Momčilo Aleksandrić, doktor klasične gitare

Momčilo Aleksandrić, doktor klasične gitare

Pesma kaže da „ ide Mile lajkovačkon prugom“, ali može i da se otpeva da  “ide Momo lajkovačkom prugom“,  i to pravo do Amerike, do Minesote, gde je na tamošnjem univerzitetu naš Lajkovčanin – Momčilo Aleksandrić – odbranio doktorski rad  o kompozitoru Fernandu Soru, postavši doktor klasične gitare. Ali šta uopšte znači biti doktor klasične gitare?

– To znači da sam imao dovoljno rezultata da upišem doktorske studije, bio spreman da uložim više godina rada da ih završim, a nadam se da znači i to da sam svojim istraživanjima barem malo doprineo sveukupnom razvoju klasične gitare u svetu – kaže u razgovoru za Balkan City Magazine Momčilo Aleksandrić, doktor gitare. –

O Kako si došao do Minesote  i profesorke Maje Radovanlije?

-Profesorka Maja je zapazila rad mog kolege Filipa Živanovića i mene dok smo studirali na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Mi smo tada podjednako vežbali i solo gitaru i gitarski duo, a bavili smo se i organizacijom gitarskih koncerata i snimanja videa za organizaciju Beogradsko gitarsko (Belgrade Guitar District) društvo čiji smo suosnivači, kao i sviranjem nove muzike svojih kolega kompozitora. Sve to je jako pozitivno delovalo na nju i prilikom jednog razgovora u Beogradu nam je predložila da bi bilo dobro da apliciramo za doktorske studije na Univerzitetu u Minesoti jer je mislila da možemo da dobijemo pune stipendije za školovanje, što se i desilo. 

O Gde si sve imao koncerte?

-Na svoja putovanja išao sam podjednako zarad sviranja koncerata, kao i da bih kolegama predstavio neka svoja istraživanja o gitarskoj muzici koja me zanima. Te svoje aktivnosti sam imao širom sveta, pri čemu bih izdvojio međunarodne događaje kao što su Gitarska konferencija u Melburnu, Gitarski simpozijum u Hong Kongu, Nedelja gitare u ŠenŽenu, Serijal gitare u Herediji na Kostarici, i Festival gitare u Majamiju.

O Po čemu pamtiš koncerte?

-Upečatljivija sećanja imam sa gitarskih takmičenja nego sa koncerata. Ukoliko ne računam odlaske na ukupno tri takmičenja u inostranstvo u osnovnoj i srednjoj muzičkoj školi, prva značajna takmičenja u životu sam imao tek po odlasku za Ameriku, sa svojih 26 godina. To je bio ogroman izazov jer se mnogi ljudi takmiče više godina po inostranstvu pre nego što ostvare neke rezultate. Kod mene su međunarodni rezultati došli takoreći preko noći, budući da sam odlučio da se vratim takmičenjima u oktobru 2017. godine, i već u februaru 2018. godine sam osvojio treću nagradu na Međunarodnom takmičenju u Majamiju, a već u julu 2018. godine prvu nagradu na Međunarodnom Altamira takmičenju u Hong Kongu. Između ova dva uspeha, u duu sa Filipom Živanovićem sam takođe osvojio prvu nagradu na takmičenju kamerne muzike u Južnoj Karolini, i treću nagradu na takmičenju Gitarske fondacije Amerike. Zbog velikog psihološkog pritiska koji sam imao na svim ovim takmičenjima, gotovo da i dalje pamtim način na koji sam odsvirao svako delo. Posle ovih uspeha sam prestao da se takmičim jer ne vidim u tome neki smisao, a vratio sam im se da bih sebe testirao, i zato što sam znao da bih kasnije u životu žalio da se nikad nisam oprobao na velikim takmičenjima.

Što se nemuzičkih stvari tiče, svako putovanje je bilo nesvakidašnje i nastojao sam da uvek što više stvari iskusim po gradovima koje sam posetio.

O Komponuješ vlastitu muziku…Na čemu radiš?

-Svoju muziku stvaram za svoje 3D prostore u kojima nastojim da simbolički povežem vizuelne elemente koje stvaram sa zvučnim. Trenutno sam završio samo jedan, i nadam se da ću do kraja 2022. godine završiti još tri. Tada ću, nadam se, i da ih izložim virtuelno.

O Da li si želelo da radiš nešto drugo u životu?

-U više navrata sam odustajao od muzike, mada to nikada nije trajalo dugo, međutim, od umetnosti uopšteno gledano nikada nisam odustao. Mislim da je mnogo lako odustati od bavljenja umetnošću jer mnogo je razloga za to, počev od finansijskih. Razmišljao sam o tome da bih želeo da radim nešto drugo, dolazile su mi neke ideje, ali umetnost je uvek bila jača od svega. Mogu reći da sam jedan od retkih ljudi koje poznajem koji se u životu nikada nije bavio ničim osim muzikom, u poslovnom smislu, i zbog toga mi je drago.

O Da li li  ćeš svoju muzičku karijeru nastaviti u Americi?

-Karijeru svakako planiram da nastavim širom sveta, a što se tiče toga gde ću živeti, to ostaje otvoreno pitanje za sada. Iako sam većinski živeo u Americi u toku doktorskih studija, veliki broj meseci sam proveo u Srbiji i Evropi, kao i na drugim kontinentima.

O Kako ti izgleda Amerika?

-Amerika mi je i dalje misterija na neki način, budući da je mnogo načina na koji ljudi tamo žive, i ne može se podvesti pod neko pravilo kao što to donekle može u manjim zemljama poput Srbije. Što više ljudi upoznajem u Americi, sve više se iznenađujem i sve manje verujem da je moguće generalizovati previše toga po pitanju Amerike, iako je ljudima najlakše to da urade.

Momčilo Aleksandrić  je osnovno muzičko obrazovanje stekao u školi “Živorad Grbić” – Izdvojeno odeljenje Lajkovac, u klasi profesora Dragana Nikolića. Srednju muzičku školu pohađao je u Beogradu, u klasi profesora Aleksandra Hadži-Đorđevića, dok je na Muzičkoj akademiji u Beogradu uporedo završio master studije iz gitare u klasi profesora Srđana Tošića i kamerne muzike u klasi profesorke Tee Dimitrijević. Od 2016. godine pohađao je doktorske studije za gitaru na Univerzitetu u Minesoti, u klasi profesorke Maje Radovanlije.

O Kada je porediš sa Srbijom, šta ti se sviđa, a šta ne?

-U Americi mi se sviđa veća otvorenost ljudi i veća spremnost da se istraže nova polja i nove ideje. Takođe mi se sviđa što su ljudi spremniji na promene, odnosno u nekoj meri ih i očekuju. Ne sviđa mi se to što ne mogu da se družim na način kao sa ljudima u Srbiji, mada i to samo druženje u Srbiji je umelo da mi dosadi, tako da je možda bolje imati obe stvari u životu.

 O Šta se menja u svetu klasične gitare? Da li se menja kroz istoriju?

-Klasična gitara je uvedena u akademski svet tek u 20. veku. Tada na scenu dolazi nekoliko vanserijskih gitarista kao što su Andreas Segovia i Džulijan Brim, koji su bili vrhunski umetnici svog vremena, i za koje je znala šira populacija ljudi, ne samo umetnika i ne samo muzičara. Kod nas je to bio dr. Jovan Jovičić. Ono što se desilo u 21. veku su gitarski festivali, gde se gitara sa velikih koncertnih sezona klasične muzike preselila na gitarske festivale koje uglavnom posećuju klasični gitaristi. Gde je problem nastao i zbog čega, nisam siguran, i smatram da je dužnost gitarista danas da klasičnu gitaru sa gitarskih festivala ponovo vratimo u jedan širi kulturni kontekst.

O Šta slušaš u poslednje vreme?

-U poslednje vreme slušam klasičnu muziku koja je inspirisana prostorima zbog svoje muzike na kojoj radim. Pored toga, trudim se da, kao što sam već rekao, izbegnem muzički konzumerizam.

                               Dijana Dimitrovska

Balkan City Magazine

 

arheolog beograd bioenergija cern cink dijaspora dinastija dirigent disanje doktor gitara gitarista glumac glumica grbalj istoričar jezik joga karcinom klasična muzika klavir knjiga književnost kvantna medicina modna kreatorka more muzika muzičar naučnik nemanjići pesnik pisac pluća poslanik pozorište profesor reditelj rediteljka religija slikar ukraina zapisi pegave veštice zemun zlato čovek

Anja Alač, glumica blistavog osmeha

Anja Alač, glumica blistavog osmeha

   Anja Alač, pozorišna glumica sa blistavim osmehom ne može da zamisli da se jednog jutra probudi i da jednostavno pozorište više ne postoji. Jednostavno, da ga nema. Ubijeno od praznih sedišta, nestalo je u vreme korone ili neke druge nevolje. Neće ni da zamišlja, jer je to toliko neverovatno da joj stvara nelagodu. 

-Tužan bi bio život bez pozorišta – kaže Aleksandra Anja Alač u razgovoru za Balkan City Magazine. –  Nezamisliv. Znam da je sve u životu sklono promeni, ali pozorište je institucija, umetnost koja može da istrpi ogromne promene i vertujem da će se prilagoditi.

-O Koliko ste oštećeni kao glumica zbog pandemije?

-Postala sam mama tako da svakako ne bih igrala u pozorišnoj sezoni. Imala sam na početku pandemije neka snimanja, i bilo je drugačije, možda malo stresnije ali malo i draže jer smo svi bili željni druženja.

Generalno, teško je jer je situacija sa zdravstvom pogodila sve nas.

O Da li glumci kod snimanja ljubavnih scerna traže kovid potvrde?

-Ukoliko si bolestan ili ti nije dobro, društvena odgovornost je na svakom pojedincu da misleći na sebe zapravo misli i na druge. 

O U čemu je  glavna razlika  između pozorišnog i filmskog glumca?

-Neko je jednom rekao, televizija će te učiniti bogatim, film popularnim a pozorište kvalitetnim glumcem.

O U kojoj meri popularnost može da promeni, čoveka,  posebno mladog?

-Verujem da zapravo može samo da ga okuraži da pokaže svoju pravu prirodu koja je do tad bila nedovoljno ispoljena.

O Da li gluma ostavi tragove i u privatnom životu ( zarobljeni u ulozi)?

-Ostavi, ali ako imate sreće, pameti i dara, divne tragove.

O Da li su isti kriterijumi da bi neko postao glumac danas i u  vreme vaših roditelja, koji su takođe glumci?

– Nisu, svako vreme nosi svoje breme.

anja alač glumica blistavog osmeha

O Da li se menja gluma? Ako se menja, u čemu se menja?

– Gluma je pitanje individualnosti i zbog toga mi je teško da na ovo pitanje odgovorim.

O Da li neka uloga može da promeni glumca kao osobu?

-Može, naravno, u manjoj ili većoj meri, ostavljajući trag, tera nas da se preispitujemo, nanovo upoznajemo sami sebe, bivajući svaki put malo iskreniji.

O Šta znači danas popularnost, kada svako ima „svoj TV i  svoje pozorište“ na internetu ?

-Danas živimo u digitalnom svetu, internet je platforma koja može na moćan način da se iskoristi. Kao što neko može da bude vidjen jer je vredan, može i da se samopromoviše zloupotrebljavajući je bez ikakvog smisla i pozadine koja bi tu popularnost opravdala. Mislim da je ranije bilo pravilo da iza popularnosti neke osober ipak neki radi mora da stoji,  ta osoba mora ipak da  vredi.

O Da li postoji neka uloga o kojoj sanjate?

-Da, uloga na filmu, neki marginalni lik, potpuno suprotan od mene privatno.

O Šta trenutno radite ili pripremate?

-Pripremam izlazak mog prvog muzičkog albuma, na kome sam autor tekstova i pevač.

O Zašto je muzika toliko važna i zašto je važno da ljudi slušaju muziku? Šta najviše slušate od muzike i šta volite da svirate?

-Muzika je univerzalni jezik, ne postoji umetnost koja nas brže od muzike može vratiti u sadašnji trenutak i obogatiti ga tom brzinom. Volim Leonarda Cohena, Joan Baez, Florence Welsch, Marka Luisa, Buč Kesidija…Sviram i domaće i strano, ali samo za svoju dušu.

O Da li ste razmišljali o karijeri izvan Srbije?

-Jako bih volela da mi se ukaže prilika da radim u Italiji.

O Šta vam se u Srbiji najviše sviđa?

-Ljudi, Beograd, kakav je nekad bio i kakav može biti. U tom medjuprostoru razapeti izmedju nostalgije i potencijala, živimo sa verom u bolje sutra.

                                    Objavljeno: Balkan City Magazine

Autor: Dijana Dimitrovska

                                   Fotografije: Nebojša Babić

arheolog beograd bioenergija cern cink dijaspora dinastija dirigent disanje doktor gitara gitarista glumac glumica grbalj istoričar jezik joga karcinom klasična muzika klavir knjiga književnost kvantna medicina modna kreatorka more muzika muzičar naučnik nemanjići pesnik pisac pluća poslanik pozorište profesor reditelj rediteljka religija slikar ukraina zapisi pegave veštice zemun zlato čovek

Nenad Zlatanović: Bluz je život, i svetlost i tama

Nenad Zlatanović: Bluz je život, i svetlost i tama

    Svaki njegov nastup je kao bomba čiji prasak traje  koliko i svirka. Nenad Zlatanović, gitarista iz Beograda, za koga neki tvrde da svira bolje nego autori čija dela izvodi, daje svaki delić svog bića i svaki  nanometar gitarskih žica. On svira kao da mu je svaka svirka i svaka stvar – poslednja.

   Za njega zato ne postoje najbolji i najgore svirke.

–  Svakoj svirci prilazim kao da je prva i poslednja, za mene nema velikih i malih nastupa, bitnih ili manje bitnih. Zato o svakom svom nastupu mislim kao o najdražem – kaže Nenad Zlatanović alijas Mr. Swagger.

O Kako ti izgleda  bluz i rok scena danas kod nas?

Ima mnogo mladih ljudi koji pokušavaju da urade nešto novo u bluzu, kao što su Petting Blues Band, Razzle Dazzle, Soul Steamers… Svakako je teško porediti sa Amerikom, ali kao i uvek, Srbija ima mnogo mladih, talentovanih ljudi koji mogu da pomere stvari sa jedne  tačke. Uzevši u obzir da je bluz jedna izuzetno stara forma u kojoj je mnogo toga već rečeno, ocenio bih situaciju na srpskoj sceni veoma dobro.

O U čemu se razlikuje bluz u Srbiji i bluz u Americi, recimo?

Veoma kompleksno pitanje i može dugo da se elaborira. Amerika kao prapostojbina bluza svakako predstavlja svojevrsni rasadnik ne samo bluza, već i mnogih drugih, slobodno možemo reći podžanrova proisteklih iz bluza. Svakako najveći broj inovacija u samoj bluz formi se pre svega dešava u Americi. Ipak, i Srbija može da se pohvali dugom tradicijom bluza, naravno uzimajući u obzir i njen sam geografski položaj. Spomenuo bih neke, meni značajne srpske bluz bendove: Strip Bluz Bend, Zona B, Raw Hide, Point Blank… Takodje, moram da primetim da kao najveća razlika i za Srbiju prepreka, ostaje jezička barijera.

O Kad bi pravio pet najboljih muzičara po tvom izboru, koji bi to bili?

Stevie Ray Vaughan, Jimmy Hendrix, Jimmy Page, Eric Clapton i Mark Knopfler.

o Prošle godine je objavljen CD sa muzičkim obradama u tvom izvođenju? Ko je sve na CD-u i imaš li povratne reakcije?

Tako je, prošle godine smo objavili album na srpskom jeziku, što je bilo nešto potpuno novo za nas. Odabrali smo neke od pomalo zaboravljenih remek dela jugoslovenske rok scene i potrudili se da im udahnemo novi život. Mislim da smo u tome i uspeli, makar sudeći prema reakcijama publike, kao i onih koji su te pesme stvarali. Zahvalio bih im se i ovom prilikom na podršci i na vetru u ledja, i zaista smo ponosni na to. Takodje bih pomenuo još jednu stvar na koju smo ponosni, a to je naša prva autorska pesma na srpskom jeziku, „Da budem tvoj“, koja se nalazi na ovom albumu.

O Da li si nekad rekao, dosta mi je muzike, dođavola i gitara?

Ne!!!

O Kad ne sviraš sa svojim bendom Texas Flood, sviraš sam. Koliko koncerata održiš nedeljno ili mesečno, recimo? Da li to zamara?

Teško je i prebrojati. Ukupno godišnje sviram u proseku 250-300 koncerata, nekad sa bendom, nekad sam, a nekad u saradnji Petrom Miladinovićem-Perom Džoom, Nikolom Djurocom, Dudom Bezuhom, Bojanom Stamenovim… Zaista mogu reći da sviram često, ali sviranje je pre svega ljubav, tako da mi nije nimalo zamorno.

O Šta je teže,  praviti obrade poznatih muzičara ili  stvarati nove stvari?

I jedno i drugo je na specifičan način teško, ali je i veliki izazov i na poseban način – uživanje. Obraditi pesmu na samo tvoj način i dati joj neki lični pečat, takodje zahteva stvaralački momenat, donekle, kao što je potrebno i za stvaranje novih pesama. I u jedno i u drugo treba utkati deo sebe da bi bilo pravo.

o Koji soj ljudi sluša bluz?

Za razliku od nekih drugih pravaca u muzici, bluz se bavi svakodnevnim temama kao što su ljubav, socijalno-društveni odnosi… Zato je rasprostranjen u svim kategorijama društva. Život nije samo veseo, niti samo tužan. Takav je i bluz.

O Da li bi umeo da  po izgledu čoveka pogodiš koju muziku sluša?

Poučen iskustvom, rekao bih da slušanje muzike ne odredjuje fizički izgled. Muzika se sluša pre svega srcem i dušom, pa je važno ono što je iznutra.

O Da li muzičar, dobar muzičar, može da živi od svog rada u Srbiji?

Texas Flood je svakako dokaz da je to moguće, mada je potrebno mnogo rada i odricanja. Nije lako, potrebno je posvetiti mnogo vremena, osim samoj muzici, marketingu, medijima, a iznad svega, živim nastupima i interakciji sa publikom. Osim što je neophodno da bude, podrazumeva se, izuzetan u svom poslu, važno je i da taj posao voli i živi za njega. To je recept za uspeh ovde (a verovatno i svugde).

O Da li si ikada želelo da živiš na nekom drugom mestu?

Pojavom interneta, svet je postao globalno selo. Tehnika nam omogućava da pratimo trendove i uklapamo se, samim tim idemo u korak sa svetom, pa se ne osećam ograničenim za svoju delatnost životom u Srbiji. Mada volim svoju zemlju, voleo bih da posetim neke od prestonica bluza, kao što su Ostin Dalas, NjuJork, Čikago, i piti sa tog izvora, te učiniti svoj izraz još boljim.

nenad zlatanović jedna od najboljih bluz gitarista u beogradu

O Šta slušaš, inače, ovih dana?

Uglavnom uživam u ambijentalnoj muzici. Već neko vreme na mojoj pleisti se nalazi Vangelis, a od skoro se tu sve često (ako ne i redovno) nadju i Karrunesh, Oecan Elzy…

O Kako ti izgleda Srbija danas?

Višeslojno

O Kada bi o  bluzu trebalo da se izraziš kroz asocijaciju, šta bi to blo? Tuga, bunt, potraga, radost, polja, Misisipi, giatara…

Jednostavno – život, sa svim svojim svetlim i mračnim trenucina.

          Dijana Dimitrovska

Balkan City Magazine

arheolog beograd bioenergija cern cink dijaspora dinastija dirigent disanje doktor gitara gitarista glumac glumica grbalj istoričar jezik joga karcinom klasična muzika klavir knjiga književnost kvantna medicina modna kreatorka more muzika muzičar naučnik nemanjići pesnik pisac pluća poslanik pozorište profesor reditelj rediteljka religija slikar ukraina zapisi pegave veštice zemun zlato čovek

Radivoj Radić, Srbi danas  i  nekada

Radivoj Radić, Srbi danas i nekada

     Da se kojom magijom sretnu, srednjovekovni i današnji Srbin se ne bi razumeli. Trebao bi im prevodilac ili u najmanju ruku ozbiljna gestikulacija. Od jezika koji se menjao mnogo više nego sami ljudi, ostali su tek magloviti koreni. Ali ne samo da se današnja „braća po precima“ ne bi razumela. Nisu se ni u  ondašnje  vreme  razumevali baš svi Srbi među sobom. Radivoj Radić, profesor i vizantolog , objašnjava i zašto:

radivoj radić

– U srednjem veku je postojao fenomen diglosije, postojanja dva jezika, narodskog na kome se usmeno sporazumevalo, i učenog kojim su pisane knjige – kaže Radivoje Radić.-  Oni su se u znatnoj meri međusobno razlikovali. Tako je bilo ne samo u vizantijskom svetu i u latinskom svetu zapadne Evrope, nego i u slovenskom svetu. Teško da bi nepismeni Srbin iz sredine XIII veka, kome bi čitali hagiografske spise onovremenog duhovnika Domentijana, koga smatraju najboljim srpskim srednjovekovnim piscem, razumeo njegovu monumentalnu i svečanu retoričnost i obilje pozivanja na Sveto pismo.

O Da li je moguće rekonstruisati muziku koja se slušala na srpskom dvoru?

-Stručnjaci za istoriju srpske muzičke umetnosti smatraju da nema odgovarajućih zapisa na osnovu kojih bi se moglo vaspostaviti kako je zvučala onovremena muzika. Oni, eventualno, dozvoljavaju mogućnost da se unekoliko pretpostavi kakva bi ta muzika mogla biti. Na drugoj strani, u raznim izvorima (bogoslužbenim pesmama, književnim spisima, arhivskim dokumentima, u natpisima na ikonama, freskama, minijaturama) pominju se muzički instrumenti. Očito je da su ti instrumenti bili raznovrsni i vrlo rasprostranjeni, a među njima su timpani, gusle, svirale, trube, zvona, gajde, strune, laute. Poznato je, na primer, da se na guslama sviralo na dvoru kralja Stefana Prvovenčanog koji je sedeo u čelu trpeze i „blagorodnike veselio bubnjima i guslama“.

O Da li biste mogli da nam opišete kako je bio odeven vlastelin ili običan čovek, šta je jeo, kako se zabavljao?

     -Pripadnici nižih slojeva su odeću izrađivali u svojoj kući pre svega od lana (košulje, donji veš) i vune koju su bojili prirodnim materijama (list dunje ili višnje, razno korenje). Od ovčije kože su pravljeni kožusi, čakšire, ogrtači, ali su korišćena i krzna drugih životinja – lisice, vuka, zeca, medveda, kune. Odeća vladara i plemstva šivena je od veoma skupocenih i raskošnih tkanina koje su dopremane iz Dubrovnika i italijanskih gradova. U taj materijal su bili utkani motivi flore (loza, lišće) i faune (čaplje, lavovi, orlovi), a najpoznatije tkanine su bile aksamit, brokat, kadifa, velut. Za postavu je korišćena laka svilena materija sandao koja se u srpskim izvorima zove čenda. Od skupocenih krzna spominju se hermelin i zibelin. Tkanine su ukrašavane zlatnim vezom, rubinima, biserima, smaragdom.

radivoj radić

O Da li je u srednjovekovnoj Srbiji bela boja bila znak žalosti?

     Kada je reč o boji koja je označavala žalost, veruje se da je to najpre bila crna boja. Kada je doneta Rastkova odeća sa Svete Gore, ljudi su oblačili crninu. Međutim, čini se da je srpski dvor docnije prihvatio  vizantijski ceremonijal i da se žalost ispoljavala nošenjem odeće bele boje.

O Koji su bili najpoznatiji srpski dvorovi? Kako je moguće da nijedan nije izdržao vekove?

     -Srpska srednjovekovna država nije imala prestonicu u pravom smislu te reči sve do izgradnje Smedereva (1428–1430) koju je izveo despot Đurađ Branković. Istina, njegov prethodnik i ujak, despot Stefan Lazarević, držao je Beograd od 1403. do 1427. godine, ali zato što su mu ga privremeno ustupili Mađari. Knez Lazar je za svoju stalnu prestonicu uzeo Kruševac. Srpski dvorovi su bili sagrađeni od propadljivog materijala, drveta, tako da nisu odoleli vekovima. Inače, srpski vladari su veći deo godine putovali srpskim zemljama: zimi su se nalazili u toplijim mestima, a leti su boravili u planinskim područjima. Najvažniji srpski dvorovi u srednjem veku nalazili su se na Kosovu. Bili su to Pauni, Svrčin, Štimlje i Nerodimlje. Kao mesta gde su se vladari zadržavali i izdavali povelje pominju se Zvečan, Jelač, Brnjaci, Novo Brdo, Debrc, Prizren, Prilep, Ser, Skadar, Skoplje.

O Da li postoji neki dinastički brak sklopljen iz ljubavi?

     -Politički brakovi su predstavljali veoma omiljeno i rasprostranjeno oružje u bogatoj riznici srednjovekovne diplomatije. Ipak, bilo je primera ljubavi. Teodora Kosara, najstarija kći bugarskog cara Samuila, na prvi pogleda se zaljubila u očevog zarobljenika Jovana Vladimira (998), zetskog vladara, i pred oca je izašla sa rečima da će radije umreti nego se udati za nekog drugog. Savladan roditeljskom bolećivošću, Samuilo je pustio utamničenog Jovana Vladimira, blagoslovio taj brak i priličio svečanu svadbu.

 O Da li istoričari znaju više o Jeleni, prvoj ženi Milutina Nemanjića? I da li je ona jedina Srpkinja vladarka?

     -Brakovi Stefana Uroša II Milutina su bili i ostali velika istorijska zagonetka. Najpre se smatralo da se srpski kralj ženio četiri puta, pa je u daljem proučavanju počelo da prevladava uverenje da se Milutin ženio čak pet puta i da je vizantijska princeza Simonida njegova peta žena. U najnovije vreme se, međutim, iznova veruje da su posredi ipak bila četiri braka. Što se tiče njegove prve žene, za koju se verovalo da je bila Srpkinja i da se zvala Jelena, danas je to mišljenje dovedeno u sumnju. Nedostatak izvora je uzrok što je ovo naučno pitanje puno kontroverzi. Ako se pogleda tablica vladara dinastije Nemanjića, dva zlatna stoleća srpske srednjovekovne istorije (1166–1371), upadljivo je da su se u sedam pokolenja, počev od Stefana Nemanje do cara Stefana Uroša V, svi vladari ženili inostranim princezama.

O Poznat je vaš stav da bi se srpska državnost trebalo računati pre Nemanjića?

          -Srpska država je nastala davno pre Stefana Nemanje i on se nikako ne može smatrati njenim osnivačem. Jednostavna činjenica koja se, očigledno, veoma često gubi iz vida, kazuje da je prednemanjićki period bio znatno duži od vremena Nemanjića (pet vekova prema dva veka). Ako ne pre, a ono najkasnije od sredine IX veka, može se govoriti o srpskoj državnosti. Dakle, Stefan Nemanja je bio samo jedan u nizu velikih župana koji su vladali srpskim zemljama. Naravno, neizmerne su njegove zasluge za uzdizanje srpske srednjovekovne države i osnivanje najslavnije srpske srednjovekovne dinastije.

O Koje su dinastije vladale pre Nemanjića i iz kojih izvora to znamo ?

     -Izvorni podaci kazuju da je prvi imenom poznati srpski knez bio Višeslav koji je vladao oko 780. godine, da ga je nasledio sin Radoslav, a njega, takođe, sin Prosigoj. O vladavini ove trojice knezova ništa nije sačuvano, a iscrpniji podaci sačuvani su o Vlastimiru, Prosigojevom sinu i Višeslavovom praunuku, koji je vladao u četvrtoj i petoj deceniji IX veka. Taj niz vladara koji se nastavlja do polovine X veka čini najstariju srpsku dinastiju – Višeslaviće (u literaturi ih nazivaju i Vlastimirovići). U sledeća dva veka, XI i većem delu XII stoleća, smenile su se još dve srpske dinastije – Vojislavići koji su vladali Dukljom i Vukanovići. Nemanjići su, dakle, tek četvrta srpska dinastija, ali uistinu najvažniji vladarski rod koji je srpske zemlje predvodio tokom dva „zlatna“ veka (1166–1371).

          Najvažniji izvori za ranu istoriju Srba su „Spis o narodima“ vizantijskog cara-pisca Konstantina VII Porfirogenita, Anali Franačkog kraljevstva, Letopis popa Dukljanina.

O Šta je vama lično bilo najinteresantnije, proučavajući taj period?

     -Na mene je naročit utisak ostavila dugotrajnost Vizantijskog carstva. Kako je pronicljivo primećeno, Vizantija je jedina država „sa ove strane Kineskog zida“ koja je u Hristovoj eri toliko dugo trajala, čak jedanaest stoleća (IV – XV vek). Ona, koja je bila neponovljiv amalgam rimskog državnog uređenja, grčke kulture i hrišćanstva, menjala se i prilagođavala novonastalim okolnostima (da nije bilo tako ne bi toliko dugo opstala), ali je velikim umećem, a pod krilaticom očuvanja starih običaja, ostavljala utisak „promišljene nepromenljivosti“.

                                              Dijana Dimitrovska

  • Letnjikovac Obrenovića na brdu Plavinac kraj Smedereva
    Mo­žda ni­jed­no me­sto ne nosi šarm i vibracije naše nestale dinastije kao  letnjikovac Obrenovića na brdu  Plavinac kraj Smedereva. Slatka svežina orezanih vinograda i životnost Dunava struji zajedno sa spletom emocija ko­je su ovde  osta­vi­li kao emotivni spomenar članovi dinastije Obrenović. Let­nji­ko­vac Obrenovića, osmišljen po ugle­du na švaj­car­ske vi­le 19. ve­ka, sa­gra­dio je ar­hi­tek­ta Jo­van […]
  • Marko Aleksić, autor knjige o Kraljeviću Marku
       Kraljević Marko je najpopularnija istorijska ličnost kod Srba svih vremena. Bilo je u našoj bogatoj istoriografiji i hrabrijih, i jačih, i moćnijih – ali niko nije bio toliko voljen i obožavan kao on.  Popularan za života, još popularniji kroz prohujale vekove, toliko se duboko urezao u srpsku baštinu da i danas živi svoj dugi […]
  • Repušnica: selo sa belom tišinom
      Repušnica je staroplaninsko selo u knjaževačkoj opštini u kome odavno caruje bela tišina. Mrtva tišina. Prekrasni krajolik i selo na 700 metara nadmorske visine u  senci stoletnih bukvi i zavesi vodene prašine koju rasprskava planinska reka, poslednji je napustio starina  Boro Božinović i sam iznemogao od tišine koja ga je lomila i zbog čije […]
  • Milutin Milanković, naučnik opčinjen rekom
      Milutin Milanković svetsku slavu nije stekao u velikim evropskim ili američkim centrima, poput Tesle ili Pupina, već u sobičku u Kapetan Mišinom zdanju, na Beogradskom univerzitetu.  Veliki srpski naučnik, profesor i mislilac Milutin Milanković – za koga kažu da je naš najcitiraniji velikan – rodio se 28. maja 1879. u Dalju kod Osijeka, tada […]
  • Momčilo Aleksandrić, doktor klasične gitare
    Pesma kaže da „ ide Mile lajkovačkon prugom“, ali može i da se otpeva da  “ide Momo lajkovačkom prugom“,  i to pravo do Amerike, do Minesote, gde je na tamošnjem univerzitetu naš Lajkovčanin – Momčilo Aleksandrić – odbranio doktorski rad  o kompozitoru Fernandu Soru, postavši doktor klasične gitare. Ali šta uopšte znači biti doktor klasične […]

arheolog beograd bioenergija cern cink dijaspora dinastija dirigent disanje doktor gitara gitarista glumac glumica grbalj istoričar jezik joga karcinom klasična muzika klavir knjiga književnost kvantna medicina modna kreatorka more muzika muzičar naučnik nemanjići pesnik pisac pluća poslanik pozorište profesor reditelj rediteljka religija slikar ukraina zapisi pegave veštice zemun zlato čovek