Ima Đuro Lubarda u svojim slikama nešto sasvim „lubardovsko“. Možda boju, možda prozračnost, možda neki pokret, ili je to neka misao koja ga vezuje i povezuje, baš kao i geni, sa njegovim slavnim stricem Petrom Lubardom. Vuče ga neka nevidiljiva sila da označi to zajedništvo i u isto vreme posebnost.
-To je boja, mislim da u familiji svi tragamo zapravo za “tom” crvenom, za svim nijansama crvene, strastvene i moćne – reći će nam u razgovoru koji smo vodili u njegovom crnogorskom ateljeu u Herceg Novom, gde boravi kada nije u Kanadi.
oKoliko je Petar Lubarda uticao na vas u umetničkom smislu?
-U umtničkom smislu nije. Ja sam detinjstvo proveo u Beogradu, na Obilićevom vencu a onda smo se preselili u Goražde. Ali je moje detinjstvo, ipak, na jedan naćin vezano za njega. Sećam se kako sam ulazio u njegov atelje i atelje Čelebonovića…U meni je ostalo sećanje na te dane. Kad sam odrastao mislio sam da ću studirati arhitekturu, ali sam se ipak opredelio za likovnu umetnost. Stric i ja smo imali neke druge vrste kontakata i niti.
oKoje kontakte?
– Muzičke. Ja sam svirao trombom a on je obožavao džez. Kada sam nekih davnih godina bio na Amstrongovom koncertu u Beogradu, Petar mi je kupio za prvi koncert pile, za drugi-kartu. Ja kažem u razgovoru posle koncerta, kako je Luj improvizovao jednu deonicu, na šta mi stric Petar kaže: Improvizovao?! On nadograđuje melodiju. Improvizacija je nadogradnja, kreacija. To je ta konekcija sa svemirom i stvaralaštvom.
O Da li je bilo lakše ranije biti slikar ili danas?
-Uvek je teško bilo biti slikar. Umetnost je uvek zavisila od pojedinca. Od prodavca slika ili od galeriste. Danas od političara. A to nije dobro da od pojedinca zavisi umetnost.
U slikarstvu više nema mecena, to su uglavnom političke odluke. Tu se pojavljuje kič, stravičan kič, kao što u književnosti caruje šund. Mi smo u apsolutnom civilizacijskom sunovratu. Najbolji pokazatelj sunovrata je turbo koji će potpuno uništiti ljudsko biće i oštetiti mu sluh i vid i ukus.
oU čijim slikama uživate?
-Voleo sam El Greka, niko po meni ne naslika ruku kao što je on naslika. Kada posmatram Pikasa od detinjstva do kraja, shvatam da je pravi bard.
O Da li odmah prepoznate dobru sliku?
-Da. Najbolji pokazatelj da je nešto dobro jeste trenutak koji vas zaustavi pred slikom i odvuče, da ne kažem uvuče u ram. Umetnost je kada intimno čovek doživi neku lepotu. I ta procena je po meni, najverodostojnija.
O Da li običan čovek može da prepozna umetničko delo?
– Malo je ljudi koji mogu da prepoznaju pravu umetnost. Ljudi koji su studirali istoriju umetnosti proizveli su sebe u likovne kritičare. Mi smo se školovali da učimo decu a ne da procenjujemo umetnička dela. Dosta toga nakaradnog je nasleđeno od tih kvazi likovnih kritičara. Jedan moj prijatelj novinar pisao je svojevremeno o džezu i naveo sinkope. Ja ga pitam, znaš li šta je sinkopa, uopšte? Nije znao, naravno. Muzički nepismen je pisao kritiku džeza. Ne kažem da kritiku ne mogu da pišu svi, ali piši i pričaj svojim jezikom o tome šta se tebi dopada.
O Živite u Kanadi,u Herceg Novom, ima vas u Beogradu, Sarajevu…?
– Jesam svetski putnik ali nisam svetski slikar. Volim da kažem da sam sreski slikar. Nije ni Petar svetski slikar jer nije ni ušao u antologije svetskog slikarstva. Kada je Džonson trebalo da ga obradi kao slikara frontalno su bili neki pojedinci i institucije protiv toga i da ne bi rizikovali da im se ne prodaje knjiga, oni ga ne uvrste.
Drugo, nijedan čovek nije svetski, Pikaso je poznat u svetu ali nije svetski. On je Španac. Francuska se nikada nije bunila i rekla, pa Pikaso je 70 godina živeo u Francuskoj, on je Francuz.
O Srbija i Crna Gora su bile nepravedne prema Petru Lubardi?
– Vidite mog đeda ovde na slici. Njega je likvidirao Tempo. Bez srama ga je posle protežirao, pa pokupio njegove slike, pa ih posle poklanjao. Bratsveniku je naredio da mom đedu iščupa brk. Znate li šta znači iščupati Crnogorcu brk!? Moj đed je bio na Tarabošu ( Bitka za Skadar 1912). Onda su Petra izbacili sa akademije, nije je on dobrovoljno napustio, živeo je skromno a kad je umro, nestala je istorija bolesti…Mnogo se nepravde skupilo oko naše familije.
O Kako se nepavde ispravljaju?
-Ne možemo ispraviti nepravdu. Pogledajte, nismo bili sposobni da shvatimo ni veličinu Nikole Tesle. Najbolju knjigu o Nikoli Tesli su napravili Amerikanci. A sada ga kod nas nema u literaturi, ne posvećujemo mu nijedan čas. Tako se mi odnosimo prema vrednostima.
oKako se boriti protiv toga?
-Obrazovanjem. Škola je otišla u sunovarat i zato smo ovde. Danas nemate filozofiju, logiku, osnovne predmete koji trebaju da razvijaju ljudsku misao. Nema kriterijuma. Pogledajte šta je važno. Majka ćerki od 18 godina ugradila sise! Ili kad se beba rodi roditelj će reći muško ili žensko. U kom smo mi to svetu!? Posvađani smo s Bogom i s prirodom i moramo to promeniti. Tako ćemo sve ispraviti. Renesansa će doći, ali će se ljudski rod načekati.
BILO je vreme kada su reči bile zlokobnije od oružja. U zanosu narodnooslobodilačke borbe, dok se još slegao dim od partizanskog oslobađanja, odvodile su u nepoznato svakog koga su i ovlaš dotakle. Kvalifikacije. “Sluga okupatora”, „narodni neprijatelj”, ”denuncijant”. Najviše duša uzele su 1944. godine. Bila je to godina komunističke inkvizicije. Godina koja je odnela srpske očeve. Pesnici su je nazvali godina crvenog klanja.
– Nije u pitanju čak ni čitava godina, precizira Prijezda Popović, sin jednog tako otetog oca. – Pogrom se odigrao u samo 40 dana. Poslednjih dana oktobra i novembra 1944. Ti dani progutali su hiljade ljudi. Tada se odigrao konačni obračun sa klasnim neprijateljem. Ne sa neprijateljem države i naroda! Jer NOB je bio – žao mi je što to danas niko neće da kaže – klasna revolucija protiv klasnog neprijatelja za osvajanje vlasti! Tačno je: partizani su se hrabro borili protiv Nemaca i dali su velike žrtve, ali to za komuniste nije bilo važno. Suština je bila osvojiti vlast, a time i imovinu klasnog neporijatelja. U jednom takvom crvenom danu ili noći, nestao je i jedan od najboljih srpskih slikara između dva rata, dekan Tehničkog fakulteta, učesnik oslobodilačkih ratova od 1912. do 1918. godine, potpukovnik Vojske Kraljevine Srbije u rezervi – Branko Popović. Otac koga su odnele kvalifikacije. Dnevna štampa samo je izvestila da su “streljani narodni neprijatelji”. Njih 105. Među njima i Branko Popović. Nije im suđeno, nije utvrđivana krivica, nisu imali pravo da se brane. Sinovi Branka Popovića, Simeon, Prijezda i Borivoje i danas vode bitku da se ispravi nepravda i vrati dostojanstvo imenu njihovog oca. Nije sarađivao sa Nemcima, spasavao je studente od okupatorskog progona, voleo je svoju domovinu, gajio iskreno jugoslovenstvo. Uvereni su da ga je u nepoznato odvela sujeta i mržnja jednog velikog slikara, a malog čoveka. Oni pamte.
Bio je blistav dan, 20. oktobar 1944. Partizani su ušli u Beograd, radost i sunce preplavili su ulice. Branko Popović uzeo je pogaču i rakiju. Poveo je i sinove da dočekaju partizane. Kada se vratio kući – došli su po njega.
Partizanska trojka. Uhapsili su ga bez obrazloženja. Brzo, u mučnoj tišini. Supruga Divna stigla je samo da mu kaže: „Umi zimski kaput, hladno je.“ „Vratiću se brzo, ne treba mi“, rekao je. Nikad se nije vratio. Samo nekoliko dana posle njegovog hapšenja, u kuću Popovića došao je, tada, slavni ratni slikar Đorđe Andrejević Kun. Popović mu je često organizovao izložbe i pomagao da proda svoje slike. Bili su prijatelji. U jednom trenutku, pri kraju večere, pitao je Brankovu suprugu. „Gospođa Divna, hoćete li, molim vas, da mi izdate Brankov atelje.“ „Pobogu, Đorđe, pa, Branko je još živ“, odgovorila je zaprepašćeno. – Kun se tada strašno zbunio, prebledeo. Sugurno je znao da naš otac nije živ. Toliko je želeo da se dočepa našeg stana i ateljea, da se demaskirao – kaže Prijezda Popović. Već 27. novembra porodica Popović pročitala je da je Branko streljan kao narodni neprijatelj. Na tugu porodice navalila se nova nevolja. Izopštenost. – Sećam se, naša majka dolazila je kući sa suzama u očima. Nije mi se javila ova. Ona mi je okrenula glavu. Izbegavali su nas prijatelji, a na kraju su nas ostavili i rođaci. Bili smo prezreni i omraženi.
VRAĆANJE ČASTI – NE postoje nikakvi dokazi, izjave svedoka ili bilo kakav dokument kojim se utvrđuje krivica Branka Popovića. Zvanično, to je potvrdilo pismenim odgovorom Republičko javno tužilaštvo još 1993. godine – kaže Prijezda Popović. – Niti mu se sudilo, niti ima presude. Čekamo pravdu: vraćanje dostojanstva i časti njegovom imenu. Čim je donesen Zakon o rehabilitaciji, sinovi Branka Popovića podneli su Okružnom sudu u Beogradu, u junu prošle godine, zahtev da se rehabilituje njihov otac. Kao i ostali čekaju rešenje.
Nije prošlo mnogo, a u samotnu kuću Popovića, u Knez Mihailovoj 24, stigla je nova partizanska patrola. Doneli su rešenje o konfiskaciji stana, zapravo zgrade. Popovići su morali da se isele u roku od tri dana. – To nas je dotuklo. Sećam se, ulazili smo noću, krišom i krali sopstvene stvari. A za to delo bila je propisana smrtna kazna. Kada su istekla tri dana izbacili su nas sa tri kofera na ulicu. Izgubljeni, očajni, uplašeni. Kuda sada? Setili smo se strine. Kod nje smo preživeli te teške dane. A zamislite ko se uselio u taj naš stan?! Đorđe Andrejević Kun! Slavni ratni slikar spavao je u krevetu Popovića, pokrivao se njihovom posteljinom, jeo iz njihovog pribora, živeo svoj život na pepelu tuđeg i – nije mu bilo žao. Nije ga mučila savest. Jednom prilikom pozvao je u svoj novi stan sve tada ugledne slikare, među njima i Mihajla Petrovića, koji je ovo ispričao. U trpezariji, za velikim stolom od mahagonija, za kojim je sedela slikarska elita, Titov glasoviti slikar izrekao je zdravicu: „Ovo je servis Branka Popovića, a ovo su njegove čaše. Pijte iz čaša Branka Popovića!“ Bila je čemerna tišina. I u njoj reski zvuk čaša Branka Popovića.
Vaso Nikčević ne mari mnogo za tu sivu, vlažnu, decembarska noć, koja je obavila njegov atelje u mestu Podličak, nadomak Budve. Unutra je toplo, unutra je večita svetlost i radost leta. Čine ga nežne, čudesne boje i originalna misao kjoja isijava sa njegovih slika. Neke završene, neke započete. Ali kakve god da su, oseti se radost stvaranja, igra čiste misli i pokreta boja.
Boje se kreću,nose magiju i – simboliku i ostaju kao tajna zapećaćene u sećanju.
-Boja je čudo – kaže Vaso Nikčević, po rođenju Nikšićanin, po duhu Beograđanin( diplomirao 1992. u klasi profesora Živojina Turinskog), a po opredeljenju poslednjih godina – Budvanin, ispijajući čisto belo vino. – Retko ko može svesno da percipira boje. One imaju nezavistan život, ulaze u nas i osvajaju nas i onda kada mi toga nismo svesni. Recimo, koliko puta se svima nama desi da na hladnoj, sivoj podlozi betona ugledamo crveni komad papir i , iz nekog nepoznatog razloga želimo da ga podignemo. Ili, sećam se, dok sam studirao u Beogradu, sa balkona Rajićeve ulice gledam ljude u mimohodu Knez Mihailovom i sivilo na njima. Sve uniformisano, iste, stroge boje, mahom tamne. Podsećaju na neko mračnu stonogu, a onda, odjednom, pojavi se među njima neka lujka, u najpozitivnijem smislu te reči, odevena u boje koje odskaču, koje su njen bunt i potreba da bude drugačija. To me veselilo.
Majstor boja i simbolike tragao je dugo za ovim originalnim izrazom. Seća se, tehniku koja nema ime, izmislio je u vreme bomardovanja Srbije. Tada je živeo u Beogradu , u nemaštini kada se nije imalo dovoljno za uljane boje.
– U to vreme oslobađao sam se figurativnog slikarstva, nisam želeo da me ograničava forma i ušao sam u svet apstrakcije koja je – racionalna. Pomešao sam drvofiks i mermernu prašinu, u koju sam dodavao pigmente, i onda nanosio na platna. Tolko mi se dopala ova tehnika, da sam potpuno zanemario ostale. Našao sam svoj izraz, i uronio u svet simbola koji ne ograničava ni u boji, ni u oblicima. Ispostavilo se da sam tako na platnu dobio dve dimenzije. Imao sam svet boja ali sam mogao dletom da obrađujem te debele slojeve materije. To su dva izraza, slikarstvo i skulptura, spojeni u jedno! Otada, do danas samo to radim. Tražim i ispisujem simbole boja i oblika. Ali ih ne dešifrujem, jer, kao što kaže Jung: ima simbola koje kad dešifrujete prestanu da budu simboli.
Simbolika je potpuno obuzela Nikčevića. Traži je i nalazi u bojama, oblicima i – slovima. Na mnogim njegovim platnima su slova: „ s“ i „v“ ,okrenuta, ukrštena, postavljena u splet boja sa različitim tumačenjem . Na crtežima, predložcima ѕa sliku, jednostavne linije, gotovo dečje.
Umetnici pronalaze svoj stil na kraju, kada sve nauče i isprobaju- kaže.- E, onda je moguće tragati i pronalaziti. Svaki slkar mora da ima razvojni put. To znači da savlada, na akademiji ili u praksi,a najbolje i na jednom i u drugom, sve što je potrebno umetniku da to bude.Jednostavno, mora da izuči zanat. Posle je sve lako. Može da se traga za stilom i da se prate misli.Ali ne podržavam nove pravce, recimo, instalacije i performanse, koji se prikazuju u vidu slikarstva. Nisam protiv takvog izraza, ali to treba da nađe svoje mesto, na primer, u scenskoj umetnost. Ne u slikarstvu, jer to nije.
Današnje generacije, zahvaljujući pojedinim profesorima, prosto preskaču po nekoliko stepenka i posle akademije, zamera Nikčević, odmah krenu na instalacije, misle da postaju veliki, da sve znaju, idu napred, a nisu savladali osnovno.
– To je greška,velika i pitanje je da li je popravljiva – kaže Nikčević- jer se ti mladi slikari, uz pomoć profesora guraju u instalacije i ostaju nezavršeni, neoblikovani, nepotpuni slikari. Svako može i treba da traži svoj izraz i stil, al zna se kada. I , ako ide pravim putem, ne preskačući etape u učenju, sigurno će ga pronaći.
Vaso Nikčević razmišlja jednostavno, jasno, blakonaklono prema svemu. Tako živi, a tako i slika. Iako njegov izraz spada u apstrakciju njeogova razmišljanja na platnu su razumljiva, svako može da ih „čita“ na svoj način. To su razmišljanja koja podstiču boje. Veliko umeće slaganja boja.
– Nikada nisam razumeo likovne kritičare koji u suštini ispričaju nešto što ne može svako da prepozna. Jedno je teorija, a drugo je praksa. Mislim da su najbolji kritičari oni koji su ujedno i slikari- kaže dok mazi jedno malo, sivo, umiljato mače. Vaso voli mačke, i u svom stanu i ataljeu u Budvi, koji ima prekrasan pogled na pučinu, ima ih…
– Ne znam ni sam. Nisam brojao. Drage ličnosti se ne broje. A one su ličnosti, svaka sa svojim karakterom je prpoznatljiva. Najlepša je ona plava, ima jedinstvenu boju, najtrpeljiviji je onaj žuti mačak, njega okrećem naglavačke i on ćuti, ovi mali su prgavi i divlji. Ona sa tri boje je ženka.
Vaso voli mačke, ali ih ne slika. Mada, ko zna, možda na njegovim platnima ima simbola vezanih za ove korisne i samosvojne životinje.
Često se dešava Vasu Nikčeviću da u potrazi za izgubljenim simbolima samo tokom jutra iscrta četrdesetak simbola i skica i – ništa, ne nađe onaj odjek, putokaz, otkriće, a onda, odjednom, zakači se za neki detalj i on počne da poprima energiju. Da raste i živi na platnu sam za sebe,kao živo biće koje se svakom prikazuje na drugačiji način, jedinstveno u veličanstvenoj harmoniji boja i obrisa i različito za svakog posmatrača. Jedno platno – hiljadu pogleda. Tako žive dela Vasa Nikčevića, slikara magičnih predela simbolike.
Mladost je zaposela platna beogradskog slikara Nebojše Đuranovića zauvek nastanivši tamo putene usne jedrih devojaka i njihove blistave poglede rasterećene primisli na materijalnosti, na prolaznost, na vreme. Ali te zavodljive žene čija lepota i mladost izaziva nespokoj, divljenje i istovremeno ukazuje na našu neprivlačnost, nisu puki modeli, manekenke, lepotice bez duha.
-One su pre svega ličnosti – kaže Nebojša Đuranović dok pokazuje izložene slike u galeriji RTS gde mu se upravo završila izložba. – One nisu prazne lepotice, iz kojih diše mladost , kako je najčešće naša uteha kada razmišljamo o lepim ženama. Ne, nisu lepe žene po pravilu prazne. Ili ne treba generalizovati, naravno. Slikam njihove sudbine i pokušavam da ih prikažem kroz njihovu lepu spoljašnost.
O Da li je mladost po samoj svojoj suštini lepa ili je zavodljiva zbog svoje prolaznosti?
-Dok traje mladost, ne umemo da je cenimo. Tako je sa svim stvarima. Kad prođe, počnemo da je obožavamo. Vreme izgleda daje mladosti vrednosni sud. Sagledavamo je sa distance, kao istoriju. Teško je reći šta je istina, ja mislim da je mladost zavodljiva zbog prolaznosti. Da je moladost večna, ne bi bila tako lepa.
O Da li bi voleo da si večito mlad?
-Ne. Čovek nosi mladost i vitalnost u sebi onoliko koliko je predviđeno i to bi bilo protiv božje volje. Biti večito mlad je prokletstvo. Divno je to prikazao Oskar Vajld.
O Zato svi ljudi žele da ostave traga iza sebe, da nekim ljudima koji će doći iza njih pokažu da su nekada živeli, radili i eto, baš tu stvar napravili?
-Mislim da je to potreba koja živi u suštini svakog čoveka. Potreba da ostavi nešto iza sebe. Decu, platno, knjigu, zamak, bilo šta…Svako ima tu potrebu ali nema iste mogućnosti. Možda je ta potreba prostekla iz iskonskog straha od smrti. Od telesne smrti i od duhovne smrti. Ko zna?
O Da li se prolaznost pobeđuje kvalitetom?
-Apsolutno… Zato svaki umetnik teži da ostavi kvalitetno delo koje će trajati posle njega i koga će, ako ga baš ne otkriju za života, otkrivati nove generacije ljudi.
O Samo mali broj umetnika doživi slavu za života? Zato je to tako?
-Danas je možda malo drugačije nego što je nekada, u vreme slavnih slikara bilo. Nekada se živelo polako, vesti su sporo pristizale i odlazile, životni tempo je bio sporiji…Danas se putuje mnogo. Van Gog je promenio par mesta u svom životu i par sela…Sa današnjeg stanovišta nije mrdnuo dalje od Pariza i Provanse. A video je – daleko. A i nestalo je boemštine. Ona je nekada bila dobar putokaz ka slavi. Nema je jednostavno više? Danas ćete slikara jedva prepoznati, ne razlikuje se od bankara. Nekada su išli neobrijani, pocepani, prljavi, bili su neobuzdani, svoji, čudni, drugačiji, otkačeni…Neki su ludilo nosili na sebi, danas u sebi. Ja lično mislim da to ludilo treba sprovoditi kanalima u kreativnost, ali ne može to svako. Takože, nekada su slikari mnogo pili, naravno, ne može se raditi i biti ceo dan u kafani , anestezirati se i podsticati stimulansima kreativnost. Ne ide to. Boemština je neka vrsta kontemplacije.
O Da li se vidi kada neko pošteno i iskreno radi neki posao?
-Da, u slikarstvu se vidi. Pa i u drugim umetnostima. Svuda u životu se vidi. Klasično obrazovanje je najozbiljniji oblik edukacije i ono moze da se suprostavi neistinama u slikarstvu. Ja sam završio grafiku i mogu time da se bavim. Izabrao sam svoj izbor. Ja želim da budem iskren najpre prema sebi, a samim tim i prema drugima. Tako je sve nastalo oko mene. Najpre je nastalo u meni a onda oko mene.
O Kako da znamo da prepoznamo tu iskrenost i istinost u nečemu?
-Postoje načini… Na primer, kada vidite da neko koristi opšta mesta i poštapalice, to je sakrivanje i to znači da taj umetnik beži od suštine i konrektnog u opšte, bezlično i višeznačno i razvodnjeno. To je, našalost, veština koja je našla primenu samo u politici i ,,pali,, hiljadama godina.
o Zašto ne želimo da budemo niko i ništa. Zar nema nekog šarma u tome biti beznačajan?
-Mi nismo svesni da li smo niko i ništa. Mi ne znamo zapravo ko smo. Nas tek vreme potvrđuje. Sve vreme potvrđuje. Ono je večiti sudija i ono vaga i meri i daje sud. Ne može da se živi bez nekog ostvarenja. U bilo čemu, čovek mora da radi a ako već radi onda mora da teži nečemu, na primer, da teži kaa tome da to što radi bude najbolje. I to je to, on to i radi, teži da ostavi pečat, trag, sebe… da se potrudi, ne želi da bude beznačajan. Ako slikar napravi i jednu jedinu vrhunsku sliku, on je dotakao nebo. Uradio je vrhunsku stvar.
O Zašto umetnost ne može da se odigrava unutar sebe same i za sebe, nego traži potvrdu kritičara, javnosti?
-Pa ona je namenjena ljudima, pa zbog toga i traži potvrdu ljudi. Da nema ljudi , niko ne bi konstatovao umetnost. To je generalno, a kada gledamo od opšteg ka pojedinačnom principu, ima ljudi koji ne daju pet para za kritičare i javnost. Ali njih je jako, jako malo. Ali, nažalost, takvi ljudi ne žele da postanu poznati, ništa ne urade i jednostavno nestanu…Nema ih.
O Ali ostane delo iza njih ako su imali kvalitet?
-Da,ako su su imali kvalitet. Za takve ljude popularnost ne znači mnogo. Za slikara iz 17.veka, na primer, biti popularan je bila krajnje relativna stvar. On nije bio ne znam kako popularan. Za njega znaju u kraju, kvartu, ili gradu, ali ne planetarno. On treba da čeka svoje vreme. I treba da izdrži sve te udarce. A oni su starašni, nekada i smrtonosni.
O Da li je u redu da se umetnik ponizi zbog onoga što stvara?
-Svi hrišćanski svetitelji, počev od Franje Asiškog ponižavali su se zbog vere. Da,mislim da umetnik može da se ponizi zbog višeg cilja. Ako ima ideal, onda može to sebi da dozvoli, jer je njegov cilj uzvišen.
O Ali, zar se neće onda uprljati, oštetiti svoju dušu?
– Ako je u ime višeg cilja, onda neće. Ako je u ime materijalnih vrednosti, niskih strasti, lažnih normi, etike, onda hoće. Ako laže, onda se čovek nepovratno ošteti. On počne da gomila u sebi nezadovoljstvo i neku frustraciju i nije mu jasno zašto je stalno nervozan i nespokojan i zašto stalno gori neka vatra u njemu. Može da se pojavi bolest zvana neostvarenost i onda je taj nesrećnik u velikim problemima.
O U tom slučaju treba ostati čist pred samim sobom?
-Ja ne slikam ni za policu, ni za ukras, ne slikam da bih se nekome svideo. Slikam za sebe.
o Do koje mere stvaralac može da pravi kompromise?
-Sve na svetu što postoji prožimaju kompromisi. Nase porodice, društvo, mladost, poslovi, život u prirodi, priroda i mi, sve, baš sve splet je neverovatnih kompromisa. Stvaralac može da pravi kompromise. Pitanje je samo, kao i sve u životu, do koje granice. Treba naći tu liniju do koje ne oštećujemo našu ličnost i naš karakter.
O Ponekad se stiče utisak da je umetnost precenjena?
-Tu sad stupamo na tlo teorije umetnosti. I ima teorija i teorija. Po jednoj, sve je umetnost danas. I prazna soba, i polomljena flaša, i hiperealizam, i sve. Umetnost je opšte mesto. Kada je tamo neke 1922. godine išla preko granice, u Ameriku, apstraktna skulptura ptice velikog rumunskog umetnika Konstantina Brankuzija, carinik kaže : „ Ja ne znam šta da napišem. Meni ovo ne liči na pticu.“ Pitanje je to. Ako uporedite jednu sliku Van Goga koja košta milione i jedan fudbalski transfer, onda nije mnogo precenjena umetnost. Slika je bar predmet koji ostaje za sva vremena.
o Da imate para, koju biste sliku voleli da imate samo za sebe i da je gledate samo vi?
-Nisam kolekcionar, nemam taj ugao gledanja. Ja mislim da je slika za gledanje i da treba da je vidi što više ljudi. Ne treba da čami u sefu. Ali, kada bih se baš natertao da razmišljam u tom pravcu, onda bih voleo jednog malog Rubensa ili Rembranta.
O Kada razmišljaš o civilizaciji, šta vidiš ispred?
-Vidim razvitak tehnologije. Vidim kako buljimo u ekrane, kako se udaljavamo od same naše suštine, vidim kako nam neko ili neki progami govore šta da radimo, šta da obučemo, kako da se ponašamo…Ne znam koji će i ne znam uopšte da li će čovek imati odgovor na tehnološku revoluciju. Ja radim u ateljeu, radim sa bojama i platnima i nekim sastojcima koja su u upotrebi od kad postoji umetnost, od onih pećinskih crteža u Altamiri. Povlašćen sam zbog toga.
O Ako se umetnost tumači kao stanje duha onoga koji stvara, vaša bi trebalo da je nežna?
-Moguće…Volim nežnost.
O Šta da neko sada kaže, Nebojša, sada ću ti uzeti ime i bićeš potpuni anonimus…Da li bi nastavio da slikaš istim žarom?
-Da, nastavio bih. Nisam se opredelio za slikarstvo da bih bio popularan i poznat i da bih hranio svoj ego. Kada bi svi hrlili put slave, bilo bi velika gužva na tom putu. A na kraju, svako zasluži ili ne zasluži nešto. Ja u to duboko verujem. Svako plaća svoju cenu. Kad tad.
Miroslav Kosmos Dukić zna tajne batika. Zbog toga njegova platna dišu, boje i oblici nestaju i pojavljuju se i sam pokret izbija iz statične materije. Zna i da svira na čudnim instrumentima Dalekog Istoka, jer je prateći tada svoju devojku, danas suprugu Anu Stojičić koja je dobila stipendiju indonežanske Vlade, i sam živeo tamo. Proveo je Miroslav Kosm Đukić godinu i po dana u Indoneziji, na ostrvu Javi, u selu Jogjakarta, na obronku Merapi vulkana. Tamo je izučavao tehniku slikanja prirodnim bojama ( batika), a Ana muziku.
– U Indoneziji smo naučili mnogo neobičnih stvari – kaže Miroslav Kosmos Đukić. – Ja sam naučio da sviram sape, to je njihova tradicionalna gitarica, napravio sam svoj prvi didžididu koji mi je služio mahom za meditaciju. Naučio sam da strah od vulkana doživljavamo kao energiju. Naučili smo da slušamo okean, prirodu i, naravno, sebe, pošto smo proveli dva meseca u tihovanju.
OŽIVLJAVA STVARI
Beogradski slikar Miroslav Kosmos Dukić ima neverovatnu sposbnost: ume da oživi stare stvari. U njegovim rukama odbačene i otrcane stvari postaju umetnički predmeti. Iznošena jakna odjednom je kraljevski otmena. Farmerice za bacanje oslikane postajanom bojom sada zrače originalnošću.- Sinula mi je ideja da stare stvari ne odbacujem, već da ih oslikam, da im potpuno promenim suštinu – kaže Miroslav Kosmos Dukić.- To su obično stvari do kojima je nekome veoma, veoma stalo i silno se obraduju kada ih dobiju natarag doterane i oslikane.
O Da li je teško ćutati i slušati sebe ?
– Ne, zadivljujuće je jer čuješ sebe kakvog nikada nisi čuo. Čuješ i druge kakvim ih nikada nisi čuo.
O Naučio si da tetoviraš lišće po telu?
– Da, dok smo bili na Javi, otišao sam u mesto gde je najveća magija. To je pleme Dajak ( Dayak) čiji su pripadnici animisti, veruju u duh prirode. Slikanje predstava prirode na koži za njih je najsvetiji ritual koji traje, u proseku, po 12 sati. I sve to vreme sviraju na neobičnim instrumentima za čiji zvuk veruju da te vodi na mesto gde možeš da doživiš transformaciju. Na kraju se dobija vizuleni dokaz da si bio na tom putu i da si prolazio kroz kapije transformacije.
O Zašto je indonežanska umetnost posebna?
– Ego Indonežana nije isti kao kod nas. Oni svoj ego koriste da bi izrazili umetnost. Mi ego koristimo da bismo izrazili sebe. Indonežani kroz umetnost slave stvarnost. Tamo sam video najobičnije ljude u nekom selu, koji su se bavili običnim kućnim poslovima, a onda bi se odjednom transformisali i počeli da rade neverovatne stvari: da stvaraju fantastičnu umetnost. Ili bi radili batika, ili fenomenalne duboreze, ili bi počeli da igraju, unoseći se svim srcem u ples. Imao sam osećaj da sve što rade, rade iz dubine duše.
O Deluju kao veseli narod?
– Rekao bih da oni nemaju potrebu da glume veselje, jer uživaju i žive bukvalno u raju. Oni su svesni lepote i blagodeti svog podneblja. Imaju uvek sunca, vedri su, tamo nema zime, nema depresije, mogu da spavaju u kući napravljenoj od tri cigle i bambusa, imaju hrane u izobilju, a to znači da nikada ne mogu biti gladni. Oni su, jednostavno, uzemljeni. Žive od prirode i obožavaju prirodu.
o Da li bi voleo da se vratiš na Javu?
– Voleo bih. Pre svega da bih pronikao u sve tajne batika. To je neverovatna procedura. Indonežani koji su izmislili tehniku batika, stavljaju obične biljne smesei z kojih tek kasnije nastaje neka boja. Na primer, iz smese braon boje, posle nekoliko sati, rodi se plava. Oni nemaju u vizuelnom smislu, plavu, crvenu, žutu, već samo hemijsku reakciju iz koje nastaje boja. Niko ne zna šta će na kraju ispasti. Batika je magična forma umetničkog izražavanja i zbog toga što treba vremena za rađanje slike. Kao da nekog iznad nas pravi tu sliku. Zato želim da saznam sve tajne batika.
SUŠTINA
– U životu, najbitnija je suština stvari. Biti u suštini, živeti u suštini, osetiti suštinu. Video sam mnoge ljude koji sede u meditativnom položaju a ne meditiraju. Video sam i keramičara koji duboko meditira dok lepi pločice.
O Bio si i na Nepalu? Da li je tamo na delu iskrena filozofija života ili se i to komercijalizovalo?
– Mislim da se nije komercijalizovalo, jer je njihov odnos prema parama specifičan. Jedinstven. Njima novac ne znači toliko kao nama. Mi koji dodjemo sa strane možemo samo da učimo i da pokušamo da pronađemo ono do čega su oni vreć došli. Mislim da veruju u svoj način života i da uticaji sa strane to ne mogu da promene. Društvo nije iskvareno i izvitopereno površnim vrednostima. Nepal je otvoren grad za sve. U potragu za raznim stvarima tamo se mogu videti pripadnici svih naroda na svetu. Svi oni tragaju za mudrošću, mirom, tajnom, ili lepim prizorima. Ali, treba imati na umu, koje smo pitanje postavili – takav odgovor dobijamo.
O Kakva je tvoj doživljaj Nepala?
– Ovde sam odrastao na ulici, radeći grafite, sa čvrstim uverenjem da postoji istinska, čista ljubav. Tamo sam to i video i pronašao. Nepal je za mene bio kao da sam uskočio u okean. Njihova vera nije apstraktna. Vi možete na ulici da pitate mudraca i da vam on objasni kako je došao do konkretnih stvarnih u životu. Do sreće, zadovoljstva, mira u srcu, na primer.
O Zašto su putovanja važna?
– Blago putovanja nije način kako da bolje vidite svet, nego kako da vidite stvarnost iz nove perspektive. Tako se dobija oštrina slike. Transparentne stvari postaju nevidljive, a stvarne stvari su još stvarnije.
MISIJA Svaka biljka na planeti ima svoju misiju, koju moramo da otkrijemo. Biljke nam daju hranu i lek, i radost za sva čula. Malo smo zastranili u odnosu na prirodu, gurnuli smo je u ćoše, odbacili kao nepotrebnu stvar i u tome samo mi gubimo. Kada počnemo previše da gubimo, vratićemo joj se celim bićem i biće to veličanstveno.
o Grafiti su ti bili prvi stepenik „ ka nebu” batika – umeća slaganja boja i oblika?
– Uživao sam radeći grafite. Bio sma toliko navučen da sam 13 godina samo to radio. Tu nema kontrole. To je beskrajan prostor ideja i slobode. Svaka površina je tvoja. Ceo grad je tvoj. Moja energija je u zidovima Beograda i Podgorice gde sam radio tri godine. Toliko sam bio u grafitima da uopšte nisam znao šta je linija. Kada sam napravio prvu sliku bio sam zbujen jer sam morao da otkrivam linije. U tom trenutku sam imao osećaj kreiram svoj život.
O U šta veruješ?
– Verujem da sve mogu. Verujem da umem da materijalizujem ono što mi je uglavi. Na primer, želelo sam da idem u Barselonu. Tog leta prodavao sam slike u Rovinju. Ipak, nisam imao dovoljno para za kartu. Dogodi se da baš u jeku te moje želje, dođe jedna žena koju sam poznavao tek 15 dana i donese mi povratnu kartu za Barselonu. Onda, jednoga dana, dok sam bio u Barseloni, pomislim kako me je grad obuzeo, zagrlio me kao majka, oduševim se i poželim cigaretu iako sam nepušač. Odem do česme da se napijem vode, misleći sve vreme na to, kad tamo, česma ne radi ali pored, neko ostavio otvorenu kutiju cigareta „marlboro”. Baš za mene. Ili, pravim slike ispred Pikasovog muzeja gde ulaz košta 25 evra. Ljudi prolaze, niko ne primećuje ništa. Tu su još dvojica, trojica slikara. Kažem sebi, želim da zaradim pare za ulaz u muzej. Napišem na kartonu: „ Da li zaista vredi?”. Odjednom, vidiš gomilu ljudi koja stoji i otima se da kupi ono što ja radim. A jedan Italijan vrišti: „This is art!”. I odjednom, ja imam para i za kartu za muzej i više od toga. Na kraju, zakasnim na avion za Beograd. Probam da nagovorim nadležne da otvore gejt, ali ne ide to. Izadjem iz aerodromske zgrade i kažem sebi: Brate, šta se nerviraš, otišao ti je avion, ali ti si u Barseloni! Fenomenalno!
TIHOVANJE
Dok smo živeli na Javi, Ana i ja, proveli smo dva meseca u tihovanju. Rezultati su bili očaravajući: Posle izvesnog vremena mogli smo da pratimo misli i da posmatramo kako i odakle dolaze. Bilo nam je divno. Za to vreme ona je svirala, a ja sam slikao. Ponekad smo znali ko šta misli. Ja poželim čašu vode, ona je donese. Tada sam shvatio da naše misli nama uopšte ne pripadaju. One su nezavisan entitet od nas. Dolaze nam sa strane.
O Da li u svetu materijlnog mogu da se apstrahuju pare?
– Pare su deo našeg izbora. Možemo da ih ignorišemo, možemo da ih volimo. Možemo da imamo odnos u nijansama prema njima. Nama se manipulauše – parama i drugim materijalnim stvarima a mi se kao hipnotisani držimo materijalnih stvari. Ne ulazimo unutar sebe. Ne gledamo u sebe ne tražimo naše transformacije. To je ogromna greška. Tako nikada nećemo pronaći sebe. Indonežani, na primer, imaju poseban odnos prema parama – nisu im važne u toj meri kao nama.
O Šta čovek mora da zna ili da ima u sebi da bi mogao da uživa? Da li ti umeš da uživaš?
– Da bi mogao da uživa čovek treba samo da poželi da uživa i da se posveti toj želji i svojim fokusom je materijalizuje.
Rekao mi je odavno moj divni učitelj: „Postoji magija na zemlji koja je data ljudima i ovako se koristi: spajanjem misli, reči i delom”.
Kada naša namera prodje kroz ova tri alata, univerzum se pokreće i ispunjava želju. To su principi kreacije u univerzumu, zato je bitno posmatrati šta se dešava u mislima i ako se ne bavimo tim sadržajem onda se događa haos u glavi, svakakvog smeća ima u misaonom polju. Bitno je birati sta ćemo živeti.
O Kako gledaš na dobro i zlo?
– Ne vidim stvarnost kroz najbolje i najgore. Sve je tu sa svojim razlogom. Treba uzeti ljude kao ogledala, ogledati se koliko je potrebno, a onda od ogledala napraviti prozore u druge kosmose, tako ćemo se najbolje pobrinuti o zlu. Ne brinem se za zlo, neka ga, i ono ima svoju misiju, kao i sve ostalo.
