičari, kako da sve to što pričaju o svemiru, proverimo (jedni kažu da ima tamne materije, drugi kažu da je to izmišljotina naučnika koji ne mogu formulama da pokriju neznanje…)? Da li se i nauka svodi na pitanje verovanja ili neverovanja?
-Nauka je uvek kombinacija teorijskih koncepata i njihovih eksperimentalnih provera. I ona se u vremenu asimptotski razvija, skidajući veo po veo skrivenih znanja.
O Generalno, da li čovek danas može išta da proveri od onoga što neko servira iz oblasti nauke, medicine posebno?
-Provere dolaze kroz eksperimente, ali u transpersonalnoj psihologiji i kroz empirijske provere poboljšanja psihosomatskog stanja.
O Šta je za vas duhovan čovek?
-Po meni, duhovni čovek treba da se trudi da ovlada sa oba modusa spoznaje: čulno-racionalnim i kreativno-duhovnim. Uz njihovo kombinovano kultivisanje tokom celog života.
O Kako se odupreti želji za novcem?
-Kao i svakom drugom iskušenju. Kroz svepokajničke i svepraštajuće trans-generacijske molitve, koje nam obezbeđuju optimizaciju postojećeg životnog programa.
O Koje je najvažnije znanje koje ste stekli u životu?
-Teorijsko-praktičnu spoznaju da treba ovladati sa oba modusa spoznaje: čulno-racionalnim i kreativno-duhovnim.
Olga Ravasi ima privilegiju da gleda dijasporu iz matice, i maticu iz dijaspore. Može da sagleda bolje nego drugi i mane i pomake. Ali Olga Ravasi, profesor političkih nauka na Okton koledžu u Čikagu i predstavnik srpsko američke asocijacije koja se bavi odnosima dijaspore prema Srbiji i Republici Srpskoj, nema dobre vesti. Kada sabere i oduzme odnose matice i dijaspore, vidi da to nije baš bajno.
– Odnosi matice i dijaspore postoje, tu su u nekom generalnom smislu, ali su arbitrarni i, naravno, ne proizvode konkretne i obostrano zadovoljavajuće rezultate – kaže diplomatski Olga Ravasi.
O U političkom smislu su više loši nego dobri?
– Tema je dosta duboka i višeslojna, ali loši su iz prostog razloga što mi ne umemo da iskoristimo političku moć koju zaista posedujemo, koja nam može doneti odredjenu stratešku prednost, jer nam to, nažalost, nije državni prioritet. Razdor koji postoji, ne samo izmedju rasejanja i matice, vec i u užem političkom kontekstu, dovodi do zaključka da smo mi po nekada sami sebi najveći neprijatelji. Naša zajednička misija mora biti definicija strateškog cilja, vitalnog interesa, poimanja sopstvene države, nacije i identiteta. Ona mora imati kontinuitet, i mora biti deo državne i svake stranačke platforme.
O Šta mislite, zašto Srbiji nije u interesu da omogući dijaspori da ima svoje predstavnike u Narodnoj skupštini?
– Srbiji je to u interesu, ali postoje legalne i ustavne prepreke koje zajednički moramo prevazići. Takodje, s obzirom na nepostojanost odredjenog sistema, kao i na stranačku i političku raspodelu moći, vizura za trenutni boravak na vlasti svih stranaka, pojedinaca i platformi je kratkotrajna i nema dugoročni plan i onaj pomenuti kontinuitet. Stranačke platforme skoro svih, uopšte ne obuhvataju rasejanje. S obzirom da ću uskoro boraviti u Srbiji, verujem da ću imati priliku da ponovo razgovaram na ovu temu. Nakon proteklih izbora postoji inicijativa nekoliko strana za formiranjem novih stranaka. Konkretno, želim da iskoristim ovu priliku da ih pitam, koja od njih će u svoju platformu uvrstiti dijasporu?
O Kako mislite da unapredite odnose matice i dijaspore?
– Jednostavan odgovor na to je, takodje, i postao uobičajen; razmenama i uticajem na političkom, ekonomskom, duhovnom, kulturnom, obrazovnom polju i dr. Sa svojim kolegama i saradnicima koji su u prošlosti razvili slične programe za neke države Latinske Amerike i Evrope, trenutno radim na programu koji ću konkretno ponuditi našoj vladi, jer ću uskoro ponovo boraviti u Srbiji, a po uzoru na delatnosti dijaspore nekih drugih ozbiljnih i uspešnih država u tom kontekstu, poput Izraela, Grčke, Japana, Kine, Irske, Italije, itd. O Šta je u tim odnosima najgore što ste primetili?
– Nekoliko stvari su tu problematične, a prednjače nepoverenje i nerazumevanje jedni drugih. Greške su bile obostrane, i one se delimično nastavljaju. Naša država, matica Srbija, mora naći i videti svoj definisan interes! On mora, bez obzira na promenu vlade, stranačku pripadnost i političke prilike, imati svoj kontinuitet. Onog trenutka kada smo to apsolvirali, tada zajednički možemo pristupiti diskusiji koja bi pokrila saradnju, zaduženja, platforme, programe. Odnos mora imati jednu ozbiljnost, ali on zahteva i ozbiljne, nekompromitovane ljude, koji iznad svega vide zajednički i vitalni nacionalni interes.
O Kako ste zamislili da bolje pozicionirate Srbiju u svetu?
– Trenutno smo svedoci jednog ozbiljnog geopolitičkog globalnog prevrata, koji odredjene centre moci, želeli oni to ili ne, suočava sa pojedinim greškama iz prošlosti. One se javno možda neće priznati, ali su same od sebe pokrenule nezaustavljivu lavinu, a mi tu turbulenciju moramo znati iskoristiti i ovaj put se efikasnije pozicionirati. Upravo u ovoj preraspodeli moramo delovati preventivno i definisati svoje strateške ciljeve, te nastupajuće promene dočekati spremni. Veliki deo toga je i ta diplomatija rasejanja. Lekcije iz istorije smo, nadam se, naučili, i sada je trenutak da zauzmemo odgovarajući stav, a i mesto koje nam je oduvek kroz istoriju pripadalo; mesto pravdoljubivog i slobodnog naroda. Naravno ovo se ne sme samo svesti na floskulu, već kao što sam već napomenula, moramo krenuti u zajedničku akciju i imati dovoljno sluha za predstojeće promene.
O Zašto , po vama, naši ljudi neće da pokreću svoje biznise u Srbiji? Šta im najviše u Srbiji smeta?
– Iskreno, ovaj segment i nije moja ekspertiza, ali po onome što obično čujem, poslovna klima nije najpovoljnija jer nedostaje odredjena sigurnost. Politička i regionalna neizvesnost, česte promene, stranačka pripadnost, administracija, birokratija, i sl. kreiraju nepovoljne okolnosti. Istini na volju, postoje odredjene povlastice u birokratskom i administrativnom smislu koje je vlada primenila za naše ljude iz rasejanja, ali se čini da je takozvani ‘strani investitor’ više zastupljen i relevantan.
O I do sada su mnogi naši ljudi u inostranstvu delovali politički i ekonomski za dobrobit Srbije, ali nekih epohalnih rezultata nije bilo?
– Rezultata nije bilo iz više razloga, a prvi i osnovni je ona zajednička definicija strateških ciljeva i vitalnih interesa. Takodje, svi ti pokušaji su bili individualni, i u odredjenim slučajevima su sobom nosili želju za sopstvenom reklamom i afirmacijom, kao i naknadnom pojavom u Srbiji sa mentalitetom:” Vi nemate pojma, ja sam došao da vam objasnim”. To je ono nerazumevanje sa početka razgovora, i pomenute greške. Rasejanje pre svega mora biti partner i saradnik koji je tu da pomogne, a ne da je vidjen kao nesto što se nameće i što je remetilački faktor. Takodje su se, da li namerno ili slučajno, iz rasejanja promovisali ljudi bez kredibiliteta i nivoa, i ostavljali za sobom vrlo ružnu sliku o svima nama. Pametni su se sklonili i odrodili, jer im nije ponudjeno ništa ozbiljno, a u neozbiljnosti pristupa leži i isplivavanje neozbiljnih i samoimenovanih predstavnika.
O Bili ste skoro u Srbiji. Kako vam domovina izgleda?
– Da, bila sam u dva navrata u poslednjih godinu dana i odlazimo ponovo, ovaj put porodično i po prvi put sa decom, za nekoliko dana. Domovina je uvek to što jeste, najlepša na svetu, ona je ono što u čoveku diše. žila kucavica koja struji kroz njega bez obzira gde se nalazio. Eh, sada, sa neke kritičke strane, možemo se osvrnuti na sitnice, a to je da što više vreme prolazi, sve to tamo u odnosu na Ameriku izgleda malo manje, malo skučenije, ponekada sivo, sa okrnjenom fasadom, i tako… Ali, upravo je to ona čar koju ne poseduje nijedno mesto na svetu… To je moj Beograd, moja Srbija.
O Da li mislite da Srbija gubi svoj identitet, uklapajući se polako u opštu globalnu sliku u kojoj smo svi jedno, jedna država?
– Nisam pristalica globalizma u ideološkom kontekstu, ni kao Srpkinja ali ni kao naturalizovana Amerikanka, iako je, možda, u odredjenim ekonomskim smernicama izgledalo kao da on donosi prividne olakšice. Ali u kulturološkom i nacionalnom smislu je poguban po identitet. Ja, na primer, potičem iz porodice koja je obeležila kulturno nasledje tadašnje Jugoslavije, Srbije, a i evo sada i rasejanja. Većinu svog života sam i sama provela u umetničkom svetu, kao klasična balerina i pozorišna glumica, čime sam se bavila do sredine svojih tridesetih godina. Postoji toliko toga što nas identiteski definiše, i nas a i druge narode, i to se ni slučajno ne sme izgubiti i pretopiti u jednu monotonu, jednoličnu masu. Kada izgubimo sopstveni koren onda smo definitivno i izgubili sebe.
O Profesor ste političkih nauka na Okton koledžu u Čikagu. Da li studentima ponekad pričate o Srbiji?
– Često im pričam o Srbiji, u kontekstu spoljne politike i istorije. Čak sam pokrenula i inicijativu da se u redovne predmete uvrsti čas o americkoj spoljnoj politici na Balkanu devedesetih godina. Nažalost, moji drugi poslovi i putovanja me često odvlače od učionice i studenata, te sam u poslednje vreme bila prinudjena da časove prepustim drugima. Ali mi profesura zaista pričinjava zadovoljstvo. Naravno, verujem da pratite i šta se dešava na američkim univerzitetima u kontekstu političkog previranja i jedne vrste liberalno progresivne indoktrinacije studenata. Ja se uvek ne uklapam u programsku šemu te vrste, jer nisam ideološki zadojena. Nadam se da će se generalno u sistemu nešto bitno promeniti, jer obrazovni sistem ide vrlo ružnom stranputicom.
oPostali ste izaslanik i specijalni savetnik za Balkan i međunarodne odnose i bezbednost generalnog sekretara Interport polis. Šta je zapravo Interport polis?
– Imenovana sam na poziciju specijalnog savetnika generalnog sekretara i direktor sam godisnje Nagradne ceremonije, od 2015, godine. Po protokolu i kriterijumu US Direktorata za nacionalnu bezbednost, takodje nosim i titulu visoko kvalifikovanog eksperta. InterPort Police ili International Airport and Seaport Police je internacionalna policijska carter organizacija, formirana 1969. godine, koja od terorističkog napada na kule bliznakinje u NY, 11. septembra 2001. evoluira u organizaciju čija je delatnost bazirana na saradnji sa zapadnim saveznicima u razmeni informacija, relevantne tehnologije, saznanja i programa kako bi zajednički saradjivali na suzbijanju terorizma i ozbiljnog transnacionalnog kriminala. Što je aktivnija globalna saradnja i razmena informacija i iskustava, to je i adekvatnije sprečavanje, razotkrivanje i prevencija terorističkih napada i kriminalnih aktivnosti.
O Da li postoji nešto po čemu se Srbi razlikuju od drugih naroda?
– Naravno… naša univerzalna osobina… Inat… što je i dobro i loše, zavisi u koju svrhu ga upotrebimo. Takodje, nismo naučili da jedni drugima ‘praštamo uspeh’, da se cenimo i nalazimo razumevanja jedni za druge.
O Da li postoji najlepše mesto na svetu, za vas? Koje je to mesto?
– Najlepše mesto na svetu je tamo gde je čovek srećan, gde su ljudi koje voli. Kada sam bila mala nisam nikada imala selo, baku ili dedu u selu. Deo osnovne škole sam živela i u Sarajevu, iako sam rodjena u Beogradu. Nakon svakog letnjeg raspusta, u školama se obično pisao pismeni rad na temu provoda na letnjem raspustu. Mnogi moji vršnjaci su opisivali selo, i miris cveća, livade, koze, kravice, miris svežeg mleka…Stalno sam roditelje pitala, “Zašto ja nemam selo?”. Najlepše mesto na svetu je baš to to srpsko selo iz mog detinjstva.
