Svi srpski vladari, knjiga autora Nebojše Đorđevića i Dijane Dimitrovske,koju je štampala izdavačka kuća Mali Nemo, biće predstavljena na Sajmu knjiga u Beogradu, koji počinje sutra i traje do 27. oktobra.
Ova knjiga sažima 9 vekova srpske istorije i predstavlja 38 vladara, koliko je, inače, Srbija imala u svojoj istoriji počev od Stefana Nemanje, rodonačelnika dinastije Nemanjić do poslednjeg srpskog kralja Petra II Karađorđevića.
Rukopis Svi srpski vladari nastajao je dugo i uporno, kako su istakli autori.
– Cigla po cigla, ličnost po ličnost, iz veka u vek, gradili smo ovu kuću srpskih vladara. U veličanstveno zdanje istorije smestili smo 38 ličnosti koje su kroz istoriju vodile srpski narod. Krenuli smo od dinastije Nemanjić, od 12. veka. U period pre Nemanjića, koji je baš dalek, maglovit, nejasan i neuhvatljiv, nismo se usudili da se uputimo, što ne znači da se nećemo. Poznato je da je srpska država pre Nemanjića bila jaka, da je imala nekoliko dinastija, i svoje uspone i padove. Bila je to država koja je imala svoju celinu, a zatim izgubljene delove, kako Stefan Prvovenčani navodi za svoga oca Stefana Nemanju, kazujući da je on „ skupljač izgubljenih delova svog otačastva i obnovitelj”. U ovom rukopisu su vladari za različitim titulama: srpski župani, kraljevi, carevi, despoti koji su rukovodili državnim tvorevinama i organizacionim društvenim strukturama: kneževinama, kraljevinama, carevinama,despotovinama. Imali smo čak i despote, a da uopšte nismo imali državu u pravom smislu reči već prosto izbegli srpski narod pred turskim osvajačima koji je potražio spas u Ugarskoj. Imali smo i (poslednjeg) srpskog kralja koji nije imao ni kraljevstvo ni domovinu. Krenulo sse od prvog Nemanjića, od rodonačelnika ove dinastije, koji je počeo da stvara državu koja će u srednjem veku imati nesagledivne razmere, ali će kasnije, tokom svoje istorije biti i na kolenima, ili je uopšte neće biti- kazao je Nebojša Đorđević.
-Ovaj rukopis je kao film. U njemu može da se „vidi“ kako su živeli vladari i njihove porodice, kakvo je bilo država, narod, susedi, vojska, naoružanje, stanovanje, putevi…On je neka vrsta razglednice: ekonomske, etnološke, vojne, diplomatske, psihološke razglednice iz 12,13. i tako redom do 20.veka. U ovom rukopisu se može sagledati kako se razvijala država ali i crkva, dva stuba neraskidivo vezana, koja su jedno drugo podupirali i nadograđivali. Od kada je jedan Nemanjić, Sveti Sava formirao samostalnu srpsku crkvu, svi srpski vladari su za nju bili izuzetno vezani. Oni su za života gradili svoje veličanstvene zadužbine, po završetku vladanja predavali se monaškom životu, a neki su i posle smrti postajali sveci. Istorija nas uči da je u tim vremenima ukorenjeno moćno, univerzalno trojstvo: vera, kralj i otadžina koje je najsnažnije čuvalo državu. Zahvaljujući tom trojstvu, ostalo nam je u nasleđe hiljade predivnih hramova, zadužbina naših vladara i velikaša, znakova da su ti ljudi nešto učinili za državu, narod i buduća pokolenja. Tragična novovekovna istorija, nažalost, otela nam je deo teritorije, a sa njom je odvojena od matice i srpska baština. Te zadužbine, manastire, crkve, rodna mesta, kamene mostove i nestale dvorove čuvamo u sećanju i na ovaj način – kroz zapise, istorijske priče i podsećanja. I, nadamo se, da tako gradimo svest da ono što je deo naše kulture, tradicije i istorije – nikada ne sme da se napusti i zaboravi. Ogromna reka vremena od devet vekova ulila se u ovaj rukopis i iz njega izlazi kao mali potok, koji žubori i priča priču o prošlim vremenima, ne dajući čoveku da je zaboravi- istakla je Dijana Dimitrovska.
Radoslav Nemanjić (oko 1192-1235) bio je vladar koji je državi darivao ono što drugi vladari nisu – mir. Za vreme njegove vladavine, a kasnije i tokom vladavine njegovog brata Vladislava, Srbija je bila pod jakim političkim uticajem moćnih suseda: epirskih Grka i Bugara. Zahvaljujući tako moćnim zaštitinicima tadašnju Srbiju – niko nije smeo da uznemirava.
Država se tada nije širila, ali se nije ni smanjivala. Bila je u relativnom blagostanju.
Stariji sin Radoslav, koji je prvi nasledio krunu od svog oca Stefana Prvovenčanog 1227/8, kada ga je krunisao njegov stric arhiepiskop Sava, oženio se ćerkom Teodora Epirskog, koji će za par godina postati najmoćniji vladar na Balkanu, pošto je osvojio Solun i pošto se proglasio za cara. Srpski kralj Radoslav poput svoje države bio je u potpunoj zavetrini svog moćnog tasta.
Kao sin jedne grčke princeze Evdokije i kao muž druge grčke princeze Ane Anđeline Komnine Dukine osećao se i sam progrčki. Njegov zaručni prsten ima grčki natpis, grčki se potpisuje na poveljama. Ne ponosi se lozom Nemanjića, nego svojom carskom lozom Duka.
Grčki je naziv i na njegovom bakarnom novcu u obliku zdelice, koji je on počeo prvi da kuje u Srbiji, po uzoru na novac svog dede, cara Aleksija.
Na njega, kako pišu srpski letopisci, ima jak uticaj njegova supruga Ana Anđelina Komnina Dukina koju nazivaju „nova Dalida“, govoreći da mu je ona potpuno zavrtela mozak.
Smatra se da srpski kralj Radoslav nije imao vlastite politike, niti nacionalnog osećanja. Toliko je bio progrčki nastrojen da je popustio i pred Ohridskom crkvom koja je protestovala protiv srpske crkvene autokefalnosti. I u verskom smislu, bio je bliži Grcima. Ohridski arhiepiskop Dimitrije Homatijan hvalio ga je u pismima patrijarhu Germanu, koji je stolovao u Nikeji, navodeći kako je Srbija „pobožna zemlja ukrašena čašću valjanog morala svake vrste“.
Homatijan je, inače, bio najžešći protivnik samostalnosti Srpske crkve i, koliko je poznato, kada je ona dobijena, protestovao je zbog toga kod Save (Nemanjića).
Ali, kako je kralj Radoslav Nemanjić dobio vlast, tako je i izgubio u prestrojavanju snaga na Balkanskom poluostrvu.
Pošto je 1230. godinje, njegov tast, moćni grčki car Teodor, doživeo poraz kod Klokotnice od bugarskog cara Asena, koji ga je, usput, i zarobio, poljuljao se opasno i Radosavljev položaj u Srbiji. Bugarski pobednički car Asen smatrao je Srbiju vazalnom državom, budući da je pobedio cara Teodora koji je imao ogroman uticaj na srpskog vladara. Osim toga, car Asen je, dovršavajući svoju crkvu u Trnovu u slavu četrdeset mučenika, a hvaleći se upravo postignutim vojničkim uspehom, zapisao kako je dobio celu Teodorovu zemlju „od Jedrena do Drača“, i zemlje „grčku i arbanasku i srpsku“.
To je bilo tačno, jer je najveći deo Teodorove države došao pod neposrednu vlast cara Asenovu.
Kada je grčki despot Teodor pao sa vlasti, drugi sin Stefana Prvovenčanog, Vladislav, iskoristio je povoljan trenutak za sebe.
Sudbina je htela da je on ( ne zna se tačno kada) uzeo Asenovu ćerku za ženu, pa je, po istom šablonu kao i njegov stariji brat, postao zet moćnika. Vladislav je sa ostalim nezadovoljnim velikašima u Srbiji, odmah po padu Teodora, počeo borbu protiv starijeg brata Radoslava za vlast.
Radoslav se držao jedno vreme, ali je na kraju morao da pobegne pred snažnijim bratom. Napustio je Srbiju i sa ženom se krajem 1233. godine sklonio u Dubrovnik. Taj trgovački grad koji je sve više širio svoj promet i koji je dobio povlastice od cara Asena – primio je s poštovanjem i pažnjom odbeglog srpskog kralja. Zahvalio im se i Radoslav, dajući Dubrovčanima, u slučaju da se vrati na presto, obilate povlastice: da trguju bez carine, da ne naplaćuju mogoriša, da su im slobodni vinogradi koje su zasadili po žrnovačkoj župi.
Moguće da je iz Dubrovnika kralj Radoslav pokušavao nešto protiv svog brata Vladislava jer je ovaj, u to vreme, počeo da uznemiruje malu Republiku koja se iz straha obraćala bosanskom banu Ninoslavu sa molbom da je, po potrebi, zaštiti.
Svrgnuti srpski kralj Radoslav boravio je još neko vreme u Dubrovniku, a onda se sa ženom uputio u Vizantiju, verovatno sa namerom da tamo traži pomoć za povratak na vlast.
U Draču, piše jedan stari srpski biograf, međutim, čekalo je Radoslava novo razočarenje. Tamo mu je neki Frank ugrabio ženu, a njega samog napao do opasnosti po život.
Lišen krune, a zatim i žene, osramoćen i napadan, kralj Radoslav se odrekao svetovne sujete i primio monaški čin. Kao monah Jovan, povučen i zaboravljen, umro je, po svoj prilici u Studenici, gde je sahranjen. Njegov pomalo uplašen lik gleda nas sa tri freske u manastirima: Mileševa, Žiča i Studenica.
