Milutin Milanković svetsku slavu nije stekao u velikim evropskim ili američkim centrima, poput Tesle ili Pupina, već u sobičku u Kapetan Mišinom zdanju, na Beogradskom univerzitetu.
Veliki srpski naučnik, profesor i mislilac Milutin Milanković – za koga kažu da je naš najcitiraniji velikan – rodio se 28. maja 1879. u Dalju kod Osijeka, tada u Austrougarskoj, danas u Hrvatskoj. Njegovi preci stigli su u Dalj posle Velike seobe Srba 1689-1690. godine pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem. Odakle su tačno došli – nije poznato.
Kada je Milankoviću bilo sedam i po godina, umro mu je otac, krajem 1886. godine. Na spomeniku u Dalju i danas stoji epitaf koji je napisao naš veliki pesnik, Jovan Jovanović Zmaj( /Stan’, putniče/ Stan’, čoveče/Da mu duši daš / Jedan očenaš!/…). Majka Hristina je ostala sama sa šestoro dece. Milanković je imao četiri brata: Ljubišu, Vladana, Vojislava – Voju i Bogdana, i dve sestre Milenu, svoju bliznakinju i Vidosavu. Braća Ljubiša, Vladan i Vojislav umrli su u mladim godinama od tuberkuloze, a najmlađi brat Bogdan ga je nadživeo kao i bliznakinja Milena. Pošto su bili bogata familija, imanjem su rukovodile, posle očeve smrti, njegova baba po ocu Antica, majka Jelisaveta i ujka Vasa.
Kao dete imućnih roditelja, osnovnu školu je završio privatno ali zatim kao naslednik poljoprivrednog poseda, nije upisao gimnaziju već realku u Osijeku. Ova škola je bila sedmorazredna i omogućavala je samo studije poljoprivrede i tehnike. Poput Alberta Ajnštajna (Einstein, 1879-1955), čiji je bio vršnjak i Milutin se upisao na Tehničku veliku školu, istina ne u Cirihu kao Ajnštajn, već u Beču.
Diplomski ispit za građevinskog inženjera je položio juna 1902. godine, posle šest godina studija kod profesora Brika, sa projektom betonskog mosta. A onda, gotovo odmah otišao da odsluži vojsku u Austro-Ugarskoj!
Početkom 1905. godine Milanković je stupio u praksu u tadašnje čuveno bečko građevinsko preduzeće Adolf Baron Pittel, Betonbau-Unternehmung (A.B. Pitel – preduzeće za betonsku građu), kasnije Pittel und Brausewetter (Pitel i Brauzeveter). Milanković je gradio brane, mostove, viadukte i akvadukte, podizao građevine u armiranom betonu širom tadašnje Austro-Ugarske: u Erdelju (Transilvaniji), u Burgenlandu, Koruškoj i Štajerskoj.
Poverena mu je rekonstrukcija krila Tehničke velike škole u Beču prema Karlovoj ulici (Karlsgasse), što je dokaz poverenja njegovih profesora u njegovu stručnost, a kao predstavnik firme Pitel izradio 1906. godine statički proračun i predračun troškova za kolektor Beogradske kanalizacije na Savskoj padini.
Gradio je po Beču do jeseni 1909. godine, kad je po pozivu, koji su potpisali Jovan Cvijić, Bogdan Gavrilović i Mihailo Petrović, došao u Beograd da zauzme katedru primenjene matematike (racionalna mehanika, nebeska mehanika, teorijska fizika) posle Koste Stojanovića (1867-1921) koji je bio postao ministar narodne privrede. Tada počinje njegova naučna karijera. Napisao je nekoliko univerzitetskih udžbenika: Nebeska mehanika, 1935. godine, Osnove nebeske mehanike dva izdanja, prvo 1947, Istorija astronomske nauke od njenih prvih početaka do 1727. (godina Njutnove smrti), 1948. i, najzad, Astronomska teorija klimatskih promena i njena primena u geofizici, 1948.
Po dolasku u Beograd počinju balkanski ratovi – u Prvom balkanskom ratu je učestvovao kao rezervni oficir, jer je već imao srpsko državljanstvo – pa, Prvi svetski rat. U to vreme tek se bio oženio Hristinom Topuzović iz Šapca i nalazio se na svadbenom putu u Dalju, u Austro-Ugarskoj. Bio je interniran prvo u poznati zarobljenički logor Nežider (Neszider), danas Nojzidl (Neusiedl) u Burgenlandu u Austriji, pa posle konfiniran u Budimpešti, ali sa dozvolom da može raditi u biblioteci Mađarske akademije nauka. Ovo mu je dopušteno blagodareći preporukama njegovog profesora matematike sa Bečke tehničke velike škole Čubera i razumevanju bibliotekara Mađarske akademije nauka Kolomana Silija (Szily).
Radeći na teoriji planetskih klimata, Milanković je dokazao da na Marsu ne može postojati civilizovan život, jer je svojim proračunima pokazao da su tamo temperature previše niske da bi život u takvom obliku postojao. To je odmah postalo vrlo popularno, jer je odlučivalo u korist onih koji su tvrdili da na Marsu nema visoko razvijenih bića, kako je na pr. tada tvrdio Flamarion (Flammarion), a to je danas i potvrđeno kosmičkim istraživanjem.
Ovim rezultatima se Milanković već donekle pročuo u naučnom svetu, a posebno svojom krivom osunčavanja (dijagramom osunčavanja, solarnom krivom) Zemljine površi. Usledile su teorije ledenih doba, teorija pomeranja Zemljinih polova.
Rasprava u naučnom svetu na temu varijacija klime tekla je godinama. Sovjetski i italijanski naučnici bili su na Milankovićevoj strani. Sovjetski naučnici su, posle snimanja one druge strane Meseca koja se sa Zemlje ne vidi 1965. godine, ne čekajući neke druge potvrde, dali jednom krateru Milankovićevo ime. Osim Milankovića na toj strani Meseca dobili su svoje kratere od Jugoslovena još Mohorovičić i Tesla. NASA ga je uvrstila među 10 najznačajnijih naučnika.
Poštovan i slavan Milutin Milanković je umro 12. decembra 1958. u svom domu u ulici Ljube Stojanovića broj 9, u Beogradu u 79 godini. Prvo je bio sahranjen na Novom groblju u Beogradu, ali je odatle, po njegovoj želji izrečenoj u „Uspomenama” i na inicijativu njegove sestre bliznakinje Milene, prenet u grobnicu porodice Milanković na pravoslavnom groblju u Dalju 13. maja 1966. Tamo i danas počiva.
Kalendar
Najprecizniji kalendar na svetu napravio je upravo naš Milanković. U njemu je kalendarska godina svega 2 sekunde duža od sadašnje tropske godine. Milankovićev kalendar zahtevao bi korekciju tek za 28.000 godina. Ovaj kalendar zvanično je prihvaćen na Vaseljenskom saboru u Carigradu 1923. godine, ali nikada nije primenjen u praksi.
Dunav
Milanković je bio opčinjen Dunavom i posvetio mu je čitavu glavu u svojim Uspomenama gde navodi kako je posmatrao guske kako prelaze preko Dunava i kako ih Dunav zanosi, ali da one idu po ritu s druge strane uz Dunav i nekim čudnim instinktom prelaze tačno potrebni put da ih on kad zaplove Dunavom natrag, zanese u pravcu svog toka tačno toliko da isplove kod Milankovićeve bašte.
Čovek fabrika
Za razliku od francuskog filozofa Lametrija (Lamettrie) iz XVIII veka, koji je upoređivao čoveka sa mašinom, Milanković je govorio „da bi čoveka trebalo shvatiti ne kao mašinu već kao veliku savršeno uređenu fabriku“.
Potomci
Milankovićev sin Vasilije pedesetih godina prošlog veka iselio se u Australiju. Oženio se Srpkinjom iz Banjaluke i s njom dobio sina Nikolu i kćerku Marinu. Nikola ima tri kćerke, Marina se nije udavala. Ona je sa naučnikovim unukama nekoliko puta boravila u Beogradu. – Svaki put kada bi jedna od Vasilijevih kćerki postala punoletna, ona bi je dovela u Srbiju da je upozna sa istorijom dede Milutina.
Hrvati
Rodna kuća Milutina Milankovića bila je oštećena tokom rata devedesetih godina i zahvaljujući nadljudskom naporu Đorđa Nešića, direktor Srpskog kulturnog centra u Dalju, obnova je započela 1994. godine. Danas se Milankovićeva kuća nalazi na turističkoj mapi Hrvatske, a Hrvati, naročito u štampi, Milankovića predstavljaju kao – hrvatskog naučnika.
Vaso Nikčević ne mari mnogo za tu sivu, vlažnu, decembarska noć, koja je obavila njegov atelje u mestu Podličak, nadomak Budve. Unutra je toplo, unutra je večita svetlost i radost leta. Čine ga nežne, čudesne boje i originalna misao kjoja isijava sa njegovih slika. Neke završene, neke započete. Ali kakve god da su, oseti se radost stvaranja, igra čiste misli i pokreta boja.
Boje se kreću,nose magiju i – simboliku i ostaju kao tajna zapećaćene u sećanju.
-Boja je čudo – kaže Vaso Nikčević, po rođenju Nikšićanin, po duhu Beograđanin( diplomirao 1992. u klasi profesora Živojina Turinskog), a po opredeljenju poslednjih godina – Budvanin, ispijajući čisto belo vino. – Retko ko može svesno da percipira boje. One imaju nezavistan život, ulaze u nas i osvajaju nas i onda kada mi toga nismo svesni. Recimo, koliko puta se svima nama desi da na hladnoj, sivoj podlozi betona ugledamo crveni komad papir i , iz nekog nepoznatog razloga želimo da ga podignemo. Ili, sećam se, dok sam studirao u Beogradu, sa balkona Rajićeve ulice gledam ljude u mimohodu Knez Mihailovom i sivilo na njima. Sve uniformisano, iste, stroge boje, mahom tamne. Podsećaju na neko mračnu stonogu, a onda, odjednom, pojavi se među njima neka lujka, u najpozitivnijem smislu te reči, odevena u boje koje odskaču, koje su njen bunt i potreba da bude drugačija. To me veselilo.
Majstor boja i simbolike tragao je dugo za ovim originalnim izrazom. Seća se, tehniku koja nema ime, izmislio je u vreme bomardovanja Srbije. Tada je živeo u Beogradu , u nemaštini kada se nije imalo dovoljno za uljane boje.
– U to vreme oslobađao sam se figurativnog slikarstva, nisam želeo da me ograničava forma i ušao sam u svet apstrakcije koja je – racionalna. Pomešao sam drvofiks i mermernu prašinu, u koju sam dodavao pigmente, i onda nanosio na platna. Tolko mi se dopala ova tehnika, da sam potpuno zanemario ostale. Našao sam svoj izraz, i uronio u svet simbola koji ne ograničava ni u boji, ni u oblicima. Ispostavilo se da sam tako na platnu dobio dve dimenzije. Imao sam svet boja ali sam mogao dletom da obrađujem te debele slojeve materije. To su dva izraza, slikarstvo i skulptura, spojeni u jedno! Otada, do danas samo to radim. Tražim i ispisujem simbole boja i oblika. Ali ih ne dešifrujem, jer, kao što kaže Jung: ima simbola koje kad dešifrujete prestanu da budu simboli.
Simbolika je potpuno obuzela Nikčevića. Traži je i nalazi u bojama, oblicima i – slovima. Na mnogim njegovim platnima su slova: „ s“ i „v“ ,okrenuta, ukrštena, postavljena u splet boja sa različitim tumačenjem . Na crtežima, predložcima ѕa sliku, jednostavne linije, gotovo dečje.
Umetnici pronalaze svoj stil na kraju, kada sve nauče i isprobaju- kaže.- E, onda je moguće tragati i pronalaziti. Svaki slkar mora da ima razvojni put. To znači da savlada, na akademiji ili u praksi,a najbolje i na jednom i u drugom, sve što je potrebno umetniku da to bude.Jednostavno, mora da izuči zanat. Posle je sve lako. Može da se traga za stilom i da se prate misli.Ali ne podržavam nove pravce, recimo, instalacije i performanse, koji se prikazuju u vidu slikarstva. Nisam protiv takvog izraza, ali to treba da nađe svoje mesto, na primer, u scenskoj umetnost. Ne u slikarstvu, jer to nije.
Današnje generacije, zahvaljujući pojedinim profesorima, prosto preskaču po nekoliko stepenka i posle akademije, zamera Nikčević, odmah krenu na instalacije, misle da postaju veliki, da sve znaju, idu napred, a nisu savladali osnovno.
– To je greška,velika i pitanje je da li je popravljiva – kaže Nikčević- jer se ti mladi slikari, uz pomoć profesora guraju u instalacije i ostaju nezavršeni, neoblikovani, nepotpuni slikari. Svako može i treba da traži svoj izraz i stil, al zna se kada. I , ako ide pravim putem, ne preskačući etape u učenju, sigurno će ga pronaći.
Vaso Nikčević razmišlja jednostavno, jasno, blakonaklono prema svemu. Tako živi, a tako i slika. Iako njegov izraz spada u apstrakciju njeogova razmišljanja na platnu su razumljiva, svako može da ih „čita“ na svoj način. To su razmišljanja koja podstiču boje. Veliko umeće slaganja boja.
– Nikada nisam razumeo likovne kritičare koji u suštini ispričaju nešto što ne može svako da prepozna. Jedno je teorija, a drugo je praksa. Mislim da su najbolji kritičari oni koji su ujedno i slikari- kaže dok mazi jedno malo, sivo, umiljato mače. Vaso voli mačke, i u svom stanu i ataljeu u Budvi, koji ima prekrasan pogled na pučinu, ima ih…
– Ne znam ni sam. Nisam brojao. Drage ličnosti se ne broje. A one su ličnosti, svaka sa svojim karakterom je prpoznatljiva. Najlepša je ona plava, ima jedinstvenu boju, najtrpeljiviji je onaj žuti mačak, njega okrećem naglavačke i on ćuti, ovi mali su prgavi i divlji. Ona sa tri boje je ženka.
Vaso voli mačke, ali ih ne slika. Mada, ko zna, možda na njegovim platnima ima simbola vezanih za ove korisne i samosvojne životinje.
Često se dešava Vasu Nikčeviću da u potrazi za izgubljenim simbolima samo tokom jutra iscrta četrdesetak simbola i skica i – ništa, ne nađe onaj odjek, putokaz, otkriće, a onda, odjednom, zakači se za neki detalj i on počne da poprima energiju. Da raste i živi na platnu sam za sebe,kao živo biće koje se svakom prikazuje na drugačiji način, jedinstveno u veličanstvenoj harmoniji boja i obrisa i različito za svakog posmatrača. Jedno platno – hiljadu pogleda. Tako žive dela Vasa Nikčevića, slikara magičnih predela simbolike.
Mima Karadžić se uopšte ne ljuti kada mu se nametnu promene. Iako je odrastao u jednoj državi, sazrevao u drugoj, stvarao u trećoj, odlično se snalazi i snalaziće se, jer Mima Karadžić, glumac koji nas toliko godina zasmejava i razveseljava, obožava promene.
– Volim promene i poštujem svakoga ko učini i najmanju promenu na sebi i oko sebe – kaže Mima Karadžić.- Menjati sebe i svet oko sebe je ujedno najčudesniji i najlepši zadatak koji svaki čovek dobija rođenjem, ali ga kao i druge stvari koje dobije rođenjem – ne koristi. Mislim da svaki mladi čovek po prirodi svojih godina mora da bude za promene. Ako nije – nešto onda nije u redu.
O Da li ste lično napravaili neku dramatičnu promenu ?
– Moja najveća promena je ta što sam uvek živeo svoj život . U svemu što dođe, ja sam se uklapao sa svjim životom.
O Kako živite ove dane korone?
– I sada živim svoj život. Ova pošast zvana korona, nije me omela, uklopio sam se. Nisam se drugačije ponašao od uobičajenog. Pijem vina, skitam, putujem koliko mogu…Igrao sam i predstave u Zvezdara taetru “ Feliks“ “ Tri sorele“…Razmišljam ovako: Ako me zakači – zakači. Ja se ponašan normalno. U kafanama sam normalno. Nisam tip koji može da sedi dva sata zatvoren u kući i da drži masku u svakom trenutku svog života. Štitim druge ljude od sebe tako što nemam kontakt sa onima koji se boje. Ali sa ljudima sa kojima imam kontakt, imam ga iz sve snage. Pa, rekao bih, biće kako bude.
O Da li ste radili za vreme korone?
– Vreme korone mi je dosta brzo prošlo pošto sam radio punom parom. Radio sam četiri TV serije. To su “ Zabrana“ – velika serija koju je radio moj brat Milan Karadžić sa odličnom ekipom: Žarko Laušević, Vojin Ćetković, Nataša Ninković, Vesna Čipčić, ja.. Zatim „Dream tim“ sa Lazom Ristovskim, lepa komedija u 10 nastavaka. Radio sam sa Šotrom u seriji “ Kralj Aleksandar“ gde sam igrao Punišu Račića, radikala koji je pobio Hrvate u skupštini. I na kraju „Zlatni dani“ serija koja od 14. decembra kreće da se emituje, a igraju Tamara Krcunović, Andrija Kuzmanović, Snežana Savć , Uroš Jakovljević , ja. To je romantična komedija po tekstu Gordana Mihića.
O Šta je za vas izvor radosti?
– Radost je moj posao, pozorište, film, neke knjige neki ljudi, neke žene sa kojima sam proveo lepe dane, lepe noći, neka lepa buđenja. Radost su mnogobrojni trenuci uz divna vina i prizore.
O Da li imate radost u sebi i kada je ništa ne izazove?
– Imam radost u sebi u svakom trenutku i ne mora ništa daje izazove. Ili bar ništa epohalno. Mislim da taj izvor radosti zavisi od čoveka . Ako je ima u sebi, onda je to dragocenost, velika. Ako li je nema, mora onda da je traži i nalazi, ako je dovoljno mudar i uporan.
O Da li je gluma zanimanje koje se menja? Koliko se gluma za poslednjih par decenija, promenila i u čemu?
– Gluma se u suštini ne menja. Postoje moderni izrazi u oblasti glume, ali suština je ista. Više se menja na filmu ali iz tehničkih razloga. Napraviti lik, igrati ga, imati taj filing sa publikom, stvarati igru, izmaštati dobru priču kroz dobre likove – to je suština glume od kada je sveta i veka.
O Od čega žive glumci sada?
– Teško je svima. Antivirusne mere utiču na sve ljude . Mi sad igramo predstave tako što se u publici sedi odvojeno, po dva sedišta razdaljine.. Duplo je manje ljudi u sali. Svi imaju maske. To je drugačija priča. Taj feedback koji se dobija od publike je zantno umanjen.
O Da li su antivirusne mere uništile pozorište?
– Pozorište ništa nije uništilo do sada pa neće ni ovo.
O Kako vidite izlaz iz ove situacije?
— Tu ne znam šta da kažem. Ne znaju ni najveći lekari sveta koje sam slušao, a nisam čuo ništa pametno da je rečeno u smislu ozdravljenja.
O Da li se u moru uloga koje ste igrali, možda provukla neka za kojom čeznete?
– Ne znam. Kao mlađi sam hteo da igram neke uloge, ali danas ne znam. Odigrao sam mnogo uloga koje nisam ni pomislio da ću igrati. Do sada sam snimio 70 filmova, više od 60 serija, odigrao više od 90 uloga u pozorištu. Dosta je to za jedan glumački život.
O Mnogi su naši ljudi otišli za Kanadu, Ameriku, u beli svet… Da li ste nekada pomislili da odete odavde?
– Ima našeg sveta po Evropi, Kanadi, Americi, Australiji, na istoku, svuda. Bio sam i ja svuda, i nema mesta gde nisam boravio. Volim da odem, ali volim da se vratim. Nisam mogao da zamislim da Mima Karadžić živi drugde osim ovde. Ljudi su odlazili zato što su želeli da imaju neke bolje uslove za život. Ja klincima svoje sestre i brata svakog dana govorim i ubeđujem ih da treba da odu da vide sveta, da ovde nije ništa zacrtano. Treba poći u inostranstvo. Ja sam odlazio i vraćao sam se . Nisam se našao ni u jednom inostranstvu. Imao sam uslova da se vratim. Osim toga, ne želim ovim poslom da se bavim nigde drugde osim ovde.
O Šta čovek promeni odlaskom iz svoje zemlje?
– Uslove života. Recimo, naši ljudi koji su otišli u inostranstvo. Oni su u svojim glavama ostavili svoj zavičaj na onom nivou na kome je bio kada su odlazili. Sigurno da zavičaj nije bio bogznašta jer da jeste, ne bi otišli. Uvek mi je najčudnije bilo šta je za naše gastarbajtere patriotizam. Uglavnom su to sveci I junaci. Ja mislim da je patriotizam ono što uradiš za zemlju koju voliš I iz koje si potekao. Konkretno raditi, kao, na primer, kad nešto lepo radiš nekome dok je živ, a kad umre- to je sećanje.
O Sretali ste se sa našim ljudima u inostranstvu, kako ih doživljavate?
– Odlazeći u Ameriku, Kanadu, Australiju,sretao sam ljude koji su opterećeni našom istorijom, religijom , islamom, katoličanstvom, pravoslavljem. Mislim da njihova deca ne žele da budu to. Žele da budu Kanađani, Amerikanci, Australijanci. Oni neće da budu svoji roditelji. Ta deca hoće da budu napredniji, svoji, i Bogu hvala da je tako.
O Šta Mima Karadžić nudi našim ljudima u inostranstvu?
– Umetnost koja dolazi iz krajeva koje poznaju, zemlje koju vole, malo drugačija od one koju su zapamtili dok su živeli ovde. Dajemo im miris zemlje naših predaka.
O Ima li neko lepo mesto gde čovek zaboravii na sve ?
– Ima, to je Ada Bojana. To je mesto gde sam snimio jedan od prvih velikih flmova “ Lepota poroka“, mesto gde možeš da sedneš i uz čašu vina, pred zoru, napišeš stih i gledaš zvezde i nebo, mesta gde si bio i gde ćeš bitii.
Priroda i umetnik, to mora biti jedno. Logika je jednostavna. Ako umetnik nema sklad sa prirodom, sto posto nema ni sa samim sobom, a onda nema ni sa platnom, a otuda ni sa porodicom, prijateljima…
Tako govori Slobodanka Rakić Šefer i vi možete da joj verujete ili ne, možete na to da budete potpuno ravnodušni ili da imate sto drugih osećanja- sve dok ne vidite njene slike. A onda, dok vas preplavljuju najnežnije emocije, neka tiha radost koja razvlači usne u nesvestan osmeh koji dugo, dugo blista. I dok razmišljate kada ste se poslednji put tako iz duše ozarili- shvatite da je ona u pravu. U tim nežnim kompozicijama koje nisu slikane uljanim bojama nego samim sokom lubenice, jagodice, bakinim slatkom od trešanja, perjem pauna, vilinskim osmehom, bajkom, ljubavlju mame, i još mnogim tajnim recepturama, u njima ima božanskog sklada iz prirode koji vas umiruje i usrećuje.
Sve je kod Bobe svetlo, čisto, iskreno, duboko i radosno. Tu i senke imaju svetlost. Drveće govori. Školjke pevaju. Petlovi mudruju. Ćurke glasno sanjaju. I sve je moguće, jer je istinito.
– Moj svet nema senki – govori ona – Ili ih ima, ali su nežne. Svetle. Jednom mi je jedna likovna kritičarka zapanjeno rekla: „Ali, Bobo, tvoja ruža nema senku, kako si pogrešila tako! Ne, rekla sam joj. Nisam pogrešila. Ima senke, ali je ti ne vidiš. Bela je.“
o Kažu da vaše slike pevaju, govore, šume, zuje kao vaše toliko ljubljene pčele, pevaju kao kos, lepršaju krilima …?
– Da, neko to oseća snažno kao što sam ja osećala snažno kada sam sve to unosila na platno. Ima jedna moja bela slika. Kupio ju je jedan bogati Ukrajinac koji živi u Nemačkoj za svoju ženu.Ta slika svake godine putuje tamo gde i njegova žena, najpre u Rusiju, pa u Sloveniju, pa svuda po svetu. Ima svoj pasoš. Ona se ne razdvaja od nje jer kaže da iz školjki sa slike čuje muziku.
o Priroda je vaša religija…
– Obožavam prirodu. Svakog dana pešačim po 5 kilometara banjičkom šumom u potraz za novim glavicama cveća, vlatima trave, drveća. Imam i prijatelje među pticama, gugutke, kosove, dva fazana koje viđam, ima čak i divljih pataka, svraka…beskrajan je to svet vidljivog i nevidljivog.
o I drveće posebno?
-Naša priča sa zavetnim hrastom je pokazala da u stvari imamo jako malo stoletnog drveća. Znate li u Austriji koliko ima drveća starog po nekoliko stotina godina? Bezbroj. A kod nas, lako se mogu brojati. Lično ću u Bogatiću zasaditi lipe. To će biti moj dar prirodi. I volela bih da moj primer slede mnogi, zapravo svi.
oŠta čovek da radi da bi bio srećan?
– Moramo mnogo da radimo, na sebi, oko sebe, uopšte da pronalazimo sebe u radu. Čovek se ne rađa pod srećnom zvezdom. On mora da sledi svoju zvezdu.
o Može li čovek da živi sa svešću da je počinio neka nevaljalstva?
– Ne znam..Mislim da postoji način da se čovek koji je počinio neke ružne i loše stvari, iskupi. U takvim slučajevima on mora, ceo svoj život, matrijalne stvari i sebe celog da stavi u misiju iskupljenja. To znači davanja. Sve mora da da. Bez kajanja. Bez bilo kakve opterećujuće misli osim zadovoljstva što daje. Poznajem mnogo ljudi u Beogradu koji voze skupa kola, žive u luksuznim kućama, nose skupu odeću, satove i sigurno bi seosećali bolje i zadovoljnije kada bi davali bez zazora drugima.
o A oni što su bogatstvo stekli na nepošten način?
– Smesta da sve vrate sve i da krenu ispočetka, od nule.
o Da li biste se vi bojali da krenete od nule?
– Ne! Bila sam gubitnik mnogo puta. Na nuli! Bez ičega! Ustajala sam i koračala kao da se ništa nije dogodilo. Poslednji put, sećam se materijalnog gubitka. Dobila sam sudskim putem spor oko ateljea na Novom Beogradu ali kada sam čula da je čovek s kojim sam se godinama sporila teško oboleo od karcinoma, povukla sam se i sve mu ostavila. Čak nisam uzela ništa ni od svog nameštaja.
o Da li novac stvarno pokvari ljude?
– Novac u suštini ne kvari mnogo ljude ako je u normalnim količinama, ali ako ga ima previše- onda je problem. Ti „imaoci“ onda pomisle da su mali bogovi, da su svemoćni. Ali ako ga ima normalno onda je to blagodet, jer je ljudima potreban za vizuelizaciju života.
o Da li postoji ženski rukopis u slikarstvu ili je to nategnuta „logična“ rodna podela?
– Ne… ne postoji. Posebno ako se ima u vidu da tzv. ženski rukopis u slikarstvu više koriste muškarci. Mladen Srbinović, moj profesor, na primer, ortodoksni je primer muškarca koji ima nežan, lirski sentiment. Svi njegovi učenici, među njima i ja, nasledili su od njega kolorit. On je igrao na ivici kiča, ali nikada nije tu ivicu prešao. To je umeće. Njegove slike su bile zašećerne, zaslađene do krajnjih granica, ali nisu bile kič! Govorio je: „Kad budeš videla Šagala, videćeš koliko on hoda na ivici.“ Još mi je govorio: „Nemoj čistiti nikada sliku od emocija. Ona je glavna spona komunikacije umetnika i gledaoca.“
o Imate jedinstven, autentičan stil. Kako se uopšte u umetnosti dolazi do posebnosti?
– U klasičnom stilu ne možete da eksperimentišete. Ja sam zato išla na naivan crtež. Tu ima prostora za eksperimente i manevre. Tu ispituješ prostore, dimenzije, boje, emocije. Tu dolazi do izražaja talenat i mašta. Mislim da to ne može mlad umetnik. Za to je potrebno iskustvo i „pređen put”.
o Kako se menjao vaš stil? Koliko se menja?
– Kada sam pronašla bele slike primetila sam da ih je većina obožavala. Radila sam ih petnaest godina. Ali, nisam više napredovala. Ništa novo nisam pronalazila. To nije bilo u redu. Nisam bila srećna. Ne možeš stalno isto da radiš, govorila sam sebi. Moraš da ideš dalje. Napred. Ali gde? Kako? Nisam imala ideju. Onda mi je Vlada Stojišin, književni kritičar rekao da ljudi koji cene moj rad smatraju da treba da krenem u neku novu dimenziju. Tada mi se otvorilo nebo ideja. Smesta sam krenula da tražim nove puteve na platnu . U meni je čučao vatromet boja i ja sam počela da ga otkrivam sebi i svetu.
o Da li je ovo Milena Pavlović Barili?
– Da, to je najnoviji ciklus slika o njoj. Zapravo, to su slikarski razgovori sa njom. U svetu je hit pisanje po fotografiji i slikama, a kod nas reaguju na to hladno. Ali ja istražujem, idem dalje i dalje. Slikar ne može da se vraća i da radi kao renesansni umetnik, ili kao impresionista, ekspresionista, barbizonac..mora da istražuje.
oDa li je u slikarstvu sve rečeno ili nema kraja?
– Nema kraja! Svaka je ličnost za sebe i svaka ličnost daje osobenost platnu. Time daje novi pečat pravcu kojem trenutno pripada.Umetnost je autohtona. Ona se nalazi u samom biću. Ona je čovek- kosmos.
o Da li slikar treba da se obazire na mišljenje, dobro ili loše, svejedno?
– Ne, ne treba, samo treba da sledi svoju kosmičku liniju. I da se ne osvrće.
o A da li on to može da postigne a da ga to ne dotiče?
– To je stvar ličnosti, ali gledano generalno, ima jednu tužnu olakšavajuću okolnost. To je činjenica da ne postoji likovna kritika. Svela se na malu marginalizovanu grupu ljudi koja je manje obaveštena od samog umetnika. Oni se pojavljuju samo na Bijenalu Veneciji i – kraj.
o Da li sve bakine bašte na svetu imaju iste mirise?
– U Salcburgu, na Mocartovim danima, videla sam više ljudi na izložbi cveća nego muzike. Tamo sam videla srcopuc, dragoljub, đul, božur, zumbul, jorgovan…dakle isto cveće kao što imaju bašte naših baka i vrlo sam se iznenadila. Uopšte, putujući po svetu dobijam mnogo ideja. Ne kopiram, nego nadgrađujem, ili na licu mesta stvaram nove misli i nove slike. Prosto, pratim svoje likovne tokove.
o Koja su tri, za vas, posebna slikara?
– Van Gog kao izuzetan slikar, zatim Leonardo kao istraživač koji je išao u u prirodu i posmatrao cvetiće satima, i naravno, Šagal. Pikaso je paradigma kako se treba ophoditi u umetnosti i kako napraviti svoju ličnost.
o Koje domaće slikare cenite?
– To su „beli slikari“: Milan Kečić, Sava Šumanović, Stojan Aralica, Peđa Milosavljević.
o Šta je to što određuje da li će jedan istorijski period dati dobre slikare ili neće?
– To je kosmička stvar. Stara Jugoslavija je imala slikare da nam pozavidi svet. Ona nije sasvim vezana za novac. Sada je to veoma, veoma oskudna pojava.
o Ko danas kupuje slike?
– Do prošle godine kod mene su dolazili uglavnom ljudi do 45. godine, to su inženjeri, programeri, menadžeri zaposleni u stranim firmama. Kupe za sebe, pa posle dođu kumovi ili rođaci da i oni kupe.
o Da li vam je važno kod koga će da završi vaša slika?
– Nekada mi j bilo važno. Sada- manje.
o Da li ste naslikali neku sliku loše volje?
– Ne. Retko sam loše volje. Pa, iako bih bila malo neraspoložena, čim počnem da slikam, to nestane. Srećna sam dok slikam. Presrećna.
Mladost je zaposela platna beogradskog slikara Nebojše Đuranovića zauvek nastanivši tamo putene usne jedrih devojaka i njihove blistave poglede rasterećene primisli na materijalnosti, na prolaznost, na vreme. Ali te zavodljive žene čija lepota i mladost izaziva nespokoj, divljenje i istovremeno ukazuje na našu neprivlačnost, nisu puki modeli, manekenke, lepotice bez duha.
-One su pre svega ličnosti – kaže Nebojša Đuranović dok pokazuje izložene slike u galeriji RTS gde mu se upravo završila izložba. – One nisu prazne lepotice, iz kojih diše mladost , kako je najčešće naša uteha kada razmišljamo o lepim ženama. Ne, nisu lepe žene po pravilu prazne. Ili ne treba generalizovati, naravno. Slikam njihove sudbine i pokušavam da ih prikažem kroz njihovu lepu spoljašnost.
O Da li je mladost po samoj svojoj suštini lepa ili je zavodljiva zbog svoje prolaznosti?
-Dok traje mladost, ne umemo da je cenimo. Tako je sa svim stvarima. Kad prođe, počnemo da je obožavamo. Vreme izgleda daje mladosti vrednosni sud. Sagledavamo je sa distance, kao istoriju. Teško je reći šta je istina, ja mislim da je mladost zavodljiva zbog prolaznosti. Da je moladost večna, ne bi bila tako lepa.
O Da li bi voleo da si večito mlad?
-Ne. Čovek nosi mladost i vitalnost u sebi onoliko koliko je predviđeno i to bi bilo protiv božje volje. Biti večito mlad je prokletstvo. Divno je to prikazao Oskar Vajld.
O Zato svi ljudi žele da ostave traga iza sebe, da nekim ljudima koji će doći iza njih pokažu da su nekada živeli, radili i eto, baš tu stvar napravili?
-Mislim da je to potreba koja živi u suštini svakog čoveka. Potreba da ostavi nešto iza sebe. Decu, platno, knjigu, zamak, bilo šta…Svako ima tu potrebu ali nema iste mogućnosti. Možda je ta potreba prostekla iz iskonskog straha od smrti. Od telesne smrti i od duhovne smrti. Ko zna?
O Da li se prolaznost pobeđuje kvalitetom?
-Apsolutno… Zato svaki umetnik teži da ostavi kvalitetno delo koje će trajati posle njega i koga će, ako ga baš ne otkriju za života, otkrivati nove generacije ljudi.
O Samo mali broj umetnika doživi slavu za života? Zato je to tako?
-Danas je možda malo drugačije nego što je nekada, u vreme slavnih slikara bilo. Nekada se živelo polako, vesti su sporo pristizale i odlazile, životni tempo je bio sporiji…Danas se putuje mnogo. Van Gog je promenio par mesta u svom životu i par sela…Sa današnjeg stanovišta nije mrdnuo dalje od Pariza i Provanse. A video je – daleko. A i nestalo je boemštine. Ona je nekada bila dobar putokaz ka slavi. Nema je jednostavno više? Danas ćete slikara jedva prepoznati, ne razlikuje se od bankara. Nekada su išli neobrijani, pocepani, prljavi, bili su neobuzdani, svoji, čudni, drugačiji, otkačeni…Neki su ludilo nosili na sebi, danas u sebi. Ja lično mislim da to ludilo treba sprovoditi kanalima u kreativnost, ali ne može to svako. Takože, nekada su slikari mnogo pili, naravno, ne može se raditi i biti ceo dan u kafani , anestezirati se i podsticati stimulansima kreativnost. Ne ide to. Boemština je neka vrsta kontemplacije.
O Da li se vidi kada neko pošteno i iskreno radi neki posao?
-Da, u slikarstvu se vidi. Pa i u drugim umetnostima. Svuda u životu se vidi. Klasično obrazovanje je najozbiljniji oblik edukacije i ono moze da se suprostavi neistinama u slikarstvu. Ja sam završio grafiku i mogu time da se bavim. Izabrao sam svoj izbor. Ja želim da budem iskren najpre prema sebi, a samim tim i prema drugima. Tako je sve nastalo oko mene. Najpre je nastalo u meni a onda oko mene.
O Kako da znamo da prepoznamo tu iskrenost i istinost u nečemu?
-Postoje načini… Na primer, kada vidite da neko koristi opšta mesta i poštapalice, to je sakrivanje i to znači da taj umetnik beži od suštine i konrektnog u opšte, bezlično i višeznačno i razvodnjeno. To je, našalost, veština koja je našla primenu samo u politici i ,,pali,, hiljadama godina.
o Zašto ne želimo da budemo niko i ništa. Zar nema nekog šarma u tome biti beznačajan?
-Mi nismo svesni da li smo niko i ništa. Mi ne znamo zapravo ko smo. Nas tek vreme potvrđuje. Sve vreme potvrđuje. Ono je večiti sudija i ono vaga i meri i daje sud. Ne može da se živi bez nekog ostvarenja. U bilo čemu, čovek mora da radi a ako već radi onda mora da teži nečemu, na primer, da teži kaa tome da to što radi bude najbolje. I to je to, on to i radi, teži da ostavi pečat, trag, sebe… da se potrudi, ne želi da bude beznačajan. Ako slikar napravi i jednu jedinu vrhunsku sliku, on je dotakao nebo. Uradio je vrhunsku stvar.
O Zašto umetnost ne može da se odigrava unutar sebe same i za sebe, nego traži potvrdu kritičara, javnosti?
-Pa ona je namenjena ljudima, pa zbog toga i traži potvrdu ljudi. Da nema ljudi , niko ne bi konstatovao umetnost. To je generalno, a kada gledamo od opšteg ka pojedinačnom principu, ima ljudi koji ne daju pet para za kritičare i javnost. Ali njih je jako, jako malo. Ali, nažalost, takvi ljudi ne žele da postanu poznati, ništa ne urade i jednostavno nestanu…Nema ih.
O Ali ostane delo iza njih ako su imali kvalitet?
-Da,ako su su imali kvalitet. Za takve ljude popularnost ne znači mnogo. Za slikara iz 17.veka, na primer, biti popularan je bila krajnje relativna stvar. On nije bio ne znam kako popularan. Za njega znaju u kraju, kvartu, ili gradu, ali ne planetarno. On treba da čeka svoje vreme. I treba da izdrži sve te udarce. A oni su starašni, nekada i smrtonosni.
O Da li je u redu da se umetnik ponizi zbog onoga što stvara?
-Svi hrišćanski svetitelji, počev od Franje Asiškog ponižavali su se zbog vere. Da,mislim da umetnik može da se ponizi zbog višeg cilja. Ako ima ideal, onda može to sebi da dozvoli, jer je njegov cilj uzvišen.
O Ali, zar se neće onda uprljati, oštetiti svoju dušu?
– Ako je u ime višeg cilja, onda neće. Ako je u ime materijalnih vrednosti, niskih strasti, lažnih normi, etike, onda hoće. Ako laže, onda se čovek nepovratno ošteti. On počne da gomila u sebi nezadovoljstvo i neku frustraciju i nije mu jasno zašto je stalno nervozan i nespokojan i zašto stalno gori neka vatra u njemu. Može da se pojavi bolest zvana neostvarenost i onda je taj nesrećnik u velikim problemima.
O U tom slučaju treba ostati čist pred samim sobom?
-Ja ne slikam ni za policu, ni za ukras, ne slikam da bih se nekome svideo. Slikam za sebe.
o Do koje mere stvaralac može da pravi kompromise?
-Sve na svetu što postoji prožimaju kompromisi. Nase porodice, društvo, mladost, poslovi, život u prirodi, priroda i mi, sve, baš sve splet je neverovatnih kompromisa. Stvaralac može da pravi kompromise. Pitanje je samo, kao i sve u životu, do koje granice. Treba naći tu liniju do koje ne oštećujemo našu ličnost i naš karakter.
O Ponekad se stiče utisak da je umetnost precenjena?
-Tu sad stupamo na tlo teorije umetnosti. I ima teorija i teorija. Po jednoj, sve je umetnost danas. I prazna soba, i polomljena flaša, i hiperealizam, i sve. Umetnost je opšte mesto. Kada je tamo neke 1922. godine išla preko granice, u Ameriku, apstraktna skulptura ptice velikog rumunskog umetnika Konstantina Brankuzija, carinik kaže : „ Ja ne znam šta da napišem. Meni ovo ne liči na pticu.“ Pitanje je to. Ako uporedite jednu sliku Van Goga koja košta milione i jedan fudbalski transfer, onda nije mnogo precenjena umetnost. Slika je bar predmet koji ostaje za sva vremena.
o Da imate para, koju biste sliku voleli da imate samo za sebe i da je gledate samo vi?
-Nisam kolekcionar, nemam taj ugao gledanja. Ja mislim da je slika za gledanje i da treba da je vidi što više ljudi. Ne treba da čami u sefu. Ali, kada bih se baš natertao da razmišljam u tom pravcu, onda bih voleo jednog malog Rubensa ili Rembranta.
O Kada razmišljaš o civilizaciji, šta vidiš ispred?
-Vidim razvitak tehnologije. Vidim kako buljimo u ekrane, kako se udaljavamo od same naše suštine, vidim kako nam neko ili neki progami govore šta da radimo, šta da obučemo, kako da se ponašamo…Ne znam koji će i ne znam uopšte da li će čovek imati odgovor na tehnološku revoluciju. Ja radim u ateljeu, radim sa bojama i platnima i nekim sastojcima koja su u upotrebi od kad postoji umetnost, od onih pećinskih crteža u Altamiri. Povlašćen sam zbog toga.
O Ako se umetnost tumači kao stanje duha onoga koji stvara, vaša bi trebalo da je nežna?
-Moguće…Volim nežnost.
O Šta da neko sada kaže, Nebojša, sada ću ti uzeti ime i bićeš potpuni anonimus…Da li bi nastavio da slikaš istim žarom?
-Da, nastavio bih. Nisam se opredelio za slikarstvo da bih bio popularan i poznat i da bih hranio svoj ego. Kada bi svi hrlili put slave, bilo bi velika gužva na tom putu. A na kraju, svako zasluži ili ne zasluži nešto. Ja u to duboko verujem. Svako plaća svoju cenu. Kad tad.
