Vaso Nikčević, jedna boja – hiljadu izraza

Vaso Nikčević, jedna boja – hiljadu izraza

   Vaso Nikčević ne mari mnogo za tu sivu, vlažnu, decembarska noć, koja je obavila njegov atelje u mestu Podličak, nadomak Budve. Unutra je toplo,  unutra je  večita svetlost i  radost leta. Čine ga nežne, čudesne boje i originalna misao kjoja isijava sa njegovih slika. Neke završene, neke započete. Ali kakve god da su, oseti se radost stvaranja, igra čiste misli i pokreta boja.

vaso nikčević

 Boje se kreću,nose magiju i – simboliku i ostaju kao tajna zapećaćene u sećanju.

            -Boja je čudo – kaže Vaso Nikčević, po rođenju Nikšićanin, po duhu Beograđanin( diplomirao 1992. u klasi profesora Živojina Turinskog), a po opredeljenju poslednjih godina – Budvanin, ispijajući čisto belo vino. – Retko ko može svesno da percipira boje. One imaju nezavistan život, ulaze u nas i osvajaju nas i onda kada mi toga nismo svesni. Recimo, koliko puta se svima nama desi da na hladnoj, sivoj podlozi betona  ugledamo crveni komad papir i , iz nekog nepoznatog razloga želimo da ga podignemo. Ili, sećam se, dok sam studirao u Beogradu, sa balkona Rajićeve ulice gledam ljude u mimohodu Knez Mihailovom i sivilo na njima. Sve uniformisano, iste, stroge boje, mahom tamne. Podsećaju na neko mračnu stonogu, a onda, odjednom, pojavi se među njima neka lujka, u najpozitivnijem smislu te reči, odevena u boje koje  odskaču, koje su njen bunt i potreba da bude drugačija. To me veselilo.

 Majstor boja i  simbolike tragao je dugo za  ovim originalnim izrazom. Seća se, tehniku koja nema ime, izmislio je u vreme bomardovanja Srbije. Tada je živeo u Beogradu , u nemaštini kada se nije imalo dovoljno za  uljane boje.

vaso nikčević

–           U to vreme oslobađao sam se figurativnog slikarstva, nisam želeo da me ograničava forma i ušao sam u svet apstrakcije koja je – racionalna. Pomešao sam drvofiks i mermernu prašinu, u koju sam dodavao pigmente, i onda nanosio  na platna. Tolko mi se dopala ova tehnika, da sam potpuno zanemario ostale. Našao sam svoj izraz, i uronio u svet simbola koji ne ograničava  ni u boji, ni u oblicima. Ispostavilo se da sam tako na platnu dobio dve dimenzije. Imao sam svet boja ali sam mogao dletom da obrađujem te debele slojeve materije. To su dva izraza, slikarstvo i skulptura, spojeni u jedno! Otada, do danas samo to radim. Tražim i ispisujem simbole boja i oblika. Ali ih ne dešifrujem, jer, kao što kaže Jung: ima simbola koje kad dešifrujete prestanu da budu simboli.

Simbolika je potpuno obuzela Nikčevića. Traži je i nalazi u bojama, oblicima i – slovima. Na mnogim njegovim platnima su slova: „ s“ i „v“ ,okrenuta, ukrštena, postavljena u splet boja sa različitim tumačenjem . Na crtežima, predložcima ѕa sliku, jednostavne linije, gotovo dečje.

slikar

  Umetnici pronalaze svoj stil na kraju, kada sve nauče i isprobaju- kaže.- E, onda je moguće tragati i pronalaziti. Svaki slkar mora da ima razvojni put. To znači da savlada, na akademiji ili u  praksi,a najbolje i na jednom i u drugom, sve što je potrebno umetniku da to bude.Jednostavno, mora da izuči zanat. Posle je sve lako. Može da se traga za stilom i da se prate misli.Ali ne podržavam nove pravce, recimo, instalacije i performanse, koji se prikazuju u vidu slikarstva. Nisam protiv takvog izraza, ali to treba da nađe svoje mesto, na primer, u scenskoj umetnost. Ne u slikarstvu, jer to nije.

  Današnje generacije, zahvaljujući pojedinim profesorima, prosto preskaču po nekoliko stepenka i posle akademije, zamera Nikčević, odmah krenu na instalacije, misle da postaju veliki, da sve znaju, idu napred, a nisu savladali osnovno.

–           To je greška,velika i pitanje je da li je popravljiva – kaže Nikčević- jer se ti mladi slikari, uz pomoć profesora guraju u  instalacije i ostaju nezavršeni, neoblikovani, nepotpuni slikari. Svako može i treba da traži svoj izraz i stil, al zna se kada. I , ako ide pravim putem, ne preskačući etape u učenju, sigurno će ga pronaći.

simboli

  Vaso Nikčević razmišlja jednostavno, jasno, blakonaklono prema svemu. Tako  živi, a tako i slika. Iako njegov izraz spada u apstrakciju njeogova razmišljanja na platnu su razumljiva, svako može da ih „čita“ na svoj način. To su razmišljanja koja podstiču  boje. Veliko umeće slaganja boja.

–           Nikada nisam razumeo likovne kritičare koji u suštini ispričaju nešto što ne može svako da prepozna. Jedno je teorija, a drugo je praksa. Mislim da su najbolji  kritičari oni koji su ujedno i slikari- kaže dok mazi jedno malo, sivo, umiljato mače. Vaso voli mačke, i u svom stanu i ataljeu u Budvi, koji ima prekrasan pogled na  pučinu, ima ih…

–           Ne znam ni sam. Nisam brojao. Drage ličnosti se ne broje. A one su ličnosti, svaka sa svojim karakterom je prpoznatljiva. Najlepša je ona plava, ima jedinstvenu boju, najtrpeljiviji je onaj žuti mačak, njega okrećem naglavačke i on ćuti, ovi mali su prgavi i divlji. Ona sa tri boje je ženka.

Vaso voli mačke, ali ih ne slika. Mada, ko zna, možda  na njegovim platnima ima simbola vezanih za  ove korisne i samosvojne životinje.    

vaso

 Često se dešava Vasu Nikčeviću da u potrazi za izgubljenim simbolima  samo tokom jutra iscrta četrdesetak  simbola i skica i – ništa, ne nađe onaj odjek, putokaz, otkriće, a onda, odjednom, zakači se za neki detalj i on počne da poprima energiju. Da raste i živi na platnu sam za sebe,kao živo biće koje se svakom prikazuje na drugačiji način, jedinstveno u veličanstvenoj harmoniji boja i obrisa  i različito za svakog posmatrača. Jedno platno – hiljadu pogleda. Tako žive dela Vasa Nikčevića, slikara magičnih predela simbolike.  

        Dijana Dimitrovska

Vidi još: Od ptica se uči plemenitost i ljubav

akupunktura arheolog beograd cern cink dirigent dizajnerka doktor filozof frame glumac glumica herceg novi istoričar jelena jovičić karcinom kineski jezik klasična muzika klavir knjiga književnica komandant mark kvantna medicina modna kreatorka muzičar naučnik Nikola Tesla ozonoterapija pesnik pisac poslanik pozorište prag profesor rediteljka SAD silicijumska dolina singidunum slikar slikarka strip festival virusi zagor zlato čovek

Nebojša Đuranović, slikar čija je platna zaposela mladost

Nebojša Đuranović, slikar čija je platna zaposela mladost

 

 Mladost je zaposela platna beogradskog slikara Nebojše Đuranovića zauvek nastanivši tamo putene usne jedrih  devojaka i njihove blistave  poglede rasterećene primisli na materijalnosti, na prolaznost, na vreme. Ali te zavodljive žene čija lepota i mladost  izaziva nespokoj, divljenje i istovremeno ukazuje na našu neprivlačnost,  nisu puki modeli, manekenke, lepotice bez duha.

-One su pre svega ličnosti –  kaže Nebojša Đuranović dok pokazuje  izložene slike u galeriji RTS gde mu se upravo završila izložba. –  One nisu prazne lepotice, iz kojih diše mladost , kako je najčešće naša uteha kada razmišljamo o lepim ženama. Ne, nisu  lepe žene po pravilu prazne. Ili ne treba generalizovati, naravno.  Slikam njihove sudbine i pokušavam da ih prikažem kroz njihovu lepu spoljašnost.  

O Da li je mladost po samoj svojoj suštini lepa ili je zavodljiva zbog svoje prolaznosti?

-Dok traje mladost, ne umemo da je cenimo. Tako je sa svim stvarima. Kad prođe, počnemo da je obožavamo. Vreme izgleda daje mladosti vrednosni sud. Sagledavamo je sa distance, kao istoriju. Teško je reći šta je istina, ja mislim da je mladost zavodljiva zbog prolaznosti. Da je moladost večna, ne bi bila tako lepa.

O Da li bi voleo da si večito mlad?

-Ne.  Čovek nosi mladost i vitalnost u sebi onoliko koliko je predviđeno i to bi bilo protiv božje volje. Biti večito mlad je prokletstvo. Divno je to prikazao Oskar Vajld.

nebojša đuranović

O Zato svi ljudi žele da ostave traga iza sebe, da nekim ljudima koji će doći iza njih pokažu da su nekada živeli, radili i eto, baš tu stvar napravili?

-Mislim da je to potreba koja živi u suštini svakog čoveka. Potreba da ostavi nešto iza sebe. Decu, platno, knjigu, zamak, bilo šta…Svako ima tu potrebu ali nema iste mogućnosti. Možda je ta potreba prostekla iz iskonskog straha od smrti. Od  telesne smrti i od duhovne smrti. Ko zna?

O Da li se prolaznost pobeđuje kvalitetom?

-Apsolutno… Zato svaki umetnik teži da ostavi kvalitetno delo koje će trajati posle njega i koga će, ako ga baš ne otkriju za života, otkrivati nove generacije ljudi.

O Samo mali broj umetnika doživi slavu za života? Zato je to tako?

-Danas je možda malo drugačije nego što je nekada, u vreme slavnih slikara bilo.  Nekada  se živelo polako, vesti su sporo pristizale i odlazile, životni tempo je bio sporiji…Danas se putuje mnogo. Van Gog je  promenio par mesta u svom  životu i par sela…Sa današnjeg stanovišta nije mrdnuo dalje od Pariza i Provanse. A video je – daleko. A i nestalo je boemštine. Ona je nekada bila dobar putokaz ka slavi. Nema je jednostavno više? Danas ćete slikara jedva prepoznati, ne razlikuje se od bankara. Nekada  su išli neobrijani, pocepani, prljavi, bili su neobuzdani, svoji, čudni, drugačiji, otkačeni…Neki su ludilo nosili na sebi, danas u sebi. Ja lično mislim da to ludilo treba sprovoditi kanalima u kreativnost, ali ne može to svako. Takože, nekada su slikari mnogo pili, naravno, ne može se raditi i biti ceo dan u kafani , anestezirati se i podsticati  stimulansima kreativnost. Ne ide to.  Boemština je neka vrsta kontemplacije.

žena

O Da li se vidi kada neko pošteno i iskreno radi neki posao?

-Da, u slikarstvu se vidi. Pa i u drugim umetnostima. Svuda u životu se vidi. Klasično obrazovanje je najozbiljniji oblik edukacije i ono moze da se suprostavi neistinama u slikarstvu. Ja sam završio grafiku i mogu time da se bavim. Izabrao sam svoj izbor. Ja želim da budem iskren najpre prema sebi, a samim tim i prema drugima. Tako je sve nastalo  oko mene. Najpre je nastalo u meni a onda  oko mene.

O Kako da znamo da prepoznamo tu iskrenost i istinost u nečemu?

-Postoje načini… Na primer, kada vidite da neko koristi opšta mesta i poštapalice, to je sakrivanje i to znači da taj umetnik beži od suštine i konrektnog u opšte, bezlično i višeznačno i razvodnjeno. To je, našalost, veština koja je našla primenu samo u politici i ,,pali,, hiljadama godina.

o Zašto ne želimo da budemo niko i ništa. Zar nema nekog šarma u tome biti beznačajan?

-Mi nismo svesni da li smo niko i ništa.  Mi ne znamo zapravo ko smo. Nas tek vreme potvrđuje. Sve vreme potvrđuje. Ono je večiti sudija i ono vaga i meri i daje sud. Ne može da se živi bez nekog ostvarenja. U bilo čemu, čovek mora da radi a ako već radi onda mora da teži nečemu, na primer, da teži kaa tome da to što radi bude najbolje. I to je to, on to i radi, teži da ostavi pečat, trag, sebe… da se potrudi, ne želi da bude beznačajan. Ako slikar napravi i jednu jedinu vrhunsku sliku, on je dotakao nebo. Uradio je vrhunsku stvar.

nebojša đuranović

O Zašto umetnost ne može da se odigrava unutar sebe same­ i za sebe, nego traži potvrdu kritičara, javnosti?

-Pa ona je namenjena ljudima, pa zbog toga i traži potvrdu ljudi. Da nema ljudi , niko ne bi konstatovao umetnost. To je generalno, a  kada gledamo od opšteg ka pojedinačnom principu, ima ljudi koji ne daju pet para za kritičare i javnost. Ali njih je jako, jako malo. Ali, nažalost, takvi ljudi ne žele da postanu poznati, ništa ne urade i jednostavno nestanu…Nema ih.

O Ali ostane delo iza njih ako su imali kvalitet?

-Da,ako su su imali kvalitet. Za takve ljude popularnost ne znači mnogo. Za slikara iz 17.veka, na primer, biti popularan je bila krajnje relativna stvar. On nije bio ne znam kako popularan. Za njega znaju u kraju, kvartu, ili gradu, ali ne planetarno. On treba da čeka svoje vreme. I treba da izdrži sve te udarce. A oni su starašni, nekada i smrtonosni.

O Da li je u redu da se umetnik ponizi zbog onoga što stvara?

-Svi hrišćanski svetitelji, počev od Franje Asiškog ponižavali su se zbog vere. Da,mislim da umetnik može da se ponizi zbog višeg cilja. Ako ima ideal, onda može to sebi da dozvoli, jer je njegov cilj uzvišen.

nebojša đuranović

O Ali, zar se neće onda uprljati, oštetiti svoju dušu?

–  Ako je u ime višeg cilja, onda neće. Ako je u ime materijalnih vrednosti, niskih strasti, lažnih normi, etike, onda hoće. Ako laže, onda se čovek nepovratno ošteti. On počne da gomila u sebi nezadovoljstvo i neku frustraciju i nije mu jasno zašto je stalno nervozan i nespokojan i zašto stalno gori neka vatra u njemu. Može da se pojavi  bolest zvana neostvarenost i onda je taj nesrećnik u velikim problemima.

O U tom slučaju treba ostati čist pred samim sobom?

-Ja ne slikam ni za policu, ni za ukras, ne slikam da bih se nekome svideo. Slikam za sebe.

o Do koje mere stvaralac može da pravi kompromise?

-Sve na svetu što postoji prožimaju kompromisi. Nase porodice, društvo, mladost, poslovi, život u prirodi, priroda i mi, sve, baš sve splet je neverovatnih kompromisa. Stvaralac može da pravi kompromise. Pitanje je samo, kao i sve u životu, do koje granice. Treba naći tu liniju do koje ne oštećujemo našu ličnost i naš karakter.

O Ponekad se stiče utisak  da je umetnost precenjena?

-Tu sad stupamo na tlo teorije umetnosti. I ima teorija i teorija. Po jednoj, sve je umetnost danas. I prazna soba, i polomljena flaša, i hiperealizam, i  sve. Umetnost je opšte mesto. Kada je tamo neke 1922. godine  išla preko granice, u Ameriku, apstraktna skulptura ptice velikog rumunskog umetnika Konstantina Brankuzija, carinik kaže : „ Ja ne znam šta da napišem. Meni ovo ne liči na pticu.“ Pitanje je to. Ako  uporedite jednu sliku Van Goga koja košta milione i jedan fudbalski transfer, onda nije mnogo precenjena umetnost. Slika je bar predmet koji ostaje za sva vremena.

slikar istančanog stila nebojša đuranović

o Da imate para, koju biste sliku voleli da imate samo za sebe i da je gledate samo vi?

-Nisam kolekcionar,  nemam taj ugao gledanja. Ja mislim da je slika za gledanje i da treba da je vidi što više ljudi. Ne treba da čami u sefu. Ali, kada bih se baš natertao da  razmišljam u tom pravcu, onda bih voleo jednog malog Rubensa ili Rembranta.

O Kada razmišljaš o civilizaciji, šta vidiš ispred?

-Vidim razvitak tehnologije. Vidim kako buljimo u ekrane, kako se udaljavamo od same naše suštine, vidim kako nam neko ili neki progami govore šta da radimo, šta da obučemo, kako da se ponašamo…Ne znam koji će i ne znam uopšte da li će čovek imati odgovor na tehnološku revoluciju. Ja radim u ateljeu, radim sa bojama i platnima i nekim sastojcima koja su u upotrebi od kad postoji umetnost, od onih pećinskih crteža u Altamiri. Povlašćen sam zbog toga.

O Ako se umetnost tumači kao stanje duha onoga koji stvara, vaša bi trebalo da je nežna?

-Moguće…Volim nežnost.

O  Šta da neko sada kaže, Nebojša, sada ću ti uzeti ime i bićeš potpuni anonimus…Da li bi nastavio da slikaš istim žarom?

-Da, nastavio bih. Nisam se opredelio za slikarstvo da bih bio popularan i poznat i da bih hranio svoj ego. Kada bi svi hrlili put slave, bilo bi velika gužva na tom putu. A na kraju, svako zasluži ili ne zasluži nešto. Ja u to duboko verujem. Svako plaća svoju cenu. Kad tad.

 

Dijana Dimitrovska

Vidi još: Slobodanka Rakić Šefer

Miroslav Kosmos Dukić, slikar koji zna tajne batika

Miroslav Kosmos Dukić, slikar koji zna tajne batika

 

 Miroslav Kosmos Dukić  zna tajne batika. Zbog toga njegova platna dišu, boje i oblici nestaju i pojavljuju se i sam pokret izbija iz statične materije. Zna i da svira na čudnim instrumentima Dalekog Istoka, jer je prateći tada svoju devojku, danas suprugu Anu Stojičić koja je dobila stipendiju indonežanske Vlade, i sam živeo tamo. Proveo je Miroslav Kosm Đukić godinu i po dana u Indoneziji, na ostrvu Javi, u selu  Jogjakarta, na obronku Merapi vulkana. Tamo je izučavao tehniku slikanja prirodnim bojama ( batika), a Ana muziku.

– U Indoneziji smo naučili mnogo neobičnih stvari – kaže Miroslav Kosmos Đukić. – Ja sam naučio da sviram sape, to je njihova tradicionalna gitarica, napravio sam svoj prvi didžididu koji mi je služio mahom za meditaciju. Naučio sam da strah od vulkana doživljavamo kao energiju. Naučili smo da slušamo okean, prirodu i, naravno, sebe, pošto smo proveli dva meseca u tihovanju.

miroslav kosmos dukić

 O Da li je teško ćutati i slušati sebe ?

 – Ne, zadivljujuće je jer čuješ  sebe kakvog nikada nisi čuo. Čuješ i druge kakvim ih nikada nisi čuo.

 O Naučio si da tetoviraš lišće po telu?

–  Da, dok smo bili na  Javi, otišao sam u mesto gde je najveća magija. To je pleme Dajak ( Dayak) čiji su pripadnici animisti,  veruju u duh prirode. Slikanje predstava prirode na koži za njih je najsvetiji ritual koji traje, u proseku, po 12 sati. I sve to vreme sviraju na neobičnim instrumentima za čiji zvuk veruju da te vodi na mesto gde možeš da doživiš transformaciju. Na kraju se dobija vizuleni dokaz da si bio na tom putu i da si prolazio kroz kapije transformacije.

  O Zašto je indonežanska umetnost posebna?

–  Ego Indonežana nije isti kao kod nas. Oni svoj ego koriste da bi izrazili umetnost. Mi ego koristimo da bismo izrazili sebe. Indonežani kroz umetnost slave stvarnost. Tamo sam video najobičnije ljude u nekom selu, koji su se bavili običnim kućnim poslovima, a onda bi se odjednom transformisali i počeli da rade neverovatne stvari:  da stvaraju fantastičnu umetnost. Ili bi radili batika, ili  fenomenalne duboreze, ili bi počeli da igraju, unoseći se svim srcem u ples. Imao sam osećaj da sve što rade, rade iz dubine duše.

tajne batika otkriće se kroz duhovnost

 O Deluju kao veseli narod?

– Rekao bih da oni nemaju potrebu da glume veselje, jer uživaju i žive bukvalno u raju. Oni su svesni lepote i blagodeti svog podneblja. Imaju uvek sunca, vedri su, tamo nema zime, nema depresije, mogu da spavaju u kući napravljenoj od tri cigle i bambusa, imaju hrane u izobilju, a to znači da nikada ne mogu biti gladni. Oni su, jednostavno, uzemljeni. Žive od prirode i obožavaju prirodu.

o Da li bi voleo da se vratiš na Javu?

– Voleo bih. Pre svega da bih pronikao u sve tajne batika. To je neverovatna procedura. Indonežani koji su izmislili tehniku batika, stavljaju  obične biljne smesei z kojih tek kasnije nastaje neka boja. Na primer, iz smese  braon boje, posle nekoliko sati, rodi se plava. Oni nemaju u  vizuelnom smislu, plavu, crvenu, žutu, već samo hemijsku reakciju iz koje nastaje boja. Niko ne zna šta će na kraju ispasti. Batika je magična forma umetničkog izražavanja i zbog toga što treba vremena za rađanje slike. Kao da nekog iznad nas pravi tu sliku. Zato želim da saznam sve tajne batika.

 O  Bio si i na Nepalu? Da li je tamo na delu iskrena filozofija života ili se i to komercijalizovalo?

– Mislim da se nije komercijalizovalo, jer je njihov odnos prema parama specifičan. Jedinstven. Njima novac ne znači toliko kao nama.  Mi koji dodjemo sa strane možemo samo da učimo i da pokušamo da pronađemo ono do čega su oni vreć došli. Mislim da veruju u svoj način života i da uticaji sa strane to ne mogu da promene. Društvo nije iskvareno i izvitopereno površnim vrednostima. Nepal je otvoren grad za sve. U potragu za raznim stvarima  tamo se mogu videti pripadnici svih naroda na svetu. Svi oni tragaju za mudrošću, mirom, tajnom, ili lepim prizorima. Ali, treba imati na umu, koje smo pitanje postavili – takav odgovor dobijamo.

 O Kakva je tvoj doživljaj Nepala?

Miroslav Kosmos Dukić

–  Ovde sam odrastao na ulici, radeći grafite, sa čvrstim uverenjem da postoji  istinska, čista ljubav. Tamo sam to i video i pronašao. Nepal je za mene bio kao da sam uskočio u okean. Njihova vera nije apstraktna. Vi možete na ulici da pitate mudraca i da vam on objasni kako je došao do konkretnih stvarnih u životu. Do sreće, zadovoljstva, mira u srcu, na primer.

 O Zašto su putovanja važna?

– Blago putovanja nije način kako da bolje vidite svet, nego kako da vidite stvarnost iz nove perspektive. Tako se dobija oštrina slike. Transparentne stvari postaju nevidljive, a stvarne stvari

su još stvarnije.

 o Grafiti su ti bili prvi stepenik „ ka nebu” batika –  umeća slaganja boja i oblika?

 –  Uživao sam radeći grafite. Bio sma toliko navučen da sam 13 godina samo to radio. Tu nema kontrole. To je beskrajan prostor ideja i slobode. Svaka površina je tvoja. Ceo grad je tvoj. Moja energija je u zidovima Beograda i  Podgorice gde sam radio tri godine. Toliko sam bio u  grafitima da uopšte nisam znao šta je linija. Kada sam  napravio prvu sliku bio sam zbujen jer sam morao da otkrivam linije. U tom trenutku sam imao osećaj kreiram svoj život.

 O  U šta veruješ?

–  Verujem da sve mogu. Verujem da umem da materijalizujem ono što mi je uglavi. Na primer, želelo sam da idem u Barselonu. Tog leta prodavao sam slike u Rovinju. Ipak, nisam imao dovoljno para za kartu. Dogodi se da baš u jeku te moje želje, dođe jedna žena koju sam poznavao tek 15 dana i donese mi povratnu kartu za Barselonu. Onda, jednoga dana, dok sam bio u Barseloni, pomislim kako me je grad obuzeo, zagrlio me kao majka, oduševim se i poželim cigaretu iako sam nepušač. Odem do česme da se napijem vode, misleći sve vreme na to, kad tamo, česma ne radi ali pored, neko ostavio otvorenu kutiju cigareta  „marlboro”. Baš za mene. Ili, pravim slike ispred  Pikasovog muzeja gde ulaz košta 25 evra. Ljudi prolaze, niko ne primećuje ništa. Tu su još dvojica, trojica slikara. Kažem sebi, želim da  zaradim pare za ulaz u muzej. Napišem na kartonu: „ Da li zaista vredi?”. Odjednom, vidiš gomilu ljudi koja stoji i otima se da kupi ono što ja radim. A jedan Italijan vrišti: „This is art!”. I odjednom, ja imam para i za kartu za muzej i više od toga. Na kraju, zakasnim na avion za Beograd. Probam da nagovorim nadležne da otvore gejt, ali ne ide to. Izadjem iz aerodromske zgrade i kažem sebi: Brate, šta se nerviraš, otišao ti je avion, ali ti si u Barseloni! Fenomenalno!

tajne batika i tajne tatua su otkrivene

O Da li u svetu materijlnog mogu da se apstrahuju pare?

– Pare su deo našeg izbora. Možemo da ih ignorišemo, možemo da ih volimo. Možemo da imamo odnos u nijansama prema njima.  Nama se manipulauše  – parama i drugim materijalnim stvarima a mi se kao hipnotisani  držimo materijalnih stvari. Ne ulazimo unutar sebe. Ne gledamo u sebe ne tražimo naše transformacije. To je ogromna greška. Tako nikada nećemo pronaći sebe. Indonežani, na primer,  imaju poseban odnos prema parama – nisu im važne u toj meri kao nama.

 O Šta čovek mora da zna ili da ima u sebi da bi mogao da uživa? Da li ti umeš da uživaš?

– Da bi mogao da uživa čovek treba samo da poželi da uživa i da se posveti toj želji i svojim fokusom je materijalizuje.

Rekao mi je odavno moj divni učitelj: „Postoji magija na zemlji koja je data ljudima i ovako se koristi: spajanjem misli, reči i delom”.

Kada naša namera prodje kroz ova tri alata, univerzum se pokreće i ispunjava želju. To su principi kreacije u univerzumu, zato je bitno posmatrati šta se dešava u mislima i ako se ne bavimo tim sadržajem onda se događa haos u glavi, svakakvog smeća ima u misaonom polju. Bitno je birati sta ćemo živeti.

 O Kako gledaš na dobro i zlo?

– Ne vidim stvarnost kroz najbolje i najgore. Sve je tu sa svojim razlogom. Treba uzeti ljude kao ogledala, ogledati se koliko je potrebno, a onda od ogledala napraviti prozore u druge kosmose, tako ćemo se najbolje pobrinuti o zlu. Ne brinem se za zlo, neka ga, i ono ima svoju misiju, kao i sve ostalo.

  Dijana Dimitrovska

slikanje listova po telu

  Suština

 – U životu, najbitnija je suština stvari. Biti u suštini, živeti u suštini, osetiti suštinu. Video sam mnoge ljude koji sede u meditativnom položaju a ne meditiraju. Video sam i keramičara koji duboko meditira dok lepi pločice.

  Oživljava stare stvari

  Beogradski slikar Miroslav Kosmos Dukić ima  neverovatnu sposbnost: ume da oživi stare stvari. U njegovim rukama odbačene i otrcane stvari postaju umetnički predmeti. Iznošena jakna odjednom je kraljevski otmena. Farmerice za bacanje oslikane postajanom bojom sada zrače originalnošću.

– Sinula mi je ideja da stare stvari ne odbacujem, već da ih oslikam, da im potpuno promenim suštinu – kaže Miroslav Kosmos Dukić.- To su obično stvari do kojima je nekome veoma, veoma stalo i silno se obraduju kada ih dobiju natarag doterane i oslikane.

Tihovanje

Dok smo živeli na Javi, Ana i ja, proveli smo dva meseca u tihovanju. Rezultati su bili očaravajući: Posle izvesnog vremena mogli smo da pratimo misli i da  posmatramo kako i odakle dolaze. Bilo nam je divno. Za to vreme ona je svirala, a ja sam slikao. Ponekad smo znali ko šta misli. Ja poželim čašu vode, ona je donese. Tada sam shvatio da naše misli nama uopšte ne pripadaju. One su nezavisan entitet od nas. Dolaze nam sa strane.

Biljke

 Svaka biljka na planeti ima svoju misiju, koju moramo da otkrijemo. Biljke nam daju hranu i lek, i radost za sva čula. Malo smo zastranili u odnosu na prirodu, gurnuli smo je u ćoše, odbacili kao nepotrebnu stvar i u tome samo mi gubimo. Kada počnemo previše da gubimo, vratićemo joj se celim bićem i biće to veličanstveno.   

Vidi još:Srećan na talasima