Sokograd tvrđava golica maštu i budi znatiželju kod svakog ko osmotri njene ruševine u brdima iznad Sokobanje.
Pomisli putnik namernik na vile i drekavce, na Turke i hajduke, na tursko zlato zakopano po vrletima sokobanjskog kraja koji najuporniji lovci na blago i danas traže, čitajući požutele mape isrctane krstovima, pećinama i zavetnim hrastovima.
Istorija Sokobanje, banje u koju dolaziš star, a odlaziš mlad, kako je napisao Branislav Nušić, jedna je od najlepših, najstarijih i najzdravijih, toliko je srasla sa legendama da je teško razdvojiti jedno od drugog.
Legenda kaže da je tvrđava podignuta u vreme Justinijana kako bi se Rimsko carstvo branilo od napada Avara i Slovena. Ta prvobitna namena, pratila je kameno zdanje kroz celu njegovu dugu istoriju. Oduvek vojnička tvrđava sa glavnom ulogom da štiti puteve i bezbednost.
Prema opisima, bila je klasična vojna tvrđava: gornji grad sa četiri kule gore, donji grad-dole. Imala je jednu donžon kulu za osmatranje koja se nazivala motrilja, rezervoare sa vodom, nađeni su i ostaci vodovoda od keramike. Živelo se oko nje veoma burno i nestabilno, ako je suditi po vremenu takođe burnom i nestabilnom. Tako je bilo sve do Nemanjića kada je Stefan Nemanja osvaja i kada Sokograd sa okolinom postaje deo srpske srednjovekovne države.
U narednim vekovima biće opet podignuta i cela, a sa prodorom Turaka na Balkan počeće njene nesreće. Za nju će se boriti i Srbi i Turci iznova i iznova, jer se iz nje kontrlisao ceo predeo. Konačno će Sokograd zauzeti i srušitit Bajazitov sin, Musa Kesedžija, označavajući početak teškog perioda kada će cela tadašnja Srbija izgubiti slobodu i državu.
Sokograd će biti u turskim rukama sve do srpskih ustanaka koji će jurišati i na njega i kada će se namučenim zdanjem ipak šetati slobodarski Hajduk Veljko i ustanici.
Krajem 18.veka u Sokograd ulaze Austrijanci, pa opet Turci koji su, zapravo, tu sklonili svoje porodice do konačnog povlačenja iz Srbije.
Ova istorijska činjenica istkala je brojne priče, logične pretpostavke i priželjkivanja da su Turci koji su se povlačili iz Srbije sa sobom poneli brojne dragocenosti i da su ih zbog opasnosti od hajduka zakopavali gde su stigli. Ta priča i danas golica maštu i pokreće lovce na blago da kopaju po brdima oko Sokograda. I danas postoje mape za koje se tvrdi da su „ mnogo stare“.
U ovom kraju posebno je živa legenda o blago popa Martina, koji je sa svojih 40, po jednima, po drugima, sa 70 hajduka presretao turske karavane koji su puni išli za Carigrad, a blago negde po vrletima južne i istočne Srbije sakrivao. To je radio jer su mu Turci pobili porodicu, a on je ostatak žvota proveo otimajući blago od Turaka, deleći ga sirotinji i delom zakopavajući ga.
U jednom mapi, kakva može da se nađe kod strastvenog lovca na blago, navodi se 65 mesta gde je ono navodno sakriveno. Ljudi iz ovih krajeva veruju da su mape tačne i mnogi od njih, povedeni snom o nenadanom bogatstvu, neumorno planinare tražeći znakove. Često je u mapama napisana zagonetka koju treba odgonetnuti, tako da od njenog rešavanja zavisi ishod.
Sam naziv Sokograd ( Sokolnik, Sojkolica) potiče od sokola. U našim predelima mnogo je ovakvih toponima. Vezani su za sokolove i sokolarstvo koje je u nekim prošlim vremenima bilo zanimanje i hobi gospodara i viših staleža. Sokolastvo je danas potpuno nestalo, dok se golubarstvo kao slično zanimanje – bori za život.
Ako se popnete na zidine Sokograda preplaviće vas neopisivo zadovoljstvo. Prvo zato što ste savladali uspon, pa se osećate kao pobednik, drugo, zato što ste“ na vrhu sveta“ i imate božanstven pogled i treće zato što ćete verovatno videti sokolove. Nisu nestali, sokolovi po kojima je prastari grad dobio naziv. Tu su, kruže slobodno po vazduhu u veličanstvenom letu, tražeći kakav plen i čuvajući tvrđavu i njenu legendu od zaborava.
Ima jedno ostrvo usred mirne vode Skadarskog jezera do koga se samo sa namerom dolazi. Na tom ostrvu, koje se zove Vranjina, najvećem u Skadarskom jezeru, sagrađena je, još u 13. veku crkva posvećena Svetom Nikoli. Nje odavno nema, ali je na njenom mestu nikla druga koja privlači duhovne ljude kao magnet. Do crkve se dolazi samo čamcem, kroz barske biljke, lokvanje i gusti miris slatke vode, a onda zaraslom stazom do uzvišenja, gde najupornije čeka nagrada: duhovni mir i fantastičan pogled. Odatle puca vidik na Skadarsko jezero, Zetu, Crmnicu, na moćne Prokletije i skadarske planine utisnute u nebo, na Skadar u susednoj Albaniji koji su srpska i crnogorska vojska dva puta u istoriji osvajale i oba puta morale da napuste pod pritiskom velikih sila. Neka seta preplavljuje ljude na ovom mestu kao što jezero plavi obalu. Možda zbog mnoštva istorijskih rana i burne prošlosti ovog malog ostrva. Prvu crkvu je izgradio prvi zetski episkop Ilarion oko 1233. godine. Bio je učenik Svetog Save, pa ga je naš svetitelj prvom prilikom obišao na tom mirnom ostrvu usred jezera. Vranjina je u to vreme bila pusta, kamena i bez zemlje. Bratstvo nije moglo da opstane bez zemlje, pa je Sveti Sava poveljom manastiru darivao metoh na Plavnici iste godine kada je i sagrađen. Manastiru je dao povlastice da ne daje » rabotnike vlasteli ni ma kome». Kako je zapisao Andrija P. Jovićević u delu «Drevni srpski manastiri», manastir je oslobođen od rada na putevima, od vojske, od zidanja gradova. Takođe, naš svetitelj je omogućio da « se episkop ima pravo zvati arhiepiskopom i da kaluđeri biraju igumana i da ga potvrđuje episkop, a drugi da im se nema u to miješati».
Nemanjići su poštovali manastir i darivali ga obilato. Kralj Vladislav darovao mu je crmnička sela Godinje, Medveđu Glavu i Kruševicu, a kraljica JelenaUroševa 1280 g. oko Krnjice i Uljanik u Kruševicama. Kralj Milutin je oko 1296. godine darovao manastiru Orahovo i od trga Sv. Sergija po 100 perpera godišnje i potvrđuje hrisovulje svojih predaka Sv. Save i Kralja Vladislava. O manastiru su vodili brigu i Balšići i Crnojevići, potonji gospodari Zete. Ćorđe Stracimirović 1404 g. priložio je Vranjini selo Rake, a Balša III 1417 poklonio je manastiru Vranjini i Moračniku dva gumna soli pod uslovom da deseti dio soli daju manastiru Prečiste Krajinske; 1420 g. darovao je Vranjini selo Karuč u Crmnici. Nikao u kršu ali voljen i darivan, manastir Vranjina je postao čuven po svom bogatstvu. Toliko je bio bogat da ga je car Dušan hrisovuljom od 1348. godine priložio u to vreme osiromašenom manastiru Sv. Arhangela u Jerusalimu, koji su podigli Nemanjići. Kroz istoriju će Vranjina doživeti da joj se ponovo ukazuje milost i da joj se ponovo oduzimaju darovana dobra. Ali će doživeti i stravična pustošenja. Turci su ga palili i rušili više puta, poslednji put 1843. godine kada su Crnogorci izašli na Grahovo prema Turcima. Osman-paša Skopljak noću je prevezao silnu vojsku preko jezera, manastir i crkvu srušio do temelja. Ni kamen od njih nije ostao. Kada je crnogorska vojska oslobodila ostrvo, 1878. godine, na temelju stare Ilarionove crkve, knjaz Nikola je podigao današnju crkvu. Iako novijeg datuma, ona sjaji sjajem Ilarionove crkve iz 13. veka. Dijana Dimitrovska
Ne zna mu se tačna godina izgradnje, na crkvi ne piše ko je ktitor, u skrivnici nije bilo osnivačke povelje, a opet – o manastiru Gradac sve ostalo se zna. Ne zahvaljujući predanju, kakav je slučaj za većinu srednjovekovnih starina. Već zahvaljujući pisanoj reči. Te reči je zapisao arhiepsikopu Danilo II u “Žitijama kraljice Jelene” koje je nastalo između 1317. i 1324. godine – u vreme kada je i Jelena Nemanjić, žena kralja Uroša I živela. To su jedine žitije posvećene nekoj ženi u srpskoj istoriji. Prevedene su na savremeni srpski jezik, dostupne su svima koji žele da osete duh srednjovekovne Srbije.
Jedan od najlepših manastira u Srbiji, Gradac građen je u kosmopolitskom duhu. Arhiepiskop piše:,, Zapovedila je da se sakupe svi narodi njezine države, i kada je to učinila, izabrala je od njih najbolje umetnike, hoteći da podignu predivno zdanje toga hrama, mnogo i nebrojeno zlato neštedice dajući svima radnicima… kao mudri i razumni stroitelj.“
Gradac su tako gradili, pod nadzorom kraljice, graditelji iz Primorja, zbog čega putnik namernik koji pristigne ovde može da se zbuni i pomisli da je negde na obali Jadranskog mora, s ove ili s one strane, u Baru ili na Siciliji, recimo.
-Uspela je srpska kraljica da uspešno sjedini graditeljstvo istoka i zapada, u profinjenu jedinstvenu strukturu nemanjićkog tipa – kaže nam igumanija Nina, koja, kao i ostale monahinje odlično poznaje žitije Jelene Anžujske.
Sestrinstvo manastira Gradac tradicionalno se bavi freskoslikarstvom, zbog čega uvek među monahinjama ima onih sa likovnom akademijom.Njihove freske su nežnih boja i posebne finoće. Bave se i izradom veza, a čarape veselih boja prava su atrakcija.
Dosta se zna o kraljici ali, opet, ne zna se odakle je došla kada se udala za kralja Uroša I Nemanjića , sredinom 13 veka. Arhiepiskop Danilo bio je njen savremenik i navodi da je bila ,,fruškog“ (francuskog) porekla, da je kći slavnih roditelja koji su je udali za srpskog kralja. U 17. veku patrijarh Pajsije, pisac Žitija cara Uroša, naziva Jelenu kćerkom francuskog kralja, a u srpskoj istoriografiji 19. i 20. veka smatralo se da ona potiče iz francuske vladarske loze Anžujaca. O tome svedoči njena prepiska sa sicilijskim vladarima, Karlom I i Karlom II Anžujskim, u kojoj je oslovljena kao ,,najdraža rođaka“. Uglavnom, naučnici tek treba da odgonetnu odakle je došla. Arhiepiskog je u Žitijama detaljno opisao kraljicu, njenu narav, ljubav prema Bogu i pravoslavlju, samu crkvu koja je bila izrađena od sige i omalterisana belim malterom, sa prozorskim okvirima od belog mermera, veličanstvenim ulaznim i unutrašnjim portalima visoke umetničke vrednosti.
Da nije bilo Turaka i osvajanja, ostala bi takva do današnjih dana. Ali rušena je nemilosrdno. Posle smrti ktitorke, 8.februara 1314. godine, manastir je bio pun monaha, o čemu svedoče brojne nadgrobne ploče iz ovog perioda. Turci su ga opustošili, ali ga monasi nisu napuštali sve do 16. veka kada mu stavljaju olovni krov, iguman Stefan i jeromonah Pajsije iz Đurđevih stupova. Ali opet strada, kako je zapisao mitropolit Visarion, do temelja. Ne zna se šta se dešavalo sa crkvom u 17. i 18. veku. Poslednje rušenje kada su Turci skinuli olovni krov – bilo je kobno. Urušen, propadao je polako, sve dok država nije naložila konzerviranje (1948) i arheološka iskopavanja ( 1962) a zatim i kompletnu obnovu koja je završena 1975. godine. Danas, kao i celo vreme svoje duge istorije, voljen je i radostan manastir Gradac, u srcu Srbije, na obroncima prelepe planine Golije koja se prostrla između tri grada Ivanjice, Novog Pazara i Raške i na svaki se pruža, čini se, podjednako, dajući po deo sebe. Svake godine manastir Gradac je domaćin manifestacije „ Putevima kraljice Jelene“ . Narod igra i peva, gleda umetničke radove, raduje se manastiru iz 13. veka i klanja se duhu kraljice, ne dozvoljavajući da priča o kraljici nestane.
Poklonili bi se i njenim moštima, ali, nažalost – nema ih. Slučaj je hteo da se tri godine posle smrti ( umrla je 8. februara 1314) u snu javila monahu i naložila mu da je izvade iz groba. Ustanovljeno je da je njeno telo neraspadnuto zbog čega je proglašena sveticom. Ali kada su Turci nadirali, mošti srpske kraljice su sakrivene kao najveća svetinja. Urađeno je tzo tako temeljno i brižno da se nikada više nije saznalo gde su.
Na Vidovdan, noću, sve reke na Kosmetu poteku crvene kao krv.
U gluvo doba noći, kazuje legenda koja se priča u našim starim krajevima, i najmanji izvor, potok i reka, postane crvena u znak sećanja na jedan davni Vidovdan 1389. godine koji je postao centralni dođagaj u srpskoj istoriji. Uzvišica sa koje se vidi i napred i nazad, kako bi rekao vladika Nikolaj.
Tada je Srbija stavila sve na kocku da bi zaustavila napredovanje moćnog osvajača. I izgubila.
Na Kosovu polju ostao je cvet srpske države, cela generacija ratnika, očeva, muževa, braće, Sve što je stasalo da nosi makar i barjak krenulo je u tu odsudnu bitku za koju će se u prvi mah, bar u Evropi, verovati da su je Srbi dobili.
Gubitak je bio stravičan, zbog čega je zauvek urezan u narodnoj svesti. Srbija je tada zavijena u crno od čega se, veruju mnogi, do danas nije oporavila.
„Jer bolje nam je smrt u podvigu,
Negoli život u sramoti,
Bolje nam je u borbi smrt od mača primiti,
Negoli pleća neprijateljima našim podati…
Umrećemo da uvek živi budemo.“
I gde gog da kreneš po našoj istoriji, u kakve god sokake i rukavce da zađeš, odzvanjaće ove reči časnog kneza Lazara koje je izgovorio pred Kosovski boj.
A svuda, na tom putu po prošlosti, pratiće nas brojne legende.
Oduvek posle Kosovskog boja srpski narod je palio sveće i tamjan blizu crkve za kosovske junake.
Na Vidovdan, kaže predanje, prestaje da kuka kukavica za izginulim junacima. Tada se ne peva, i ne veseli.
I pre ključnog događaja u srpskoj narodnoj tradiciji, Vidovdan je bio važan praznik. Ljudi su poštovali božanstvo Vida i obeležavali ga.
Na Vidovdan se brala biljka vidovčica koja je posvećena Vidu i koja leči bolesne oči. U Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini palile su se ispred kuće vatre od slame i granja koje su momci i devojke preskakali govoreći: „ U ime Boga i svetoga Vida“ što je ostatak mnogobožačkog verovanja stopljenog sa hrišćanstvom.
Ima i ljubavnih verovanja o Jelesijevdanu 14. juna kada se govorilo: „ Jelesije proso sije, ide Vide da obiđe,što je niklo da je niklo, a što nije, nek ne niče“.
Na Vidovdan pre izlaska sunca, naš narod je posećivao izvore i umivao se vodom u koju je ubačena vidovčica. Kada se sunce pojavi, govori se suncu: “ Vide, Vidovdane, šta očima video, to rukama stvorio“. Kod izvora se ostavljaju crveni konci koje niko ne dira.
U Bosanskoj Krajini devojke uoči Vidovdana beru crveno cveće vidić, koje pred spavanje stave pod jastuk. Koga usne, za njega će se udati.
Ima i slatkih, pravednih verovanja. Pre Vidovdana, kaže jedno, ne jedu se trešnje. Ako ne bude tako, na onom svetu Vid neće dati crvene, slatke plodove deci čije su majke jele trešnje od nove godine a nisu ih podelile tuđoj deci.
