Vaso Nikčević, jedna boja – hiljadu izraza

Vaso Nikčević, jedna boja – hiljadu izraza

   Vaso Nikčević ne mari mnogo za tu sivu, vlažnu, decembarska noć, koja je obavila njegov atelje u mestu Podličak, nadomak Budve. Unutra je toplo,  unutra je  večita svetlost i  radost leta. Čine ga nežne, čudesne boje i originalna misao kjoja isijava sa njegovih slika. Neke završene, neke započete. Ali kakve god da su, oseti se radost stvaranja, igra čiste misli i pokreta boja.

vaso nikčević

 Boje se kreću,nose magiju i – simboliku i ostaju kao tajna zapećaćene u sećanju.

            -Boja je čudo – kaže Vaso Nikčević, po rođenju Nikšićanin, po duhu Beograđanin( diplomirao 1992. u klasi profesora Živojina Turinskog), a po opredeljenju poslednjih godina – Budvanin, ispijajući čisto belo vino. – Retko ko može svesno da percipira boje. One imaju nezavistan život, ulaze u nas i osvajaju nas i onda kada mi toga nismo svesni. Recimo, koliko puta se svima nama desi da na hladnoj, sivoj podlozi betona  ugledamo crveni komad papir i , iz nekog nepoznatog razloga želimo da ga podignemo. Ili, sećam se, dok sam studirao u Beogradu, sa balkona Rajićeve ulice gledam ljude u mimohodu Knez Mihailovom i sivilo na njima. Sve uniformisano, iste, stroge boje, mahom tamne. Podsećaju na neko mračnu stonogu, a onda, odjednom, pojavi se među njima neka lujka, u najpozitivnijem smislu te reči, odevena u boje koje  odskaču, koje su njen bunt i potreba da bude drugačija. To me veselilo.

 Majstor boja i  simbolike tragao je dugo za  ovim originalnim izrazom. Seća se, tehniku koja nema ime, izmislio je u vreme bomardovanja Srbije. Tada je živeo u Beogradu , u nemaštini kada se nije imalo dovoljno za  uljane boje.

vaso nikčević

–           U to vreme oslobađao sam se figurativnog slikarstva, nisam želeo da me ograničava forma i ušao sam u svet apstrakcije koja je – racionalna. Pomešao sam drvofiks i mermernu prašinu, u koju sam dodavao pigmente, i onda nanosio  na platna. Tolko mi se dopala ova tehnika, da sam potpuno zanemario ostale. Našao sam svoj izraz, i uronio u svet simbola koji ne ograničava  ni u boji, ni u oblicima. Ispostavilo se da sam tako na platnu dobio dve dimenzije. Imao sam svet boja ali sam mogao dletom da obrađujem te debele slojeve materije. To su dva izraza, slikarstvo i skulptura, spojeni u jedno! Otada, do danas samo to radim. Tražim i ispisujem simbole boja i oblika. Ali ih ne dešifrujem, jer, kao što kaže Jung: ima simbola koje kad dešifrujete prestanu da budu simboli.

Simbolika je potpuno obuzela Nikčevića. Traži je i nalazi u bojama, oblicima i – slovima. Na mnogim njegovim platnima su slova: „ s“ i „v“ ,okrenuta, ukrštena, postavljena u splet boja sa različitim tumačenjem . Na crtežima, predložcima ѕa sliku, jednostavne linije, gotovo dečje.

slikar

  Umetnici pronalaze svoj stil na kraju, kada sve nauče i isprobaju- kaže.- E, onda je moguće tragati i pronalaziti. Svaki slkar mora da ima razvojni put. To znači da savlada, na akademiji ili u  praksi,a najbolje i na jednom i u drugom, sve što je potrebno umetniku da to bude.Jednostavno, mora da izuči zanat. Posle je sve lako. Može da se traga za stilom i da se prate misli.Ali ne podržavam nove pravce, recimo, instalacije i performanse, koji se prikazuju u vidu slikarstva. Nisam protiv takvog izraza, ali to treba da nađe svoje mesto, na primer, u scenskoj umetnost. Ne u slikarstvu, jer to nije.

  Današnje generacije, zahvaljujući pojedinim profesorima, prosto preskaču po nekoliko stepenka i posle akademije, zamera Nikčević, odmah krenu na instalacije, misle da postaju veliki, da sve znaju, idu napred, a nisu savladali osnovno.

–           To je greška,velika i pitanje je da li je popravljiva – kaže Nikčević- jer se ti mladi slikari, uz pomoć profesora guraju u  instalacije i ostaju nezavršeni, neoblikovani, nepotpuni slikari. Svako može i treba da traži svoj izraz i stil, al zna se kada. I , ako ide pravim putem, ne preskačući etape u učenju, sigurno će ga pronaći.

simboli

  Vaso Nikčević razmišlja jednostavno, jasno, blakonaklono prema svemu. Tako  živi, a tako i slika. Iako njegov izraz spada u apstrakciju njeogova razmišljanja na platnu su razumljiva, svako može da ih „čita“ na svoj način. To su razmišljanja koja podstiču  boje. Veliko umeće slaganja boja.

–           Nikada nisam razumeo likovne kritičare koji u suštini ispričaju nešto što ne može svako da prepozna. Jedno je teorija, a drugo je praksa. Mislim da su najbolji  kritičari oni koji su ujedno i slikari- kaže dok mazi jedno malo, sivo, umiljato mače. Vaso voli mačke, i u svom stanu i ataljeu u Budvi, koji ima prekrasan pogled na  pučinu, ima ih…

–           Ne znam ni sam. Nisam brojao. Drage ličnosti se ne broje. A one su ličnosti, svaka sa svojim karakterom je prpoznatljiva. Najlepša je ona plava, ima jedinstvenu boju, najtrpeljiviji je onaj žuti mačak, njega okrećem naglavačke i on ćuti, ovi mali su prgavi i divlji. Ona sa tri boje je ženka.

Vaso voli mačke, ali ih ne slika. Mada, ko zna, možda  na njegovim platnima ima simbola vezanih za  ove korisne i samosvojne životinje.    

vaso

 Često se dešava Vasu Nikčeviću da u potrazi za izgubljenim simbolima  samo tokom jutra iscrta četrdesetak  simbola i skica i – ništa, ne nađe onaj odjek, putokaz, otkriće, a onda, odjednom, zakači se za neki detalj i on počne da poprima energiju. Da raste i živi na platnu sam za sebe,kao živo biće koje se svakom prikazuje na drugačiji način, jedinstveno u veličanstvenoj harmoniji boja i obrisa  i različito za svakog posmatrača. Jedno platno – hiljadu pogleda. Tako žive dela Vasa Nikčevića, slikara magičnih predela simbolike.  

        Dijana Dimitrovska

Vidi još: Od ptica se uči plemenitost i ljubav

akupunktura arheolog beograd bioenergija cern cink dirigent dizajnerka doktor filozof frame glumac glumica herceg novi istoričar jezik karcinom klasična muzika klavir knjiga književnica književnost kvantna medicina modna kreatorka muzičar narodno pozorište naučnik Nikola Tesla ozonoterapija pesnik pisac poslanik pozorište profesor reditelj rediteljka SAD silicijumska dolina slikar slikarka umetnost virusi zemun zlato čovek

Nebojša Đuranović, slikar čija je platna zaposela mladost

Nebojša Đuranović, slikar čija je platna zaposela mladost

 

 Mladost je zaposela platna beogradskog slikara Nebojše Đuranovića zauvek nastanivši tamo putene usne jedrih  devojaka i njihove blistave  poglede rasterećene primisli na materijalnosti, na prolaznost, na vreme. Ali te zavodljive žene čija lepota i mladost  izaziva nespokoj, divljenje i istovremeno ukazuje na našu neprivlačnost,  nisu puki modeli, manekenke, lepotice bez duha.

-One su pre svega ličnosti –  kaže Nebojša Đuranović dok pokazuje  izložene slike u galeriji RTS gde mu se upravo završila izložba. –  One nisu prazne lepotice, iz kojih diše mladost , kako je najčešće naša uteha kada razmišljamo o lepim ženama. Ne, nisu  lepe žene po pravilu prazne. Ili ne treba generalizovati, naravno.  Slikam njihove sudbine i pokušavam da ih prikažem kroz njihovu lepu spoljašnost.  

O Da li je mladost po samoj svojoj suštini lepa ili je zavodljiva zbog svoje prolaznosti?

-Dok traje mladost, ne umemo da je cenimo. Tako je sa svim stvarima. Kad prođe, počnemo da je obožavamo. Vreme izgleda daje mladosti vrednosni sud. Sagledavamo je sa distance, kao istoriju. Teško je reći šta je istina, ja mislim da je mladost zavodljiva zbog prolaznosti. Da je moladost večna, ne bi bila tako lepa.

O Da li bi voleo da si večito mlad?

-Ne.  Čovek nosi mladost i vitalnost u sebi onoliko koliko je predviđeno i to bi bilo protiv božje volje. Biti večito mlad je prokletstvo. Divno je to prikazao Oskar Vajld.

nebojša đuranović

O Zato svi ljudi žele da ostave traga iza sebe, da nekim ljudima koji će doći iza njih pokažu da su nekada živeli, radili i eto, baš tu stvar napravili?

-Mislim da je to potreba koja živi u suštini svakog čoveka. Potreba da ostavi nešto iza sebe. Decu, platno, knjigu, zamak, bilo šta…Svako ima tu potrebu ali nema iste mogućnosti. Možda je ta potreba prostekla iz iskonskog straha od smrti. Od  telesne smrti i od duhovne smrti. Ko zna?

O Da li se prolaznost pobeđuje kvalitetom?

-Apsolutno… Zato svaki umetnik teži da ostavi kvalitetno delo koje će trajati posle njega i koga će, ako ga baš ne otkriju za života, otkrivati nove generacije ljudi.

O Samo mali broj umetnika doživi slavu za života? Zato je to tako?

-Danas je možda malo drugačije nego što je nekada, u vreme slavnih slikara bilo.  Nekada  se živelo polako, vesti su sporo pristizale i odlazile, životni tempo je bio sporiji…Danas se putuje mnogo. Van Gog je  promenio par mesta u svom  životu i par sela…Sa današnjeg stanovišta nije mrdnuo dalje od Pariza i Provanse. A video je – daleko. A i nestalo je boemštine. Ona je nekada bila dobar putokaz ka slavi. Nema je jednostavno više? Danas ćete slikara jedva prepoznati, ne razlikuje se od bankara. Nekada  su išli neobrijani, pocepani, prljavi, bili su neobuzdani, svoji, čudni, drugačiji, otkačeni…Neki su ludilo nosili na sebi, danas u sebi. Ja lično mislim da to ludilo treba sprovoditi kanalima u kreativnost, ali ne može to svako. Takože, nekada su slikari mnogo pili, naravno, ne može se raditi i biti ceo dan u kafani , anestezirati se i podsticati  stimulansima kreativnost. Ne ide to.  Boemština je neka vrsta kontemplacije.

žena

O Da li se vidi kada neko pošteno i iskreno radi neki posao?

-Da, u slikarstvu se vidi. Pa i u drugim umetnostima. Svuda u životu se vidi. Klasično obrazovanje je najozbiljniji oblik edukacije i ono moze da se suprostavi neistinama u slikarstvu. Ja sam završio grafiku i mogu time da se bavim. Izabrao sam svoj izbor. Ja želim da budem iskren najpre prema sebi, a samim tim i prema drugima. Tako je sve nastalo  oko mene. Najpre je nastalo u meni a onda  oko mene.

O Kako da znamo da prepoznamo tu iskrenost i istinost u nečemu?

-Postoje načini… Na primer, kada vidite da neko koristi opšta mesta i poštapalice, to je sakrivanje i to znači da taj umetnik beži od suštine i konrektnog u opšte, bezlično i višeznačno i razvodnjeno. To je, našalost, veština koja je našla primenu samo u politici i ,,pali,, hiljadama godina.

o Zašto ne želimo da budemo niko i ništa. Zar nema nekog šarma u tome biti beznačajan?

-Mi nismo svesni da li smo niko i ništa.  Mi ne znamo zapravo ko smo. Nas tek vreme potvrđuje. Sve vreme potvrđuje. Ono je večiti sudija i ono vaga i meri i daje sud. Ne može da se živi bez nekog ostvarenja. U bilo čemu, čovek mora da radi a ako već radi onda mora da teži nečemu, na primer, da teži kaa tome da to što radi bude najbolje. I to je to, on to i radi, teži da ostavi pečat, trag, sebe… da se potrudi, ne želi da bude beznačajan. Ako slikar napravi i jednu jedinu vrhunsku sliku, on je dotakao nebo. Uradio je vrhunsku stvar.

nebojša đuranović

O Zašto umetnost ne može da se odigrava unutar sebe same­ i za sebe, nego traži potvrdu kritičara, javnosti?

-Pa ona je namenjena ljudima, pa zbog toga i traži potvrdu ljudi. Da nema ljudi , niko ne bi konstatovao umetnost. To je generalno, a  kada gledamo od opšteg ka pojedinačnom principu, ima ljudi koji ne daju pet para za kritičare i javnost. Ali njih je jako, jako malo. Ali, nažalost, takvi ljudi ne žele da postanu poznati, ništa ne urade i jednostavno nestanu…Nema ih.

O Ali ostane delo iza njih ako su imali kvalitet?

-Da,ako su su imali kvalitet. Za takve ljude popularnost ne znači mnogo. Za slikara iz 17.veka, na primer, biti popularan je bila krajnje relativna stvar. On nije bio ne znam kako popularan. Za njega znaju u kraju, kvartu, ili gradu, ali ne planetarno. On treba da čeka svoje vreme. I treba da izdrži sve te udarce. A oni su starašni, nekada i smrtonosni.

O Da li je u redu da se umetnik ponizi zbog onoga što stvara?

-Svi hrišćanski svetitelji, počev od Franje Asiškog ponižavali su se zbog vere. Da,mislim da umetnik može da se ponizi zbog višeg cilja. Ako ima ideal, onda može to sebi da dozvoli, jer je njegov cilj uzvišen.

nebojša đuranović

O Ali, zar se neće onda uprljati, oštetiti svoju dušu?

–  Ako je u ime višeg cilja, onda neće. Ako je u ime materijalnih vrednosti, niskih strasti, lažnih normi, etike, onda hoće. Ako laže, onda se čovek nepovratno ošteti. On počne da gomila u sebi nezadovoljstvo i neku frustraciju i nije mu jasno zašto je stalno nervozan i nespokojan i zašto stalno gori neka vatra u njemu. Može da se pojavi  bolest zvana neostvarenost i onda je taj nesrećnik u velikim problemima.

O U tom slučaju treba ostati čist pred samim sobom?

-Ja ne slikam ni za policu, ni za ukras, ne slikam da bih se nekome svideo. Slikam za sebe.

o Do koje mere stvaralac može da pravi kompromise?

-Sve na svetu što postoji prožimaju kompromisi. Nase porodice, društvo, mladost, poslovi, život u prirodi, priroda i mi, sve, baš sve splet je neverovatnih kompromisa. Stvaralac može da pravi kompromise. Pitanje je samo, kao i sve u životu, do koje granice. Treba naći tu liniju do koje ne oštećujemo našu ličnost i naš karakter.

O Ponekad se stiče utisak  da je umetnost precenjena?

-Tu sad stupamo na tlo teorije umetnosti. I ima teorija i teorija. Po jednoj, sve je umetnost danas. I prazna soba, i polomljena flaša, i hiperealizam, i  sve. Umetnost je opšte mesto. Kada je tamo neke 1922. godine  išla preko granice, u Ameriku, apstraktna skulptura ptice velikog rumunskog umetnika Konstantina Brankuzija, carinik kaže : „ Ja ne znam šta da napišem. Meni ovo ne liči na pticu.“ Pitanje je to. Ako  uporedite jednu sliku Van Goga koja košta milione i jedan fudbalski transfer, onda nije mnogo precenjena umetnost. Slika je bar predmet koji ostaje za sva vremena.

slikar istančanog stila nebojša đuranović

o Da imate para, koju biste sliku voleli da imate samo za sebe i da je gledate samo vi?

-Nisam kolekcionar,  nemam taj ugao gledanja. Ja mislim da je slika za gledanje i da treba da je vidi što više ljudi. Ne treba da čami u sefu. Ali, kada bih se baš natertao da  razmišljam u tom pravcu, onda bih voleo jednog malog Rubensa ili Rembranta.

O Kada razmišljaš o civilizaciji, šta vidiš ispred?

-Vidim razvitak tehnologije. Vidim kako buljimo u ekrane, kako se udaljavamo od same naše suštine, vidim kako nam neko ili neki progami govore šta da radimo, šta da obučemo, kako da se ponašamo…Ne znam koji će i ne znam uopšte da li će čovek imati odgovor na tehnološku revoluciju. Ja radim u ateljeu, radim sa bojama i platnima i nekim sastojcima koja su u upotrebi od kad postoji umetnost, od onih pećinskih crteža u Altamiri. Povlašćen sam zbog toga.

O Ako se umetnost tumači kao stanje duha onoga koji stvara, vaša bi trebalo da je nežna?

-Moguće…Volim nežnost.

O  Šta da neko sada kaže, Nebojša, sada ću ti uzeti ime i bićeš potpuni anonimus…Da li bi nastavio da slikaš istim žarom?

-Da, nastavio bih. Nisam se opredelio za slikarstvo da bih bio popularan i poznat i da bih hranio svoj ego. Kada bi svi hrlili put slave, bilo bi velika gužva na tom putu. A na kraju, svako zasluži ili ne zasluži nešto. Ja u to duboko verujem. Svako plaća svoju cenu. Kad tad.

 

Dijana Dimitrovska

Vidi još: Slobodanka Rakić Šefer

Milanka Karić, žena za koju je sreća put

Milanka Karić, žena za koju je sreća put

Milanka Karić veruje u sreću. Ali ne kao stanje, već kao put. Tim putem stalno treba ići. Milanka Karić, poslanik, političar veruje da se nikada ne treba na tom putu osvrtati i praviti pauze. Treba hodati pravo gledajući u svoje srce kao u severnjaču.

– Ljudi obično misle da je za sreću potrebno mnogo, i najčešće, kada im se i ostvari želje, oni odmah traže ostvarenje nove i tako su u stalnoj jurnjavi za srećom, misleći da ona tek ostvarenjem želja treba da dođe – kaže Milanka Karić. – Za mene je sreća stanje. Ako smo u ljubavi, ako su nam najmiliji zdravi i dobro, to je sasvim dovoljno da bi bili srećni.

milanka karić

o Da li verujete da se ljudi vremenom menjaju? Ili ostaju isti u svojom biću u kome se rode?

– Lično se moja suština nije promenila, ali nešto jeste.  Ne primer, primećujem, da sam s godinama više empatična, možda i previše.  Učim od svoje dece kako da kanališem takve emocije. Budući da  želim svima da pomognem, od dece sam naučila da je nemoguće pomoći nekome ukoliko on sam nije shvatio da mora da se menja, da radi na sebi i da veruje.

 O Da li ste vi radili na sebi i nešto poboljšali?

– Da.  Ranije sam ljudima previše verovala i mnogo se davala u tim međuljudskim odnosima. Danas sam kritičnija, vreme je najbolji pokazatelj kvaliteta odnosa i sa prijateljima i sa kolegama i sa poznanicima. Dozvolim da prođe izvesno vreme pre donošenja zaključka ili poklanjanja mog poverenja. I to je  nešto što se uči i usavršava ceo život.

O Koje je za vas vrhunsko osećanje koje čovek može imati?

– Osećaj unutrašnjeg mira, osećaj kada ste prihvatili sebe u potpunosti, kada ste se pomirili sa sobom u svakom smislu, kada ne osuđuje druge, kada u svemu i svakome pokušavate da pronađete samo ono najlepše i najbolje. To je dug put i to se uči, ali kad jednom pronađete mir u duši, vaš život se menja i način na koji  doživljavate ljude, situacije i događaje se menjaju. Unutrašnji mir je stanje duha, ako ste svakadnevno zahvalni na sitnim stvarima, događajima i ljudima koji vas ispunjavaju i ako ste fokusirani na ono što u datom trenutku imate, a ne na ono što nemate, počinjete da uživate u svakom trenutku. U miru je apsolutna ljubav, radost i sreća.

Milanka Karić

O Da li se sećate kada ste poslednji put bili  srećni?

– Ne bih mogla jasno da odredim samo jedan događaj, u proteklih desetak godina bilo ih je više. Rođenje mojih unuka Lazara, Luke, Kasije i Viktora je za mene osećaj apsolutne sreće, oni su moja radost i njihovim dolaskom na svet sve se promenilo. Spoznala sam jednu drugačiju ljubav, ljubav u kojoj su radost i sreća  dominantne emocije, iskustvo koje je teško opisati, ali svako ko je to doživeo sigurno zna o čemu govorim. Srećna sam jer su moja deca danas pre svega dobri ljudi, ali i uspešni u svom poslu. Nebojša je pravi mladi poslovni lav i desna ruka Bogoljubu, Jelena ostvaruje zavidne rezultate na polju medija i komunikacija, Neda je stručnjak za finansije i puno pomaže svome ocu, a Dana je preuzela najodgovorniju funkciju, predsednice Karić fondacije, iako je magistrirala dramaturgiju na prestižnom koledžu u Londonu, ona se pre svega posvetila humanitarnom radu i tu sebe bezrezervno daje.

O Da li ste imali situaciju u kojoj sve postane besmisleno?

– Bilo je takvih trenutaka u protekloj deceniji, kada sam bila potpuno sama i borila se za svoju porodicu, za svog supruga i za sve one koje su sledili Bogoljubove ideje. Bila sam sama protiv cele države u tom trenutku kada su pojedinci mislili da je država njihovo vlasništvo i kada se nije poštovao ni zakon, ni ljudska prava. Kao ženi, to je bila veoma teška borba u jednoj  od najstrašnije osmišljenoj kampanji protiv moje porodice. Da, bilo je  trenutaka kada sam pomislila da je cela ta moja borba besmislena. Ali se nisam prepuštala tom osećaju, već u narednom trenutku, morala sam da skupim snagu, da nađem smisao i vratim nadu, kako bih nastavila borbu za istinu.

porodica je sve

O Kako se borite protiv  crnih misli i depresije?

Porodica je moje utočište, moj mir i moja sreća i stabilnost. Ako verujete u Gospoda i znate da on pred vas nikada ne bi stavio zadatke koje vi ne možete da rešite i iskušenja koja su tu da biste vi postali bolji čovek, onda tu nema mesta za depresiju i crne misli.

O Da li vam srpsko društvo deluje depresivno?

Ne bih rekla da je depresivno, pre bih rekla da smo kao narod prošli, i još uvek prolazimo, kroz veliku patnju. Ovo je podneblje na kojem se mnogo ratovalo kroz vekove, mnogo stradalo, umiralo, ginulo, tugovalo i nemoguće je da takva energije nema uticaja i na današnje društvo. Verujem da možemo biti na sigurnom putu za srećniju i bolju budućnost samo ako  se kao narod vratimo svojoj veri, izvoru i korenima. Kada kao društvo promenimo svest i situacija u zemlji će početi da se menja.

o Da li ste se nekada o nekog ogrešili toliko da vas grize savest?

– Da, naravno, i to više puta u životu, ali moram da kažem i to da znam da kažem i oprosti i izvini. To ne  radim kako bih svojoj savesti olakšala, jer bi to onda bilo pitanje ega, to činim iz najdublje i najiskrenije ljudske potrebe ka drugom ljudskom biću, da mi oprosti. Svi mi grešimo, ali nekako zaboravljemo na blagotvornost i isceljiteljsku moć praštanja i lepotu istine. Oprost i istina oslobađaju, ne samo onog o koga ste se ogrešili nego u najširem smislu i vas same.

milanka karić

O Zašto postoji savest u nama?

-Verujem da je savest tu kako bismo mi kao bića i kao duše postali bolji i uvideli koliko nam je vera jaka. Sve su to iskušenja na putu našeg duhovnog rasta i test naše vere u Gospoda. Ako se Gospoda ne plašimo nego spoznamo da je on čista ljubav, shvatićemo da kazna ne postoj i  da se svi odgovori nalaze u nama.

o Zašto ljudi koji veruju u Boga čine  loše stvari?

 –To je vrlo teško pitanje. Moje skromno mišljenje je da je to pitanje njihove vere koliko je ona iskrena i šta oni podrazumevju pod verom u Boga. Ako su ljudi vođeni lošim osećanjima, zavišću, gordošću, sujetom, samoljubljem u svojoj veri u Gospoda, to su osećanja koja upravo dovede do takvih krajnosti i činjenju nekih nečastivih dela.  Ako ste vođeni ljubavlju kako prema Gospodu tako i prema svim živim bićima, teško da će vas ljubav povesti da činite nešto loše. Ljubav je lek!

O Šta želite da posle vas ostane?

– Postoji jedna izreka: “Na kraju igre i kralj i pijun idu u istu kutiju”. Sudbinom je određeno da ništa nije dato večno, ni bogatstvo, ni nemaština, ni samoća, ni partnerstvo, sve je promenljivo. Samo ono što smo naučili, što smo spoznali, osetili, ljubav koju smo pružili, osetili kako se sreća širi , osmehe koje smo podelili, zagrljaje iskrene  snažne, strasne poljupce u kojima smo bili celim svojim bićem, bezuslovnu ljubav koju smo pružali, to ostaje iza nas. Ja se trudim da tako živim i želim da verujem i nadam se da će posle mene ljubav biti najdominatniji osećaj.

                             Dijana Dimitrovska

Vidi još: Kakav čovek može bit srećan