Vladislav Nemanjić, vladar nežnog lika
U manastiru Mileševa ima jedna freska koja oslikava ktitora, srpskog kralja Vladislava Nemanjića (1198- 1267). Svetle puti i riđe nemanjićke kose, sa plavim očima i pogledom pomalo stidljivim i setnim koji celom liku daje neku nežnost.
Njegov nežan lik prikazan, inače, na dve freske u Mileševi, antipod je upečatljivom, snažnom liku Svetog Save koji je prikazan kao ličnost jakog karaktera.
Ova dva prikaza dve ličnosti, dva različita karaktera sa dve različite sudbine ipak će se povezati. I to tako što će slabiji biti spasilac jačem. Mošti Svetog Save koji je nepovratno utisnuo dubok trag u istoriji srpskog naroda koji svetli i danas, vratio je u Srbiju upravo kralj Vladislav Nemanjić, za koga se jedva zna, i njegova supruga kraljica Beloslava, ćerka bugarskog cara Jovana Asena.
Veliki kult već se bio obrazovao oko arhiepiskopa Save koji se upokojio u Trnovu, iznenada tokom svog hodočašća po Svetoj gori. Njegovo telo je januara 1236. godine položeno
u veliki kameni sarkofag u trnovskoj crkvi Svetih četrdeset mučenika, inače zadužbini carske familije Asen.
Bugari su već počeli da ga poštuju kao svoga kada su srpska crkva i kralj Vladislav zatražili njegove kosti. Bugarski patrijarh je energično protiv, a car Jovan Asen piše srpskom kralju Vladislavu „ da sve drugo može da učini osim toga“.
Zvona za uzbunu ječe i kralj Vladislav i njegova supruga Beloslava kreću put Trnova u jednu od najvažnijih misija za srpsku istoriju. Tamo je Beloslava izmolila od svog moćnog oca da se Sveti Sava prenese u svoju rodnu zemlju, u svoju Srbiju.
Tako je naš Sveti Sava stigao kući 6. maja 1237.godine. Uz veliku radost srpskog naroda svete mošti položene su u Mileševu, Vladisavljevu zadužbinu.
Politički, Vladislav Nemanjić, drugi sin Stefana Prvovenčanog bio je sušta suprotnost starijeg brata Radoslava, koji je nasledio, po očevoj želji srpsku krunu i još je za očeva života dobio položaj savladara. Kada je Radoslav učinio radikalan zaokret ka Vizantiji koji je bio toliko netaktično sproveden da je uzdrmao unutrašnje stanje u državi – Vladislav je video svoju šansu.
Budući da je bio probugarski nastrojen u saradnji sa nezadovoljnim velikašima izvešće nasilnu smenu vlasti, koje su u srednjovekovnoj Srbiji gotovo kao moda. Prevrat je uspešno izveden 1233. godine i mesto Radoslava zauzeo je Vladislav. Novi srpski kralj u potpunosti se okrenuo Bugarskoj, budući da bez jakog zaštitnika nije mogao zadržati tron.
Sudbina obojice sinova Stefana Prvovenčanog kao da je preslikana. Dok je Radoslav bio u senci grčkog cara i svog tasta Teodora i bio na vlasti koliko i sam Teodor, Vladislav je bio u senci bugarskog cara Asena, čijom se ćerkom Beloslavom ( ne zna se tačno kada) oženio. Budući da je car Asen pobedio cara Teodora u bici kod Klokotnice 1230. godine, kao pobedniku pripala mu je sva Teodorova zemlja među kojom i tadašnja Srbija.
Ali, istorija ponekad zanemi. O Radoslavu, kao i o Vladisavljevoj vladavini, malo se zna. Istorija nije zabeležila ni koliko su dece imali Vladislav i Belosava, spominje se ime sina Stefana, možda kćerka nepoznatog imena, i jedino sigurno sin Desa koji je bio župan.
Tek pokoji segment je ostao zapisan u kojima se pominju Radoslav i Vladislav. Kao, Vladislavljev sukob sa Dubrovnikom, gde se stariji, prognani brat bio sklonio.
Do sukoba je došlo zbog povelje koju je Radoslav izdao Dubrovčanima, u kojoj im je obećao mnoge ustupke i široka prava, ako se on sam vrati na srpski presto. To je razbesnelo Vladislava, koji je zapretio Dubrovačkoj Republici.
Pregovori sa Dubrovnikom okončani su 1235. godine – mirovnim ugovorom. Odnosi dve države, ipak, nisu postali sasvim prijateljski.
Vladislav je u međuvremenu, od 1237. godine, morao da se okrene zapadnim granicama Srbije i tamošnjim problemima. Štiteći Hum od hrvatskog hercega Kolomana, kralj Vladislav je sa vojskom stigao sve do grada Splita, gde je sa Splićanima, iste godine, potpisao ugovor o prijateljstvu i skladnom delovanju protiv zajedničkih neprijatelja.
Ali, kada je 1241. godine umro bugarski car Asen – ni Vladislav nije dugo izdržao na vlasti. Posle smrti svog tasta i zaštitnika, vladao je još godinu i koji mesec pride. Taman toliko je bilo potrebno da se u zemlji javi pokret protiv njega i da iznese njegovo svrgavanje. Na njegovo mesto doći će polubrat Uroš zvani Hrapavi, koji je bio sin kralja Stefana Prvovenčanog i njegove druge žene Ane Dandolo. On će se u novom političkom vihoru prikloniti Ugarima, koji postaju sila.
A blagi kralj Vladislav skloniće se da ne smeta novom kralju. Mileševski zapis navodi da je bio živ 1264. godine, i da je umro pre 1277. Sahranjen je u svojoj lepoj zadužbini, Mileševi, u večnoj milosti božanskog Belog anđela – najlepše freske na svetu koja je zahvaljujući njemu i nastala.
Dijana Dimitrovska
Nebojša Đorđević
beograd car dušan cern crkva crna gora Dijana Dimitrovska dinastija doktor film freske gitara glumac glumica istorija istoričar karcinom klasična muzika knez lazar knjiga kosmos kosovo i metohija kosovski boj manastir more muzika muzičar narodno pozorište nemanjići pesnik pisac pozorište profesor profesorka reditelj slikar slikarka Srbija srednjovekovna srbija stefan nemanja stefan prvovenčani teatar turci tvrđava umetnost vukan nemanjić
