Ima jedno ostrvo usred mirne vode Skadarskog jezera do koga se samo sa namerom dolazi. Na tom ostrvu, koje se zove Vranjina, najvećem u Skadarskom jezeru, sagrađena je, još u 13. veku crkva posvećena Svetom Nikoli. Nje odavno nema, ali je na njenom mestu nikla druga koja privlači duhovne ljude kao magnet. Do crkve se dolazi samo čamcem, kroz barske biljke, lokvanje i gusti miris slatke vode, a onda zaraslom stazom do uzvišenja, gde najupornije čeka nagrada: duhovni mir i fantastičan pogled. Odatle puca vidik na Skadarsko jezero, Zetu, Crmnicu, na moćne Prokletije i skadarske planine utisnute u nebo, na Skadar u susednoj Albaniji koji su srpska i crnogorska vojska dva puta u istoriji osvajale i oba puta morale da napuste pod pritiskom velikih sila. Neka seta preplavljuje ljude na ovom mestu kao što jezero plavi obalu. Možda zbog mnoštva istorijskih rana i burne prošlosti ovog malog ostrva. Prvu crkvu je izgradio prvi zetski episkop Ilarion oko 1233. godine. Bio je učenik Svetog Save, pa ga je naš svetitelj prvom prilikom obišao na tom mirnom ostrvu usred jezera. Vranjina je u to vreme bila pusta, kamena i bez zemlje. Bratstvo nije moglo da opstane bez zemlje, pa je Sveti Sava poveljom manastiru darivao metoh na Plavnici iste godine kada je i sagrađen. Manastiru je dao povlastice da ne daje » rabotnike vlasteli ni ma kome». Kako je zapisao Andrija P. Jovićević u delu «Drevni srpski manastiri», manastir je oslobođen od rada na putevima, od vojske, od zidanja gradova. Takođe, naš svetitelj je omogućio da « se episkop ima pravo zvati arhiepiskopom i da kaluđeri biraju igumana i da ga potvrđuje episkop, a drugi da im se nema u to miješati».
Nemanjići su poštovali manastir i darivali ga obilato. Kralj Vladislav darovao mu je crmnička sela Godinje, Medveđu Glavu i Kruševicu, a kraljica JelenaUroševa 1280 g. oko Krnjice i Uljanik u Kruševicama. Kralj Milutin je oko 1296. godine darovao manastiru Orahovo i od trga Sv. Sergija po 100 perpera godišnje i potvrđuje hrisovulje svojih predaka Sv. Save i Kralja Vladislava. O manastiru su vodili brigu i Balšići i Crnojevići, potonji gospodari Zete. Ćorđe Stracimirović 1404 g. priložio je Vranjini selo Rake, a Balša III 1417 poklonio je manastiru Vranjini i Moračniku dva gumna soli pod uslovom da deseti dio soli daju manastiru Prečiste Krajinske; 1420 g. darovao je Vranjini selo Karuč u Crmnici. Nikao u kršu ali voljen i darivan, manastir Vranjina je postao čuven po svom bogatstvu. Toliko je bio bogat da ga je car Dušan hrisovuljom od 1348. godine priložio u to vreme osiromašenom manastiru Sv. Arhangela u Jerusalimu, koji su podigli Nemanjići. Kroz istoriju će Vranjina doživeti da joj se ponovo ukazuje milost i da joj se ponovo oduzimaju darovana dobra. Ali će doživeti i stravična pustošenja. Turci su ga palili i rušili više puta, poslednji put 1843. godine kada su Crnogorci izašli na Grahovo prema Turcima. Osman-paša Skopljak noću je prevezao silnu vojsku preko jezera, manastir i crkvu srušio do temelja. Ni kamen od njih nije ostao. Kada je crnogorska vojska oslobodila ostrvo, 1878. godine, na temelju stare Ilarionove crkve, knjaz Nikola je podigao današnju crkvu. Iako novijeg datuma, ona sjaji sjajem Ilarionove crkve iz 13. veka. Dijana Dimitrovska
Na Vidovdan, noću, sve reke na Kosmetu poteku crvene kao krv.
U gluvo doba noći, kazuje legenda koja se priča u našim starim krajevima, i najmanji izvor, potok i reka, postane crvena u znak sećanja na jedan davni Vidovdan 1389. godine koji je postao centralni dođagaj u srpskoj istoriji. Uzvišica sa koje se vidi i napred i nazad, kako bi rekao vladika Nikolaj.
Tada je Srbija stavila sve na kocku da bi zaustavila napredovanje moćnog osvajača. I izgubila.
Na Kosovu polju ostao je cvet srpske države, cela generacija ratnika, očeva, muževa, braće, Sve što je stasalo da nosi makar i barjak krenulo je u tu odsudnu bitku za koju će se u prvi mah, bar u Evropi, verovati da su je Srbi dobili.
Gubitak je bio stravičan, zbog čega je zauvek urezan u narodnoj svesti. Srbija je tada zavijena u crno od čega se, veruju mnogi, do danas nije oporavila.
„Jer bolje nam je smrt u podvigu,
Negoli život u sramoti,
Bolje nam je u borbi smrt od mača primiti,
Negoli pleća neprijateljima našim podati…
Umrećemo da uvek živi budemo.“
I gde gog da kreneš po našoj istoriji, u kakve god sokake i rukavce da zađeš, odzvanjaće ove reči časnog kneza Lazara koje je izgovorio pred Kosovski boj.
A svuda, na tom putu po prošlosti, pratiće nas brojne legende.
Oduvek posle Kosovskog boja srpski narod je palio sveće i tamjan blizu crkve za kosovske junake.
Na Vidovdan, kaže predanje, prestaje da kuka kukavica za izginulim junacima. Tada se ne peva, i ne veseli.
I pre ključnog događaja u srpskoj narodnoj tradiciji, Vidovdan je bio važan praznik. Ljudi su poštovali božanstvo Vida i obeležavali ga.
Na Vidovdan se brala biljka vidovčica koja je posvećena Vidu i koja leči bolesne oči. U Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini palile su se ispred kuće vatre od slame i granja koje su momci i devojke preskakali govoreći: „ U ime Boga i svetoga Vida“ što je ostatak mnogobožačkog verovanja stopljenog sa hrišćanstvom.
Ima i ljubavnih verovanja o Jelesijevdanu 14. juna kada se govorilo: „ Jelesije proso sije, ide Vide da obiđe,što je niklo da je niklo, a što nije, nek ne niče“.
Na Vidovdan pre izlaska sunca, naš narod je posećivao izvore i umivao se vodom u koju je ubačena vidovčica. Kada se sunce pojavi, govori se suncu: “ Vide, Vidovdane, šta očima video, to rukama stvorio“. Kod izvora se ostavljaju crveni konci koje niko ne dira.
U Bosanskoj Krajini devojke uoči Vidovdana beru crveno cveće vidić, koje pred spavanje stave pod jastuk. Koga usne, za njega će se udati.
Ima i slatkih, pravednih verovanja. Pre Vidovdana, kaže jedno, ne jedu se trešnje. Ako ne bude tako, na onom svetu Vid neće dati crvene, slatke plodove deci čije su majke jele trešnje od nove godine a nisu ih podelile tuđoj deci.
