Džon Koks, Amerikanac opčinjen Balkanom

Džon Koks, Amerikanac opčinjen Balkanom

   Dugo već profesor Džon Koks (John Cox) razmišlja zašto ga  drži ta treperavost pri pomisli na Srbiju. Zavoleo je tu malu zemlju u srcu Balkana još od mladalačkih dana, kad je studirao u Segedinu. Tada je često sa drugarima prelazio u Suboticu da u tadašnjoj Jugoslaviji kupi Jugotonove kasete, poneku knjigu, narandže i druge sitnice.

-Te male, važne stvari su 1986. i 1987. godine bile  veoma dragocene i retke u Mađarskoj – priseća se dr Džon Koks, rođeni Amerikanac, profesor istorije na  Univerzitetu Severna Dakota u SAD na lepom, jasnom i čistom srpskom jeziku. –  Od Subotice bilo je lako posetiti i Novi Sad, onda Beograd, i dalje. Zaljubio sam se u krajolik, hranu, muziku, u jezik Vojvodine i Šumadije.

Srpski jezik

O Kako ste uopšte naučili srpski jezik?

-Na Indiana Univerzitetu u Bloomingtonu! To je oduvek bilo fantastično mesto za učenje stranih jezika, i u prvoj godini mojih „graduate studies“ birao sam između stipendije za poljski jezik ili za srpskohrvatski. Izabrao sam srpskohrvatski (tako se zvao u tim godinama) zato što sam već upoznao Jugoslaviju, a nikada nisam bio u Poljskoj.

O Koja je prva knjiga koja vam je dala ideju da prevodite srpske pisce?

-Moj prvi prevod sa srpskog je bio kratak roman  Danila Kiša, Mansarda. To je bio, ako se dobro sećam, predlog jednog izdavača. Bila je dobra ideja i ja sam mu na tome i danas zahvalan. Prevodio sam, osim Kiša,  Ivana Cankara, Vjenceslava Novaka, ali i moderne pisce poput Biljane Jovanović, Judite Salgo, Muharema Bazdulja…

džon koks profesor istorije zaljubljen u balkan

O Kako vam deluje srpska književnost?

-Jednostavno: srpska književnost je divna. Ona je velikan u evropskoj literaturi, uprkos broju govornika. Čitao sam Andrića,  Kiša, i toliko drugih, i negovao sam želju da to prenesem u anglosferu, tako da više ljudi ima priliku da to čita i da uživa.

Razumevanje Balkana

O Da li su vam knjige srpskih književnika koje ste preveli pomogle da kao istoričar razumete narode Balkana?

-Definitivno! Ja radim i kao istoričar i kao prevodilac velikog broja literarnih dela. Tražim perspektive o razdoblju komunizma, o ulozi pisaca u vreme rata, i tako dalje. To je zajednički i sinergetski postupak. Imam luksuz i privilegiju da prevodim knjige koje su mi važne, i to znači prevashodno važne iz istorijskih razloga, a ne komercijalnih.

O Kako biste nekom Aemrikancu objasnili Srbe i Srbiju danas?

-Rekao bih da je Srbija evropska zemlja srednje veličine koja ima dugu prošlost u porodici zemalja i naroda. Da Srbi imaju veliko gostoprimstvo i životnu radost, da poznaju mediteransku kulturu, da imaju stavove o hrani, piću, igranju, druženju, itd. Rekao bih da je Srbija kulturno složena i da je Beograd velika avantura!

O Šta vaši studenti ili profesori znaju o Srbiji?

-Kod nas svi znaju o atentatu na prestolonaslednika i Prvom svetskom ratu; gotovo niko (osim profesora i novinara) ne zna o partizanama i Titu. Znaju da su ratovi devedesetih bili strašni i da su Srbi ovih dana do izvesne mere rusofili.

O Šta vam se u Srbiji posebno dopada? 

-Bio sam mnogo puta u Srbiji i u drugim zemljama Balkana. Najlepši doživljaj i iskustvo su moji prijatelji tamo. Neki od njih prave ajvar, drugi kefir,treći pečenje, tako da sam uvek dobro snabdeven. Volim Kalemegdan i bašte sa kafom i…knjižare!

džon koks profesor istorije

O Šta znači biti profesor u Americi? Kolika je odgovornost univerzitetskih profesora u američkom društvu?

-U Americi je tradicija „javnih intelektualca“ slabo razvijena. Naša odgovornost je uglavnom prema studentima, struci, branši. Mi, profesori imamo, naravno, naša gledišta, mišljenja i opredeljenja, ali više privatno nego javno. S druge strane, imamo veliku slobodu da kreiramo časove, kurseve na predmetima za koje smo zainteresovani, a to je takođe i prostor za naše etičke ili moralne vrednosti.

Indijanci u Dakoti

O Da li biste mogli da nam kratko opišete kako danas žive Sijuksi, starosedeoci Severne Dakote, da li imaju pisani jezik i da li se obrazuju?

-Danas se zovu „Sioux“ prevashodno ili Dakota, ili Lakota, ili Nakota (i ponekad imaju i druge nazive), a neki govore i dalje svoj sopstveni jezik. Da, jezik je pisani, imaju svoj rečnik i gramatiku. Postoji jedan paralelan sistem koledža i univerziteta u rezervatima, tako da ne vidimo mnogo indijanskih studenata kod nas na univerzitetu, ali broj je u sporom rastu. Mnogo „indigenous people“ živi u gradovima, kao što su Mineapolis (Minneapolis) ili Bizmark (Bismarck). Kod nas u Severnoj Dakota žive i Ojibwe (Chippewa) i Mandan-Hidatsa-Arikara ljudi.

O Da li postoji razlika u slobodi Evropljana i Amerikanaca?

-Stara šala glasi: Šta je razlika izmedju Evropljanina i Amerikanca?  Evropljanin ima zdravstveno osiguranje, a Amerikanac ima pušku! Šala je okrutna ali nije neslana. Odgovor na vaše pitanje zavisi koja je zemlja u Evropi u pitanju. Uglavnom bih rekao da Evropljani imaju jednu prednost: oni često smatraju svoju vlast partnerom ili osposobljivačem, dok puno Amerikanca i danas pati od zablude da je vlast a priori opaka.

O Koje su američke vrednosti koje biste istakli?

-Otvorenost, darežljivost, inicijativa. Pre nekoliko godina bih mogao nabrojati i više.

O Kada zamišljate budućnost, kako vidite svet za dvadeset godina? Gde smo, čime se bavi ljudska cilizacija, da li čitamo knjige?

-Mladost, mladi ljudi, to je moja velika nada za budućnost. Kroz 20 godina će izgledati svet kao današnji, što se tiče granica, medjunarodnih organizacija i tako dalje. Ali klima i vremenske prilike biće drugačije, i mislim lošije. Biće više mobilnih i manje knjiga, više izbeglica i manje univerziteta. Ali knjige, njih će biti uvek. To je najperfektniji pronalazak u istoriji čovečanstva. Srećom, gde ima knjiga ima i sećanja i razuma i komunikacije, dakle, ima nade.

          Dijana Dimitrovska

Biografija

Džon K. Koks  (1964) je profesor istorije na Državnom univerzitetu Severne Dakote u Fargu, doktorirao je 1995. na Univerzitetu Indijana. Specijalnost mu je moderna Evropa, holokaust, moderna politička ideologija, Rusija, istorija kroz film i književnost. Studirao je u Minhenu, Segedinu, Beču, i Ljubljani. Objavio je studije o slovenačkoj i srpskoj istoriji, prevodio je književnost srpskih i balkanskih pisaca. Osvojio je nagradu Srpskog PEN centra za najboljeg prevodioca srpske književnosti 2021. godine. Obožava espreso, mačke i bicikle i veruje da  učenje stranih jezika pomaže da razvijemo još jedan mozak.

amerika arheolog beograd cern dinastija dirigent doktor film frontmen gitara glumac glumica hirurg istoričar jezik karcinom klasična muzika klavir knjiga književnost kosmos more muzika muzičar narodno pozorište naučnik nemanjići Nikola Tesla pesnik pisac pozorište profesor reditelj rediteljka rodonačelnik roker SAD slikar slikarka sloveni srbi stefan nemanja zemun zlato čovek

Vladeta Janković: najvažnija je čista savest

Vladeta Janković: najvažnija je čista savest

       Da li da se priklonimo istoku, zapadu, ili da budemo neutralni, samostalni i svoji? Bilo bi odlično da možemo da biramo između ove tri mogućnosti,  jer zapravo imamo samo dve: izbor između istoka ili zapada. Treća mogućnost, da idemo sami, jeste idealna ali , kako kaže Vladeta Janković, profesor, književnik, diplomata, to je izvodljivo više u teoriji nego u praksi.

Potpuna nezavisnost danas je privilegija samo nekoliko vrlo moćnih, bogatih i stabilnih država, kakva Srbija nije i, bojim se, još dugo neće biti – kaže profesor Vladeta Janković u razgovoru za naš časopis.

O Bili ste diplomata i videli na licu mesta stav  međunarodne zajednice prema Srbiji? Kakav je?

Kao kroz čitavu modernu istoriju, taj stav je bio i ostao u zavisnosti od neposrednog interesa velikih sila, pa je takav i danas.  Često u pristupu zapadnih zemalja prema nama ima i izvesnog cinizma, pa i bezobzirnosti, kao u slučaju NATO bombardovanja 1999. Najbolje može poslužiti primer Kosova i Metohije, gde je direktnim uplitanjem zapadnih sila, koje su sebe zvale „medjunarodnom zajednicom“ kao da Kina, Rusija, Brazil i Indija ne postoje, Srbiji oteto 15% teritorije.

O Šta pamtite kao  posebnost iz perioda  kada ste bili ambasador pri  Svetoj stolici?

Uskršnje mise u katedrali Svetog Petra, kada, u tom ogromnom prostoru, u mraku i mrtvoj tišini stotine prisutnih imaju u rukama jedino sveće, da bi se, kad ponoć otkuca, odjednom upalila sva svetla i grmnule orgulje. Takvih efekata u pravoslavlju nema, ali je, bar meni, intimno mnogo uzbudljivije brujanje ljudskog glasa, kada se, uz podrhtavanje kandila, među hilnadarskim freskama, tokom Vaskršnje liturgije poje Heruvika.

O Kada razgovarate sa strancima, čime biste se pohvalili kao Srbin?

Našom istorijom, pre svega, jer je činjenica da smo u XIII i XIV veku bili jedna od velikih evropskih sila, onda lepotom naše srednjovekovne umetnosti, jer feske u Dečanima i prestone ikone iz Hilandara nisu ništa slabije od Djota, pa zatim činjenicom da smo u oba svetska rata u XX veku bili na pravednoj strani i dali ogroman doprinos pobedi. Ali naravno da ne bih propustio da se pohvalim Nikolom Teslom a, u najnovije vreme, Djokovićem i Jokićem.

O Da li je u srpskoj poilitici, od kada ste bar vi u njoj,  reč obavezivala?

Nažalost, nije i to otkako je politike u Srbiji. Izuzetaka je bilo, ali su i oni najpošteniji uvek više voleli da ne kažu ništa nego da izgovore laž. Samo, vodite računa da to nije neki srpski specifikum. Odlično pamtim jednog engleskog ministra koji je, pošto je u nekoj prilici uhvaćen u masnoj laži, izjavio kako je bio „ekonomičan sa istinom“.

vladeta janković, najvažnija je čista savest

O U čemu je osnovna razlika između politike kada ste vi počinjali kao političar i ove danas?

Ja sam bio i ostao pre svega profesor književnosti na Univerzitetu, a u politiku sam ušao još sedamdeset godina da bih se, uvek pored svog osnovnog posla, borio za parlamentarnu demokratiju, a protiv vlasti jedne partije i jednog čoveka. Tako sam se protivio najpre Titu, pa Miloševiću, a danas se protivim Aleksandru Vučiću. Diktatori su u osnovi uvek isti, ali su Tito (u nadi da će dobiti Nobela za mir), pa i Milošević, na svoj način bili tolerantniji prema protivnicima. Danas je politička utakmica u Srbiji nemilosrdna i potpuno neravnopravna, jer Vučićeva vlast bez izuzetka kontroliše TV kanale koji se vide na celoj teritoriji, podmićuje birače, favorizuje članstvo svoje stranke i zastrašuje opoziciju.

O Zašto srpski političari ne žele da  iza sebe ostave neko uzorno delo koje obezbeđuje u istoriji trajnu i svetlu poziciju­?

Ne bih se složio da to oni ne žele – druga je stvar imaju li sposobnosti da tako nešto učine. Nikola Pašić, na primer, jeste imao mana tipičnih za srpskog političara, ali je ostavio za sobom značajan trag. Da i ne pominjemo ličnosti iz ranijih vremena, još od Miloša Obrenovića (počeo je od Srbije kao turskog poseda, a ostavio je kao slobodnu zemlju), kneza Mihajla, koji je prosvetio Srbiju, kralja Petra I, koji je izveo Srbiju kao jednu od pobedničkih sila Prvog svetdskog rata, ili političara skromnih i besprekornog karaktera kakav je bio Ljuba Davidović. Ipak su to rezultati koji predstavljaju trajne istorijske međaše. Što se tiče političara koji su na sceni danas, mora proteći dosta vremena pre no što istorija bude mogla da proceni trajnost njihovog učinka.

O Koliko nam mitovi i legende,  a među njima i vaši Mitovi i legende, pomažu u sadašnjosti?

Mitovi su uvek neka vrsta sažetka večitih istina i situacija koje se dešavaju u stvarnom životu, a često sadrže tragove istorijskih zbivanja. Oni istovremeno izražavaju ideju naroda o tome kakav bi želeo da bude, odnosno kako sam sebe zamišlja. U sadašnjosti oni ne mogu biti od velike pomoći, jer njihova arhetipska priroda nije nužno u kontaktu sa  trenutnom stvarnošću. Što se tiče moje knjige sa takvim naslovom, ona je nastala samo kao pokušaj da se nadoknade nedostaci ovdašnjeg obrazovnog sistema, koji zapostavlja religiozne vrednosti. Zato sam u njoj pojednostavljeno preneo elemente triju monoteističkih religija, bez kojih nije moguće zaista shvatiti kulturnu istoriju svog, pa i drugih naroda.

o Koji vam se mit ili legenda  posebno sviđa?

Oduvek sam se posebno interesovao za mit o Edipu, jer on dobro ilustruje ono što sam upravo rekao o mitu kao u priču pretopljenoj istoriji. Naime, čitava povest o ubistvu oca i ženidbi majkom u stvari je transfiguracija jednog istorijskog događaja – uzurpacije tebanskog prestola mimo patrilinearnog poretka.

O Koja je vaša antička izreka?

Latinska izreka Feci quod potui, koja u suštini znači da čovek može imati mirnu savest jedino ako u životu učini sve što je najbolje umeo i mogao.

O Da li današnje generacije imaju manje jazove prema  drugim religijama?

Možda ovo kao odgovor zvuči preterano jednostavno, ali ja mislim da je to zato što mladi danas pre svega ne znaju dovoljno o veri i ne shvataju versku tradiciju. S druge strane, ima i  mnogo netolerancije, sa često strašnim posledicama.Kad bi, u nekom idealnom slučaju, svuda na svetu u školama postojala nastava uporedne religije, ubedjen sam da bi bilo mnogo manje religioznih fanatika, pa i svih nesreća koje zaslepljeni i zlom propagandom zavedeni mladi ljud izazivaju.

O Kada sanjarite, kako zamišljate svoju Srbiju?

Kao demokratsku državu u kojoj nema nepismenih i u kojoj se sa svakog prozora svake kuće vidi bar po jedno drvo.

                                                                          Dijana Dimitrovska

amerika arheolog beograd cern dinastija dirigent doktor film frontmen gitara glumac glumica hirurg istoričar jezik karcinom klasična muzika klavir knjiga književnost kosmos more muzika muzičar narodno pozorište naučnik nemanjići Nikola Tesla pesnik pisac pozorište profesor reditelj rediteljka rodonačelnik roker SAD slikar slikarka sloveni srbi stefan nemanja zemun zlato čovek

Ratko Božović, život vraća koliko mu dajemo

Ratko Božović, život vraća koliko mu dajemo

    Svi se mi jednog dana popnemo na životnu uzvišicu sa koje posmatramo mesto gde smo bili, duboko, dole, u nizini, put kojim smo se kretali, krivudav, ili oštar, katkad nepristupačan i trnovit, katkad miran, uokviren lepim rastinjem i, možda, rekom. Sa te uzvišice Ratko Božović gleda na vlastiti život koji mu izgleda kao lavirint u kome je tražio Arijadninu nit. Nekada mu se činilo da je uspeo da je pronađe, nekada  da nije.

   – Ali u tom sagledavanju svog života – kaže profesor Ratko Božović – uvek mi je bila najbliža Andrićeva ideja da nam život vraća samo ono i onoliko koliko  mi drugima dajemo. Svestan toga, mogu da dodam i da mi je sve u životu, kao i on sam, veoma brzo prošao.    

ratko božović

O Da li za nečim konkretno posebno žalite? Od toga što niste, recimo, napisali još jednu knjigu, ili preplivali Dunav, ili…

 – Iza nas uvek ostanu nedovršeni računi. Želeo sam, još u mladosti, da napišem knjigu o Njegošu, s obzirom na njegovo sjajno anticipiranje autoritarnih sistema. Ali mi je to nekako – izmaklo. I to u promišljanju da uradim, danas, sutra…Baš ta oblast vladavine će mene u kasnijem životu potpuno preokupirati, njoj ću se posvetiti i stoga mi je još žalije. 

o Čemu  ste težili u životu i koju ste od vrlina osvojili?

–  Po mom mišljenju, moja najveća vrlina je upornost i želja da započeto završim. Nedovršenost ostavlja dubok trag na ljudska htenja i zato sam bežao od nje. Radio sam na pronalaženju ljudskog hoću i mislim da sam uspeo da to pronađem.

O Od vrlina koje krase ljude ( hrabrost, poštenje, skromnost, dobrota, zahvalnost, saosećanje…) do koje se, po vama, najteže dolazi?

– Ne verujem u  pojedinačne vrline. Mislim da su vrline povezane sa ljudskom složenošću i da one zajedno moraju biti udružene i izmešane kako bi zajedno  branile  čovečnost i ljudskost, u onom filozofskom smislu. Dobrota sama za sebe ne znači ništa. Dobrota, recimo, kao osobina koja znači primetiti pored sebe drugoga – ne može egzistirati sama. Mora se udružiti sa zahvalnošću vrlinom koja najbrže zadstareva, a koja znači imati saosećanje, a opet treba imati i empatiju – moralnu inteligenciju  po kojoj moramo činiti drugome ono što bismo želeli da oni čine nama, i hrabrost, i poštenje i skromnost…Vrline zajedno čine čoveka.

profesor ratko božović

O Koja je vaša najveća vrlina?

– Mislim da je to doslednost u odbrani vrtednosti života, ili, ako hoćete, moralnih vrednosti. Trudio sam se da ne budem između  bivstvovanja i  postojanja. Da sam ne budem jedno, a život nešto drugo. Trudio sam se da živim u skladu sa tim vrednostima.    

O Da li znate u kom se pravcu kreće naše društvo i kako ga zamišljate za 50 godina?

– Naše društvo je anomično društvo. Destabilizovano i dezorijentisano. To je društvo u kome vlada haos, anarhija i bezakonje.  Društvo u tranziciji koje traga i za putem i za putokazom, a nema niti puta, niti putokaza, niti ima sigurnost da to potraži.  Za 50 godina vidim drugačije društvo od ovog. Doći će  neki novi klinci koji nisu opterećeni balkanskim upornim nevaljalstvom.

O Da li možete da nam objasnite kako se dogodilo da iz našeg društva nestane morala?

 – Naše je društvo doživelo moralno samoubistvo. Budući se to dogodilo, sasvim je logično da su iz njegove blizine nestale sve vrednosti. Posakrivale su se. Čekaju bolja vremena i sunce.

O Da li verujete da je upravo nedostatak morala doveo naše društvo u ovo bedno stanje u kome se nalazimo?

– Lično mislim da bez morala ne može da napreduje ni pojedinac, ni zajednica.  Za preobražaj društva moral je neizbežan. Posebno za strukturalne preobražaje. Ako nemate moral, onda će  u takvim društvima, kao kod nas danas, ako se „ne snađete” da ispadnete budala.  Nema, nažalost, morala u ovom društvu. Zbog toga je moralan političar u balkanskoj kaljuzi nepotreban. Zato ih i nemamo, na kraju krajeva. A bez strukturalnih promena neće dobiti moralne političare, lekare, profesore, novinare ni buduće generacije. Moraju najpre da vrate moral i prave vrednosti.

profesor božović

O Šta se dešava sa društvom? Da li je to devijacija ili smo, prosto, u „tranziciji”?

– Naša je nesreća da smo u tranziciji koja traje  neodređeno dugo i s neizvesnim ishodom. Čovek je objekat te tranzicije. Njegovu slobodu je apsorbovala sama tradicija. Tranzicija ukida slobodu izbora, sam izbor i samu slobodu. Tranzicija je vetar koji nas kao jesenje lišće baca od nemila do nedraga.

O Šta je po vama najvažnije da bi jedno društvo, koliko – toliko, bilo na zdravim osnovama?

– Da ima morala i da teži istini.

O Zašto stariji ljudi u proseku misle da je  omladina koja dolazi najgora? Ili, zašto  većina smatra da nam je omladina „ najgora do sada”. Da li je u pitanju psihološka varka ili je to prirodan tok razmišljanja starijih ljudi?

– Mislim zato što ne može da se pomiri sa tim daje njego vo vreme prošlo. Zato štpo je ukalupljen u  svoje kalupe i svoje nekadašnje vrednosti i sve novo mu smeta. 

O Da li pozne godine života koje su neminovne donose nešto lepo i šta? Zašto većina ljudi starost provodi u ogorčenju, ogovaranju dece i rodjaka, u nekoj težini, umesto u tim lepim tajnama koje sigurno postoje? 

 – To je zato što mi nemamo kulturu starenja. Kao što postoji priprema za mladost u školama, tako bi trebalo da postoji i priprema za starost. Stari ljudi bi trebalo, kada završe svoj radni vek, da se edukuju da nešto rade. Da se ne bi osećali beskorisno i zbunjeno. Celog života su radili jedan posao i odjednom, kad odu u penziju oni shvate da ne umeju ništa drugo da rade.  Osećaju se bezvrednim i padaju u depresiju, sitničare, imaju stres. Zato bi trebalo da traže smisao postojanja, smisao da ujutru ustanu, da se raduju i da brane svoj identitet.

profesor u penziji

O Šta je za vas nekada bio smisao života, a šta je sada?

– Smisao je velika enigma. Postojanje bez smisla je najgora stvar za čoveka, pa i za mene. Prazno postojanje. Smisao postojanja je da se menjamo, da ne budemo okovani logikom biologije ili životinjizma.

O Ljudi jure karijeru i novac, častoljubivi su, sa preteranim egom, hvališu se, šepure se, a šta je, zapravo, najvažnije?

– Užasno mi smeta potreba da se svemu da titula. Svi imaju formalna zvanja iza kojih ne stoji ličnost. Takođe prezirem samovolju, naročito kada ti somovoljnici odlučuju o drugima. Pored samovolje posebno prezirem vlastoljublje , slavoljublje i pohlepu svake vrste. Za mene lično to je najstrašnija slabost ljudi.

O Da imate Ratko Božović ima šansu da ( od tvorca) sazna tri tajne, koje bi to bile?

–  Pitao bih ga da li postoji život posle smrti. Kako izgleda?  Da li u svemiru postoje drugi ljudi? Da li su oni bolji od nas – ljudi na planeti Zemlji.

život

ISTINA

– Moja najveća potreba bila je  da budem slobodan i da tragan za istinom. Smatram da samo slobodan čovek može da brani ljudske vrednosti. Kultura je u znaku Erosa i zato sam  joj sklon.  Politika je u znaku Tanatosa,  koji predstavlja vlast, moć, gaženje, brutalnost… U sedištu mog bića je Eros i odbrana života – smatra Ratko Božović.

Humor

– Humor je srce slobode. Nisam sklon ljudima koji ne umeju da se našale. Po osmehu takodje vidite da li je naše društvo zdravo ili nije. Ako se većina ljudi smeje, zdravo, ako je turobna – nije. Ne moram ništa da vam kažem. Izađite na ulicu i gledajte – kaže Ratko Božović.

Dijana Dimitrovska

Vidi još: Mali broj Amerikanaca zna ko je bio Tesla

Olga Ravasi, profesor političkih nauka na Okton koledžu u Čikagu

Olga Ravasi, profesor političkih nauka na Okton koledžu u Čikagu

  Olga Ravasi ima privilegiju da gleda dijasporu iz matice, i maticu iz dijaspore. Može da sagleda bolje nego drugi i mane i pomake. Ali Olga Ravasi,  profesor političkih nauka na Okton koledžu u Čikagu i predstavnik  srpsko američke asocijacije koja se bavi odnosima dijaspore prema Srbiji i Republici Srpskoj, nema dobre vesti. Kada sabere i oduzme odnose matice i dijaspore, vidi da to nije baš bajno.

 – Odnosi matice i dijaspore  postoje, tu su u nekom generalnom smislu, ali su arbitrarni i, naravno, ne proizvode konkretne i obostrano zadovoljavajuće rezultate – kaže diplomatski Olga Ravasi.

olga ravasi u parku

O U političkom smislu su više loši nego dobri?

– Tema je dosta duboka i višeslojna, ali loši su iz prostog razloga što mi ne umemo da iskoristimo političku moć koju zaista posedujemo, koja nam može doneti odredjenu stratešku prednost, jer nam to, nažalost, nije državni prioritet. Razdor koji postoji, ne samo izmedju rasejanja i matice, vec i u užem političkom kontekstu, dovodi do zaključka da smo mi po nekada sami sebi najveći neprijatelji. Naša zajednička misija mora biti definicija strateškog cilja, vitalnog interesa, poimanja sopstvene države, nacije i identiteta. Ona mora imati kontinuitet, i mora biti deo državne i svake stranačke platforme.   

 O Šta mislite, zašto Srbiji nije u interesu da omogući dijaspori  da ima svoje predstavnike u Narodnoj skupštini?

– Srbiji je to u interesu, ali postoje legalne i ustavne prepreke koje zajednički moramo prevazići. Takodje, s obzirom na nepostojanost odredjenog sistema, kao i na stranačku i političku raspodelu moći, vizura za trenutni boravak na vlasti svih stranaka, pojedinaca i platformi je kratkotrajna i nema dugoročni plan i onaj pomenuti kontinuitet. Stranačke platforme skoro svih,  uopšte ne obuhvataju rasejanje. S obzirom da ću uskoro boraviti u Srbiji, verujem da ću imati priliku da ponovo razgovaram na ovu temu. Nakon proteklih izbora postoji inicijativa nekoliko strana za formiranjem novih stranaka. Konkretno, želim da iskoristim ovu priliku da ih pitam, koja od njih će u svoju platformu uvrstiti dijasporu?

dijaspora i matica

O Kako mislite da unapredite odnose matice i dijaspore?

– Jednostavan odgovor na to je, takodje, i postao uobičajen; razmenama i uticajem na političkom, ekonomskom, duhovnom, kulturnom, obrazovnom polju i dr. Sa svojim kolegama i saradnicima koji su u prošlosti razvili slične programe za neke države Latinske Amerike i Evrope, trenutno radim na programu koji ću konkretno ponuditi našoj vladi, jer ću uskoro ponovo boraviti u Srbiji, a po uzoru na delatnosti dijaspore nekih drugih ozbiljnih i uspešnih država u tom kontekstu, poput Izraela, Grčke, Japana, Kine, Irske, Italije, itd.
O Šta je u tim odnosima  najgore što ste primetili?

– Nekoliko stvari su tu problematične, a prednjače nepoverenje i nerazumevanje jedni drugih. Greške su bile obostrane, i one se delimično nastavljaju. Naša država, matica Srbija, mora naći i videti  svoj definisan interes! On mora, bez obzira na promenu vlade, stranačku pripadnost i političke prilike, imati svoj kontinuitet. Onog trenutka kada smo to apsolvirali, tada zajednički možemo pristupiti diskusiji koja bi pokrila saradnju, zaduženja, platforme, programe. Odnos mora imati jednu ozbiljnost, ali on zahteva i ozbiljne, nekompromitovane ljude, koji iznad svega vide zajednički i vitalni nacionalni interes.

O  Kako ste zamislili da bolje pozicionirate Srbiju u svetu?

– Trenutno smo svedoci jednog ozbiljnog geopolitičkog globalnog prevrata, koji odredjene centre moci, želeli oni to ili ne, suočava sa pojedinim greškama iz prošlosti. One se javno možda neće priznati, ali su same od sebe pokrenule nezaustavljivu lavinu, a mi tu turbulenciju moramo znati iskoristiti i ovaj put se efikasnije pozicionirati. Upravo u ovoj preraspodeli moramo delovati preventivno i definisati svoje strateške ciljeve, te nastupajuće promene dočekati spremni. Veliki deo toga je i ta diplomatija rasejanja. Lekcije iz istorije smo, nadam se, naučili, i sada je trenutak da zauzmemo odgovarajući stav, a i mesto koje nam je oduvek kroz istoriju pripadalo; mesto pravdoljubivog i slobodnog naroda. Naravno ovo se ne sme samo svesti na floskulu, već kao što sam već napomenula, moramo krenuti u zajedničku akciju i imati dovoljno sluha za predstojeće promene.

hrast

O  Zašto , po vama, naši ljudi neće da pokreću svoje biznise u Srbiji? Šta im najviše u Srbiji smeta?

– Iskreno, ovaj segment i nije moja ekspertiza, ali po onome što obično čujem, poslovna klima nije najpovoljnija jer nedostaje odredjena sigurnost. Politička i regionalna neizvesnost, česte promene, stranačka pripadnost, administracija, birokratija, i sl. kreiraju nepovoljne okolnosti. Istini na volju, postoje odredjene povlastice u birokratskom i administrativnom smislu koje je vlada primenila za naše ljude iz rasejanja, ali se čini da je takozvani ‘strani investitor’ više zastupljen i relevantan.     

O I do sada su mnogi naši ljudi u inostranstvu delovali politički i ekonomski  za dobrobit Srbije, ali nekih epohalnih rezultata nije bilo?

– Rezultata nije bilo iz više razloga, a prvi i osnovni je ona zajednička definicija strateških ciljeva i vitalnih interesa. Takodje, svi ti pokušaji su bili individualni, i u odredjenim slučajevima su sobom nosili želju za sopstvenom reklamom i afirmacijom, kao i naknadnom pojavom u Srbiji sa mentalitetom:” Vi nemate pojma, ja sam došao da vam objasnim”. To je ono nerazumevanje sa početka razgovora, i pomenute greške. Rasejanje pre svega mora biti partner i saradnik koji je tu da pomogne, a ne da je vidjen kao nesto što se nameće i što je remetilački faktor. Takodje su se, da li namerno ili slučajno, iz rasejanja promovisali ljudi bez kredibiliteta i nivoa, i ostavljali za sobom vrlo ružnu sliku o svima nama. Pametni su se sklonili i odrodili, jer im nije ponudjeno ništa ozbiljno, a u neozbiljnosti pristupa leži i isplivavanje neozbiljnih i samoimenovanih predstavnika.

čikago

O Bili ste skoro u Srbiji. Kako vam domovina izgleda?

– Da, bila sam u dva navrata u poslednjih godinu dana i odlazimo ponovo, ovaj put porodično i po prvi put sa decom, za nekoliko dana. Domovina je uvek to što jeste, najlepša na svetu, ona je ono što u čoveku diše. žila kucavica koja struji kroz njega bez obzira gde se nalazio. Eh, sada, sa neke kritičke strane, možemo se osvrnuti na sitnice, a to je da što više vreme prolazi, sve to tamo u odnosu na Ameriku izgleda malo manje, malo skučenije, ponekada sivo, sa okrnjenom fasadom, i tako… Ali, upravo je to ona čar koju ne poseduje nijedno mesto na svetu… To je moj Beograd, moja Srbija.

O Da li mislite da Srbija gubi svoj identitet, uklapajući se polako u opštu globalnu sliku u kojoj smo svi jedno, jedna država?

– Nisam pristalica globalizma u ideološkom kontekstu, ni kao Srpkinja ali ni kao naturalizovana Amerikanka, iako je, možda, u odredjenim ekonomskim smernicama izgledalo kao da on donosi prividne olakšice. Ali u kulturološkom i nacionalnom smislu je poguban po identitet. Ja, na primer, potičem iz porodice koja je obeležila kulturno nasledje tadašnje Jugoslavije, Srbije, a i evo sada i rasejanja. Većinu svog života sam i sama provela u umetničkom svetu, kao klasična balerina i pozorišna glumica, čime sam se bavila do sredine svojih tridesetih godina. Postoji toliko toga što nas identiteski definiše, i nas a i druge narode, i to se ni slučajno ne sme izgubiti i pretopiti u jednu monotonu, jednoličnu masu. Kada izgubimo sopstveni koren onda smo definitivno i izgubili sebe.

livada i konji

O Profesor ste političkih nauka na Okton koledžu u Čikagu. Da li studentima ponekad pričate o Srbiji?

– Često im pričam o Srbiji, u kontekstu spoljne politike i istorije. Čak sam pokrenula i inicijativu da se u redovne predmete uvrsti čas o americkoj spoljnoj politici na Balkanu devedesetih godina. Nažalost, moji drugi poslovi i putovanja me često odvlače od učionice i studenata, te sam u poslednje vreme bila prinudjena da časove prepustim drugima. Ali mi profesura zaista pričinjava zadovoljstvo. Naravno, verujem da pratite i šta se dešava na američkim univerzitetima u kontekstu političkog previranja i jedne vrste liberalno progresivne indoktrinacije studenata. Ja se uvek ne uklapam u programsku šemu te vrste, jer nisam ideološki zadojena. Nadam se da će se generalno u sistemu nešto bitno promeniti, jer obrazovni sistem ide vrlo ružnom stranputicom.

Interport

oPostali ste izaslanik i specijalni savetnik za Balkan i međunarodne odnose i bezbednost generalnog sekretara Interport polis.  Šta je zapravo Interport polis?

– Imenovana sam na poziciju specijalnog savetnika generalnog sekretara i direktor sam godisnje Nagradne ceremonije, od 2015, godine. Po protokolu i kriterijumu US Direktorata za nacionalnu bezbednost, takodje nosim i titulu visoko kvalifikovanog eksperta. InterPort Police ili International Airport and Seaport Police je internacionalna policijska carter organizacija, formirana 1969. godine, koja od terorističkog napada na kule bliznakinje u NY, 11. septembra 2001. evoluira u organizaciju čija je delatnost bazirana na saradnji sa zapadnim saveznicima u razmeni informacija, relevantne tehnologije, saznanja i programa kako bi zajednički saradjivali na suzbijanju terorizma i ozbiljnog transnacionalnog kriminala. Što je aktivnija globalna saradnja i razmena informacija i iskustava, to je i adekvatnije sprečavanje, razotkrivanje i prevencija terorističkih napada i kriminalnih aktivnosti.

 O Da li postoji nešto po čemu se Srbi razlikuju od drugih naroda?

– Naravno… naša univerzalna osobina… Inat… što je i dobro i loše, zavisi u koju svrhu ga upotrebimo. Takodje, nismo naučili da jedni drugima ‘praštamo uspeh’, da se cenimo i nalazimo razumevanja jedni za druge.

O Da li postoji najlepše mesto na svetu, za vas? Koje je to mesto?

– Najlepše mesto na svetu je tamo gde je čovek srećan, gde su ljudi koje voli. Kada sam bila mala nisam nikada imala selo, baku ili dedu u selu. Deo osnovne škole sam živela i u Sarajevu, iako sam rodjena u Beogradu. Nakon svakog letnjeg raspusta, u školama se obično pisao pismeni rad na temu provoda na letnjem raspustu. Mnogi moji vršnjaci su opisivali selo, i miris cveća, livade, koze, kravice, miris svežeg mleka…Stalno sam roditelje pitala, “Zašto ja nemam selo?”. Najlepše mesto na svetu je baš to to srpsko selo iz mog detinjstva.

Balkan City Magazine

Dijana Dimitrovska

amerika arheolog beograd cern dinastija dirigent doktor film frontmen gitara glumac glumica hirurg istoričar jezik karcinom klasična muzika klavir knjiga književnost kosmos more muzika muzičar narodno pozorište naučnik nemanjići Nikola Tesla pesnik pisac pozorište profesor reditelj rediteljka rodonačelnik roker SAD slikar slikarka sloveni srbi stefan nemanja zemun zlato čovek

Vidi još: Zoran Bognar, vegentarijanac u zemlji roštilja

amerika arheolog beograd cern dinastija dirigent doktor film frontmen gitara glumac glumica hirurg istoričar jezik karcinom klasična muzika klavir knjiga književnost kosmos more muzika muzičar narodno pozorište naučnik nemanjići Nikola Tesla pesnik pisac pozorište profesor reditelj rediteljka rodonačelnik roker SAD slikar slikarka sloveni srbi stefan nemanja zemun zlato čovek

Akademik Dušan Teodorović o Srbiji, zemlji bez osmeha

Akademik Dušan Teodorović o Srbiji, zemlji bez osmeha

 Kažu da se sa distance sve bolje vidi, naše društvo posebno i Dušan Teodorović, akademik tehničkih nauka i profesor na Saobraćajnom fakultetu u Beogradu, posmatra iz daljine Srbiju svaki put kada  kad ode u inostranstvo. Analizira,  vaga,  procenjuje, sagledava i zagledava ali – poslednjih godina slika je ista – mračna. Srbija je mračna.

– Bio sam nedavno nekoliko dana u Madridu – kaže akademik Teodorović .-  Na ulazu u muzeje su redovi. Sedeli smo supruga i ja, pili makijato, šetali i videli osmehe na licima ljudi. U Srbiji odavno nema osmeha. Posmatrano iz daljine, naša Srbija izgleda kao brod ludaka.

Promene iznad svega


o  Bili ste u Americi jedno vreme. Šta vam se dopada u američkom društvo, a šta ne?
– Pristojan svet u Americi poštuje zakone i propise. Kada vozi automobile, kada čeka u redu u banci ili kada polaže ispite na fakultetu. Vozači ne trube bez razloga, niko ne parkira na mestima sa osobe sa posebnim potrebama, a studenti ne varaju na ispitima. Amerika često umesto pravnih normi u društvu ima moralne norme. Sramota je da idete preko reda u banci, sramota je da se pita za vezu, sramota je da dobijete diploma, a da niste učili.
o  Šta biste vi menjali u Srbiji i, zapravo, pravo je pitanje, kako biste vi menjali naše društvo? Odakle biste počeli?
– Srbija mora da napravi iskren otklon od politike ekstremnog srpskog nacionalizma čiji je glavni nosilac Vojislav Šešelj, politički otac Aleksandra Vučića. Operativno, društvo bih počeo da menjam od televizijskih programa. Kič rijaliti i drugi polupornografski program ne ne bi mogli da imaju nacionalne frekvencije. Finansitrao bih iz državnog budžeta veliki broj pozorišta za decu po gradovima Srbije. Obnavljao bih amaterske sportske aktivnosti za mlade, kulturno umetnička društva, filmske amaterske festivale, takmičenja recitatora. Srbija mora da se vrati kulturi. Veliki broj mladih, talentovanih ljudi poslao bih na školovanje van Srbije, sa obavezom da se vrate.
o  Da li ste razmišljali o tome zašto kod nas ljudi koji imaju kvalitete nemaju šansu da isplivaju na površinu? Da li je tako i u drugim državama?
– Ljudi koji imaju kvalitete, profesionalci u raznim oblastima, sa čvrstim moralnim stavovima, su trenutno u manjini u Srbiji. Biće ih još manje, ako se nastavi trend iseljavanja najsposobnijih. Srbija umire i tok mogu da preokrenu samo vrhunski profesionalci, moralno utemeljeni.

srpsko društvo je mračno i bez osmeha i sa strane izgleda kao brod ludaka

o Zašto se stiče utisak da smo kao društvo osuđeno na propast?
– Mi ćemo sigurno najstrašnije da propadnemo pod režimom Aleksandra Vučića i presvučenih radikala. Ljudi iz aktuelnog režima su nepošteni, imaju lažne diplome, upleteni su u operacije pranja novca, ne poštuju zakone, uništili su sve institucije, počev od Ustavnog suda. Uništava se moral, znanje, struka, kultura, obrazovni sistem.
o  Da li ste primetili nešto dobro u Srbiji? Bilo šta? Bilo gde?
– U Srbiji je trenutno najlepši osmeh male dece. To su jedini osmesi koje vidim. I baš zbog tih osmeha i njihove nevine nade da je svet koji ih čeka dobar i lep moramo da se borimo da približimo Srbiju nekim boljim društvima. U Srbiji je sjajno što još uvek deo tinejdžera odlazi na školska takmičenja iz matematike I fizike, ide na folklor…

 Dušan Teodorović  dopisni je član  u SANU  od 2009. a redovni od 2015. godine. Na Saobraćajnom fakultet diplomirao je  1973, magistrirao  1976. i doktorirao 1982.godine.Naučna oblast : Projektovanje transportnih mreža, rutiranje saobraćajnih sredstava, rutiranje saobraćajnih tokova, lokacijska analiza, računarska inteligencija u saobraćaju, (fazi sistemi, veštačke neuronske mreže, evoluciono računanje), inteligencija roja.
  Redovni je profesor na Saobraćajnom fakultetu u Beogradu, (1993–);Virginia Polytechnic Institute and State University, redovni profesor  (2003–);
Visiting Scholar nа University of California at Berkeley (1986);
Visiting Associate Professor nа Technical University of Denmark (1987); Visiting Associate Professor на University of Delaware (1989–1990); Visiting Professor  na National Chiao Tung University (1994).

O poštenju i moralu


o  Koja je, po vama, najgora ljudska osobina?
– Laž i nesikrenost. Vidite, na primer, šta su lažni patrioti i lažni ljudi učinili od Srbije za protekle tri decenije.
o  Da li mislite da je ljudska rasa, generalno, izgubila veru u vrline?
– Ne. Svakako da nije, bez obzira na mnoge užase savremenog sveta. U mnogim društvima, recimo u skandinavskim zemljama, vrline su itekako prisutne u društvu i vrednosni sistem je takav da budi optimizam ljudima. Vrlina je svakako i pogled unazad i priznanje sopstvenih grešaka i krivice.
o  Šta poštenje i čestitost mogu da donesu nekome danas?
– Pojedinci su pošteni i čestiti, ja mislim, zbog toga što su takvi. Tako su vaspitani, imaju čvrsta ubedjenja da ne sme da se ne govori istina, vara i krade. Ja mislim da poštenje donosi dobar unutrašnji osećaj i životno zadovoljstvo onima koju su pošteni.
o  Šta savetujete omladini: da ide iz Srbije ili da ostane?
– Iskreno rečeno, ne znam. To je ipak individualna odluka I ja nemam hrabrosti da dajem takve savete. Ipak čini mi se, da dok su na vlasti Vučić i drugi neprijatelji Srbije, mladi ljudi mogu da pronadju parčence sreće samo negde van Srbije. U nekoj novoj, drukčijoj Srbiji, koja bi mogla da probudi nadu, molio bih mlade da ne odlaze. I ne radi se tu samo o nadi. Merama Vlade Srbije bilo bi moguće zadržati deo mladih.
o Da li je verujete u pravdu? Da li verujete da svakoga ko se ogrešio stigne kazna?Za života?
– U načelu, da. U Srbiji, ne.

srpsko društvo osuđeno je na propast sa Aleksandrom Vučićem i drugim presvučenim radiklima

o  Šta je vaš smisao života?
– Ne znam. Možda da taj dar, koji se zove život i koji nam je dat, prihvatimo sa osmehom i zahvalnošću. I možda davanje sebe drugima. Deci, porodici, kolegama i prijateljima.
o  Šta biste voleli da iza vas ostane?
– Ja već imam tri unuke i tri unuka. Imam i veliki broj studenata kojima sam bio profesor I koji su učili od mene. Postoje i moje knjige koje se koriste u mnogim zemljama sveta. U pripremi je i prva zbirka pesama za decu. To ostaje.

o Šta nas kao društvo koči, zbog čega ne možemo da  napredujemo?
– Legitimno je postaviti pitanje zbog čega se ne ugledamo na Rumune i masovnim protestima ne zbacimo diktaturu čoveka kome je potrebna pomoć psihijatra. Nedostatak hrrabrosti pojedinaca i oportunizam su negativne karakteristike koje ostavljaju pečat u svakom segmentu društva u Srbiji.

Balkan City Magazine

Dijana Dimitrovska

amerika arheolog beograd cern dinastija dirigent doktor film frontmen gitara glumac glumica hirurg istoričar jezik karcinom klasična muzika klavir knjiga književnost kosmos more muzika muzičar narodno pozorište naučnik nemanjići Nikola Tesla pesnik pisac pozorište profesor reditelj rediteljka rodonačelnik roker SAD slikar slikarka sloveni srbi stefan nemanja zemun zlato čovek

Za druge intervjue