Jelenu Marković nikada nisam upoznala, ali je slučaj hteo da 2021. godine, preko prijateljice Irine, upoznam njenog muža Evdarda Danijela, Britanca. Jelena, tek što beše napustila ovaj svet. U njihovoj kući na tivatskoj rivi gde smo pili čaj i grickali britanske biskvite, Edvard nam je pričao o ženi koje više nema. Rekao je još da su Srbija i Crna Gora najlepše zemlje na svetu, da su nekako nepotrošene sa neiskvarenim ljudima.“ Kao Britanija šezdesetih“, rekao je. Posvetila sam im ovu priču.
Poslednja slika koju je Jelena Marković (1968) naslika bila je posvećena Rusiji. Ruska svetiteljka, sa neba gleda dole, na ljude, spokojna, sa blagim izrazom koji nekog ili nešto očekuje…Među kupolama i zvonicima moskovskih i sanktpeterzburških crkava koje je Jelena slikala kao da se nazire neki put. Da, u sakralnoj izmaglici nazire se put. Tim putem će poći u nebeski svet Jelena Marković.
Pet godina pre nego što će tuda krenuti, celo njeno biće obuzela je inspiracija ruskom dušom, tradicijom i pravoslavljem. Iz te ničim zaustavljive inspiracije rađale su se čudesne slike, a onda i ceo ciklus. Ruski ciklus.
Zapisaće:
“ Ponekad, inspiracija se tiho i neočekivano ušunja u srce, i mnogo pre nego što počne da traži svoj izraz na praznom platnu, dugo boravi u nama, dok jedna iskra ne rasplamsa ono što je u sebi tako cenjeno i sve to iznese na svetlost dana.
Izvor takve inspiracije nalazi se u dubini emocija velikog uvažavanja i ljubavi prema moćnoj, čudesnoj zemlji neizmerne lepote koja oduzima dah. Nije lako opisati ono što toliko hrani nečiju dušu.Zato ga slikam”.
Tragala je Jelena Marković za svojim putem svuda po svetu. U Londonu, gde će studirati slikarstvo u koje se smrtno zaljubila, u toplim mirisima Španije, gde će otkriti strast ritma flamenka, u plavim tonovima crnogorskog Jadrana, gde će sresti ljubav svog života, Edvarda Danijela, čoveka koji će biti sa njom na Zemlji do njenohg poslednjeg daha. Ta ljubav zadržala je Jelenu na crnogorskoj obali, u mirisima morskih kraba, percima galebova i glatkim oblucima.
A Edvard Danijel, da nije sreo Jelenu Marković, slikarku čudesne mašte rodom iz Srbije, još bi plovio svetskim morima. Ali sudbina je htela da baci svoje sidro na obali Jadranskog mora i da ga za tu mističnu obalu veže baš Jelena.
Kupili su kuću u Tivtu, sredili je i život u plavim bojama mora i neba započeo je blistavo. Jelena je noću slikala, Edvard se bavio kuhinjom i brodovima, sanjajući o nekom svom brodu kojim će seći plave talase. Divni su bili ti tivatski dani ispunjeni do poslednjeg trzaja sunca i te tivatske noći ispunjene do poslednjeg dodira mraka.
Ali, odjednom su stali. Prekinuti od života. Kao i Jelenino srce.
Poslednje što je želela pre nego što će krenuti misterioznim putem koji je slikala na svojim slikama, bilo je da još jednom vidi vojvođansko nebo. I zalazak sunca u ravnici. Iz ravnice je potekla, u ravnicu će se vratiti.
Kada su je sahranili u Pančevu, gde je rođena, Edvard se vratio “kući” u Tivat. Bila je prazna kuća i bio je prazan grad, pa i to plavo more izgubilo je boju. Gledale su ga sa zidova i štafejala Jelenine slike i on je na njima suznih očiju pokušavao da nađe ono što je Jelena videla. Misteriozan put koji vodi u nebo. Nije ga našao. Bio je to samo Jelenin put.
A Jelena, kao da ga je gledala odozgo, kao što njene ruske svetitljke gledaju sa neba na ljude. Poslala mu je brod kojim će Edvard jednom zaploviti.
Zbilo se to sticajem okolnosti. U tivatskoj luci već godinama stoji jedan drveni brod koji je Edvardu zapao za oko. Čuo je da se vlasnik koji je brod dobro održavao, propio i prokockao, i da je brod trunuo u luci, sve dok ga jednog dana iz lučke kapetanije nisu pozvali i pitali hoće li, za prihvatljivu cenu, da kupi drveni brod.
– Brod je doplovio do mene, a njime je upravljala Jelena – reći će Edvard.
Prolaze polako dani kako Jelene više nema i Edvardov brod polako dobija novo ruho, i već blista u svojoj lepoti na suncu. Eh, da je Jelena tu da ga naslika kako plovi lako i slobodno u susret talasima.
Završila je filozofiju i političke nauke, studirala je klavir i falutu, svira gitaru, autorka je dve knjige, snimila je CD sa pesmama Balkana i film o Srbiji, igra tenis, slika i izlaže svoja ulja na platnu. Mnogi bi se i od pukog nabrajanja zamorili, a Danijela Sremac svakog dana širi svoj spisak interesovanja. Ide napred, uči nove stvari. U sve to, bila je i kandidat za predsednika Srbije. Zanimljiva i svestrana Danijela Sremac, baš kao i njen renesansni idol.
– Leonardo da Vinči je osoba koju sam najviše cenila još kao dete – kaže Danijela Sremac u intervjuuu koji smo vodile 20017. godine. – Kasnije još i više jer sam poštovala svestranost u njemu i renesansne ideale. Moji roditelji su me uvek podržavali u tome da se bavim svim kreativnim aktivnostima koje želim da ispunim, i zato sam se bavila raznim studijama.
O Zašto bi rođena Beograđanka koja od malena živi u Americi želela da postane predsednica Srbije?
– Zato što želim da predstavim Srbiju u svetu na jedan sasvim nov način, da koristim moje razumevanje Vašingtona i Amerike uopšte, da efektivnije guramo interese srpskog naroda, i zato što znam da se sa formulom koja se stalno vrti na vrhu Srbije i sa kojom stalno dobijate iste rezultate, neće ništa promeniti dok ne ubacimo novi faktor, a taj faktor je dijaspora. Dijaspora mora da glasa, 5 miliona ljudi unese 5 milardi dolara godišnje, dijaspora mora da udje u parlament i da prenese svoja znanja u svim oblastima jer ti ljudi rade i žive u organizovanim državama i mogu da modernizuju i pomognu Srbiji.
O Koje su tri suštinske stvari koje biste menjali u Srbiji?
– Prvo i najbitnije, da se stvori sistem u kome će zaposleni biti plaćeni onoliko koliko zaslužuju i da firme napreduju, na osnovu svojih sposobnosti i proizvoda. Drugo, transparentnost je neophodna za bilo koji napredak u budućnosti. Mora da se sve modernizuje i postane elektronski, da se tačno mogu proveriti svi podaci. I treće, da se stvore uslovi kako bi se “vratila naša pamet” iz inostranstva. Drugim rečima, svi oni koji su otišli ili da studiraju ili da rade u inostranstvu. Vratiće se tako što će se stvoriti ambijent poput ekonomskih zona i što će se reformisati ekonomski sistem Srbije. Tako će se oni vratiti u svoju otadžbinu jer će u noj moći da nađu posao.
o Da li znate kako se iskorenjuje korupcija?
– Najefektivniji način jeste da se primene metode drugih zemalja koje su uspešno savladale korupciju – kao, na primer, Singapur. Kada se uvede transparentnost i postavi dobar administrativni sistem, to će samo po sebi da iskoreni korupciju. Ovaj sadašnji sistem koji je, između ostalog, opterećen u regulativnom smislu sa previše dozvola i nepotrebnih procedura koje uzimaju previše vremena, bukvalno je plodno okruženje za korupciju jer dozvoljava birokratama da vas ucenjuju na svakom nivou, kako bi vas, navodno, stavili preko reda i „ završili vam posao”.
O Kako Danijela Sremac zamišlja podigne standard?
– Planiramo da osnujemo nekoliko specijalnih ekonomskih zona, sa novim zakonskim okvirom koje pruža fantastičan ambijent za ulagače i preduzetnike. Ove zone bi predstavljale konkurentno tržište gde bi kompanije naperdovale isključivo na bazi svojih dobrih ideja, a s time bi napredovali i svi radnici, jer kada postoji prava konkurencija, kompanije se takmiče da pridobiju najbolje ljude da rade za njih.
O Decenijama se u Srbiji politika koristi za lično materijalno napredovanje. U kojoj meri je tako i u Americi?
– U Americi je drugačije. Političarima nije data mogućost da koriste državu da bi se lično obogatili na bilo koji način jer postoji zaista transparentni pravni sistem kakav bi želela da primenimo i u Srbiji. Američki političari koji postanu poznati putem javnog posla počnu tek ozbiljno da zaradjuju kada završe svoje mandate jer tada uglavnom drže vrlo dobro plaćene govore. Ili otvore firme za lobiranje kako bi svoje iskustvo u Vašingtonu preneli klijentima.
O Da li se neopravdano predstavljamo kao veliki narod?
-Ne, jer smatram da srpski narod jeste veliki narod. Vrlo poštujemo porodicu i prijatelje, imamo fantartičnu kulturu igre i muzike, imamo divnu tradiciju sporta u kojem je Srbija dosta jaka, narod je vrlo duhovit, jakog karaktera, voli život, a imamo i vrlo lepu državu sa predivnim pejzažima, istorijskim kulama i gradovima koji su živi i dinamični. Sve to o našem narodu dugo godina promovišem kroz knjige, novi muzički CD, snimke i druge multimedijske prikaze.
O Da li vaši prijatelji Amerikanci znaju gde je Srbija i šta znaju o Srbiji, uopšte?
– Nadam se da znaju mnogo više kada pročitaju moje knjige, ali jeste istina da većina Amerikanaca ne zna za Srbiju. Amerika je ogromna država i po školama se retko uči o detaljima evropske istorije. Recimo, sećam se jedne devojčice u komšiluku koja mi je rekla da je poreklom iz Poljske ali ne zna tačno gde se Poljska nalazi. Ovo nije neko namerno američko nepoštovanje drugih naroda, nego je to zbog toga što je sama Amerika ogromna. Budući tako velika zemlja sigurno je da ima dosta stvari koje ni ljudi u Srbiji ne znaju. Ne može se razumeti Amerika preko Holivuda i filmova. Može se razumeti jedino kada u njoj živite i to dugo godina. Ameriku moraš da osetiš.
O Šta vi znate o Srbiji? Koje su prve asocijacije na Srbiju kada vas to pitam?
– Srbija је jedinstveno mesto gde od momenta kada sletim na aerodrom i dotaknem tlo, osećam se da sam dotakla moju zemlju, moj dom. Biti u Srbiji, hodati ulicama Beograda gde sam rođena, pokrene u meni ona najosnovnija, duboka osećanja da se nalazim upravo tu gde pripadam.
O Mnogo se kritikuje američko školstvo koje je, kažu, za ispod prosečne djake. Navodi se da je to školstvo koje iznedri nuklearnog fizičara koji ne zna za Dostojevskog, Bodlera, Kloda Monea, na primer?
– Amerikanci definitivno imaju specifični pristup školovanju, a to ne obuhvata jedno šire razumevanje sveta, što lično smatram da omogućava da se stvori svestrana i razumna osoba. Međutim, moram da kažem da američki sistem školovanja ima druge prednosti. Jedna od dobrih stvari je ta što deca izuzetno dobro nauče još od malih nogu efektivni, direktni i konstruktivni način kominikacije, pisanje i govor koji je logičan, koji se drži suštine u priči bez šetanja iz jedne teme u drugu a time i gubljenje smisla celog argumenta. Druga stvar, ne postoji nikakva strepnja od studenata prema profesoru. Studenti mogu slobodno da postavljaju pitanja, profesori da nagrade znanje i dobro formirane argumente koji možda čak odstupaju od predavanja. To je širina.
SELO
Sela širom Evrope imaju vrlo slične problem, a to je, kako da mlađe generacije budu sve više školovane, da imaju motivaciju da odu i nađu posao van sela. Međutim, ne može se samo pričati ljudima da se vrate u selo nego im treba omogućiti da se vrate u selo gde će moći da žive od svoga rada. Ove ekonomske zone koje želimo da otvorimo bi se upravo nalazile van grada i mogle bi zaposliti priličan broj mladih ljudi koji žele da žive na selu i koji imaju posao sa visokim obrazovanjem u toj zoni. Takođe, postoje grantovi koji nisu do sada iskorišćeni, a koji bi mogli da se primene da pomognu novim poljuprivrednicima da osnuju svoj biznis – kaže Danijela Sremac.
o Šta po vama znači biti moderan. Istetovirati telo, imati frizuru u trendu, juriti za karijerom i novcem…?Ili…?
– Pošto sam odrasla u Americi gde se uglavnom ne potencira moda, niti koji brend patika neko nosi, niti da li je neko obukao dizajnersku haljinu ili ne, već vlada jedno skormnije opuštenije oblačenje, definitivno bih rekla da je ono što odrazi savremenost u osobi razumevanje sveta, a to se ne vidi po nečijem spoljnom izgledu. Znači, može neka da bude obrazovana osoba, muško ili žensko, može da obuče najskuplju garderobu ali se vidi kada progovori ko je. Vidi se da ne zna mnogo o svetu, i da ta osoba izgovara masu nepovezanih i nelogičnih ubedjenja na bazi nekih teorija zavera, to pokazuje da ta osoba živi u nekom 13. veku i definitivno vidi se da ta osoba nije moderna.
O Zašto ljudi u celom svetu, stiče se utisak, tako halapljivo žele novac i karijeru?
– Zavisi od osobe. Nisu svi takvi. Lično sam zahvalna što sam rasla u porodici koja nije potencirala novac nego sam odgajena u duhu vrednosti da se treba ispuniti svaki momenat u nekom stvaranju, u ličnom unapredjenju u raznim oblastima. Ljudi koji ne shvate da materijalne stvari ne mogu da ispune osobu kao što može da ih ispuni stvaranje kreativnih i korisnih stvari koje mogu pomoći čovečanstvu, jednostavno propuste smisao života.
O Kojim vrednostima današnji čovek treba da teži?
– Najbitnije vrednosti su ljubav prema familiji, ljubav prema prijateljima, a takodje ljubav prema sebi, što znači da ljubavlju treba ispuniti sav svoj potencijal svakog dana. Treba uložiti sto posto sebe u posao koji radite, u usavršavanju sebe i u sticanju znanja koji vas unapređuje. Te vrednosti se ne mogu meriti u novcu nego su same po sebi dragocene.
O Da li ste razmišljali, da li čovek može da pomiri novac i etiku?
– Mislim da novac i etika ne moraju da budu na suprotnie strane. Naprotiv, u svetu gde je dobro organizovan sistem, zdrava ekonomija, i gde ljudi rade svoj posao za koji su adekvatno plaćeni, novac je sasvim prirodan rezultat pošteno uloženog truda, a time je i etički prihvatljiv.
O Danijela Sremac sigurna ima san?
– Moj san je da moja predivna zemlja postane mesto u kome svi žele da žive, jer je lepa, uređena i bogata. Da postane srećna zemlja.
Tamara Kusovac veruje u dobro. Kada god i kako god, Jednom će se dogoditi taj civilizacijski preokret. Ako je bilo Velikog praska biće i Velikog dobra. Istina, razmišlja Tamara Kusovac, velike nesreće u našem svetu dokazuju da je trenutno zlo jače od dobrog, ali ona čeka trenutak pobede. Vreme provodi u svetu – platna.
U čistom svetu koji živi na platnima Tamare Kusovac nema novca, nema ljubomore, nema sujete, komšijske mržnje i ostalih zapetljancija u koje odrasli upadaju. Tu nema zrnca tuge, licemerstva ili teskobe. To je carstvo radosti i smeha. Smeha iznad svega. Iza tog čistog i zvonkog smeha poput magle, pojavljuje se Tamara koju pitamo, da li može da zamisli sebe i svoj život bez osećajnosti?
– Nikako! – gotovo u vrisku odgovara Tamara Kusovac .- Život bi bio mračan i prazan i uopšte ne bi bio život. Najdragocenija stvar u njemu jesu baš emocije. Sve ostalo je nameštaj, pokućstvo. Bez emocija na planeti ne bi uopšte bio moguć život. Jednako kao i bez Sunca, vazduha ili vode!
o Šta mislite o ljudima koji nemaju osećajnost: da li su oni na gubitku ili na dobitku?
-Ne mislim da je moguće da postoje ljudi koji nemaju uopšte osećajnosti. Mislim da je to nemoguće. Mislim da svaki čovek na planeti ima emocija, ali su neke zaturene, druge prikrivene,treće, opet, potisnute. Životne okolnosti su različite, i u zavisnosti od njih se ta emocionalnost prikazuje. Što je emotivnost veća, to je osoba koja je emituje zadovoljnija i time, naravno, dobija. Što je emotivnost manja, ta osoba je nezadovoljnija i naravno da može biti samo na gubitku. Mi, na primer, koji imamo privilegiju da nam posao bude pretakanje emocija u umetnost, na neki način jesmo privilegovani. Ali, s druge strane, osećajnost je, takođe, i neka vrsta opterećenja jer vas izvodi pred mnoga iskušenja i onda kada vi to ne želite, ili kada niste, jednostavno, spremni da se sa tim iskušenjima suočite. Zato sa izrazitim emocijama nije uvek lako živeti.
o Dakle, smatrate, nemoguće je da postoji ljudsko biće bez emocija?
– Da, ja tako mislim. Upoznala sam osobe sa negativnim emocijama, ali i to su neke emocije, nažalost, mogu da budu vrlo destruktivne, teške, opasne, ali su emocije.
O A da li od previše emocija stvarno može da se strada ( da se razboli, izgori, pregori…)?
– Prejaka senzibilnost je obaveza, teret i neka vrsta zaveštanje. Vrlo često opterećuje onoga ko je nosi i ako on nema mehanizam, ili ne ume da je nosi, onda se ta senzibilnost okrene protiv njega. Jednostavno rečeno,onda ga je nadrljao. Važno je umeti zaštiti svoje emocije, kanalisati ih na pozitivan način i pretvoriti ih u pokretačku snagu, ali i zaštititi se od onih koji su spremni da manipulišu osobama sa čistim emocijama. Tu je zagonetka.
O Da li slikar, konkretno, može da pravi sjajne slike, a da nema emocija?
– Ne. To je prosto nemoguće. Ono što slikar vidi, to prenosi na platno. A to što je video teralo ga je da razmišlja, a čim je razmišljao – uneo je emocije! Emocije su u stvari inspiracija. Misao o boji, o obliku, o osećanju. Kada su u pitanju dekorativni predmeti, onda mislim da može. Ali kod slika, ne, to nije moguće.
O Da li se, kad smo kod toga, umetnost na neki način, mistifikuje pričom o inspiraciji?
– Inspiracija jeste podignuta na pijedestal koji možda i ne zaslužuje, jer pravih rezultata bez velikog truda i rada nema. Umetnik koji je u stalnom kreativnom procesu uvek i ima inspiraciju. Ona se ne čeka, ona se inicira kada se radi, i to smo više puta kroz istoriju čuli i od većih majstora.
O Šta je za vas dobra slika? I koja je poslednja dobra slika koju ste videli?
-Ja sam esteta i za mene dobra slika mora da bude skladna i harmonična, bez obzira da li meni tema kojom se neki kolega bavi odgovara ili ne. Postoje zakonitosti unutar slike koje treba svaki umetnik da poštuje. A onda, kada se sve to sklopi, ako ta slika izazove u meni toliko pominjane emocije, onda je to dobra slika. Poslednja dobra slika koju sam videla je apstrakcija naše slikarke i istoričarke umetnosti Ivane Martić. Fantastično. Dotakla me.
O Ne treba generalizovati, ali, ipak, ko danas uspeva u slikarstvu? Kreativci, znalci ili oni s dobrim vezama, s parama…?
-Ne treba biti isključiv. Mnogo je talenata koji se nikada nisu razvili, ali isto tako mnogo je i onih koji su se razvili i koji su zbog hermoetičnosti i ignorantskog stava prema savremenim oblicima medija i komunikacije umetnika ostali u “četiri zida” . Sve se menja, pa i posao umetnika, da bi slika doprla do pravih poštovalaca umetnosti morate mnogo da radite, posao se ne završava poslednjim potezom kičicom.
Kada bih imala baštu ona bi bila sva u božurima. Božur je raskošan mitski cvet gordog držanja i crvene boje života i radosti. Božur je donet u Evropu sa dalekog istoka, u 12. veku, a botaničari tvrde da su ga donele rimske legijem. Legenda kaže da božur nigde nije tako jarko crven, kao onaj koji cveta na Kosovu. Po srpskom predanju posle bitke na Kosovu polju 28. juna 1389. godine počeli su da niču crveni kosovski božuri, koji su dobili vatrenocrvenu boju od krvlju natopljene zemlje kosovskih junaka i raširili se po celoj Srbiji- kaže Tamara Kusovac.
O Da li prosečan slikar u Srbiji od prodaja slika može da živi?
–Nema prosečnog umetnika, ili si umetnik ili ne. Ja živim od umetnosti, ali je to izuzetno teško, jer moje slike zahtevaju, pored mog rada i duhovnog ulaganja, i veliko materijalne izdatke, a u našoj zemlji se umetnost i nauka ne vrednuju kako bi trebalo.
O Sova nas posmatra sa vaših slika, a šta vi posmatrate u prirodi? Da li ste nešto naučili od prirode, ili od koga ste najviše naučili?
-Sova je moj zaštitini zank jer me ta ptica fascinira zbog svojih neobičnih sposobnosti da vidi u mraku. Prirodu obožavam i ona je deo moga života, iz nje crpim lepotu, a o lepoti i umetnosti najviše sam naučila od mog oca Dejana Kusovca, koji je takođe slikar. Bio je po profesiji pravnik ali je celog života slikao.
O Šta je najteže naučiti u životu?
-Ništa nije teško ako shvatite šta je cilj ili svrha nekog saznanja ili spoznaje. Da bi se nešto učilo u životu, a tu ne mislim na zanate, nego na ljubav, prijateljstvo, milosrdje, humanost i sve ostale divne ljudske osobine, neophodna je ona filozofska širina. Kada to imate, a mislim da se čovek sa tom širinom rađa, onda možete da se upustiti u najčudnija istraživanja i putovanja u svom unutrašnjem životu. Mislim da je najteže naučiti kako koristiti slobodu. Mnogo je ljudi koji se diče slobodom, a kada biste im dali slobodu oni ne bi znali šta bi s njom! Sloboda, to je najveličanstvenije osećanje koje čovek može da dobije rodjenjem ili da nauči vremenom da je voli. Bez osećanja slobode, ja ne bih mogla da dišem.
O Da li je danas u slikarstvu teško biti jedinstven, originalan, prepoznatljiv?
-Nije, zato što ne postoje dva ista poteza četkicom, kao što ne postoje dva ista otiska prsta ili dva ista potpisa. Tako je i sa slikarstvom. Kad stanem pred sliku i počnem da stvaram moj cilj nije da budem originalna već da dam sve od sebe da slika bude lepa! I da se meni dopada. Ako se meni dopada, ja sam unela u nju emocije i time dala šansu da se i drugima dopadne.
O Šta je jače, dobro ili zlo? Iz iskustva, posrednog, ili neposrednog, šta keže Tamara Kusovac, ko pobedi na kraju?
-Nažalost, loša energija i zlo su vrlo često jači od dobroga – za to nalazimo potvrdu i u svakodnevnom životu. Pogledajte, tu i toliku ljudsku patnju na planeti u 21. veku. Strašna je. A ja, sam, ipak, optimista s rezervom – verujem u pobedu dobrog, bar na makroplanu, u našim malim životima, svako od nas treba da nastoji da da sve od sebe da njegovo okruženje bude bolje, svako treba da radi na sebi da bude bolji. Samo tako možemo učiniti da jednom, u dalekoj budućnosti, u dramtičnom i konačnom sukobu dobra i zla, konačno, trijumfuje dobro. Sa našim malim, dobrim životima, dobro može pobediti zlo.
Priroda i umetnik, to mora biti jedno. Logika je jednostavna. Ako umetnik nema sklad sa prirodom, sto posto nema ni sa samim sobom, a onda nema ni sa platnom, a otuda ni sa porodicom, prijateljima…
Tako govori Slobodanka Rakić Šefer i vi možete da joj verujete ili ne, možete na to da budete potpuno ravnodušni ili da imate sto drugih osećanja- sve dok ne vidite njene slike. A onda, dok vas preplavljuju najnežnije emocije, neka tiha radost koja razvlači usne u nesvestan osmeh koji dugo, dugo blista. I dok razmišljate kada ste se poslednji put tako iz duše ozarili- shvatite da je ona u pravu. U tim nežnim kompozicijama koje nisu slikane uljanim bojama nego samim sokom lubenice, jagodice, bakinim slatkom od trešanja, perjem pauna, vilinskim osmehom, bajkom, ljubavlju mame, i još mnogim tajnim recepturama, u njima ima božanskog sklada iz prirode koji vas umiruje i usrećuje.
Sve je kod Bobe svetlo, čisto, iskreno, duboko i radosno. Tu i senke imaju svetlost. Drveće govori. Školjke pevaju. Petlovi mudruju. Ćurke glasno sanjaju. I sve je moguće, jer je istinito.
– Moj svet nema senki – govori ona – Ili ih ima, ali su nežne. Svetle. Jednom mi je jedna likovna kritičarka zapanjeno rekla: „Ali, Bobo, tvoja ruža nema senku, kako si pogrešila tako! Ne, rekla sam joj. Nisam pogrešila. Ima senke, ali je ti ne vidiš. Bela je.“
o Kažu da vaše slike pevaju, govore, šume, zuje kao vaše toliko ljubljene pčele, pevaju kao kos, lepršaju krilima …?
– Da, neko to oseća snažno kao što sam ja osećala snažno kada sam sve to unosila na platno. Ima jedna moja bela slika. Kupio ju je jedan bogati Ukrajinac koji živi u Nemačkoj za svoju ženu.Ta slika svake godine putuje tamo gde i njegova žena, najpre u Rusiju, pa u Sloveniju, pa svuda po svetu. Ima svoj pasoš. Ona se ne razdvaja od nje jer kaže da iz školjki sa slike čuje muziku.
o Priroda je vaša religija…
– Obožavam prirodu. Svakog dana pešačim po 5 kilometara banjičkom šumom u potraz za novim glavicama cveća, vlatima trave, drveća. Imam i prijatelje među pticama, gugutke, kosove, dva fazana koje viđam, ima čak i divljih pataka, svraka…beskrajan je to svet vidljivog i nevidljivog.
o I drveće posebno?
-Naša priča sa zavetnim hrastom je pokazala da u stvari imamo jako malo stoletnog drveća. Znate li u Austriji koliko ima drveća starog po nekoliko stotina godina? Bezbroj. A kod nas, lako se mogu brojati. Lično ću u Bogatiću zasaditi lipe. To će biti moj dar prirodi. I volela bih da moj primer slede mnogi, zapravo svi.
oŠta čovek da radi da bi bio srećan?
– Moramo mnogo da radimo, na sebi, oko sebe, uopšte da pronalazimo sebe u radu. Čovek se ne rađa pod srećnom zvezdom. On mora da sledi svoju zvezdu.
o Može li čovek da živi sa svešću da je počinio neka nevaljalstva?
– Ne znam..Mislim da postoji način da se čovek koji je počinio neke ružne i loše stvari, iskupi. U takvim slučajevima on mora, ceo svoj život, matrijalne stvari i sebe celog da stavi u misiju iskupljenja. To znači davanja. Sve mora da da. Bez kajanja. Bez bilo kakve opterećujuće misli osim zadovoljstva što daje. Poznajem mnogo ljudi u Beogradu koji voze skupa kola, žive u luksuznim kućama, nose skupu odeću, satove i sigurno bi seosećali bolje i zadovoljnije kada bi davali bez zazora drugima.
o A oni što su bogatstvo stekli na nepošten način?
– Smesta da sve vrate sve i da krenu ispočetka, od nule.
o Da li biste se vi bojali da krenete od nule?
– Ne! Bila sam gubitnik mnogo puta. Na nuli! Bez ičega! Ustajala sam i koračala kao da se ništa nije dogodilo. Poslednji put, sećam se materijalnog gubitka. Dobila sam sudskim putem spor oko ateljea na Novom Beogradu ali kada sam čula da je čovek s kojim sam se godinama sporila teško oboleo od karcinoma, povukla sam se i sve mu ostavila. Čak nisam uzela ništa ni od svog nameštaja.
o Da li novac stvarno pokvari ljude?
– Novac u suštini ne kvari mnogo ljude ako je u normalnim količinama, ali ako ga ima previše- onda je problem. Ti „imaoci“ onda pomisle da su mali bogovi, da su svemoćni. Ali ako ga ima normalno onda je to blagodet, jer je ljudima potreban za vizuelizaciju života.
o Da li postoji ženski rukopis u slikarstvu ili je to nategnuta „logična“ rodna podela?
– Ne… ne postoji. Posebno ako se ima u vidu da tzv. ženski rukopis u slikarstvu više koriste muškarci. Mladen Srbinović, moj profesor, na primer, ortodoksni je primer muškarca koji ima nežan, lirski sentiment. Svi njegovi učenici, među njima i ja, nasledili su od njega kolorit. On je igrao na ivici kiča, ali nikada nije tu ivicu prešao. To je umeće. Njegove slike su bile zašećerne, zaslađene do krajnjih granica, ali nisu bile kič! Govorio je: „Kad budeš videla Šagala, videćeš koliko on hoda na ivici.“ Još mi je govorio: „Nemoj čistiti nikada sliku od emocija. Ona je glavna spona komunikacije umetnika i gledaoca.“
o Imate jedinstven, autentičan stil. Kako se uopšte u umetnosti dolazi do posebnosti?
– U klasičnom stilu ne možete da eksperimentišete. Ja sam zato išla na naivan crtež. Tu ima prostora za eksperimente i manevre. Tu ispituješ prostore, dimenzije, boje, emocije. Tu dolazi do izražaja talenat i mašta. Mislim da to ne može mlad umetnik. Za to je potrebno iskustvo i „pređen put”.
o Kako se menjao vaš stil? Koliko se menja?
– Kada sam pronašla bele slike primetila sam da ih je većina obožavala. Radila sam ih petnaest godina. Ali, nisam više napredovala. Ništa novo nisam pronalazila. To nije bilo u redu. Nisam bila srećna. Ne možeš stalno isto da radiš, govorila sam sebi. Moraš da ideš dalje. Napred. Ali gde? Kako? Nisam imala ideju. Onda mi je Vlada Stojišin, književni kritičar rekao da ljudi koji cene moj rad smatraju da treba da krenem u neku novu dimenziju. Tada mi se otvorilo nebo ideja. Smesta sam krenula da tražim nove puteve na platnu . U meni je čučao vatromet boja i ja sam počela da ga otkrivam sebi i svetu.
o Da li je ovo Milena Pavlović Barili?
– Da, to je najnoviji ciklus slika o njoj. Zapravo, to su slikarski razgovori sa njom. U svetu je hit pisanje po fotografiji i slikama, a kod nas reaguju na to hladno. Ali ja istražujem, idem dalje i dalje. Slikar ne može da se vraća i da radi kao renesansni umetnik, ili kao impresionista, ekspresionista, barbizonac..mora da istražuje.
oDa li je u slikarstvu sve rečeno ili nema kraja?
– Nema kraja! Svaka je ličnost za sebe i svaka ličnost daje osobenost platnu. Time daje novi pečat pravcu kojem trenutno pripada.Umetnost je autohtona. Ona se nalazi u samom biću. Ona je čovek- kosmos.
o Da li slikar treba da se obazire na mišljenje, dobro ili loše, svejedno?
– Ne, ne treba, samo treba da sledi svoju kosmičku liniju. I da se ne osvrće.
o A da li on to može da postigne a da ga to ne dotiče?
– To je stvar ličnosti, ali gledano generalno, ima jednu tužnu olakšavajuću okolnost. To je činjenica da ne postoji likovna kritika. Svela se na malu marginalizovanu grupu ljudi koja je manje obaveštena od samog umetnika. Oni se pojavljuju samo na Bijenalu Veneciji i – kraj.
o Da li sve bakine bašte na svetu imaju iste mirise?
– U Salcburgu, na Mocartovim danima, videla sam više ljudi na izložbi cveća nego muzike. Tamo sam videla srcopuc, dragoljub, đul, božur, zumbul, jorgovan…dakle isto cveće kao što imaju bašte naših baka i vrlo sam se iznenadila. Uopšte, putujući po svetu dobijam mnogo ideja. Ne kopiram, nego nadgrađujem, ili na licu mesta stvaram nove misli i nove slike. Prosto, pratim svoje likovne tokove.
o Koja su tri, za vas, posebna slikara?
– Van Gog kao izuzetan slikar, zatim Leonardo kao istraživač koji je išao u u prirodu i posmatrao cvetiće satima, i naravno, Šagal. Pikaso je paradigma kako se treba ophoditi u umetnosti i kako napraviti svoju ličnost.
o Koje domaće slikare cenite?
– To su „beli slikari“: Milan Kečić, Sava Šumanović, Stojan Aralica, Peđa Milosavljević.
o Šta je to što određuje da li će jedan istorijski period dati dobre slikare ili neće?
– To je kosmička stvar. Stara Jugoslavija je imala slikare da nam pozavidi svet. Ona nije sasvim vezana za novac. Sada je to veoma, veoma oskudna pojava.
o Ko danas kupuje slike?
– Do prošle godine kod mene su dolazili uglavnom ljudi do 45. godine, to su inženjeri, programeri, menadžeri zaposleni u stranim firmama. Kupe za sebe, pa posle dođu kumovi ili rođaci da i oni kupe.
o Da li vam je važno kod koga će da završi vaša slika?
– Nekada mi j bilo važno. Sada- manje.
o Da li ste naslikali neku sliku loše volje?
– Ne. Retko sam loše volje. Pa, iako bih bila malo neraspoložena, čim počnem da slikam, to nestane. Srećna sam dok slikam. Presrećna.
