Nj.K.V. princ naslednik Filip Karađorđević od Srbije i Jugoslavije voli Beograd, voli Srbiju i svoj život u svemu tome. Od kada se doselio na Vračar, u Beograd, sa svojom porodicom, na Vidovdan 2020. godine, nedaleko od Hrama Svetog Save, gde je odrastala i njegova supruga Danica, uživa u svakom trenutku gledajući svoju decu, malog princa Stefana i princezu Mariju, kako odrastaju u svojoj zemlji sa svojim narodom.
-Mislim da je za dinastiju važno da Karađorđevići, posle više decenija, budu zaista među svojim narodom, da se rađaju ovde, u Srbiji, da im srpski bude maternji jezik, da odrastaju upijajući mentalitet, običaje i tradiciju našeg naroda, baš kao što je to sada slučaj sa mojom decom Stefanom a sada i sa Marijom. Srećan sam što moja deca imaju ono što moja braća i ja nismo imali , a to je mogućnost da odrastamo u svojoj zemlji sa svojim narodom – kaže Nj.K.V. princ naslednik Filip Karađorđević u razgovoru za „ Slovo“.
Odrastanje u Srbiji
O Šta je prvo dobro što ste primetili i osetili u Srbiji kada ste se nastanili ovde?
-Značaj jedinstva porodice. U Srbiji, za razliku od dobrog dela zapadnog sveta, porodica je sačuvana, ona je oslonac i stub , još uvek vlada osećaj zajedništva, i to je nešto što je izuzetno važno za vaspitanje i formiranje deteta u zdravu i jaku ličnost. Mislim da je to izuzetno važno i zbog toga se Danica i ja trudimo da naša porodica i naša deca imaju prioritet u svim našim aktivnostima, poslovima i ulogama u društvu koje imamo. Nepuna dva meseca po doseljenju u Srbiju, otputovali smo u Hercegovnu, gde smo u Trebinju proveli dvadesetak dana. Imali smo blagoslov da tada upoznamo i provedemo dosta vremena sa blaženopočivšim vladikom Atanasijem. Vreme provedeno sa njim i lekcije koje nam je dao, pratiće nas čitavog života. U našim životima, kao i u života najvećeg broja Srba, verujem, naša pravoslavna vera i običaji koje kroz pravoslavlje negujemo, igraju izuzetno važnu i značajnu ulogu. To je nešto što želimo da prenesemo našoj deci, i nešto što možda i ne bi bilo tako da nismo doneli nepokolebljivu odluku da svoj život i život naše dece vežemo za Srbiju.
O Šta bi trebalo menjati u Srbiji?
-Srbiju volimo takvu kakva je, jer je naša otadžbina. Nije savršena ali je baš zato volimo, sa svojim nedostatcima i fantastičnim lepotama. Ljudi stalno govore o stvarima koje su loše i koje treba menjati a toliko mnogo je pozitivnih stvari koje treba istaći i zbog kojoh moramo biti zadovoljni i zahvalni Bogu. Mentalitet i suštinska dobroćudnost našeg naroda su nešto što se retko sreće u svetu, naše čuveno gostoprimstvo, smisao za humor, ali i neverovatna priroda i prirodni potencijali koje bi mogli mnogo više iskoristiti na dobrobit našeg naroda. Naravno, ne treba zatvarati oči pred nečim što se meni ne dopada, a to je ta polarizacija koja je stvorena kroz politički sistem, i koja stvara ozbiljne i nepotrebne izazove u društvu zbog kojih narod ima samo štete. Ali to su ozbiljne manjkavosti republikanskog državnog uređenja, i zaista verujem da rešenje tog problema leži u povratku na ono što je Srbija najduže bila u svojoj istoriji – kraljevina. Ustavna parlamentarna monarhija u kojoj ni jedna politička stranka neće imati monopol nad državom i neće joj biti dat prostor za zloupotrebu naroda.
O Kada vam dođu gosti iz inostranstva, šta im pokazujete u Beogradu i Srbiji?
-Svoje goste volim da odvedem na Oplenac. Zadužbina kralja Petra I, crkva Svetog Đorđa na Oplencu i porodični mauzolej naše porodice i dinastije Karađorđević nešto su čime se naš narod ponosi, a posebno ja kao direktni potomak i naslednik slavnog vožda Karađorđa, kneza Aleksandra, kralja Petra I, kralja Aleksandra I, kralja Petra II… Sa Oplenca niko nikada nije otišao a da nije poneo najlepše utiske. Naravno, volim svojim prijateljima da pokažem i brojne znamenitosti Beograda i Srbije, ali Oplenac je uvek prva i nezaoblazna tačka. Voleo bih da, kada se uslovi za to steknu, svoje goste vodim i na Kosovo i Metohiju. Susret sa Visokim Dečanima, Gračanicom, Bogorodicom Ljeviškom u Prizrenu i brojnim drugim srpskim svetinjama na Kosovu i Metohiji oduzimaju dah i ulaze duboko pod kožu svakog čoveka.
Pažnja na dijaspori
O Koliko kao član kraljevske porodice možete da utičete na međunarodu zajednicu da zauzme pozitivan stav prema Srbiji i da pomogne?
-Međunarodna zajednica komunicira isključivo sa izabranim političkim predstavnicima jedne države. Ono što mi možemo i što činimo jeste da u neposrednim kontaktima sa diplomatama potenciramo srpske interese. Ali i u kontaktu sa drugim članovima kraljevskih porodica u svetu, kao i sa rođacima trudimo se da predstavimo Srbiju u najlepšem mogućem svetlu kako i dolikuje. Trebalo bi da mi kao narod budemo jedinstveniji, mudriji i da strateški pristupamo rešavanju nagomilanih nacionalnih problema. Ne mislim da rešenje problema leži u velikoj snishodljivosti prema velikim silama, bile one sa zapada ili sa istoka. Moramo naći način da ih podstaknemo da zauzmu drugačiji stav prema Srbiji. Siguran sam da je to moguće.
O Šta je po vama najvažnije da Srbija uradi za svoju dijasporu ?
-Da obrati više pažnju na svoju dijasporu. Za početak, mi nemamo ni približno tačan podatak kolika je naša dijaspora, gde se ona nalazi… Zatim, trebalo bi ojačati vezu srpske dijaspore sa maticom a da to nisu jednom ili dva puta godišnje događaji na kojima se naš narod u dijaspori okupi. Moraju se stvoriti uslovi da se srpska dijaspora mnogo više uključi u tokove i procese koji se odvijaju u matici, kako bi se održao naš srpski identitet. Da se obezbede škole i časovi srpskog jezika za decu, udžbenici, jer znanje jezika je najvažnije. Ja nisam imao priliku da naučim srpski jezik kao mali, kao ni moja braća, jer nam je zbog naše majke, španske i brazilske princeze Marije da Glorije od Orleana i Bragance maternji jezik – španski. Aktivno učim srpski jezik koji je veoma težak i shvatam koliko bi mi bilo lakše da sam ga savladao u školskom dobu. Svakako niko ne može biti bolji i korisniji ambasador Srbije od našeg naroda koji živi u raznim državama u rasejanju.
O Kakav je stav Evrope i Amerike prema Srbiji, da li se malo promenio?
-Stav velikih sila je uvek onakav kakav njima odgovara. Ako vidimo šta se sve dešava na Kosovu i Metohiji, kako ostajemo bez svakog obrisa suvereniteta u svojoj južnoj pokrajini, kako se implementiraju odluke i dogovori, onda vam je jasno kakav je odnos i Amerike i Evrope prema Srbiji.
Ljubav naroda
O Šta najčešće, lično ili sa porodicom, doživljavate kada ste u susretu sa običnim ljudima?
-Dobijamo puno ljubavi od našeg naroda, puno osmeha, zagrljaja, reči podrške… Teško je to prepričati, ali ta srdačnost i taj odnos koji srpski narod ima prema dinastiji Karađorđević i nama lično je nešto što je zaista čast i privilegija, ali i obaveza i odgovornost.
O Šta mislite, da li Srbi vole kralja?
-Mnogi Srbi koje smo imali priliku da upoznamo imaju lep odnos prema monarhiji, i nekim, za njih lepšim vremenima, sećaju se priča svojih roditelja, baki i deka koji su živeli u Kraljevini i voleli kralja. Mislim da je to u genetskom kodu našeg naroda. Mislim da srpski narod ima poseban odnos i poštovanje prema kruni. To nisu uspeli da unište višedecenijskim propagandama, zabranama i progonom Karađorđevića sa ovih prostora. Kad sve to nije uspelo u Srbima da ubije ljubav prema kraljevini – kakav je onda odnos Srba prema instituciji kralja. Posebno me raduje sve veći broj mladih ljudi koji se interesuju i koji podržava krunu i dinastiju.
O Da li se sećate kada su vam i kako pričali istoriju vaše poorodice?
-Nažalost, uglavnom kroz poneku anegdotu mog oca, ali generalno veoma malo…I mislim da je to jedna od najvećih grešaka, koju se ja trudim da sada ispravim sa svojom decom. Stefan sa svojih nepunih 6 godina zna o istoriji svoje porodice, o svojim precima, o Srbiji… Mislim da je to od izuzetnog značaja za svakog Srbina, a posebno za nekog ko je član kraljevske porodice.
Možda nijedno mesto ne nosi šarm i vibracije naše nestale dinastije kao letnjikovac Obrenovića na brdu Plavinac kraj Smedereva. Slatka svežina orezanih vinograda i životnost Dunava struji zajedno sa spletom emocija koje su ovde ostavili članovi dinastije Obrenović.
Letnjikovac Obrenovića, danas kao kakav emotivni spmenar, osmišljen je po ugledu na švajcarske vile 19. veka, a sagradio ga je arhitekta Jovan Ilkić, po želji kraljice Natalije 1896. godine. Vila ima 1200 kvadrata prostora, terasu sa veličanstvenim pogledom na vinograde i Dunav. U taj pogled sasvim skladno uklapa se i skulptura „Leda sa labudom“ koju je šezdesetih godina uradila Olja Ivanjicki. I pre nego što je vila sagrađena, njen mali konak bio je omiljeno mesto za odmor kneževskih parova Miloša i Ljubice, Mihaila i Julije ( Mihailo je tu 1865. izgradio skroman jednospratni letnjikovac tzv. „Salon“) , a zatim i kraljevskih porodica Milana i Natalije i nesrećno stradalog para kralja Aleksandra i kraljice Drage.
U kraljevskoj letnjoj rezidenciji u Smederevu na 30 hektara zemlje, rasprostreo se bio kraljev vinograd i park u kome je bilo prvo igralište za tenis i kriket u Srbiji.
U prizemlju vile, u centralnom delu letnjikovca dominira nameštaj Luj 16, pozlaćene, tokarene i rezbarene stolice, „beržere“ fotelje iz perioda Napoleona Trećeg i portreti (reprodukcije) svih članova dinastije Obrenović (originalni su u Narodnom muzeju). Salon je Obrenovićima služio za igru, pošto je Mihajlo uveo dvorski protokol. Pret toga, Obrenovići nisu marili za ples, a istorija kaže da je tokom posete kneza Milana ruskom caru u Livadiji (1871), careva ćerka poželela da pleše sa srpskim knezom ali se ispostavilo da on ne zna da igra. U drugom salonu može se videti originalni sto za igranje karata kneza Mihaila, sto za igranje šaha (figure nisu pronađene), muzička kutija iz Švajcarske i muzički orman (poklon Bečkog dvora patrijarhu Rajačiću koji ga je potom darivao dvoru), nameštaj je u bidermajer stilu. Lepotom plene dve korpe (sa intarzijom) za ručni rad, svećnjaci iz 17. veka, satovi i figure istočnjačkog porekla. Na spratu, prostorije za čitanje, odmor i spavanje, ne odaju utisak da tu davno niko nije boravio. Sve je autentično (osim zavesa): radni kabinet sav u intarziji, tabernakul, putujući kovčeg neizrecive lepote, komode sa pozlatom, persijski tepisi stari 300 godina… Otmena jednostavnost vidi se u spavaćoj sobi kralja Milana I kraljice Natalije, a u sobi kralja Aleksandra i kraljice Drage biljurno ogledalo, zrači tako životno. Možda baš zbog nasilne smrti kraljevskog para koja je pokidala korene dinastiji.
Deo vrednih slika nalazi se u Narodnom muzeju, deo je na sigurnom u raznim državnim sefovima, rekoše.
Rezidencija je bila decenijama zatvorena za javnost da bi od pre par godina otvorila svoja vrata turistima.
Brižljivo je čuvana, i održavana skromnim sredstvima, a za poslednjih 70 godina jedino je Miloševićeva vlada platila restauraciju originalnog nameštaja porodice Obrenović. Vremenom, neke stvari dobiju drugačiji izgled.
Iako sakrivena decenijama od očiju javnosti- letnjikovac nisu mnogo koristili srpski funkcioneri. Stariji se sećaju da je letnjikovac Obrenovića ugostio Tita. Od srpskih funkcionera stare garde na Plavincu je bio nekadašnji premijer Mirko Marjanović, i to poslovno. Gledao je koliko je vila ruinirana i koliko u nju treba uložiti. Slobodan Milošević, recimo, nikada nije bio, nije bio ni Zoran Đinđić, ni Vojislav Koštunica.
Za razliku od domaćih funkcionera, u lepoti vile su uživali inostrani. A kako je potpisniku ove reportaže zvanično rečeno, escajg, tanjiri, posude sa monogramima i skupocene figurine dinastije samo su jednom izneseni iz sefa za francuske funkcionere.
Na Plavincu je boravio i Maradona. Ne u samoj vili već u srpskoj kući pored, koju su takođe gradili Obrenovići, na stotinak metara od letnjikovca, u senci starog parka. Slavni fudbaler spavao je u apartmanu namenjenom za goste, gde nameštaj, osim kaljeve peći, nije obrenovićevski, već je novijeg datuma.
Uživao je Maradona i u vrhunskom vinu, istina ne od loze koju je kralj sadio i koja je na takmičenju u Bordou osvojila drugo mesto. Nje više nema. Nestala je u spletu sudbinskih okolnosti, kao što je nestala i dinastija Obrenović.
Zbog toga i Dunav kod Plavinca tiho zastane, ne verujući da se tako zaista i zbilo.
Istina je sunce koje kad-tad ogreje. Dušan Radosavljević,iz Pokreta obnove Kraljevine Srbije, ne samo da je siguran da će istina o događajima pred Drugi svetski rat zablistati, već se i sam, na osnovu podataka, trudi da je svima osvetli. Pre svega, on se bori da ogoli dve laži koje su decenijama kao istine živele.
-Lagali su nas tolike godine da je naš kralj pobegao pred Drugi svetski rat i odneo tone zlata sa sobom, a to nije tačno – kaže Dušan Radosavljević. – Prvo, dogovor monarha Evrope je bio da sve krunisane glave sa kraljevskim simbolima oko kojih se narod okuplja, dođu u London. Drugo, kralj Petar II Karađorđević koji je u zemlji vladao samo 19 dana da bi 14. aprila 1941. godine emigrirao je za Grčku, a zatim u Jerusalim i Egipat i na kraju u London – sa sobom nije odneo ni gram zlata. O Koliko je bilo zlata u riznicama Kraljevine Jugoslavije?
-Pred Drugi svetski rat u banci Kraljevine Jugoslavije bilo je 87 tona zlata. Knez Pavle kao mudar čovek, osećajući nadolezeću nesreću, vodio se logikom da na vreme skloni zlato i to na više mesta. Tako je odlučio da 77 tona zlata dostavi u enleske i američke banke. Odlučio se za najpoznatije banke. U zemlji ostaje 10 tona zlata i tačno 9 tona sklanja u Užice, a 1089 kilograma u Sarajevo. Kada je počeo Drugi svetski rat, ustaše su odmah opljačkale hiljadu kilograma u Sarajevu. A onih 186 sanduka u Užicu opljačkali su Italijani. O Šta se dogodilo dalje sa tolikim zlatom?
-Po okončanju Drugog svetskog rata, američke i engleske banke vraćaju svo zlato Jugoslaviji, svih 77 tona zlata. Vraćaju i sanduke koje su Italijani oopljačkali, jer su Amerikanci zarobili italijanske vojnike. Uglavnom, sve je vraćeno u zemlju. Sve je stavljeno u trezore FNRJ! Broz je imao i te kakvu materijalnu potporu! Dok je on vladao zlatom Karađorđevića, šireći stravičnu mržnju koja i dan-danas traje prema našoj dinastičkoj porodici, u Denveru je, pod tuđim imenom, u bolnici, tiho umirao naš siromašni kralj Petar II Karađorđević. O Šta je bilo u famoznom sefu 555, koji je posle Brozove smrti otvoren?
-Sef 555 otvoren je 1982. godine i tamo su našli 29 kilograma zlata sa monogramom Karađorđevića, 2070 zlatnika sa monogramom Karađorđevića, tridesetak servisa, čak i manžetne kraljeve sa monogramom…
O Da li je bog proteran iz srpskih kuća kada je nestala i kraljevina?
-Dolazak „komunističkih bogoubica“ posle Drugog svetskog rata je nešto najstrašnije što je zadesilo naš narod. Prvo što su uradili u zemlji Srbiji je bilo da unište sve što je imalo veze sa krunom, kraljevinom, tradicijom, tj. sa Božijim miropomazanikom jer srpski kralj i srpska kruna su naše najuzvišenije nasledje koje traje 8 vekova. Ostaće zabeleženo za istoriju hrišćanstva da je prvi put posle 2000 godina Hristos od strane bezbožnika u prestonom Beogradu, na kraljevskom dvoru, u dvorskoj kapeli dobio i šestu ranu. Naime, čim su „oslobodioci“ kročili u Beograd, oni su u dvorskoj kapeli pucali Hristu u čelo. Ta freska sa probušenim Hristovim čelom i dan-danas stoji. O Zašto su se Srbi odrekli svoje dinastije?
-Srbi se nikad nisu odrekli svoje dinastije. Srpsku kraljevsku dinastiju Karadjordjevic su prognali iz Srbije a zatim joj opljačkali sve u Srbiji komunistički zločinci, koji su gradjanskim ratom potpomognuti i instalirani od Kominterne iz Sovjetskog saveza. A da Kominterna zna kako se to radi, lično je demonstrirala kada je 1917. godine počinila najužasniji zločin u 20. veku, pobivši na najmonstruozniji način carsku porodicu Romanov. Njihovi instruktori su i ovde na tlu Srbije to isto hteli ali spletom istorijskih okolnosti i Božijom voljom spasena je naša kraljevska loza. O Kada će dijaspora glasati?
-Po nama ona je trebala odavno da glasa. Budemo li imali bilo kakvog upliva u vlasti krajnje ozbiljno ćemo pokrenuti to pitanje, kao prvo, tražićemo da se formira ministarstvo za dijasporu a da ministra kandiduje dijaspora. Takodje, zalagaćemo se da dijaspora ima i sigurnu kvotu poslaničkih mandata gde bi uvek imala svoju poslaničku grupu u srpskom parlamentu. O Kada biste dobili priliku da podižete Srbiju kojim redosledom biste išli?
-Prvo bih promenio politički sistem I na čelo svih institucija postavio ljude od integriteta, autoriteta, znanja, obrazovanja i sa „čistim“ biografijama. Tek posle takve zamene dolazi do početka oporavka i naroda i države.Jasno da na kraju ovog procesa kao simbol jedinstva, sabornosti, istorijskog trajanja, nadahnuca i inspiracije, lepote i estetike, etike i morala dolaze kruna i kralj koji sve ovo objedinjuju, simbolizuju i ne daju nikom da to zloupotrebi. Jer kralj nema vlast niti mu treba, niti se glasa na izborima. On je domaćin kuće i narod svoj uvek drži u redu i poretku, stabilnosti i demokratiji.
Radoslav Nemanjić (oko 1192-1235) bio je vladar koji je državi darivao ono što drugi vladari nisu – mir. Za vreme njegove vladavine, a kasnije i tokom vladavine njegovog brata Vladislava, Srbija je bila pod jakim političkim uticajem moćnih suseda: epirskih Grka i Bugara. Zahvaljujući tako moćnim zaštitinicima tadašnju Srbiju – niko nije smeo da uznemirava.
Država se tada nije širila, ali se nije ni smanjivala. Bila je u relativnom blagostanju.
Stariji sin Radoslav, koji je prvi nasledio krunu od svog oca Stefana Prvovenčanog 1227/8, kada ga je krunisao njegov stric arhiepiskop Sava, oženio se ćerkom Teodora Epirskog, koji će za par godina postati najmoćniji vladar na Balkanu, pošto je osvojio Solun i pošto se proglasio za cara. Srpski kralj Radoslav poput svoje države bio je u potpunoj zavetrini svog moćnog tasta.
Kao sin jedne grčke princeze Evdokije i kao muž druge grčke princeze Ane Anđeline Komnine Dukine osećao se i sam progrčki. Njegov zaručni prsten ima grčki natpis, grčki se potpisuje na poveljama. Ne ponosi se lozom Nemanjića, nego svojom carskom lozom Duka.
Grčki je naziv i na njegovom bakarnom novcu u obliku zdelice, koji je on počeo prvi da kuje u Srbiji, po uzoru na novac svog dede, cara Aleksija.
Na njega, kako pišu srpski letopisci, ima jak uticaj njegova supruga Ana Anđelina Komnina Dukina koju nazivaju „nova Dalida“, govoreći da mu je ona potpuno zavrtela mozak.
Smatra se da srpski kralj Radoslav nije imao vlastite politike, niti nacionalnog osećanja. Toliko je bio progrčki nastrojen da je popustio i pred Ohridskom crkvom koja je protestovala protiv srpske crkvene autokefalnosti. I u verskom smislu, bio je bliži Grcima. Ohridski arhiepiskop Dimitrije Homatijan hvalio ga je u pismima patrijarhu Germanu, koji je stolovao u Nikeji, navodeći kako je Srbija „pobožna zemlja ukrašena čašću valjanog morala svake vrste“.
Homatijan je, inače, bio najžešći protivnik samostalnosti Srpske crkve i, koliko je poznato, kada je ona dobijena, protestovao je zbog toga kod Save (Nemanjića).
Ali, kako je kralj Radoslav Nemanjić dobio vlast, tako je i izgubio u prestrojavanju snaga na Balkanskom poluostrvu.
Pošto je 1230. godinje, njegov tast, moćni grčki car Teodor, doživeo poraz kod Klokotnice od bugarskog cara Asena, koji ga je, usput, i zarobio, poljuljao se opasno i Radosavljev položaj u Srbiji. Bugarski pobednički car Asen smatrao je Srbiju vazalnom državom, budući da je pobedio cara Teodora koji je imao ogroman uticaj na srpskog vladara. Osim toga, car Asen je, dovršavajući svoju crkvu u Trnovu u slavu četrdeset mučenika, a hvaleći se upravo postignutim vojničkim uspehom, zapisao kako je dobio celu Teodorovu zemlju „od Jedrena do Drača“, i zemlje „grčku i arbanasku i srpsku“.
To je bilo tačno, jer je najveći deo Teodorove države došao pod neposrednu vlast cara Asenovu.
Kada je grčki despot Teodor pao sa vlasti, drugi sin Stefana Prvovenčanog, Vladislav, iskoristio je povoljan trenutak za sebe.
Sudbina je htela da je on ( ne zna se tačno kada) uzeo Asenovu ćerku za ženu, pa je, po istom šablonu kao i njegov stariji brat, postao zet moćnika. Vladislav je sa ostalim nezadovoljnim velikašima u Srbiji, odmah po padu Teodora, počeo borbu protiv starijeg brata Radoslava za vlast.
Radoslav se držao jedno vreme, ali je na kraju morao da pobegne pred snažnijim bratom. Napustio je Srbiju i sa ženom se krajem 1233. godine sklonio u Dubrovnik. Taj trgovački grad koji je sve više širio svoj promet i koji je dobio povlastice od cara Asena – primio je s poštovanjem i pažnjom odbeglog srpskog kralja. Zahvalio im se i Radoslav, dajući Dubrovčanima, u slučaju da se vrati na presto, obilate povlastice: da trguju bez carine, da ne naplaćuju mogoriša, da su im slobodni vinogradi koje su zasadili po žrnovačkoj župi.
Moguće da je iz Dubrovnika kralj Radoslav pokušavao nešto protiv svog brata Vladislava jer je ovaj, u to vreme, počeo da uznemiruje malu Republiku koja se iz straha obraćala bosanskom banu Ninoslavu sa molbom da je, po potrebi, zaštiti.
Svrgnuti srpski kralj Radoslav boravio je još neko vreme u Dubrovniku, a onda se sa ženom uputio u Vizantiju, verovatno sa namerom da tamo traži pomoć za povratak na vlast.
U Draču, piše jedan stari srpski biograf, međutim, čekalo je Radoslava novo razočarenje. Tamo mu je neki Frank ugrabio ženu, a njega samog napao do opasnosti po život.
Lišen krune, a zatim i žene, osramoćen i napadan, kralj Radoslav se odrekao svetovne sujete i primio monaški čin. Kao monah Jovan, povučen i zaboravljen, umro je, po svoj prilici u Studenici, gde je sahranjen. Njegov pomalo uplašen lik gleda nas sa tri freske u manastirima: Mileševa, Žiča i Studenica.
Stefan Nemanja je bio vladar od koga je počela da se grana moćna loza Nemanjića. Svaki narod ima svoju istoriju kojom se ponosi. Ali ono što ga stvarno čini posebnim jesu izvanredne ličnosti koje kao zvezde svetlucaju na beskrjanom nebu istorije. To su oni vladari koji nisu radili samo za sebe i svoja ovozemaljska zadovoljsva. Takvo blistavo mesto u srpskoj istoriji ima Stefan Nemanja, “ skupljač izgubljenih delova svog otačastva i obnovitelj”, kako je napisao njegov sin Stefan Prvovenčani. Vladar od koga počinje prava srpska država srednjeg veka.
Pre nego što će na scenu stupiti Stefan Nemanja, dve glavne srpske oblasti, Zeta i Raška, bile su nepomirljivi suparnici. Zeta je bila primorska oblast pod jakim uticajem stare romanske kulture. Raška je bila slovenski etnički čista.
Stefanova porodica bila je poreklom iz Zete. Nemanjin otac se sa porodicom, za vreme dinastičkih borbi u Raškoj, posle Bodinove i Vukanove smrti ( oblasni gospodari), sklonio za neko vreme u Zetu.Tu se, u Ribnici, blizu Podgorice, 1114. godine rodio Nemanja. U to vreme, u unutrašnjosti Zete, nije bilo pravoslavnog sveštenika, pa je novorođeni raški princ bio kršten po zapadnom obredu. Postoji predanje da je tu, posle, podignut manastri Sv. Petra i Pavla.
Pošto je otac sa porodicom uspeo da se vrati u Rašku, Nemanja je i drugi put kršten, ovoga puta po istočnom obredu. Neobičan početak.
Mladost Nemanjina bila je veoma burna. Ambiciozan i bez mnogo obzira, radio je na svoju ruku i bez saglasnosti starije braće. Prirodno, kako je pisao njegov sin Stefan Prvovenčani, bio je omrznut od braće i izazvao je njihov otpor.
Lutao je u politici, tražeći interes. Najpre je vodio otvorenu grkofilsku politiku, računajući da će tako pre doći do uticaja. Bio je u pravu jer je o njemu dopro glas do moćnog vizantijskog cara iz dinastije Komnina, Manojla, koji ga je, prilikom svog dolaska u Niš, oko 1161. godine, bogato nagradio. Dao mu je oblast Dubočicu kod Leskovca kao večnu baštinu i proglasio ga u njoj potpuno samovlasnim.
