Manastir Gradac, sve u znaku kraljice koje nema

Manastir Gradac, sve u znaku kraljice koje nema

Ne zna mu se tačna godina izgradnje, na crkvi ne piše ko je ktitor, u skrivnici nije bilo osnivačke povelje, a opet – o manastiru Gradac sve ostalo se zna. Ne zahvaljujući predanju, kakav je slučaj za većinu srednjovekovnih starina. Već zahvaljujući pisanoj reči.
Te reči je zapisao arhiepsikopu Danilo II u “Žitijama kraljice Jelene” koje je nastalo između 1317. i 1324. godine – u vreme kada je i Jelena Nemanjić, žena kralja Uroša I živela. To su jedine žitije posvećene nekoj ženi u srpskoj istoriji. Prevedene su na savremeni srpski jezik, dostupne su svima koji žele da osete duh srednjovekovne Srbije.


Jedan od najlepših manastira u Srbiji, Gradac građen je u kosmopolitskom duhu.
Arhiepiskop piše:,, Zapovedila je da se sakupe svi narodi njezine države, i kada je to učinila, izabrala je od njih najbolje umetnike, hoteći da podignu predivno zdanje toga hrama, mnogo i nebrojeno zlato neštedice dajući svima radnicima… kao mudri i razumni stroitelj.“
Gradac su tako gradili, pod nadzorom kraljice, graditelji iz Primorja, zbog čega putnik namernik koji pristigne ovde može da se zbuni i pomisli da je negde na obali Jadranskog mora, s ove ili s one strane, u Baru ili na Siciliji, recimo.

-Uspela je srpska kraljica da uspešno sjedini graditeljstvo istoka i zapada, u profinjenu jedinstvenu strukturu nemanjićkog tipa – kaže nam igumanija Nina, koja, kao i ostale monahinje odlično poznaje žitije Jelene Anžujske.

Sestrinstvo manastira Gradac tradicionalno se bavi freskoslikarstvom, zbog čega uvek među monahinjama ima onih sa likovnom akademijom.Njihove freske su nežnih boja i posebne finoće. Bave se i izradom veza, a čarape veselih boja prava su atrakcija.

Dosta se zna o kraljici ali, opet, ne zna se odakle je došla kada se udala za kralja Uroša I Nemanjića , sredinom 13 veka. Arhiepiskop Danilo bio je njen savremenik i navodi da je bila ,,fruškog“ (francuskog) porekla, da je kći slavnih roditelja koji su je udali za srpskog kralja. U 17. veku patrijarh Pajsije, pisac Žitija cara Uroša, naziva Jelenu kćerkom francuskog kralja, a u srpskoj istoriografiji 19. i 20. veka smatralo se da ona potiče iz francuske vladarske loze Anžujaca. O tome svedoči njena prepiska sa sicilijskim vladarima, Karlom I i Karlom II Anžujskim, u kojoj je oslovljena kao ,,najdraža rođaka“. Uglavnom, naučnici tek treba da odgonetnu odakle je došla. Arhiepiskog je u Žitijama detaljno opisao kraljicu, njenu narav, ljubav prema Bogu i pravoslavlju, samu crkvu koja je bila izrađena od sige i omalterisana belim malterom, sa prozorskim okvirima od belog mermera, veličanstvenim ulaznim i unutrašnjim portalima visoke umetničke vrednosti.


Da nije bilo Turaka i osvajanja, ostala bi takva do današnjih dana. Ali rušena je nemilosrdno.
Posle smrti ktitorke, 8.februara 1314. godine, manastir je bio pun monaha, o čemu svedoče brojne nadgrobne ploče iz ovog perioda. Turci su ga opustošili, ali ga monasi nisu napuštali sve do 16. veka kada mu stavljaju olovni krov, iguman Stefan i jeromonah Pajsije iz Đurđevih stupova. Ali opet strada, kako je zapisao mitropolit Visarion, do temelja.
Ne zna se šta se dešavalo sa crkvom u 17. i 18. veku. Poslednje rušenje kada su Turci skinuli olovni krov – bilo je kobno. Urušen, propadao je polako, sve dok država nije naložila konzerviranje (1948) i arheološka iskopavanja ( 1962) a zatim i kompletnu obnovu koja je završena 1975. godine.
Danas, kao i celo vreme svoje duge istorije, voljen je i radostan manastir Gradac, u srcu Srbije, na obroncima prelepe planine Golije koja se prostrla između tri grada Ivanjice, Novog Pazara i Raške i na svaki se pruža, čini se, podjednako, dajući po deo sebe. Svake godine manastir Gradac je domaćin manifestacije „ Putevima kraljice Jelene“ . Narod igra i peva, gleda umetničke radove, raduje se manastiru iz 13. veka i klanja se duhu kraljice, ne dozvoljavajući da priča o kraljici nestane.


Poklonili bi se i njenim moštima, ali, nažalost – nema ih.
Slučaj je hteo da se tri godine posle smrti ( umrla je 8. februara 1314) u snu javila monahu i naložila mu da je izvade iz groba. Ustanovljeno je da je njeno telo neraspadnuto zbog čega je proglašena sveticom. Ali kada su Turci nadirali, mošti srpske kraljice su sakrivene kao najveća svetinja. Urađeno je tzo tako temeljno i brižno da se nikada više nije saznalo gde su.

Dijana Dimitrovska

danilo II | golija | jelena anžujska | kralj uroš I | ktitorka kraljica | manastir gradac | mošti | turci | žitije kraljice jelene

akademik arheolog beograd bioenergija cern cink dirigent disanje doktor filozof gitarista glumac glumica grbalj istoričar jezik karcinom klasična muzika klavir knjiga književnost kvantna medicina modna kreatorka muzika muzičar naučnik Nikola Tesla pesnik pisac pluća poslanik pozorište profesor reditelj rediteljka roker SAD slikar slikarka turci umetnost vizantija zapisi pegave veštice zemun čovek


Vidovdan-noćas će reke poteći crvene kao krv

Vidovdan-noćas će reke poteći crvene kao krv

Na Vidovdan, noćas, sve reke će na Kosmetu poteći crvene kao krv.

U gluvo doba noći, kazuje legenda koja se priča u našim starim krajevima, i najmanji izvor, potok i reka, postaće crvena  u znak sećanja na jedan davni  Vidovdan 1389. godine  koji je postao centralni dođagaj u srpskoj istoriji. Uzvišica sa koje se vidi i napred i nazad, što bi rekao vladika Nikolaj.

Tada je Srbija stavila sve na kocku da bi zaustavila napredovanje moćnog osvajača. I izgubila.

vidovdan

 Na Kosovu polju ostao je cvet srpske države, cela generacija ratnika, očeva, muževa, braće, Sve što je stasalo da nosi makar i barjak krenulo je u odsudnu bitku za koju će se u prvi mah, bar u Evropi, verovati da su je Srbi dobili.

  Gubitak je bio stravičan, zbog čega je zauvek urezan u  narodnoj svesti. Srbija je tada zavijena u  crno od čega se, veruju mnogi, do danas nije oporavila.

  „Jer bolje nam je  smrt u podvigu,

  Negoli život u sramoti,

  Bolje nam je u borbi smrt od mača primiti,

  Negoli pleća neprijateljima našim podati…

  Umrećemo da uvek živi budemo.“

vidovdan

  I gde gog da kreneš po našoj istoriji, u kakve god sokake i rukavce zašao, odzvanjaće ove reči časnog kneza Lazara pred Kosovski boj.

 A svuda, na tom putu po prošlosti, pratiće nas brojne legende.

  Oduvek posle Kosovskog boja srpski narod je palio sveće i tamjan blizu crkve  za kosovske junake.

  Na Vidovdan, kaže predanje, prestaje da kuka kukavica za izginulim junacima. Tada se ne pevca, i ne veseli.

  I pre ključnog događaja u srpskoj narodnoj tradiciji, Vidovdan je bio važan praznik. Ljudi su poštovali božanstvo Vida i obeležavali ga.

 Na Vidovdan se brala biljka vidovčica koja je posvećena Vidu i koja leči bolesne oči. U Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini palile su se  ispred kuće vatre od slame i granja koje su momci i devojke preskakali govoreći: „ U ime Boga i svetoga Vida“ što je ostatak mnogobožačkog verovanja stopljenog sa hrišćanstvom.

 Ima i ljubavnih verovanja o Jelesijevdanu 14. juna kada se govorilo: „ Jelesije proso sije, ide Vide da obiđe,što je niklo da je niklo,  a što nije, nek ne niče“.

  Na Vidovdan pre izlaska sunca, naš narod je posećivao izvore i umivao se vodom u koju je ubačena vidovčica. Kada se sunce pojavi, govori se suncu: “ Vide, Vidovdane, šta očima video, to rukama stvorio“. Kod izvora se ostavljaju crveni konci koje niko ne dira.

 U Bosanskoj Krajini devojke uoči Vidovdana beru crveno cveće vidić, koje pred spavanje stave pod jastuk. Koga usne, za njega će se udati.

 Ima i slatkih, pravednih verovanja. Pre Vidovdana, kaže jedno, ne jedu se trešnje. Ako ne bude tako, na onom svetu Vid neće dati crvene, slatke plodove deci čije su majke jele trešnje od nove godine a nisu ih podelile tuđoj deci.

Dijana Dimitrovska

Vidi još: Zemunska priča

akademik arheolog beograd bioenergija cern cink dirigent disanje doktor filozof gitarista glumac glumica grbalj istoričar jezik karcinom klasična muzika klavir knjiga književnost kvantna medicina modna kreatorka muzika muzičar naučnik Nikola Tesla pesnik pisac pluća poslanik pozorište profesor reditelj rediteljka roker SAD slikar slikarka turci umetnost vizantija zapisi pegave veštice zemun čovek