Tiho, gotovo bez zvuka i odjeka – srpska baština u Republici Severnoj Makedoniji otrgnuta je iz srpske istorije. Ogromno, neprocenjivo istorijsko materijalno nasleđe utapano je decenijama u makedonske i bugarske legende, nepotpune priče i neistine. Kada se na internetu na engleskom jeziku potraži neka nemanjićka crkva u Severnoj Makedoniji Googl će „izbaciti“ dobro rangirane sajtove u kojima nema ni pomena o Nemanjićima i srpskoj srednjovekovnoj državi i njenog ogromnoj baštini.
Pretraživač će, recimo, za crkvu Svetog Đorđa u Starom Nagoričanu, kraj Kumanova, veličanstvenu crkvu koju je obnovio kralj Milutin, dati podatak na makedonskom ili engleskom jeziku ,da je reč o „vizantijskoj crkvi“, pa neko lokalno predanje kako je vizantijski car Diogen lovio tuda u 6. veku, itd. Ni pomena da je to crkva koju je obnovio kralj Milutin 1313.godine, da je dao da se živopišer, da je i sam prikazan kao ktitor koji prinosi model hrama svom zaštitniku Svetom Đorđu, dok druga freska prikazuje kralja Milutina i Simonidu kako stoje na purpurnim jastucima ukrašenim dvoglavim orlovima, amblemom vizantijskih careva koji u ranom 14. veku uvek prate srpske vladare. U ovoj crkvi se, inače, i Stefan Dečanski 1330 godine pred bitku sa bugarskim carem Mihailom Šišmanom, kojeg je pobedio, molio Svetom Đorđu.
Uzmimo dalje, manastir Lesnovo, za njega se navodi da je ktiror Jovan Oliver ali ne i da je to bio srpski velmoža i komandant vojske cara Dušana! Pa, Markov manastir, za koje Makedonci navode da je „najpoznatiji ratnik protiv Turaka“ . Manastir koji se nalazi nedaleko od srednjovekovnog srpskog prestonog grada Skoplja, gde se krunisao car Dušan, daje nam autentičan prikaz čuvenog Kraljevića Marka, srpskog kralja i sina kralja Vukašina , koji su i ktitotori manastira. Kraljević Marko je bez premca najopevanija ličnost u srpskoj epskoj poeziji.
Za crkvu u Ljubotenu, na čijim se zidovima nalaze prekrasni porteti cara Dušana, njegove žene Jelene i sina Uroša, budućeg cara, piše tek „Macedonian Orthodox Church” .
I tako – redom, crkva do crkve, zadužbina do zadužbine širom RSM nemaju ni „ s „ od srpske baštine.
Ali ne samo da se briše srpska istorija, njena srednjovekovna država, vladari, velmože koji su ostavili dela za divljenje – ona se uništava i krivotvori.
Tužne su slike manastira Mateiče, pored Kumanova, zadužbine carice Jelene i njenog sina Uroša, gde su freske uništene UČK simbolima, sprejovima ili kišom koja je padala kroz oštećeni krov! Širom RSM nailazi se na te tužne scene.
A freske se čak i porekrštavaju!
– Tako su u velikoj crkvi manastira Svetog Joakima Osogovskog kraj Krive Palanke u Severnoj Makedoniji, promenjena imena na freskama koje prikazuju srpske srednjovekovne vladare i svetitelje, pa su sveti carevi Uroš i Lazar, i sveti kraljevi Milutin i Stefan Dečanski “postali” car Vladimir Kijevski, Jovan Milostivi, Konstantin Veliki, Nićifor Foka itd. – kaže Jasmina Ćirić, docent Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu, koja obilazi srpsku baštinu u RSM, dajući svoj lični doprinos njihovom očuvanju.
Nove generacije studenata u Severnoj Makedoniji obrazuju se na laži. Profesorka Ćirić dodaje:
-U skriptama Filozofskog fakulteta u Skoplju, u udžbeniku iz 2009. godine “Makedonija u 14. veku” koja je namenjena studentima doktorskih studija istorije, istorije umetnosti i arheologije, na više mesta iznosi se tvrdnja da su srpski manastiri zapravo bile predratne vojne baze, a za primer se navodi manastir Svetog Đorđa, zadužbina kralja Milutina i Simonide. U prevodu na srpski doslovce u tom udžbeniku stoji: “Ta imanja služila su kao okupacione baze za izvršavanje srpske vlasti u Makedoniji.” Ovakve tvrdnje, krivotvorenje istorije, počelo je još ranih sedamdesetih godina prošlog veka. I nanele su neprocenjivu štetu srpskom nasleđu.
Laži prelaze u grotresku, poput makedonsko-albanskih interpretacija Skenderbega, čiji je spomenik postavljen u Skoplju, kojom je prilikom od srpskog porekla postao čistokrvan Albanac.
Kulturno i istorijsko blago neprocenjive vrednosti oteto je iz srpskog duhovnog i materijalnog prostora,a da stvar bude još komplikovanija, početkom juna prošle godine Srpska pravoslavna crkva priznala je autokefalnost Makedonske pravoslavne crkve i ustupila na korišćenje „ novoj autokefalnoj sestrinskoj pravoslavnoj Crkvi“ sve svoje hramove, nemanjićke i druge srednjovekovne zadužbine, svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu. Na prvi pogled, vest je užasnula građane Srbije, ali na drugi pogled, većina je shvatila da drugog izbora Srbija i nije imala.
Koliko je tačno objekata iz srpske prošlosti predato MPC- nema podataka. Jedni istoričari tvrde da ih je u ovoj bivšoj republici na čijoj teritoriji je nekada bilo srce srpske srednjovekovne države, bilo oko 800, drugi navode da je samo u Skopskoj Crnoj Gori 50 zadužbina.
U svakom slučaju, srpska baština U RSM traži pomoć od svakoga ko je srpskog roda. Kako joj pomoći?
-Kroz obrazovne programe, kroz hodočašća, izlete i ekskurzije, kroz kulturne manifestacije, otvorene forume i diskusije, kroz snimanja emisija, podcasta – kaže profesorka Ćirić.- Mi smo upravo završili snimanje serijala o zadužbinama Nemanjića na teritoriji RSM koji će biti emitovan na kanalu SrbTel, a biće dostupan i na You Tube. (Reč je o deset epizoda, deset zadužbina, gde sam angažovana kao narator (snimatelj dr Goran Naumovski, redovni profesor filmske kamere, Fakultet za filmske umetnosti iz Skoplja; produkcija Goran Stojiljković u ime „Award“ produkcije). Zatim kroz kreiranje i veb stranica, blogova, društvene medije i digitalnih platformi posvećenih kulturnoj baštini. Naravno, i naši naučni radnici bi mogli da se potrude da svoje radove prevedu na engleski, italijanski ili španski jezik, čime bi više ljudi za njih znalo, a time bi se sprečila ili makar usporilo širenje dezinformacija u naučno opredeljenoj istoriografiji.
Na kraju, svako ko se (o)seća svog srpskog porekla može pored selfija, fotografija sa odmora ili proslave da podeli na internetu tekst o nekom srpskom manastiru, zadužbini ili neku fresku, toliko lepote ima u srpskom nasleđu. Tako će dati svoj mali, digitalni doprinos baštini svojih predaka.
Kralj Milutin Nemanjić je bio vladar tvrdog srca i velikih vizija. Vodio je Srbiju 42 godine i za to vreme, kako kažu stari letopisi, podigao 42 crkve, a ni u jednoj od njih danas ne počiva. Još tragičnije, srpski kralj Milutin ne počiva u svojoj domovini. “ Kralj Srbije, Huma, Duklje i Albanije”, kako stoji u pismu Mletačke Republike od 10. maja 1308.godine, počiva u Bugarskoj, u Sofiji. Vladar koji je proširio Srbiju na braničevsku oblast, severnu Makedoniju, a zamalo i Solun, počiva u tuđini i nikako da se vrati kući. Bar delić, što je uobičajeno u hrišćanstvu darivati svetačku česticu.
Posle Nemanje, i Svetog Save, kralj Milutin je najkrupnija vladarska ličnost. Bio bi, međutim i veći, da je bio bolji čovek. Istoričar Vladimir Ćorović smatrao je da je kralj Milutin bio veliki vladar, ali veoma rđav čovek. Idući za svojim ciljevima gledao je samo svoj interes i bio sebičan i bezobrziran do brutalnosti. Željan vlasti koju ne bi dao ni za živu glavu, gazio je preko svega. Bio je vladar tvrdog srca.Ni njegovi najrodjeniji nisu bili pošteđeni od svireposti ako je samo osećao da smetaju njegovim interesima. Njegove oči u individualnim portretima u Nagoričinu( Makedonija) i Gračanici, iskošene i sitne, odaju njegovu ličnost i na prvi pogled se vidi lukavost i požuda. Njegov brat Dragutin od koga je oteo vlast, imao je mnogo više moralnih osećanja. Ali, Milutinov primer, još više nego Nemanjin, pisao je Ćorović, pokazuje da državu ne stvaraju ljudi sentimentalnih osobina. Srpska crkva koja je kralja Milutina, pored njegovih ličnih grehova, i to za crkvena shvatanja dosta teških, ipak proglasila za sveca, učinila je to gledajući njegove uspehe i njegovo delo koje je neosporno bilo veliko i trajno. A grešio je – mnogo i uporno. Najviše je sablažnjavao svet svojim postupcima prema ženama, kojih je imao pet. Prva žena mu je bila srpska vlastelinka Jelena o kojoj ima malo podataka, druga žena, tesalska princeza, koja mu je rodila sina Konstantina i koju je jednostavno vratio kući. Treći put se oženio svojom prijom Jelisavetom, sestrom svoje snahe Kataline, Dragutinove žene, koju je zaveo kao kaluđericu. Ona mu rodila ćerku kojoj je dao ime Carica. Ali, i nju je vladar tvrdog srca oterao posle kratkog vremena i već 1284. se venčao sa Anom, ćerkom bugarskog cara Đorđa Terterija. Ne zna se da li je tu u pitanju bila strast ili politički račun. Đorđe Terterije čiju su zemlju Tatari plenili i razarali nekoliko puta, zbog čega je morao da im prizna vrhovnu vlast 1285. godine, u tom trenutku nije bio neki značajniji politički činilac, pa se samo može pretpostavljati da nije u pitanju politički račun. Moguće da je Terterija video korist u bračnoj vezi svoje ćerke sa srpskim kraljem iz koje će se roditi, možda, najnesrećniji vladar u srpskoj istoriji – Stefan Dečanski.
Kralj Milutin je ratovao sa Vizantijom zahvaljujući čemu je i doneo Srbiji Skoplje, Polog, Ovče polje, Zletovo i Pirjanec, koji su postali stalna srpska tekovina. Mir je bio potreban Vizantiji, a ne pobedničkoj Srbiji, pa je došlo do pregovora. Vizantijski car je ranije ponudio kralju Milutinu svoju sestru, udovicu trapezuitskog cara Jovana II. Kralj Milutin je pristao ali se dami nije išlo u nepoznatu i za nju varvarsku zemlju. Da se kralj Milutin ne bi uvredio, vizantijski car mu je ponudio svoju ćerku Simonidu, od pet godina. Kralj Milutin će tako sklopiti peti put brak, ovoga puta sa detetom, što je ražestilo njegove neistomišljenike u Srbiju, ali i u Vizantiji. Brak je trebalo da bude pečat miru, a sumnjičavi Grci koji nisu verovali kralju Milutinu, pa su tražili da se u mir zakune i njegova majka Jelena, što je kralj Milutin izbegao. Nasred Vardara, posle Vaskrsa 1299. godine, kraljeva četvrta žena Ana je kao krivac predata Grcima( zajedno sa taocima), a preuzeta je Simonida ( takođe sa srpskim taocima). Kada je prešla Vardar, kralj Milutin je sjahao s konja i klekao pred nju. Simonida se, bez sumnje, teško snašla u Srbiji. Kada je izrasla u lepu devojku ljubomora, surovost i cinizam Milutinova naterali su je da beži od njega. Majčina smrt 1317. odvela je u Carigrad, odakle nije htela nipošto da se vrati u Srbiju. Otac je silom naterao budući da je Milutin pretio. Na putu, Simonida je u Čerezu primila monaški čin, ali njen brat, despot Konstantin poderao joj je monašku rizu i predao je Srbima. Pošto je brak sa Anom, proglašen za nezakonit, Stefan, Milutinov sin iz tog braka, postao je nezakonito dete. To će vremenom dovesti do sukoba. U Zeti, gde je Stefan bio očev namesnik, počela se oko njega okupljati nezadovoljna opozicija. Vladar tvrdog srca je bio iskustven i brže – bolje je sa vojskom krenuo da uguši pobunu. Pred očevom silom, Stefan se povukao iza Bojane. Sveštenik Danilo, Milutinov biograf, priča da je kralj ponudio sinu pregovore, da je ovaj, dirnut, otišao kod oca, koji ga je dao okovati, odvesti u Skoplje i tamo oslepeti! Onda ga je takvog obogaljenog poslao u Carigrad, zajedno sa ženom i dva sina, Dušanom i Dušicom. Sreća je bila za Stefana što očeva naredba nije do kraja bila izvršena. Krvnik je bio potkupljen i nije probo kraljeviću zenice. Bojeći se oca, Stefan je to krio celog života i stalno je nosio zavoje. Otac mu je oprostio pobunu tek 1320. godine pod uticajem sveštenstva i dozvolio mu da se vrati u Srbiju, verujući da je potpuno slep. Stefan je dobio na upravljanje župu Budimlje, gde je povučen čekao svoje vreme koje će uskoro konačno i za njega doći.
Zahvaljujući velikim prihodim od rudnika, srpski dvor je sijao u zlatu. Teodor Mehit, vizantijski izaslanik, beleži svoj utisak pošto se susreo sa kraljem Milutinom : „Oko tela imao je više nakita od skupocenog kamenja i bisera, koliko je god moglo da stane i sav je treptio u zlatu. Ceo dom blistaše svilenim zlatom ukrašenim nameštajem.“ Grčko poslanstvo je jelo iz srebrnih i zlatnih tanjira i posuđu, a na kraju je kralj poklonio poslanicima „svoje najlepše haljine koje je samo jedan put nosio i opasao nas pojasevima koje je tek jedan put nosio“. Kralj Milutin umro je iznenada , 29.oktobra 1321.godine, u Nerodimlju. Kada je njegovo mrtvo telo preneseno u manastir Banjsku da se tamo sahrani, čitavi odredi pljačkaša vrebali su da otmu njegov bogato ukrašen leš. Simonida se posle njegove smrti zamonašila u manastiru Svetog Andrije u Carigradu. Posle Kosovskog boja njegovi ostaci, za koje se ustanovilo da su netruležni, preneseni su u Trepču, a zatim, oko 1460.godine vladika Silvanije ih je, zbog opasnosti od kuge, preneo u Bugarsku, u manastir Ćirila i Metodija. Ali ni tu nisu zadugo ostali. Premeštani su iz mesta u mesto, da bi se konačno skrasili u crkvi Svete nedelje u Sofiji. Ali, od 16. veka ispleo se kultu oko kralja Milutina u Bugarskoj, toliko da većina Bugara veruje da je on njihov svetac! Svake godine 30. oktobra bugarska crkva slavi praznik Svetog kralja, kada se mošti srpskog kralja Milutina iznose i narod ih celiva. Dan ranije se presvlače mošti, a delići tkanine dele vernicima. Sinod Bugarske pravoslavne crkve doneo je 2006. godine odluku da se deo moštiju vrati Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Ali, to se još nije dogodilo. Kralj Milutin i dalje je u Bugarskoj, a ne u jednoj od svojih brojnih velelepnih zadužbina, koje je ostavio svom narodu i državi.