U jutro 23. febeuara 2022. prva vest koju smo čuli bila je strašna. Rusija je iz vazduha napala Ukrajinu!
Ceo dan sam plakala identifikujući rakete, bombe, napad,rat sa onim što se nama u Srbiji dešavalo. Jer, mi i ne umemo da razumemo tako duboko ako nismo kroz to prošli. Zašto pravoslavna braća jedni na druge? Zašto?
Da bi shvatila šta se dešava, počela sam da čitam istoriju Ukrajine. Kada sam je pročitala – zabolela me glava. O takvoj patnji, genocidu, kontradikciji nisam ni sanjala. Napisala sam drugarici u Moskvi, knjižrevnici i intelektualcu koja se stidi agresije:
– Čitala sam istoriju Ukrajine, i ne mogu da verujem da se sve to dogodilo jednoj zemlji i narodu. To je istorija apsurda!
Odgovorila mi je:
-Kod nas postoji šala: Kafku i Orvela smo odavno prepljunuli (ostavili iza nas).
Ukratko, Ukrajina mlada država, rođena tek devedesetih godina. Ali, kada je otišla, odnela je sa sobom i srce Rusije, Kijevsku Rusiju, iz koje se rodila Rusija, a kada je knez Vladimir primio hrišćastvo računa se da je Rusija postala pravoslavna. Kijevska Rusija je srce Rusije, kao što je kod nas Kosovo srce Srbije.
Ukrajina je najveća evropska država i to kakva: ima toliko plodne zemlje koja hrani da se ne može porediti ni sa jednom državom na svetu. Zapravo, Amerika i Rusija zajedno imaju otprilike kao jedna Ukrajina. Sa Ukrajinom pod skutom, Evropa nema šta da brine o prirodnim resursima i hrani koji su uvećani za jednu trećinu. Ali, gle paradoksa, iako ima bogatstvo, 85 odsto Ukrajinaca živi u gradovima. Sela su pusta!
Geostrateški je centar sveta koji bi svako poželeo.
Na istoku zemlje smešten je Donski industrijski basen Donbas, koji je bio centar vojne industrije bivšeg SSSR-a, metalurgije i mašinogradnje. Sad zamislite koliko je to veliko kad je opsluživalo ceo SSSR.
Kroz Ukrajinu prolaze svi najvažniji naftovodi i gasovodi iz Rusije ka evropskim zemljama. Od nje zavisi ruski gas.
Ukrajina kontroliše delove krimske luke i crnomorskog i kaspijskog basena koji je najveći proizvođač nafte na svetu, zajedno sa Persijskim zalivom.
Ogromna država, plodna i nema čega nema zapala je za oko moćnicima koji mogu da je se dočepaju jedino ako je zavade sa Rusijom.
Sad vera. Zašto ih pojedini istoričari nazivaju fašistima, jevrejima, unijatima i slično postalo je jasnije.
Vera je suština spora.
Rusija je nastala na području današnjeg Kijeva kada je i primljeno hrišćanstvo. Ali, tokom carske Rusije jedan deo Ukrajine je bio na krajnjem zapadu i van granica ruskog Carstva. Ni na istoku ni na zapadu, bili su prisiljeni da prihvate uniju sa papom u Rimu, pa je tako stvorena Unijatska crkva, koja ima pravoslavne obrede, a priznaje papu kao vrhovnog poglavara svih hrišćana.
Ali i tu su podeljeni: jedni su Rusini, drugi, Ukrajinci koji žive u čitavoj Galiciji sa sedištem u Lavovu, centrom ukrajinskog nacionalizma. Sveukupno, ovih unijata ili grkokatolika među Ukrajincima ima svega oko 4 miliona ili oko 8%.
Najveći broj vernika, prema statistici ima nepriznata Ukrajinska Pravoslavna crkva Kijevske Patrijaršije, nastala 1995. nakon raspada SSSR-a i proglašenja nezavisnosti Ukrajine. Ona ima oko 17 miliona vernika uglavnom u Zapadnom i centralnom delu zemlje.
Druga crkva je Ukrajinske pravoslavne crkve koja je deo Moskvovske patrijaršije (dakle Ruske Pravoslavne Crkve) – jedina priznata pravoslavna crkva. Ima oko 9 miliona vernika.
Treća crkva jer Autokefalna Ukrajinska Pravoslavna Crkva na zapadu zemlje, takođe nepriznata, sa oko 4 miliona vernika.
Ukrajina ima tako tri crkve.
I dalje ne znam ko su Ukrajinci. Istorija kaže da se do revolucije 1917, ruski narod delio na Velikoruse (današnje Ruse), Maloruse (današnje Ukrajince) i Beloruse koji i danas koriste taj naziv. Tokom perioda SSSR rođen je naziv Ukrajinac, koji označava nekog ko živi na kraju carstva.
Za vreme Staljinovog režima sledi strava I užas! Staljinov režim je nad Ukrajincima izvršio najveći genocid u istoriji Evrope kada je tokom 1932-1933 veštački izazvao glad među seljacima Ukrajine i Povoložja, nasilno im oduzimajući svu hranu. U te dve godine umrlo je viš od 7.3 miliona Ukrajinaca. Taj genocid nazvan je gladomor koji je – kakvog apsurda!- pogodio istočni, ruski deo Ukrajine, a ne zapadni. Staljin nasilno izmešta seljaka u gradove. Tipičan primer je Kijev. U njemu je u vreme carske Rusije bilo 69 odsto Rusa, 32 odsto Jevreja koji su govorili ruski, i zanemarljiv broj Ukrajinaca.
U vreme Staljina, Ukrajinci postaju većina u Kijevu.
Za vreme Drugog svetskog rata stvorena je pronacistička „Vlada“ Ukrajine, koja je zagovarala mržnju prema Rusima i Jevrejima. Ukrajinski Jevreji pobijeni su u egzekucija koje su sprovodili Nemci i ukrajinski kolaboracionisti: u mestu Babij Jar, pored Kijeva,za dva dana postreljano 35.000 kijevskih Jevreja. Svi, dakle Jevreji iz Kijeva su pobijeni.
Danas svi govore ruski jezik, i sve je na ruskoij, a ruski jezik nije službeni. Ukrajinski se širi polako ali je i zabeleženo da ukrajinski premijeri nisu govorili ukrajinski- nisu ga znali.
Mimo ikakve logike 1960.godine Ukrajini je dodeljeno rusko poluostrvo Krim. Teritorijalno nagrađena, formirala je svoje današnje granice.
Raspadom SSSR-a Ukrajina je prvi put u istoriji postala nezavisna država. Nestabilna, sa državnicima koji su se vezivali za NATO i zapadne centre.
Dok sam čitala tužnu i jezivu istoriju Ukrajine, emocije su me preplavljivale. Tuga, i uglavnom tuga. Za jadne Ruse koji su prepustili svoje srce države i tuga za jadne Ukrajince koji nisu imali sreće da formiraju stabilnu državu.
Nekoliko dana nakon napada Rusije, stigao je i naš prijatelj Ukrajinac Vladimir. Posle suza i iskrene dobrodošlice, rekao je da je kolima prešao celu Ukrajinu. Potresen, tužan, uplašen, ljut… kakav bi mogao biti. Rekao je u jednom trenutku.
-Srbi i Ukrajinci su vrlo slični. I sudbine su nam slične. Pa i jezik – rekao je.
Njedgova žena Julija još je rekla: – Neće tu biti mira. Mnogo smo podeljeni.
Pocepana nekom nevidljivom linijom na ruski i ukrajinski deo, na siromašni zapad, bogati istok – bez nade da se pomiri. Istok i jug Ukrajine su svim srcem za Rusiju, zapad svim srcem za Evropu.
A Evropa, ona čeka da se zemlja rapščerupa i da uzme svoj deo.
A mi, posmatrači sa strane, ne možemo da vidimo jasno od oblaka tuge koji nas obavija i žalosti za ruskim i ukrajinskim narodom.
Dragan Vukić čini svakodnevno dobra dela. To je najvažnija stvar na svetu. Prava dobročinstva jedina mogu da pobede zlo. I ono vidljivo i ono pritajeno koje ne primećujemo. Dobročinstvo treba raditi čista srca, jer ona čine čoveka najdivnijim bićem. Ali, šta se dešava kada zao čovek čini dobročinstva? Dragan Vukić, teolog, direktor pokloničke organizacije Srpske crkve „ Dobročinstvo”, odgovara:
– Neki čine dobročinstva da ostave utisak, da dobiju poene, da steknu ugled, da se o njima govori. Ali od takvog dobročinstva nema nikakve duhovne koristi. To spada u lažna dobročinstva pošto se „dobročinitelj“ i ne trudi da se oplemeni, da postane bolji, i da se oboži – kaže Dragan Vukić
o Da li se neko rodi zao, sebičan, sujetan ili to postane vremenom?
– Često čujem da kažu za neku osobu da se u starosti progoropadila, postala zla, a to ranije nije bila. Ne znam! Mislim da se ljudi, generalno, mnogo ne menjaju. Već samo u mladosti imaju bolju samokontrolu, koja sa godinama popusti, i njihova prava priroda izađe na površinu. S druge strane, žitija svetih pružaju nam drugačije primere, ali taj preobražaj desio se na kolenima i u molitvi. Sveti su očistili svoju dušu stalnim bdenjem, smirenošću, pokajanjem, postom i molitvom. Postali su mnogo bolji nego što su bili, postali su izabrani sasud Duha Svetoga.
O Šta je potrebno za dobročinstva da to i ostanu, a da se, vremenom ne pretvore u koristoljublje?
– Sveti apostol Pavle nas podseća: „ Činite dobro da vam ne dosadi“. Potrebno ja da čovek ima, ili da izgradi, osećaj da je hrišćanski, da je ljudski, činiti dobra dela. Ima ljudi koji su bili vredni, radni, štedljivi, i dosta su stekli za sebe i svoju porodicu. Ali, po dobroti duše i mekoti srca, žele deo da podele sa onima koji nemaju, koji su nemoćni, bolesni, beskućnici… To je dobročinstvo, ono hrišćansko milosrđe koje se ovih pedesetak godina tanjilo, da smo skoro i zaboravili na njega. Blago onima koji ga imaju i nose – stekli su ovde na zemlji milost Božiju, za sebe i za svoje najbliže. Uostalom, kad dođe trenutak koji se zove smrt niko ništa sa sobom ne ponese sem prekrštenih ruku i pravednih dela svojih. Koliko puta sam nem stajao pred česmom na putu i čitao tekst da česmu podiže taj i taj da utoli žeđ žednom putniku.Zar to nije divno?
O Da li ste ikada upoznali čoveka koji je zaista veličanstven u ljudskim vrlinama?
– Da. Pored patrijarha Pavla, imao sam sreću i zadovoljstvo da upoznam, među duhovnim licima, divne ljude, angele u telu, koji su slobodno mogli reći: „Ne živim ja već Hristos u meni“. Jedan od njih je dugogodišnji duhovnik manastira Žiča, arhimandrit Dositej. Navešću samo jedan od brojnih primera, kad je svetio vodicu. Bilo je zimsko doba. Kamen je od studi pucao. Sreo je beskućnika, skinuo svoj kaput i ogrnuo ga. Monah Agaton, hilandarski starac koji je disao samo da bi nekom dao duhovnu pouku, sav je kipteo od dobrote i duhovne lepote. Arhimandrit Tadej vitovnički mnogima je bio pouzdani duhovni putevoditelj. Nikoga nije odbio, svakoga je primao sa njegovom mukom i pružio mu duhovni lek. Nije umeo, a ni hteo, da se štedi. Jednom je, za jedan dan, primio pedesetoro nevoljnih. Promenili su svet sva trojica duhovnika, ali se i dalje mole za nas, kao što su se predano molili i u ovom svetu.
o Šta ste naučili od patrijarha Pavla?
-Jednom prilikom rekao sam patrijarhu Pavlu: „ Vaša Svetosti, Vi stalno govorite da je skromnost najveća vrednost. Verujte mi, nije. Ne pamtim da sam skoro čuo da je to neko rekao. Najčešće se čuje on je bogat, moćan, uticajan, ima moćne prijatelje, može da završi svaki posao, druži se sa biznismenima, ima kuma doktora….Niko ne pominje skromnost“. Na to mi patrijarh Pavle odgovori: „Dragane, može ceo svet da govori šta hoće, ali za mene je skromnost bila i ostala najveća vrlina“. Za njega je uistinu i bila. Bio je sazdan od dobrote i poštenja. Ničeg nameštenog i od poze nije bilo kod njega. Zbog toga ga je narod i voleo. Skromnost ne može da se odglumi – ili je imaš ili je nemaš.
O Da li vera pomaže čoveku da srećnije i zadovoljnije živi?
– Pomaže. Hrišćanska etika uči čoveka da bude bolji, da ljubi bližnjeg kao samoga sebe, da ne krade, ne laže… Sve je dato u Dest Božijih zapovesti, u hrišćanskoj etici. Kada bismo češće čitali Novi Zavet, išli na bogosluženja i živeli po hrišćanskim načelima bili bismo srećniji i zadovoljniji. Iz nezadovoljstva se rađa i nesreća. Nije cilj religije da u čoveku ostavi pustoš, već da ga učini srećnim.
– „ Dobročinstvo“ je pokloničke agencije srpske crkve. „Dobročinstvo“ je osnovano 1990. godine sa namerom da kroz putovanja na sadržajan način omogući našim sunarodnicima odlazak na izvore duhovnog i nacionalnog identiteta, da se pomole u našim svetinjama, u manastirima. Istovremeno i da se upoznaju sa njihovom istorijom i umetničkim vrednostima, da pohode Svetu zemlju; Svetu Goru, manastir Hilandar. Kroz putovanja, „Dobročinstvo“ neguje i produbljuje prijateljstva i bliskosti sa narodima sa kojima delimo istu veru. Šire, omogućuje putnicima da se upoznaju sa kulturom i istorijom drugih naroda: Mađara, Turaka, Izraelaca….
O A da li može da srećno i duhovno živi i onaj ko ne veruje u Boga?
– Ima ljudi koji se izjašnjavaju kao ateisti, često su dobri, plemeniti, lepo se odnose prema drugim ljudima, zadovoljno i srećno idu kroz život ispunjeni poslom koji rade i porodicom koju imaju. Ja verujem da je Bog duboko u njima ali ga oni nisu saznali kao Boga iako žive po njegovim načelima.
O Da li znate kako da postanemo bolji ljudi?
– Otac Tadej vitovnički je rekao : „ Uspostavi mir u sebi i bićeš u miru sa celim svetom“. To, naravno, nije nimalo lako. Čovek treba stalno da se bori sa iskušenjem zla u sebi. A kad taj mir uspostavi, imaće ljubavi za sebe, ali će se ta ljubav prelivati i na druge. Treba svakog čoveka gledati kao brata, truditi se da nikoga ne povredimo, jer svaki čovek je sazdan po liku Božijem. Toliko nam treba da bismo bili srećni, a često i to malo ne možemo da imamo.
O Svet je postao isuviše materijalan. Da li je duhovnost izgubila bitku?
– Ne, duhovnost nije izgubila bitku, niti će je ikad izgubiti. Svet bez duhovnosti – to je kao čovek bez duše. Duhovno drži čoveka. Uspešan čovek na Zapadu sve više traži psihologa, a na pravoslavnom Istoku duhovnika. Opterećujući rad proizvodi umor a umor nezadovoljstvo. Čovek bi trebalo da bude radostan i zadovoljan. Bez duhovnosti nema ni radosti.
O Da li je Sveta Gora mesto gde materijalno nema nikakvu moć?
– Sveta Gora živi 1000 godina. Drže je post i molitva njenih monaha. Oni su napustili „svet“ da bi bili intimni sa Bogom. Ta intimnost sa Bogom – mistika, jeste smisao njihovog monaškog života. Manastiri su stari, oštećeni, zahtevaju obnovu. Za obnovu su potrebna sredstva. Monasi moraju da ih pribave. U tom smislu materijalno dolazi na Svetu Goru. Ako neki monah nosi skupe patike, dobio ih je na poklon, one su za njega udobna i jaka obuća, jer mnogi rade u šumi ili bašti. Monasi su došli praznih ruku na Svetu Goru, praznih ruku žive na Svetoj Gori, i praznih ruku će otići u večnost.
O Koja je ljudska osobina po vama najgora?
– Pakost i duševna pokvarenost. Kada drugome činite zlo i radite o glavi. Ogovaranje. Širenje neistina. Nažalost, upoznao sam i takve ljude. Ničeg ljudskog u njima, sem ljudskog fizičkog obličja. A i oni takvi postoje da bi nas opominjali kakvi ne treba da budemo.
O Šta je to po vama najlepše u čoveku?
-Dobrota. Iskrenost. Plemenitost. Potreba da se drugima pomogne. Da se ni za koga ne kaže ništa ružno. Da ne bude povod svađe i raznih podela. Da bude miritelj.
O Šta se strancima najviše dopada?
– Od aprila do oktobra vodimo naše sugrađane po manastirima Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine. Svakog vikenda vodimo na Ostrog, to veliko svetilište Srpske crkve i naroda. Strancima se najviše dopadaju naši srednjovekovni manastiri Raške i Moravske škole, zadužbine Nemanjića.
o Šta se ponese u sećanju sa Svete Gore?
– Sveta Gora je jedinstvena u svetu, država monaha, poslednji kovčeg Vizantije. Mesto gde vreme prolazi, a mudrost se umnožava. Sveta Gora je bila i ostala mesto molitve. Ostala je mesto na kome su lepotom Hrista zablistali toliki svetitelji, mesto sa kog su se duhovno preobrazili brojni narodi. Svetom Gorom leluja miris večnosti. Njeni manastiri, vekovima stari, divnih arhitektonskih oblika i bogati umetničkim dragocenostima, natapani su mirisom tamjana. Drhtavi plamen sveća miluje likove u hramu naslikanih svetitelja, naših istinskih zastupnika pred Presvetom Trojicom, i razgoneći tamu, urezuje se nezaboravanim utiskom u naša pamćenja. Raskošno zelenilo koje je prekrilo Svetu planinu i obgrlilo njene manastire, u saglasju sa morskim plavetnilom, čini jedinstveni i neponovnjivi pejsaž. I sama priroda, svojim skladom, peva u slavu Gospodnju.
S jedne je strane šuma i put, s druge reka i vinogradi, a u srcu veličanstvena crkva i manastir Drenča u čijoj se porti šepure paun i paunica.
– Nabavila sam ih da se gorde umesto nas – kaže nam mati Fotina, igumanija manastira.- U nama ima toliko gordosti da i kada sve odbacimo ostane uvek sakriveno negde neko parče.
Blistaju na suncu paunove šare takmičeći se sa lepotom crkve iz vremena kneza Lazara koja je “ taman stasala“ ( sagrađena oko 1355) da sa u njoj pomole junaci koji će krenuti u Kosovski boj.
Sada restauriran, nov i blistav, miriše on i dalje na tu slavnu bitku i nade koje su u molitvama pred Gospodom polagali junaci. Možda se nekome učini da je video i samog časnog kneza zabrinutog, koji je nekada u manastiru često boravio, ali to je ovde kažu normalan osećaj. Ljudi vide razne stvari, mistika i starina učine svoje, pa mnogi dolaze ovde verujući da će se susresti sa Bogom ali i sa prošlošću i čuti neki savet „odozgo.“
– Dolazi nam puno Rusa, ne znam kako, prepoznali su nas po nekom osećaju – govori mati Fotina. Možda i zbog čajeva koje ovde pripremamo.
Istorijat
Manastir Drenču su podigli monah Dorotej (njegova grobnica je otkrivena tokom radova na obnovi crkve), treći hilandarski iguman, i njegov sin Danilo u periodu od 1350. do 1355. godine. Manastir se pominje u Žičkoj povelji iz 1382. koja se čuva u manastiru Sveti Pantelejmon na Svetoj gori.
Čajevi su ovde mirisni i sveži kao da su biljke sad ubrane, čemu treba zahvaliti mati Fotini koja ih bere nežno i još brižnije suši kako bi ostala zelena boja ili boja cveta.
– Pravimo ovde melem za sinuse, veoma efikasan i dobar za decu – kaže mati Fotina.- Gavez nam je najvažniji melem jer leči kosti, muskulaturu, uklanja bol. Imamo kreme protiv uboda insekata i komaraca.
S vremena na vremne izađe iz ove manastirske radionice novi proiozvod jer vredne ruke monahinja nikad ne miruju.
– Čovek je stvoren po liku Božjem, pa treba da bude kreativan – kaže mati Fotina.
Mnogi se melemi prave u manastiru Drenča ali je manastir najpoznatiji, ipak, po rakiji, vinu i likerima. Od pamtiveka se ovde pravilo vino, a nekada je postojao vinovod od pojata u brdima do manastira. Monasi su grožđe cedili u vinogradu i transportovali ga vinovodom do manastira. Monahinje danas prave manje količine, samo za lek. Možda bi količine bile veće da imaju vlastito imanje, ali država im je oduzela hektare hektare i nikako da vrati.
Tu je čuvena prvoklasna rakija od grožđa, od kajsije, dunje i kruške. Ne zna se koja je bolja. Sve prirodne bez drugih primesa.
– Pravimo i cipuru – veli mati Fotina. – To je nešto kao mastika.
Rakije manstira Drenča su više lek nego piće. Prave se u malim količinama i služe za po jednu ujutru.
Lek su i likeri aronije, drenjina, kupina, maline koji služe za spuštanje temperature, jačanje organizma, unošenja velikih količina vitamina C.
Nekada su sve poslove obavljale mnogobrojne monahinje a danas je slovo spalo samo na mati Fotinu.
– Sestra Paraskeva je pala u postelju, pa sam ostala sama – veli nam igumanija. – Ovo je manastir u izgradnji sa tek završenom renoviranom i restauriranom crkvom Vavedenje presvete Bogorodice, veliki je i možda to sputava sestre i iskušenice da nam ovde dođu.
Dugo su manastir Drenča i crkva bili u ruševinama. Još od 1454. godine kada su je porušili Turci. Vekovima je čekala svoj trenutak. Konzervatorsko-restauratorski radovi započeti su 1952, prema projektu arhitekte Branislava Vulovića, i trajali su jedno vreme, do prekida. Nastavljeni su tek 2002. po revidiranom projektu, čiji je autor profesor Arhitektonskog fakulteta u Beogradu Mirko Kovačević. Sa izuzetkom Đurđevih stupova, u Srbiji nema objekata ove vrste čijoj obnovi se tako celovito i temeljno pristupilo. Drenča je obnovljena iz korena da izgleda „lepše nego kada je sagrađena“.
Narod je voli i okuplja se o svakom prazniku. Dolaze i putnici iz daleka, sa namerom da vide velelepni srednjovekovni manastir i nadaju se povratku.
Pamte lepotu crkve i porte, i mir u duši i liker od drenjina, rakiju od dunje, čaj od kamilice. A možda od svega najviše mati Fotinu koja nas ispraća rečima:
– Radujemo se susretima jer ko je ugostio brata svoga, ugostio je i Gospoda.
