Zdravko Šotra: Najviše se bojim ljudske gluposti

Zdravko Šotra: Najviše se bojim ljudske gluposti

Zakoračio je Zdravko Šotra početkom ove godine u  89-tu godinu života, iza njega Drugi svetski rat 1941, pa građanski rat 1991, bombardovanje 1999. godine i još mnogo strahota ali ne postoji stvari koje se toliko plaši kao jedne. 

-Najviše se bojim ljudske gluposti – kaže u razgovoru za Balkan city magazin.-  Za razliku od pameti, koja je uzdržana, glupost je slobodna, bez kritičke svesti i drugih opterećenja, pa nema zapreka ni granica. Zato je strašno opasna. Danas je u velikom zamahu.

O Zašto danas ljudi toliko ćute?

-Nažalost, čuti onaj njihov bolji deo i to je tragično. A ćute baš zbog gluposti. Pametan čovek govori pošto zna da to može  biti od pomoći i drugima, da nauče nešto, da ne prave greške,  da znaju kako bi mogli pravovaljano da reaguju.

O Kako vam izgleda naše društvo?

-To je društvo u kojem ljudi ćute, zaplašeni ako zinu, da će im preostala kora hleba izmaći. Neće. Treba se samo zapitati da li je iko na našim prostorima umro od gladi. Pa, nije. Nažalost, prošlo je vreme kada su umiralo od sramote.  Ovo vreme je ispod svake granice razuma, pameti, smisla. Prošao sam mnogo toga i tvrdim da je ovo nešto najgore što pamti moje iskustvo, od rata na ovamo.

O Jedom ste rekli da je najstrašnije bilo biti dete za vreme Drugog svetskog rata?

-Ja sam bio tokom Velikog rata gladno dete, kao i većina dece u to vreme. Ali, vidite, ni tada nismo umirali od gladi. Umiralo se od zla  i od metka i granata. Od bolesti. Zato ponavljam, da je strašno gledati strah kod današnjih ljudi da ne umru od gladi.

O Volite da snimate istorijske priče, kakva li bi bila serija o srpskoj današnjici u vašoj režiji?

-Istorijske teme su samo mali deo onoga što sam radio. A o današnjim danima  serije će snimati neki novi ljudi, iz neke pristojne vremenske distance.

Zdravko Šotra :Serije

Više od igre (1976),Priče iz radionice (1982),Volim i ja nerandže… no trpim (1992),Gde cveta limun žut (2006),Ranjeni orao (2008/2009),Greh njene majke (2009/2010),Nepobedivo srce (2011/2012),Šešir profesora Koste Vujića (TV serija) (2013),Santa Maria della Salute (2017),Aleksandar od Jugoslavije (2020)

Zdravko Šotra: Filmovi

Više od igre 1977,Pucanj u šljiviku preko reke 1978,Osvajanje slobode 1979,Šesta brzina 1982,Idemo dalje 1981,Igmanski marš 1983,Držanje za vazduh,1985,Braća po materi 1988,Boj na Kosovu 1989,Gospođa ministarka 1989,Dnevnik uvreda 1993,Lajanje na zvezde 1998,Zona Zamfirova 2002,Ilka 2003,Pljačka Trećeg rajha 2004,Ivkova slava 2005,Gde cveta limun žut 2006,Ranjeni orao 2009,Greh njene majke 2009,Šešir profesora Koste Vujića 2012,Santa Maria della Salute (2016),

O Kada zamišljate planetu i ljude na njoj za 100 godina, šta vidite?

-Vidim ljude koji sve manje liče na današnje ljude, a sve više na bića obezljuđena elektronikom. Vidim ljude bez duše, bez  iskrenog osmeha, bez suza. Vidim ljude bez ljubavi i to  mi je čak teško da zamislim a kamoli da izgovorim. Svet bez ljubavi će biti pusto i jezivo mesto na kome nema života.

O Zašto vas je privukao kralj Aleksandar  Karađorđević?

  – Istorija je, čini mi sem, bila nepravedna prema njemu.  Prvo, vreme nije    bilo pravedno prema njemu, najlepše godine mladosti  proveo je ratujući u tri rata. Kad je iz rata izašao prihvatio se stvaranja države Južnih Slovena.  Trebalo je da se oženi ruskom prncezom, ali su nju ubili boljševici, kao i ostale Romanove. Ni tu nije sreća bila blagonaklona prema njemu. Ogrubeo u ratu, on je toliko zapostavio svoj privatni život da su morali da formiraju odbor sa ciljem da mu nađu dostojnu nevestu. Srećom, izbor je pao na rumunsku princezu mariju koja je bila jedna divna osoba, puna  razumevanja i za Aleksandra i za sve njegove brige i probleme. Marija je veoma oplemenila i obogatila njegov kratki život. I Mariju je voleo srpski narod.

O Otkud toliko kritika na seriju Kralj Aleksandar?

  -Naviknete se da na istorijske filmove ljudi imaju svoje mišljenje i  kritiku. To sam, ipak, očekivao. Kada jer istorija u pitanju i politika, a vic kaže i fudbal, nema tog Srbina koji neće imati svoje „ jako“ mišljenje. Svako ima neku svoju priču, ma koliko da o tome išta zna. Zamerali su mi na slaboj faktografiji kao da sam ja snimao  istoriografsko delo, zanemarujući umetničke slobode pisca romana. Tako su neki nasrnuli i na inače vrlo kreativno urađenu seriju Porodica,  u kojoj ima dosta  umetničke slobode.

o Kako je došlo do toga da ste i  reditelj i scenarista serije Kralj Aleksandar?

  – Radi se o  istorijskoj ličnosti, o kojoj postoje velike kontraverze. Lično sam imao mnogo nedoumica, iako je roman Vuka Draškovića čist, jasan, sa jasno izgrađenim likovima, ipak sam odlučio da pišem scenario. Reakcije su baš onakve  kakve sam očekivao, veoma različite. Najlepše su reakcije od onih, koji su odgledali svih petnaest depizoda.

 O Pronašli ste sebe u poslu koji volite? Da li  je Zdravko Šotra oduvek znao šta želi da radi?

 -Nikada nisam pomišljao  da  nešto drugo radim u svom životu osim da režiram.  Sve se uvek vrtelo oko režije.  U ono oskudno poratno vreme, morao sam da upišem Građevinsku srednjotehničku školu, da bih dobio  stipendiju, ali kroz te godine ja sam visio u kinoteci i pozorištu, a čim sam, jedva nekako diplomirao, odmah sam konkurisao na klasu režije Vjekoslava Afrića –i eto me danas sa 89 godina života i  60 godina rediteljskog iskustva.

Dijana Dimitrovska

Balkan city magazin

Viudi još: Jedna slika hiljadu izraza

akupunktura arheolog beograd bioenergija cern cink dirigent dizajnerka doktor filozof frame glumac glumica herceg novi istoričar karcinom kineski jezik klasična muzika klavir knjiga književnica komandant mark kvantna medicina modna kreatorka muzičar naučnik Nikola Tesla ozonoterapija pesnik pisac poslanik pozorište prag profesor reditelj rediteljka SAD silicijumska dolina singidunum slikar slikarka strip festival virusi zlato čovek

Savo Tufegdžić, prvi put među Srbima

Savo Tufegdžić, prvi put među Srbima

 Prvo što je Savo Tufegdžić uradio kada se 2019. doselio u Kraljevo, bilo je stavljanje rešetke na sva vrata i prozore na svom novom stanu.  U Južnoafričkoj Republici, gde je rođen i gde je proveo  više od četiri i po decenija svog života, to je sasvim normalna stvar. Tamo nesigurnost vreba na svakom koraku. U Srbiji, komšije su ga gledale malo čudno, ponešto mu i govorili ali Savo tada nije znao reči srpskog da bi išta razumeo.

  Brzo će savladati naš jezik i čini se još brže shvatiti da mu u Kraljevu ne trebaju rešetke. Nije da smo mi zemlja  u kojoj nema kriminala ni lopova i ludaka.

savo među šljivama

-Ovde, ovde je svuda sloboda – rekao je tog toplog aprilskog dana dok smo pili kafu u Tašmajdanskom  parku u Beogradu. –  Ljudi se kreću slobodno, bez straha da ih neko napadne i orobi. Deca se igraju u parku. Voze rolere, bicikle, trotinete. Ljudi šetaju svoje kućne ljubimce i uživaju. U Južnoafričkoj Republici to nije moguće.

 Baš ta sloboda i duh koji se širi Srbijom uzduž i popreko, bile su presudne kada je odlučivao da se ovde trajno naseli. Dopali su mu se Srbi i taj duh neuhvatljivi i čuveni srpski inat.

 I sam ga je osetio kada je ovde došao.  Rekli su mu neki Kraljevčani, šta ćeš ovde, ovde nemaš šta da radiš, nema posla, bolje se vrati u Južnoafričku Republiku. Osetio je tada Savo Tufegdžić da ga je klepilo nešto posred čela i zarumenelo mu lice. Bio je to čuveni srpski inat. Rekao : Ne, ostajem ovde. Ovo je moja zemlja.

 I evo ga,  treća je godina kako zadovoljno živi u Kraljevu. Piše, režira, snima filmove, pravi projekte, drži seminare o medijima, dizajnira, podučava lepotu života ( lajf kouč), koristi umetnost kao sredstvo za učenje, slika, pripoveda, smeje se i traži sebe. 

savo traži sebe

-U stvari, ja sam u Srbiju došao da pronađem sebe – govori Savo.- Moj pokojni otac je bio dosta težak čovek. Kada je umro, osetio sam potrebu da  istražim odakle je poticao, kako je živeo, kakvi su ti njegovi rođaci. Da bih upotpunio sebe. Slučaj je hteo da me preko fejsbuka kontaktirala  sestra od strica. Našli smo se slučajno, po prezimenu. Tako sam došao u Srbiju.

 Bio je maj 2010. Seća se Savo kao da je bilo juče.  Kada je krenuo put Srbije sve je išlo naopačke, i avioni su kasnili, i izgubio se  samo njegov kofer na beogradskog aerodromu. Kada su se sestra i on sreli  plakali su petnaest minuta,pa tek onda progovorili. Seća se puta do Kraljeva kada je prvi put video  razaranja od bombardovanja. Ni danas ne može da shvati da je to  neko učinio. Da su neki ljudi iz aviona bacali bombe na druge ljude na zemlji. Ti dole su bili njegov narod.

-Kako mi je izgledala prvi put Srbija?! Lepo ali ja dolazim iz Kejptauna, grada koji možda ima najlepši pogled na svetu, gde se sudaraju dva okeana, dve planine. Meni se ovde najviše dopala ta srpska duša. Srbin je tako lep kad ima dušu.

Ponekad, razmišlja naglas Savo, Srbi zaborave da imaju dušu i to je najveća šteta.

 – Video sam i neke ružne stvari kod mog naroda. Recimo, mnogo se ljudi svađaju – kaže iskreno.

 Da li je moguće da se u Južnoafričkoj Republici ne svađaju rođaci oko međe, recimo, ili komšije?

-Svađaju se ali mnogo, mnogo manje- odgovara.- Tamo je retkost da majka i ćerka ne govore a ovde je to dosta česta pojava. I primetio sam da  roditelji čuvaju, posebno sinove, od rada.  Boje se da se ne zaraze poslom.

srbija

I mnog se jede roštilja, dodaje brzo,  mesa, mesa, samo se  roštilja.

  Ali ima mnogo divnih osobina prosečan Srbin. Recimo, kaže Savo, ovde narod ima kolektivno osećanje za porodicu.  U svetu nije tako.

 Srbija je lepa zemlja i ona ima ono što drugi nemaju. Slobodu da se krećeš da ti niko ne naudi. Da dišeš vazduh, da koristiš puteve, vodu, reke, jezera. I Savi je nekako žao što vidi da ljudi hoće da idu za Nemačku, Švedsku ili tako negde.

-Tamo nije bolje. Tamo će dobiti novac ali izgubiće slobodu i lepotu pogleda – kaže ozbiljno.

Primeti je Savo da u Srbiji skoro svaka porodica ima svoj stan. U Johanesburgu nema. Većina ljudi tamo nema svoj stan.

kajptaun

  – Znaš koja je najlepša srpska reč?- pitao me je.

  – Koja?

– To je reč moba. Ona ne može da se prevede na engleski. Ona je veličanstvena.

A kako Južnoafrikanci izgovore tvoje prezime: Tufegdžić?

 Nasmejao se grohotom:

-Nikako- nemoguća misija. Ne mogu da izgovore ni Savo. Ja im spelujem pet puta ime. Ne vredi. Prezime zapamte samo slovo T.

  Sada je Savo u zemlji svojih predaka. Ovde bez problema lepo izgovore njegovo ime i prezime. Možda je i to uticalo da Savo Tufegdžić pronađe sebe. I ostane tu gde jeste.

                        izvor Balkan city magazine

autor Dijana Dimitrovska

Vidi još: Brezin list na šalu Biljane Karovske

akupunktura arheolog beograd bioenergija cern cink dirigent dizajnerka doktor filozof frame glumac glumica herceg novi istoričar karcinom kineski jezik klasična muzika klavir knjiga književnica komandant mark kvantna medicina modna kreatorka muzičar naučnik Nikola Tesla ozonoterapija pesnik pisac poslanik pozorište prag profesor reditelj rediteljka SAD silicijumska dolina singidunum slikar slikarka strip festival virusi zlato čovek

Janko Baljak, reditelj koji ne veruje da pravda postoji

Janko Baljak, reditelj koji ne veruje da pravda postoji

  Svi se tešimo, nadamo i verujemo da pravda mora da postoji. Negde. Ali, Janko Baljak, redovni profesor na FDU i reditelj filma „ Vidimo se u čitulji” , ne veruje u božju kaznu. Dokaz za to izvodi iz činjenice da je većina nacističkih zlikovaca doživela duboku starost.

– Više verujem da odlaze prvo oni najbolji, najplemenitiji – kaže Janko Baljak . – Ne verujem ni da je njihova kazna upravo dug život za vreme koga moraju da žive sa saznanjem da su počinili strašne stvari. Ne. Oni dugo žive bezosećajni kao kamen, bez iole griže savesti. Da imaju emocija, pukli bi ranije. Pošten čovek se nervira, umre od nerviranja. Skot doživi stotu. Ne znam baš da pravda mora da postoji…

O Dakle, ne verujete da čovek može da se promeni, da sagledava sebe i da se menja?

– Ne verujem. Možda može u malim nijansama ili u manjem broju slučajeva, posebno posle nekih ekstremnih situacija kada dolazi do katarze. Gledao sam to snimajući ove moje filmove,na primer kako se svedok saradnik jednostavno promeni. Odluči da iznese sve što ga je tištilo i da započne novi život. Ne verujem da su se ljudi na vlasti koji odlučuju o našoj sudbini promenili. Mogu da se promene misleći ljudi, ali takvih je zaista malo. Sve ono ostalo, ogromna većina koja teži samo za novcem, nema šanse da se menja.

O Ako je tako, ako se ljudi ne menjaju, onda je mala verovatnoća da će naše društvo početi da ozdravljuje?

– Duboko sam nesrećan zbog toga šta nam se sada dešava posle 20 godina. Jednostavno, moram sebi da priznam da smo izgubili tu priču. Ali opet se tešim, bar smo pokušali.

Janko baljak se pita zašto nacisti dugo žive

O To se ne važi. Ovde se broje samo pobede.

– Doduše, kazna nas za taj neuspeh već nas stiže. Našoj deci smo ogadili politiku, otpor, revolucije, hrabrost, ideju o boljem društvu. Nažalost, vidim da moje mlade studente danas interesuje samo ono što se dešava u njima samima. Ništa van toga. Van njih.

O Većina ljudi  govori, definiše, podseća, preporučuje, kritikuje, daje predloge, deli lekcije…ali malo njih nešto dela. Koji su konkretno vaši pokušaji da promenite  deo društva, okruženje,ili bar dvorište?

– Za razliku od utopijske ideje da možemo da promenimo društvo, mislim da svaki čovek ipak može da menja u svom dvorištu. Kao što je govorio Duško Radović, da opere prozore, da okreči fasadu. I u ovom šizofrenom gradu ima svetlih primera. Novi Beograd koji je nekada bio spavaonica je primer, tamo ima divnih ružičnjaka, bašta, travnjaka. To je divota gledati, pa čak i huligani imaju obzira pred tom lepotom. Jednostavno je ne diraju. Sve je stvar pojedinca.

O Da li ste uspeli da makar na jednu osobu utičete da bude bolji, bar trenutno, da, recimo, ne baca pikavce po ulici? Ili ne pljuje? ILi bude blag? Ili…?

– Možeš da utičeš na nekoga ličnim primerom, da ga postidiš. I ako to uspeš, već si nešto veliko uradio. Ali, možda i ne uspeš da posramiš vlasnika psa koji nije pokupio izmet svog ljubimca, iako si ti to pred njim uradio. U takvim slučajevima više verujem u kazne.

jnko baljak i pravda

O  Šta ste vi kod sebe promenili?

– Ako se pod promenom podrazumreva da se prave kompromisi da bi se lakše plivalo, onda ja nisam napravio nijedan kompromis  koga bi se stideo. Ako je promena ona unutrašnja, onda sam se promenio i to drastično kada sam dobio prvu ćerku, pa sam se promenio kada sam dobio drug ćerku i promenio sam se veoma kada sam dobio treću ćerku. Tada su  moja deca postala moji lični prioriteti i sve druge stvari u životu do kojih mi je do tada bilo stalo, izgubile su na jačini, pa čak i na smislu. Takođe, moji studenti na FDU su mi mnogo pomogli da  sagledavam stvari drugačiji, posebno devedesetih, pa u vreme bombardovanja, pa 5. oktobra 2001. prosto su mi pokazali novi ugao sagledavanja stvari.

O Koja je vaša najveća mana protiv koje niko, pa ni vi sami, ništa ne možete?

– Mislim da sam previše krut u moralisanju. Ložim se na osnovne etičke vrednosti kao da imam dvadesetak godina. Nemam tu širinu da stvari prihvatam takve kakve jesu, da se sa njima mirim. Posebno one stvari za koje ja smatram da su nerpihvatljive, kao što je gramzivost, pokvarenost,  lopovluk, beščašće…

o Da li možete da se setite trenutka kada ste bili potpuno bespomoćni?

– Da. To je bilo izuzetno bolno iskustvo koje opet, kada se gleda iz drugog ugla, može da donese neko svoje dobro. Moja prva ćerka nije imala ni godinu dasna, bila je nedelja, pozvao me je brat i rekao da nam je umro otac. Ja sam u tom trenutku morao da idem da kupim pelene  i krenuo sam u potragu za njima umesto da se posvetim bolu zbog gubitka oca. Tek kada sam to obavio, posvetio sam se mrtvom ocu. To je trenutak kada vidite da pobeđuje borba za opstanak. Boli vas što je tako, ali je tako. To iskustvo me je na neki način pripremilo na nesreću koja će kasnie zadesiti sve nas – bombardovanje.

janko baljak reditelj

O Kako danas da dodjemo do prave vrednosti? Od toga da ne kupimo knjigu koju reklamiraju a koja je bezvredna do  mesa koje je grozno a ima deklaraciju prve klase.

–  Ako sam kreneš da tragaš za vrednostima – put će biti bolan i trnovit. Do tad, pročitaćeš dosta loših knjiga i pojesti  dosta lošeg mesa. Realno je da moraš da stvoriš svoj mikrosvet. Ako verujemo samo marketinškim agencijama, loše nam se piše. Moramo da se oslanjamo na mišljenja i iskustva prijatelja, ljudi koje cenimo, poštujemo. To važi za sve oblasti, pa i za tu organsku hranu. Ona je tek svetska prevara. Čudno je to kako se sve iz dobrih namera izrodi u potpunu suprotnost.

O Gde je tu etika i kuda sve vodi ako  moramo da za sve oblasti tražimo „ pomoć prijatelja”?

– Radio sam u svojoj karijeri dve, tri reklame i moram reći da je to, u mojoj branši, jedini posao od koga može da se živi. Ali, vi morate da se slažete sa onim što propagira reklama koj ste radili. Smatram da to mora da bude osnova. Ako nije, ne mogu da radim. Najodvratnije su reklame banaka koje daju patetične, sladunjave, ogavne priče a iza svega stoji  lihvarstvo. Ne, hvala, ja to ne mogu da radim.

Janko Baljak ne veruje da pravda mora da postoji

 O Zašto u našem društvu kvalitet  mora da se prostituiše i ponižava da bi se uopšte pokazao?

– Nažalost je tako. Uvek neka budala odlučuje. A vi, ako se ne pokorite, on će naći poslušnijeg. Njih uvek ima.

O Da li smo danas okruženi sa više budala nego ranije? Ili je to stvar naše lične percepcije?

– Moram da priznam da sam za mog života stalno bio okružen sa mnogo budala. Danas postoje nonsensi da ljudi bez kvalifikacije rade odredjeni posao. Danas glumci misle da mogu da režiraju, reditelji da produciraju, scenografi misle da mogu da glume. Da nekog mog kolegu pozove premijer i kaže, hajde ti da vodiš Železaru u Smederevu, on bi kao partijski čovek rekao, mogu. To je propast. Svi misle da sve mogu da rade. Pa gde je t pravda. Da li pravda mora da postoji.

O  Da li imate recept kako da neko ko ima kvalitet to pokaže a da ostane dostojanstven i čovečan,i da ne naruši svoj etički integritet?

– Ne znam, teško je naći tu meru. Ja se nisam ponižavao. To ne preporučujem.

janko baljak

O  Da li ste upoznali neku osobu kojoj se divite? Ko je to?

– Upoznao sam mnoge  sjajne osobe, to su ljudi sa sela, uglavnom. Oni koji su zadržali svoju unutrašnji mir, koji žive od svog rada i po nekim Božjim pravilima. Nisu digli ruke ni od sebe, ni od države, školuju decu u Beogradu. Moj deda Milovan koji je umro u 94- oj rekao mi je nešto veoma važno, čemu ja težim:  Sreća je kad ti u pet ujutru neko zvoini na vrata a ti znaš da je to mlekadžija.

O  Šta ste od domaćih autora dobro pročitali ili pogledali?

– Čitam Vladu Arsenijevića, Branka Rosića a od filmova tu je moja studentkinja Mina Đuklić sa sjajnim filmom „ Neprilagođeni”. Tu je i druga moja studentkinja Jelena Gavrilović koja dokazuje da je ženski film trenutno jači od muškog, bar po izboru tema i pristupa.

O Da li intelektualci imaju pravo da ćute?

– Mislim da nemaju. Intelektualci ne smeju da ćute. Ima onih koji su otišli iz zemlje i oni mogu da ćute jer su prihvatili drugu kulturu i drugu zemlju. Ali mi koji smo ostali nemamo pravo da ćutimo. Moramo da govorimo.

O  Ali, ogromna većina ćuti?

-Da. Ćuti.

reditelj

  

Pošteno

o Da li poznajete nekog ko se obogatio od svoje dve ruke, pošteno?

– Da, to je moj kum. Čovek je završio elektrotehnički fakultet, onda je počeo da se bavi osiguranjem i sada je veoma, veoma uspešan. Ima više moralnog skrupula nego ja, nije pravio kompromise, mirno spava, i dobro zarađuje. Verujem da je to moguće.

Filmovi

Janko Baljak snimio je dokumentarne filmove: Vidimo se u čitulji, Vukovar – poslednji rez, Anatomija bola, Tegla puna vazduha,  Šta radiš večeras, Edmund u Kneževcu, Gram, kilogram, tona, Dug život bračnog para, seriju Plavi voz, Kos. Predaje Dokumentarni film na FDU. 

Dijana Dimitrovska

Vidi još: Marina Kovačević,menja identitet