Sergej Trifunović je opet u Munjama i to u filmu “Munje opet”. Film koji je kao prvi film “Munje” pre 20 godina režirao Radivoje Andrić trebalo bi da se pojavi u bioskopim naredne godine. Stara ekipa opet zajedno “ jaše”, tu su svi iz prve postave filma: Sergej Trifunović, Boris Milivojević, Nikola Đuričko, Zoran Cvijanović, Maja Mandžuka… Samo nema Nebojše Glogovca, koji se 2018. godine pridružio nebeskom glumištu.
Osim “ Munja opet”, Sergej radi na još jednom projektu zbog čega je u zavadi sa slobodnim vremenom.
-Pripremam se za snimanje serije „ Kruna“ sa Vasilijem Nikitovićem – kaže u razgovoru za „Slovo“.- Reč je o serijii o filmu koji se istovremeno snimaju. Projekat je dobio podršku Filmskog centra Srbije u novembru 2021. na konkursu za sufinansiranje proizvodnje domaćih dugometražnih igranih filmova, a snimanje je počelo tokom oktobra 2022. godine u Beogradu i okolini. Film nastaje pod okriljem produkcijskih kuća „Kinooko film“ i „100 Strong Production“, uz koprodukciju Telekoma Srbije, a podržan je od Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije i Filmskog centra Srbije.
O Glumili ste u američkim i francuskim filmovima, kako se srpski glumci „ napolju“ kotiraju?
-Srpski glumci su uvek ljudi s akcentom. Oni nikada neće moći da igraju ljude sa tih prostora. Moći će da igraju strance i samo to. Nažalost, tako je i nama ostaje jedino da uzmemo ili ostavimo takve uloge.
O Da li je uopšte važno svetskoj kinematografiji odakle je neko?
– Apsolutno nije bitno ko je odakle u svetskoj kinematografiji. To je bitno samo nama malim narodima. Ljudi žive i rade trudeći se da daju najbolje od sebe i od onoga što umeju i ne razmišljaju o svom poreklu, već o svom umeću.
O Koja je razlika u snimanju filma u Srbiji i u Americi, recimo?
-Nema razlike nikakve u snimanju filma u Srbiji, Americi, Gani ili bilo gde. Postoji samo dobar scenario i dobar scenario je svuda dobar scenario. Postoji takođe ekipa koja zna šta radi i koja je svuda ekipa koja zna šta radi i u tom smislu nema nikakve razlike.
O Koji su trendovi u kinematografiji? Šta se to menja na filmu, i šta se to menja u pozorištu?
– Nemam pojma. Ništa ne gledam. Ne gledam filmove uopšte. Mogu da govorim o našem pozorištu. Naše pozorište je u kanalu godinama . I tu se ništa ne menja. Tako da i o tome nema šta da se mnogo govori. Dobra predstava je kod nas uvek samo izuzetak.
O Koliko vremena provodite u Americi?
– Odem jednom godišnje.
O Kada ste u SAD, da li idete u pozorište i kakvi su utisci?
– Kada sam u Njujorku, idem u tamošnje pozoriše, bio sam više puta, gledao neke dobre stvari. Mislim volim njihovo pozorište, ono je sasvim drugačije i sasvim je o.k.
O Koji vam se film u kome ste igrali najviše lično dopada?
-„Munje opet“. Znači ne „Munje“, nego „Munje opet“
O Koji ste odličan film skoro gledali?
– Oo, da, Piter Džekson i „Get Back“. Obavezno pogledati.
O Šta najviše volite u Srbiji a šta u Americi?
– Volim mnogo stvari ali baš najviše, da… u Americi najviše od svega volim prostranstva. U Srbiji ne volim što nema prostranstva.
Petar Božović, živa je legenda sa štapom i mističnim šeširom u koji staje sve što glumac ima. Odatle izvlači i Dobričin prsten, i Nušićevu nagradu za životnu delo, i Zlatni pečat, i nagradu ‘Pavle Vuisić’, statuetu Ćuran i niz većih i manjih priznanja. I najnoviju ulogu u kojoj ne izgovara tekst-što sanja svaki glumac. I dve diskushernije, i dva nova kolena, i bajpas, i bol u ramenu. I ljuta i blaža pića. I razne zgode i nezgode u deset knjiga da stanu. I sećanje na prvu suprugu, preminulu glumicu Marinu Koljubajevu sa kojom ima sina. I unuku Anđeliju. I nežnost za svoju drugu suprugu Snežanu. Sve je u tom mističnom šeširu koji stavlja i odlaže u nekom samo njemu znanom ritmu.
U tom šeširu koji nije uvek isti, ima mnogo zdravog humora kojim Petar Božović “oblači” svoj svet.
-Bez humora samo skreneš. Odlepiš –kaže u razgovoru za portal oblakbeli.com.- Humor je najviša inteligencija. Njime sve kažeš. I kritiku i pohvalu. Možeš i da ubiješ i da u nebo uzneseš.
O Da li ima neke cake u tako dugom i kvalitetnom trajanju?
-Nema cake. Caka ne postoji u nečemu što dugo traje. Cake su za folirante. Za današnje vreme u kome ne radiš a imaš. Tu se uspeva pomoću caka. Malo ovo, malo ono i hop, direktor si, šef, čudo!
Trajati u glumi je prosto ljubav, voliš nešto, imaš talenta i radiš, uporno radiš.
O Da li je talenta obavezan za dugo trajanje?
– Talenat je jedna vrsta dara od Boga koji te tera da služiš narodu. Svako ko ima talenta na neki način služi ljudima.
O Šta znači ta „ zlatna sredina“ za koju nas toliko savetuju?
– Ima onih ljudi koji prođu kroz život i ništa ih ne dotakne. Kao dete sam slušao da žene, vraćajući se sa sahrane, klimaju glavom i govore: Bože, što li su mu život davao. Nisam tada razumeo šta to znači. Sada razumem. Taj neko ne padne, ne ustane, ne odere kolena, ne ispeče se, ne bude ranjen, povređen, niti je digao glas, niti je plakao, nit se smejao …ništa! Uzaludno rođen!
O Da li se čovek vremenom postane pametniji?
-Ta vrsta opamećivanja postoji ali bih ga više nazvao gorkim iskustvom. Jer, šta je čovekov život nego htenje i kretanje ka Bogu. A Bog stvara razne prepreke. U Bibliji znamo za iskušenja. Savlađujući ta iskušenja čovek se oljuđuje.
O Da li ste primetili da su današnji glumci narcisoidniji i i nadobudniji u odnosu na vaše generacije kada su glumci bili mnogo popularniji?
-Jesam. Ali danas je sve nadobudnije. Danas je sve u u nekoj pomami za srećom i ostavrivanjem nečega što nazivaju srećom. Pogledajte reklame, TV, možete da budete lepi mršavi debeli mladi, šta god hoćete možete biti. Iz muškog u žensko, iz ženskog u muško, u isto vreme i jedno i drgo… Čovek misli da je savladao prirodu, onda čak zamisli da je Boga uhvatio za bradu, pa se izjednačio maltene sa njim! Što kaže Nikolaj Velimirović, Bog se trudi da izvuče ljude iz njihovog blata i da ih primakne sebi, a ljudi se trude da privuku Boga na nivo svoje stvarnosti. Smisao besmisla danas je bogatstvo. Samo imati, imati, imati.
O Da li verujete u kazne ovih što lažu, obećavaju razne kule i gradove?
-Verujem. Gledam i ne mogu verovati. Premijerka izađe i kaže „ mi smo se sastali“,“mi smo se dogvorili“,“mi smo rešili“, Ponaša se prema nama kao prema dripcima. Kao da mi ne znamo u kakvoj Srbiji živimo, od čega i kako. Uzimaju nam književnost, ćirilicu, istoriju, veru, reke, vazduh, vodu…
O Da li vam je čudno bilo kako je to srpski seljak prihvatio LGBT premijerku?
-Lako je prihvatio zato što je srpski seljak uništen. Uništen! Kao što kaže jedna veliki pesnik, koga takođe danas proteruju, „ Kad glavu razdrobiš tijelu,u mučenju izdišu členovi“.
To govori jedan pisac koga više ne vole. Ni Srbi ni Crnogorci. Niko ga ne sluša. Uništavanje našeg seljaka vuče korene. Nije od juče.
O Hoće li nas dotući globalizacija?
-Ova globalizacije je robovlasnički sistem po plaštom demokratije u kojoj su velike sile-velike siledžije, ništa drugo.
O Kako smanjiti uticaj materijalizma?
-Početi od glave. Šta je „demokratski“ izabrana skupština prvo uradila. Sastali se, namrštili se, vele mi smo nezadovoljni, male nam plate. Ovi pitaju, dobro, koliko ćete? Sto posto, vele. Svi su se složitili. A narod nije mrdunuo repom. A trebalo da uzme motke i kaže, marš napolje, stoko jedna.
O Da li vam se čini da glumci i nisu dali svoj doprinos u pokušajima da se društvo promeni?
-Neki jesu, ali pogrešno. Uhvate se za opoziciju a ta naša opozicija to je živo blato. Pokazala je pravo lice. Nisu hteli da se dogovore da zajedno naprave listu. Ne! Svako je već planrao sebe na nekom zamišljenom mestu. Video je svoje kabinete, sekretarice, vozače. Gadi mi se. A svi zajedno, raspravljaju samo o parama. Vi ste ukrali. Ne, vi ste ukrali! A vi ste krali pre nas. Demokratski se pljuju oko krađa. Pa, hapsi ako imaš dokaze! Ne preko novina i televizija da prozivaš. Ima zaduženih ljudi plaćenika koji sede po tim televizjama, pa su se toliko osilili da počinju da citiraju sami sebe. Kako sam, veli, rekao u predhodnoj emisiji. Bože, Bože…kao da ga je neko slušao.
O Kakva vam je mladost bila?
-Mladost…Ja se ne sećam mladosti više. Toliko je davno bila. Ha ha ha. Idem ja tako sa mojom Snežom, sretne me jedna žena, pita kako mi je zdravlje, ja odgovorim. Kad ode, pita me žena: Koja ti je ovo babuskera? Ja kažem, ta babuskera mi je školska drugarica. Izgubi se čovek u tolikom vremenskom postranstvu, u tom beskraju života koji je tako lep.
O Šta je najvažnije u životu?
-Ići ka Bogu. Postoji samo jedan način. U putu ka Bogu ne postoji maksima „cilj opravdana sredstvo“. To je slučaj u ratovima i neljudskim pojavama, u verama koje ne mogu da se za svoja nedela iskupe, kao što je poznat slučaj inuglencije u kataločkoj crkvi. A vidim i kod nas su počeli da indulgiraju razne tajkune prevarante. Nema veze, napravi ti crkvu, pa će ti Bog oprostiti. Neće Bog. Oni će oprostiti. Mutna je sitacija za pojedinca, ovca ne zna ko mu je pastir. Onaj na nebu ili na vrhu države.
Mima Karadžić se uopšte ne ljuti kada mu se nametnu promene. Iako je odrastao u jednoj državi, sazrevao u drugoj, stvarao u trećoj, odlično se snalazi i snalaziće se, jer Mima Karadžić, glumac koji nas toliko godina zasmejava i razveseljava, obožava promene.
– Volim promene i poštujem svakoga ko učini i najmanju promenu na sebi i oko sebe – kaže Mima Karadžić.- Menjati sebe i svet oko sebe je ujedno najčudesniji i najlepši zadatak koji svaki čovek dobija rođenjem, ali ga kao i druge stvari koje dobije rođenjem – ne koristi. Mislim da svaki mladi čovek po prirodi svojih godina mora da bude za promene. Ako nije – nešto onda nije u redu.
O Da li ste lično napravaili neku dramatičnu promenu ?
– Moja najveća promena je ta što sam uvek živeo svoj život . U svemu što dođe, ja sam se uklapao sa svjim životom.
O Kako živite ove dane korone?
– I sada živim svoj život. Ova pošast zvana korona, nije me omela, uklopio sam se. Nisam se drugačije ponašao od uobičajenog. Pijem vina, skitam, putujem koliko mogu…Igrao sam i predstave u Zvezdara taetru “ Feliks“ “ Tri sorele“…Razmišljam ovako: Ako me zakači – zakači. Ja se ponašan normalno. U kafanama sam normalno. Nisam tip koji može da sedi dva sata zatvoren u kući i da drži masku u svakom trenutku svog života. Štitim druge ljude od sebe tako što nemam kontakt sa onima koji se boje. Ali sa ljudima sa kojima imam kontakt, imam ga iz sve snage. Pa, rekao bih, biće kako bude.
O Da li ste radili za vreme korone?
– Vreme korone mi je dosta brzo prošlo pošto sam radio punom parom. Radio sam četiri TV serije. To su “ Zabrana“ – velika serija koju je radio moj brat Milan Karadžić sa odličnom ekipom: Žarko Laušević, Vojin Ćetković, Nataša Ninković, Vesna Čipčić, ja.. Zatim „Dream tim“ sa Lazom Ristovskim, lepa komedija u 10 nastavaka. Radio sam sa Šotrom u seriji “ Kralj Aleksandar“ gde sam igrao Punišu Račića, radikala koji je pobio Hrvate u skupštini. I na kraju „Zlatni dani“ serija koja od 14. decembra kreće da se emituje, a igraju Tamara Krcunović, Andrija Kuzmanović, Snežana Savć , Uroš Jakovljević , ja. To je romantična komedija po tekstu Gordana Mihića.
O Šta je za vas izvor radosti?
– Radost je moj posao, pozorište, film, neke knjige neki ljudi, neke žene sa kojima sam proveo lepe dane, lepe noći, neka lepa buđenja. Radost su mnogobrojni trenuci uz divna vina i prizore.
O Da li imate radost u sebi i kada je ništa ne izazove?
– Imam radost u sebi u svakom trenutku i ne mora ništa daje izazove. Ili bar ništa epohalno. Mislim da taj izvor radosti zavisi od čoveka . Ako je ima u sebi, onda je to dragocenost, velika. Ako li je nema, mora onda da je traži i nalazi, ako je dovoljno mudar i uporan.
O Da li je gluma zanimanje koje se menja? Koliko se gluma za poslednjih par decenija, promenila i u čemu?
– Gluma se u suštini ne menja. Postoje moderni izrazi u oblasti glume, ali suština je ista. Više se menja na filmu ali iz tehničkih razloga. Napraviti lik, igrati ga, imati taj filing sa publikom, stvarati igru, izmaštati dobru priču kroz dobre likove – to je suština glume od kada je sveta i veka.
O Od čega žive glumci sada?
– Teško je svima. Antivirusne mere utiču na sve ljude . Mi sad igramo predstave tako što se u publici sedi odvojeno, po dva sedišta razdaljine.. Duplo je manje ljudi u sali. Svi imaju maske. To je drugačija priča. Taj feedback koji se dobija od publike je zantno umanjen.
O Da li su antivirusne mere uništile pozorište?
– Pozorište ništa nije uništilo do sada pa neće ni ovo.
O Kako vidite izlaz iz ove situacije?
— Tu ne znam šta da kažem. Ne znaju ni najveći lekari sveta koje sam slušao, a nisam čuo ništa pametno da je rečeno u smislu ozdravljenja.
O Da li se u moru uloga koje ste igrali, možda provukla neka za kojom čeznete?
– Ne znam. Kao mlađi sam hteo da igram neke uloge, ali danas ne znam. Odigrao sam mnogo uloga koje nisam ni pomislio da ću igrati. Do sada sam snimio 70 filmova, više od 60 serija, odigrao više od 90 uloga u pozorištu. Dosta je to za jedan glumački život.
O Mnogi su naši ljudi otišli za Kanadu, Ameriku, u beli svet… Da li ste nekada pomislili da odete odavde?
– Ima našeg sveta po Evropi, Kanadi, Americi, Australiji, na istoku, svuda. Bio sam i ja svuda, i nema mesta gde nisam boravio. Volim da odem, ali volim da se vratim. Nisam mogao da zamislim da Mima Karadžić živi drugde osim ovde. Ljudi su odlazili zato što su želeli da imaju neke bolje uslove za život. Ja klincima svoje sestre i brata svakog dana govorim i ubeđujem ih da treba da odu da vide sveta, da ovde nije ništa zacrtano. Treba poći u inostranstvo. Ja sam odlazio i vraćao sam se . Nisam se našao ni u jednom inostranstvu. Imao sam uslova da se vratim. Osim toga, ne želim ovim poslom da se bavim nigde drugde osim ovde.
O Šta čovek promeni odlaskom iz svoje zemlje?
– Uslove života. Recimo, naši ljudi koji su otišli u inostranstvo. Oni su u svojim glavama ostavili svoj zavičaj na onom nivou na kome je bio kada su odlazili. Sigurno da zavičaj nije bio bogznašta jer da jeste, ne bi otišli. Uvek mi je najčudnije bilo šta je za naše gastarbajtere patriotizam. Uglavnom su to sveci I junaci. Ja mislim da je patriotizam ono što uradiš za zemlju koju voliš I iz koje si potekao. Konkretno raditi, kao, na primer, kad nešto lepo radiš nekome dok je živ, a kad umre- to je sećanje.
O Sretali ste se sa našim ljudima u inostranstvu, kako ih doživljavate?
– Odlazeći u Ameriku, Kanadu, Australiju,sretao sam ljude koji su opterećeni našom istorijom, religijom , islamom, katoličanstvom, pravoslavljem. Mislim da njihova deca ne žele da budu to. Žele da budu Kanađani, Amerikanci, Australijanci. Oni neće da budu svoji roditelji. Ta deca hoće da budu napredniji, svoji, i Bogu hvala da je tako.
O Šta Mima Karadžić nudi našim ljudima u inostranstvu?
– Umetnost koja dolazi iz krajeva koje poznaju, zemlje koju vole, malo drugačija od one koju su zapamtili dok su živeli ovde. Dajemo im miris zemlje naših predaka.
O Ima li neko lepo mesto gde čovek zaboravii na sve ?
– Ima, to je Ada Bojana. To je mesto gde sam snimio jedan od prvih velikih flmova “ Lepota poroka“, mesto gde možeš da sedneš i uz čašu vina, pred zoru, napišeš stih i gledaš zvezde i nebo, mesta gde si bio i gde ćeš bitii.
Ima već decenija kako Siniša Kovačević, dramski pisac dobije nelagodu kada iz Surduka mora da krene za Beograd. Navikao se tamo na miris dunavske vode, ogromno nebo, svoj vinorad i baštu, i sve mu drugo nema mirise ni suštinu. Nije to da ne voli Beograd. Naprotiv.
– Ima gradova sa lepšom arhitekturom – kaže on – ali nema grada koji može da se meri s njim po duhu i kosmopolitizmu. I nema grada koji vas tako ljudski kao Beograd odmah prihvati. Popnete se Balkanskom ulicom, otresete prašinu koju ste na cipelama poneli iz svoje provincije i postanete odmah stanovnik Beograda i Beograđanin. Ali, obožavam i Surduk, sada toliko da kada dolazim u Beograd imam osećaj da idem kod ginekologa. Beograd je moja druga kuća.
O Kako to da ste se preselili u Surduk?
– Surduk je moj izbor ili fatalistički koncept koji je mene doveo tamo, pored Dunava, pa još na brdo,a odozgo pogled na – divotu. U stvari, izgleda da je mene Surduk izabrao a ne ja njega. Svojevremeno sam tamo gradio vikendicu a ona je prerasla u moju adresu. Kad hoćete da zasmejete Boga vi recite imam planove. Nema planova u životu čoveka, ili ih bar mi sami ne određujemo, već neko bira kojim ćemo putem ići.
O Kakvu ideju imate o Bogu?
– Ja sam duboko religiozan čovek, pripadam Srpskoj pravoslavnoj crkvi, slavim slave, idem s vremena na vreme u crkvu, poštujem običaje. Bog je toliko važan za naše živote da, kao što je rekao Dostojevski, da Boga nema, trebalo bi ga izmisliti. Zašto? Bog bi trebalo da bude sistem vrednosti, branika, granica do kojih možete, altruizma, ljubavi, i u suštini Bog je mera koje se ljudski rod mora držati da bi bio uopšte srećan. Ili još tačnije, da bi opstao. Iz viška vere ili straha od Boga, činite ne činite pasjaluke. To je poenta. Deset božjih zapovesti i sedam smrtnih grehova, to je kvintesencija života.
O Da li verujete da Bog danas ima uticaja na nove generacije?
– Nemojte da vas prividna slika zavara. Čovečanstvo funkcioniše u amplitudama. Bilo je perioda u istoriji kada su ljudi više negirali Boga, kada nije bilo sveto ništa, ni tuđa žena, ni nečija ćerka…Ovo sada je neko ponovljeno vreme, neki već viđeni odraz. Vera je osećaj za meru, a sve u životu takođe, pa čak i talenat. Talenat je, kako je primetio ( Nikolaj) Ostrovskie, osećaj za meru. Taj osećaj mere važi za sve, za umetnost, slikarstvo, književnost, ali i za seks, kuvanje, obične stvari, pa i na odnos sa Bogom. Iz preteranog laičkog ide se u fundamentalizam.
O Zašto je danas etika sporedna, nebitna stvar?
– Sve vrline, humanizam, čast, čistota, viteštvo, junaštvo itd. Jednostavno su zamenjene jednom rečju – interes ili novac. Ako vam podvođenje devojčica donosi dovoljno para, vi ćete to nastaviti da činite, ne misleći da ta deca imaju očeve, braću, sestre i da je to nemoralno činiti. Ne misleći takođe da ta mlada bića nisu svesna onoga što čine, jer su nezrela, neiskusna. Isto tako je i na makro planu. Imate Sibir koji je bogat i moramo ga oteti Rusima.
O Mislite da će ga oteti?
– Ne znam. Da je Jeljcim ostao na vlasti, siguran sam da Rusija ne bi danas bila ovoliko velika. Takođe znam da ako neko želi da Putina predstavi kao kriminalca, on će to u očima onih koji upijaju tu sliku, to zaista i biti. Sve možete ako imate ljude kojima ćete to plasirati.
o Da li ste primetili izrazitu erotizaciju društva? Sve je u znaku seksa;sloboda, demokratija, škole, ministarke, pa čak i one plavuše na RTS-u o kojima ste govorili? Zašto je to tako?
– Ni to nije ništa novo. Bilo je slavljenja erosa, veličanja seksualnog čina, bilo je seksualnih revolucija. To je prolazno, bez vrednosti. Ili ima lažnu vrednost. Vrednost je u vama. To znaju i mala deca. Ali, ako je telo hram duše, nemate prava da ga unakazujete. Osećaj za meru jeste da budete prijatelj svom telu i svom duhu, da ne idete u krajnosti.Ja nisam protiv estetskih korekcija nego protiv erotskih. Ako neko ima nos kao manastirski ključ, sasvim je u redu da ga smanji, ali ako vi sad sebe erotizujete silikonima u grudima i zadnjici, onda sam protiv toga. Kao i za tatu. U moje vreme tetovažu su nosili kući za uspomenu vojnici nižeg intelektualnog sloja i zatvorenici. To nije bila čak ni umetnost, crtali su JNA, sidro ili ružu koja je izgledala kao mozak na peteljci. Sada je to, kažu, umetnost. A ja pitam devojčice i dečake : Kako će izgledati šareni leptirić kada ona bude imnala 60 ili taj likovni motiv na mišici dečaka kada bude imao 70?
o Da li volite da dajete?
– Evanđelista Mateja kaže da je veća radost davanja. Davanje ispunjava. Ima priča Radoja Domanovića, Zahvalnost, u kojoj onaj daje siromahu svinjsku glavu a onda, sve vreme, ide po selu i priča kako je siromahu dao svinjsku glavu, negirajući tako svoje dobročinstvo.
O Šta mislite o iluzijama kojima se obavijamo?
– Ne znam nijednog čoveka koji će za sebe reći da je đubre. To zavisi od čoveka do čoveka. Neko živi u velikim iluzijama, neko nema iluzija. I jedni i drugi su krajnost, dakle, opet ona mera o kojoj stalno pričam. Iluzije bole.
O Da li verujete da će doći preporod kao logičan odgovor ovom vremenu?
– Mora doći! Svet i čovečanstvo funkcionišu po sistemu koncetričnih krugova, određeni događaji se u jednom vremenskom intervalu prikazuju kao tragedija, a u drugom kao farsa. Uzmimo za primer gej orijentacija koja je postala od pamtiveka. Nisam za to da izbacimo sve homoseksualce iz nauke, kulture, istorije,umetnosti jer bismo ostali skoro bez najvažnijih dostignuća. Ali, takođe mislim da će se priča Oskara Vajlda ponoviti, da će ta ispolitizovana agresija homoseksualaca dovesti do toga da se u narednoj generaciji zbog pederastije ide na robiju, ili da ih dave u kacama za izmet kao što su to radili Crnogorci. Osećaj za meru drži čovečanstvo. Kako i kaže Sterijin Kir – Janja „ sas mera će si dođeš do velika sreća”. Bitno je, dakle, da sa svojom slobodom ne ugnjetavaš tuđu slobodu.
O Da li ima smisla da trošimo papir na medije? Kakvi su?
– Isto kao kad pitatete seljaka iz Ivanjice kakav je krompir. On kaže: Ovaj krupan je dobar, ovaj sitan – nije.
O Da li intelektualci po vama imaju pravo da ćute?
– Po meni – ne. Ali i oni su kao i krompiri. Neki veliki, neki sitni. Obaveza je intelektualca da govori. Uz poštovanje svih pekara, molera, autolimara, logično je da se glas intelektualca dalje čuje.? Ako ja imam privilegiju da me čitaju ljudi, onda ću ja svkakao iskoristiti svoju obavezu i privilegiju da kažem to što mislim.
O Zašto časni, pošteni, skormni, teže dolaze do uspeha od onih koji se savijaju, laktaju, ulizuju šefovima?
– Dolaze teže zato što je njihov put teži, ali je lepši. Lepši je za dušu i savest. Tačno je da je lakše na beščastan način doći do nečega, ali se to prirodno teže zadržava i kratko traje. Ovo je vreme protuva i bitangi. Zbog toga takvi brše uspevaju. Ali to ne traje dugo
O Šta reći ljudima koji žive u opseni da su lepi, pametni, da dobro rade, da su dobri ljudi a zapravo su sve suprotno?
– Ništa, jer neće čuti. Ali će sigurno doživeti poniženje. Na sceni, figurativno rečeno, neće pevati kao Marija Kalas, iako su mislili i govorili da mogu. Oni su tragikomični. Ali, još je gore ako neko nije svestan vlastitog potencijala. Zato što ga imaju, a nisu ga osvestili. E oni su tragični. I opet, dolazimo do suštine – do prave mere. Mera čuva sve i čini da sve bude lepše.
Kako živeti u Srbiji a ne poludeti. Da je Srbija zemlja u kojoj čovek može da živi dostajanstveno i kao opozicionar – bilo bi sve u redu. Ali, Lane Gutović, glumac i čovek koji hoda uspravno i govori šta misli, smatra da to, ipak, nije moguće. Objašnjava zašto:
–
Nezvanično
je mrtav, zvanično nesahranjen. Posete su mu zabranjene.
Njegov
život se svodi na eskiviranje optužbi besprizornih novinara ili
političara unajmljenih po delu. Možda bi trebalo odgovornog staviti
u krilo i uputiti tu mučenu dušu u razlike između onoga koji ne
misli kao ti, tvog protivnika, neprijatelja i krvnika. Ako bude
razumeo odvesti ga u ZOO vrt kao nagradu… Makar ga i zadržali
tamo.
O
Šta dobiju oni koji se ponize i saviju i priklone vlastima zarad
interesa?
– Pa dobiju interes. Sami ste to rekli. Ne mislite valjda da će dobiti čast i poštovanje okoline?! Čeka ga možda finansijska ljubomora okoline, ako mu to godi, i pljuvanje i njega i njegovih potomaka, ako im to ne smeta.
O
Da li život satkan samo od interesa donosi radost?
– Običnim ljudima ne donosi a velikim silama donosi.
Vrata biraju čoveka
O
Šta vama donosi radost?
–
Kada
se prođu faze u kojima ti život postavi teške zadatake a ti te
zadatke kako-tako rešiš, sve ti donosi radost..
O
Da li verujete u filozofiju da sami stvaramo svoj svet i postavljamo
stvari unutar njega?
–
Imamo
sigurno nekog udela ali taj udeo nije veliki. Ipak
čovek ne bira vrata. Vrata biraju čoveka.
O
Šta od vas možemo da naučimo?
–
Ništa.
Rano je. Od mene se ne uči jer ja još uvek učim. Više sam za
posmatranje.
O Kako živeti u Srbiji a ne poludeti?
– Nije potrebno baš poludeti jer je to vrhunski rezultat. Treba biti zadovoljan malim rezultatima. Dovoljno je za početak što smo idioti.
O
Da li gledate TV? Čitate
novine?
–
Eto…
proveravate da li sam idiot.
O
Šta dobiju glumci koji se priklone vlastima a ne svojoj profesiji?
–
Dobijaju
privilegije i sa privilegijama novac. Bolji glumci neće postati
sigurno.
O
U šta verujete?
– U
Boga. To mi je dovoljno za početak.
Srećom, bez budućnosti
O
Da li vidite Srbiju u budućnosti kao normalnu, organizovanu i
socijalnu državu?
–
Mislioci
optimisti su već zaključili da smo imali tragičnu prošlost.. Da
nam je sadašnjost tragična… Ali srećom nemamo budućnost.
O
Kažu da se glumci u prvoj polovini svog života trude da budu
slavni, a u drugoj beže od te slave?
– Ne bežim.
O
Da li vas je sramota kad slušate našu premijerku ili predsednika
koji govori o stvarima koje ne postoje u Srbiji? A ne govore o
stvarima koje postoje?
– Nema potrebe da govore. Već me je sramota.
O Da li smo kao narod zaslužili takve političare?
– Oni su nam dodeljeni izborima. Demokratija je učinila da na vlast može da dođe bilo ko … što se i desilo.
O
Gde je nestao moral i obraz?
– To
su kategorije koje se vremenom koriguju i prilagođavaju uslovima.
Dogurali smo dotle da je potapšati nekoga po obrazu, pljesnuti ga po
guzici i opaliti mu šamar isto.
O
Da li poznajete nekog ko neće da radi neke stvari zbog svog obraza?
–
Mnogo ljudi
to neće da radi. Sve
je više takvih ljudi. Žene su u neku ruku ljudi…
O Da li ste skoro videli nešto što vas je baš obradovalo?- Video sam obnovljenu čast univerziteta i unižene bedne ostatke prosvetara udružene u bedne komisije. Predpostavka je da im se imena neće zaboraviti.
O
Da li verujete da duša ne umire?
– Kada fijuče vetar u dimnjaku, veruju da to plaču duše beskućnika. Kada fijuče i zavija vetar po poljima, veruje se da su to duše grešnika koje nikako da nađu smirište. Ovo nije dugoročna vremenska prognoza za Srbiju nego narodno verovanje u besmrtnost duše.
