Možda nijedno mesto ne nosi šarm i vibracije naše nestale dinastije kao letnjikovac Obrenovića na brdu Plavinac kraj Smedereva. Slatka svežina orezanih vinograda i životnost Dunava struji zajedno sa spletom emocija koje su ovde ostavili članovi dinastije Obrenović.
Letnjikovac Obrenovića, danas kao kakav emotivni spmenar, osmišljen je po ugledu na švajcarske vile 19. veka, a sagradio ga je arhitekta Jovan Ilkić, po želji kraljice Natalije 1896. godine. Vila ima 1200 kvadrata prostora, terasu sa veličanstvenim pogledom na vinograde i Dunav. U taj pogled sasvim skladno uklapa se i skulptura „Leda sa labudom“ koju je šezdesetih godina uradila Olja Ivanjicki. I pre nego što je vila sagrađena, njen mali konak bio je omiljeno mesto za odmor kneževskih parova Miloša i Ljubice, Mihaila i Julije ( Mihailo je tu 1865. izgradio skroman jednospratni letnjikovac tzv. „Salon“) , a zatim i kraljevskih porodica Milana i Natalije i nesrećno stradalog para kralja Aleksandra i kraljice Drage.
U kraljevskoj letnjoj rezidenciji u Smederevu na 30 hektara zemlje, rasprostreo se bio kraljev vinograd i park u kome je bilo prvo igralište za tenis i kriket u Srbiji.
U prizemlju vile, u centralnom delu letnjikovca dominira nameštaj Luj 16, pozlaćene, tokarene i rezbarene stolice, „beržere“ fotelje iz perioda Napoleona Trećeg i portreti (reprodukcije) svih članova dinastije Obrenović (originalni su u Narodnom muzeju). Salon je Obrenovićima služio za igru, pošto je Mihajlo uveo dvorski protokol. Pret toga, Obrenovići nisu marili za ples, a istorija kaže da je tokom posete kneza Milana ruskom caru u Livadiji (1871), careva ćerka poželela da pleše sa srpskim knezom ali se ispostavilo da on ne zna da igra. U drugom salonu može se videti originalni sto za igranje karata kneza Mihaila, sto za igranje šaha (figure nisu pronađene), muzička kutija iz Švajcarske i muzički orman (poklon Bečkog dvora patrijarhu Rajačiću koji ga je potom darivao dvoru), nameštaj je u bidermajer stilu. Lepotom plene dve korpe (sa intarzijom) za ručni rad, svećnjaci iz 17. veka, satovi i figure istočnjačkog porekla. Na spratu, prostorije za čitanje, odmor i spavanje, ne odaju utisak da tu davno niko nije boravio. Sve je autentično (osim zavesa): radni kabinet sav u intarziji, tabernakul, putujući kovčeg neizrecive lepote, komode sa pozlatom, persijski tepisi stari 300 godina… Otmena jednostavnost vidi se u spavaćoj sobi kralja Milana I kraljice Natalije, a u sobi kralja Aleksandra i kraljice Drage biljurno ogledalo, zrači tako životno. Možda baš zbog nasilne smrti kraljevskog para koja je pokidala korene dinastiji.
Deo vrednih slika nalazi se u Narodnom muzeju, deo je na sigurnom u raznim državnim sefovima, rekoše.
Rezidencija je bila decenijama zatvorena za javnost da bi od pre par godina otvorila svoja vrata turistima.
Brižljivo je čuvana, i održavana skromnim sredstvima, a za poslednjih 70 godina jedino je Miloševićeva vlada platila restauraciju originalnog nameštaja porodice Obrenović. Vremenom, neke stvari dobiju drugačiji izgled.
Iako sakrivena decenijama od očiju javnosti- letnjikovac nisu mnogo koristili srpski funkcioneri. Stariji se sećaju da je letnjikovac Obrenovića ugostio Tita. Od srpskih funkcionera stare garde na Plavincu je bio nekadašnji premijer Mirko Marjanović, i to poslovno. Gledao je koliko je vila ruinirana i koliko u nju treba uložiti. Slobodan Milošević, recimo, nikada nije bio, nije bio ni Zoran Đinđić, ni Vojislav Koštunica.
Za razliku od domaćih funkcionera, u lepoti vile su uživali inostrani. A kako je potpisniku ove reportaže zvanično rečeno, escajg, tanjiri, posude sa monogramima i skupocene figurine dinastije samo su jednom izneseni iz sefa za francuske funkcionere.
Na Plavincu je boravio i Maradona. Ne u samoj vili već u srpskoj kući pored, koju su takođe gradili Obrenovići, na stotinak metara od letnjikovca, u senci starog parka. Slavni fudbaler spavao je u apartmanu namenjenom za goste, gde nameštaj, osim kaljeve peći, nije obrenovićevski, već je novijeg datuma.
Uživao je Maradona i u vrhunskom vinu, istina ne od loze koju je kralj sadio i koja je na takmičenju u Bordou osvojila drugo mesto. Nje više nema. Nestala je u spletu sudbinskih okolnosti, kao što je nestala i dinastija Obrenović.
Zbog toga i Dunav kod Plavinca tiho zastane, ne verujući da se tako zaista i zbilo.
Istina je sunce koje kad-tad ogreje. Dušan Radosavljević,iz Pokreta obnove Kraljevine Srbije, ne samo da je siguran da će istina o događajima pred Drugi svetski rat zablistati, već se i sam, na osnovu podataka, trudi da je svima osvetli. Pre svega, on se bori da ogoli dve laži koje su decenijama kao istine živele.
-Lagali su nas tolike godine da je naš kralj pobegao pred Drugi svetski rat i odneo tone zlata sa sobom, a to nije tačno – kaže Dušan Radosavljević. – Prvo, dogovor monarha Evrope je bio da sve krunisane glave sa kraljevskim simbolima oko kojih se narod okuplja, dođu u London. Drugo, kralj Petar II Karađorđević koji je u zemlji vladao samo 19 dana da bi 14. aprila 1941. godine emigrirao je za Grčku, a zatim u Jerusalim i Egipat i na kraju u London – sa sobom nije odneo ni gram zlata. O Koliko je bilo zlata u riznicama Kraljevine Jugoslavije?
-Pred Drugi svetski rat u banci Kraljevine Jugoslavije bilo je 87 tona zlata. Knez Pavle kao mudar čovek, osećajući nadolezeću nesreću, vodio se logikom da na vreme skloni zlato i to na više mesta. Tako je odlučio da 77 tona zlata dostavi u enleske i američke banke. Odlučio se za najpoznatije banke. U zemlji ostaje 10 tona zlata i tačno 9 tona sklanja u Užice, a 1089 kilograma u Sarajevo. Kada je počeo Drugi svetski rat, ustaše su odmah opljačkale hiljadu kilograma u Sarajevu. A onih 186 sanduka u Užicu opljačkali su Italijani. O Šta se dogodilo dalje sa tolikim zlatom?
-Po okončanju Drugog svetskog rata, američke i engleske banke vraćaju svo zlato Jugoslaviji, svih 77 tona zlata. Vraćaju i sanduke koje su Italijani oopljačkali, jer su Amerikanci zarobili italijanske vojnike. Uglavnom, sve je vraćeno u zemlju. Sve je stavljeno u trezore FNRJ! Broz je imao i te kakvu materijalnu potporu! Dok je on vladao zlatom Karađorđevića, šireći stravičnu mržnju koja i dan-danas traje prema našoj dinastičkoj porodici, u Denveru je, pod tuđim imenom, u bolnici, tiho umirao naš siromašni kralj Petar II Karađorđević. O Šta je bilo u famoznom sefu 555, koji je posle Brozove smrti otvoren?
-Sef 555 otvoren je 1982. godine i tamo su našli 29 kilograma zlata sa monogramom Karađorđevića, 2070 zlatnika sa monogramom Karađorđevića, tridesetak servisa, čak i manžetne kraljeve sa monogramom…
O Da li je bog proteran iz srpskih kuća kada je nestala i kraljevina?
-Dolazak „komunističkih bogoubica“ posle Drugog svetskog rata je nešto najstrašnije što je zadesilo naš narod. Prvo što su uradili u zemlji Srbiji je bilo da unište sve što je imalo veze sa krunom, kraljevinom, tradicijom, tj. sa Božijim miropomazanikom jer srpski kralj i srpska kruna su naše najuzvišenije nasledje koje traje 8 vekova. Ostaće zabeleženo za istoriju hrišćanstva da je prvi put posle 2000 godina Hristos od strane bezbožnika u prestonom Beogradu, na kraljevskom dvoru, u dvorskoj kapeli dobio i šestu ranu. Naime, čim su „oslobodioci“ kročili u Beograd, oni su u dvorskoj kapeli pucali Hristu u čelo. Ta freska sa probušenim Hristovim čelom i dan-danas stoji. O Zašto su se Srbi odrekli svoje dinastije?
-Srbi se nikad nisu odrekli svoje dinastije. Srpsku kraljevsku dinastiju Karadjordjevic su prognali iz Srbije a zatim joj opljačkali sve u Srbiji komunistički zločinci, koji su gradjanskim ratom potpomognuti i instalirani od Kominterne iz Sovjetskog saveza. A da Kominterna zna kako se to radi, lično je demonstrirala kada je 1917. godine počinila najužasniji zločin u 20. veku, pobivši na najmonstruozniji način carsku porodicu Romanov. Njihovi instruktori su i ovde na tlu Srbije to isto hteli ali spletom istorijskih okolnosti i Božijom voljom spasena je naša kraljevska loza. O Kada će dijaspora glasati?
-Po nama ona je trebala odavno da glasa. Budemo li imali bilo kakvog upliva u vlasti krajnje ozbiljno ćemo pokrenuti to pitanje, kao prvo, tražićemo da se formira ministarstvo za dijasporu a da ministra kandiduje dijaspora. Takodje, zalagaćemo se da dijaspora ima i sigurnu kvotu poslaničkih mandata gde bi uvek imala svoju poslaničku grupu u srpskom parlamentu. O Kada biste dobili priliku da podižete Srbiju kojim redosledom biste išli?
-Prvo bih promenio politički sistem I na čelo svih institucija postavio ljude od integriteta, autoriteta, znanja, obrazovanja i sa „čistim“ biografijama. Tek posle takve zamene dolazi do početka oporavka i naroda i države.Jasno da na kraju ovog procesa kao simbol jedinstva, sabornosti, istorijskog trajanja, nadahnuca i inspiracije, lepote i estetike, etike i morala dolaze kruna i kralj koji sve ovo objedinjuju, simbolizuju i ne daju nikom da to zloupotrebi. Jer kralj nema vlast niti mu treba, niti se glasa na izborima. On je domaćin kuće i narod svoj uvek drži u redu i poretku, stabilnosti i demokratiji.
Za vladavine prva dva sina Stefana Prvovenčanog, Radoslava i Vladislava, Srbija je bila pod jakim političkim uticajem moćnih suseda: epirskih Grka i Bugara. Ali, iako se u istoriji taj period smatra manje slavnim – istoričari ovoj dvojici daju veliku zaslugu zbog činjenice da Srbiju u njihovo vreme – baš zbog tih zaštitnika – niko nije smeo da uznemirava.
Srbija zato tada nije ratovala, nije se širila, ali se nije ni smanjivala. Bila je jednostavno u relativnom blagostanju.
Stariji sin Radoslav Nemanjić, koji je prvi nasledio krunu od svog oca Stefana Prvovenčanog, oženio se ćerkom Teodora Epirskog, koji je 1223. godine postao najmoćniji vladar na Balkanu, pošto je osvojio Solun i pošto se proglasio za cara. Srpski kralj Radoslav je bio u potpunoj senci svog moćnog tasta.
Kao sin jedne grčke princeze i muž druge, osećao se i sam progrčki. Njegov zaručni prsten ima grčki natpis, grčki se potpisuje na poveljama. Ne ponosi se lozom Nemanjića, nego svojom carskom lozom Duka.
Grčki je naziv i na njegovom bakarnom novcu u obliku zdelice, koji je on počeo prvi da kuje u Srbiji, po uzoru na novac svog dedu, cara Aleksija.
Na njega, kako pišu srpski letopisci, ima jak uticaj njegova supruga koju nazivaju „nova Dalida“, govoreći da mu je ona potpuno zavrtela glavu.
Smatra se da srpski kralj Radoslav nije imao vlastite politike, niti nacionalnog osećanja. Toliko je bio progrčki nastrojen da je popustio i pred Ohridskom crkvom koja je protestovala protiv srpske crkvene autokefalnosti. I u verskom smislu, bio je bliži Grcima. Ohridski arhiepiskop Dimitrije Homatijan hvalio ga je u pismima patrijarhu Germanu, koji je stolovao u Nikeji, navodeći kako je Srbija „pobožna zemlja ukrašena čašću valjanog morala svake vrste“.
Homatijan je, inače, bio najžešći protivnik samosalnosti Srpske crkve i, koliko je poznato, kada je ona dobijena, protestovao je zbog toga kod Save (Nemanjića).
Ali, kako je vladar Radoslav Nemanjić imao vlast, tako je i prestao da vlada u prestrojavanju snaga na Balkanskom poluostrvu.
Pošto je 1230. godinje, njegov tast, moćni Teodor,preživeo poraz kod Klokotnice od bugarskog cara Asena, koji ga je, usput, i zarobio, poljuljao se opasno i Radosavljev položaj u Srbiji. Bugarski pobednički car Asen smatrao je Srbiju vazalnom državom budući da je pobedio cara Teodora koji je imao ogroman uticaj na srpskog vladara. Osim toga, Asen je, dovršavajući svoju crkvu u Trnovu u slavu četrdeset mučenika, a hvaleći se upravo postignutim vojničkim uspehom, zapisao kako je dobio celu Teodorovu zemlju „ od Jedrena do Drača“, i zemlje „ grčku i arbanasku i srpsku“ .
To je bilo tačno, jer je najveći deo Teodorove države došao pod neposrednu vlast Asenovu.
Kada je Teodor pao sa vlasti, drugi sin Stefana Prvovenčanog, Vladislav, iskoristio je povoljan trenutak za sebe. Sudbina je htela da je on ( ne zna se tačno kada) uzeo Asenovu ćerku za ženu, pa je, po istom šablonu kao i njegov stariji brat, postao zet moćnika. Vladislav je sa ostalim nezadovoljnicima u Srbiji, odmah po padu Teodora, počeo borbu protiv starijeg brata Radoslava za vlast.
Radoslav se držao jedno vreme, ali je na kraju morao da pobegne pred moćnijim bratom. Napustio je Srbiju i krajem 1233. godine i sklonio se u Dubrovnik. Taj trgovački grad koji je sve više širio svoj promet i koji je dobio povlastice od cara Asena – primio je s poštovanjem i pažnjom odbeglog srpskog kralja. Zahvalio im se i Radoslav, dajući Dubrovčanima, u slučaju da se vrati na presto, obilate povlastice: da trguju bez carine, da ne naplaćuju mogoriša, da su im slobodni vinogradi koje su zasadili po žrnovačkoj župi.
Moguće da je iz Dubrovnika kralj Radoslav pokušavao nešto protiv svog brata Vladislava jer je ovaj, u to vreme, počeo da uznemiruje malu Republiku koja se iz straha obraćala bosanskom banu Ninoslavu sa molbom da je, po potrebi, zaštiti.
Svrgnuti srpski kralj Radoslav Nemanjić boravio je još neko vreme u Dubrovniku, a onda se sa ženom uputio u Vizantiju, verovatno sa namerom da tamo traži pomoć za povratak na vlast.
U Draču, piše jedan stari srpski biograf, međutim, čekalo je Radoslava novo razočarenje. Tamo mu je neki Frank ugrabio ženu, a njega samog napao do opasnosti po život.
Lišen krune, a zatim i žene, kralj Radoslav se odrekao svetske sujete i primio monaški čin. Kao monah Jovan, povučen i zaboravljen, umro je u nekom manastiru, po svoj prilici u Studenici, gde je sahranjen.
Stefan Nemanja je bio vladar od koga je počela da se grana moćna loza Nemanjića. Svaki narod ima svoju istoriju kojom se ponosi. Ali ono što ga stvarno čini posebnim jesu izvanredne ličnosti koje kao zvezde svetlucaju na beskrjanom nebu istorije. To su oni vladari koji nisu radili samo za sebe i svoja ovozemaljska zadovoljsva. Takvo blistavo mesto u srpskoj istoriji ima Stefan Nemanja, “ skupljač izgubljenih delova svog otačastva i obnovitelj”, kako je napisao njegov sin Stefan Prvovenčani. Vladar od koga počinje prava srpska država srednjeg veka.
Pre nego što će na scenu stupiti Stefan Nemanja, dve glavne srpske oblasti, Zeta i Raška, bile su nepomirljivi suparnici. Zeta je bila primorska oblast pod jakim uticajem stare romanske kulture. Raška je bila slovenski etnički čista.
Stefanova porodica bila je poreklom iz Zete. Nemanjin otac, nosio je narodno ime, Zavida. On se sa porodicom, za vreme dinastičkih borbi u Raškoj, posle Bodinove i Vukanove smrti ( oblasni gospodari), sklonio za neko vreme u Zetu.
Tu se, u Ribnici, blizu Podgorice, 1114. godine rodio Nemanja. U to vreme, u unutrašnjosti Zete, nije bilo pravoslavnog sveštenika, pa je novorođeni raški princ bio kršten po zapadnom obredu. Postoji predanje da je tu, posle, podignut manastri Sv. Petra i Pavla.
Pošto je Zavida sa porodicom uspeo da se vrati u Rašku, Nemanja je i drugi put kršten, ovoga puta po istočnom obredu. Neobičan početak.
Mladost Nemanjina bila je veoma burna. Ambiciozan i bez mnogo obzira, radio je na svoju ruku i bez saglasnosti starije braće. Prirodno, kako je pisao njegov sin Stefan Prvovenčani, bio je omrznut od braće i izazvao je njihov otpor.
Lutao je u politici, tražeći interes. Najpre je vodio otvorenu grkofilsku politiku, računajući da će tako pre doći do uticaja. Bio je u pravu jer je o njemu dopro glas do moćnog vizantijskog cara iz dinastije Komnina, Manojla, koji ga je, prilikom svog dolaska u Niš, oko 1161. godine, bogato nagradio. Dao mu je oblast Dubočicu kod Leskovca kao večnu baštinu i proglasio ga u njoj potpuno samovlasnim.
Naravno, to je učinio iz svog interesa.
Onda je usledio preokret.
Vizantija se spremala za novi rat sa Mlecima i Mađarima. Na njenoj strani su bili Srbi iz Raške koji su dali svoje odrede. Tu iznenada, na scenu stupa Stefan Nemanja, i to, kako navodi istoričar Vladimir Ćorović, kao protivnik Grka! Ne zna se zašto jer su vesti iz tog perioda naše istorije veoma su mutne i malobrojne.
Zna se da je u zemlji izbio ustanak zbog učešća Srba u ratu. Srpski župan u Raškoj Desa naginjao je Mađarima, Nemanja, gospodar Dubočice najpre Grcima, a onda protiv njih. Vizantijski car morao je da krene da uguši pobunu. Uhvatio je Desu i kao roba ga odveo u Carigrad. Ne zna se kako, Desu je u Raškoj smenio Nemanjin najstariji brat, Tihomir.
Sada se i Stefanu Nemanji loše pisalo. Tihomir je s ostalom braćom uhvatio Nemanju i bacio ga u tamnicu. Iz tog zatvora Nemanja se nekako izbavio i odmah se spremao za osvetu. U toj porodičnoj borbi uglavnom je izašao kao pobednik. Ostao je u Raškoj dok su braća morala da potraže sklonište van Raške.
Moguće je da su mu u tome pomogli Mađari i njihovi saveznici. Zbog toga sada Manojlo Komnin šalje vojsku protiv Nemanje na čijem je čelu Nemanjin najstariji brat, svrgnuti, bivši veliki župan Tihomir!
Protivnike je Nemanja dočekao na Kosovu, kod Pantina i strašno ih potukao.
Tu se ne smiruje situacija. Nemanja sada kao protivnik Vizantije ulazi u tešnje veze sa Mlecima i sa Mađarima. Spoljnopolitička situacija se, uz to, komplikuje. Manojlo uspeva silom da nametne svog kandidata za kralja u Mađarskoj što je Nemanju uplašilo i nateralo da se ponovo pokori vizantijskom caru. Pao je pred cara i ničice molio za oproštaj. Vizantijski car mu je oprostio ali ga je, ipak, poveo u Carigrad, da mu ukrasi pobednički trijumf.
Stefan Nemanja doživeo je tada poniženje i posle ove lekcije više nije pomišljao na otpor protiv Manojla. Dao se na sređivanje prilika u državi. Jačao pravoslavlje i progonio bogumile i to vrlo surovo; učitelju je odsekao jezik, a sledbenike je čak i spaljivao. Njegova braća su mu se pokorila i priznala vlast. Zadržali su svoje oblasti. Brat Stracimir držao je kraj oko Zapadne Morave ( osnovao je Bogorodičin manastir u Gracu (Čačku), u Zahumlju je vladao Miroslav( osnivač manastrira Sv. Petra na Limu) za koga je bila udata sestra bosanskog bana Kulina.
Dok se Nemanjina zvezda uzdizala, druga je padala. Iznenada, u punoj snazi, umro je 24. septembra 1180. godine poslednji veliki vizantijski car Manojlo Komnin.Vlasti se dočepao, veštim spletkama, njegov rođak Andronik Komnin.
Opet se komplikovala i unutrašnja i spoljnopolitička situacija.I Mađari i Mleci krenuli su da povrate ono što je Manojlo ranije osvojio. Mađarima su se pridružili Srbi. Zajedno, potisnuli su razjedinjenu vizantijsku vojsku( jedni su bili za novog cara, drugi protiv). Ugarska i srpska vojska potisnule su Grke iz Moravske doline, prodrle su sve do Sofije, pljačkajući sve pred sobom. Mađari su tu prekinuli ratovanje i vratili se kući, a Stefan Nemanja ostao je da ratuje za svoj račun.
Glavna Nemanjina osvajanja izvršena su u to vreme, od 1183. do 1190. Tačna hronologija nije ustanovljena. Potpuno je pokorio celu Zetu, zajedno sa Skadrom i bokeljsko primorje. Od svih gradova izdvojio je samo Kotor, u njemu je sazidao svoj dvor. Jedino se protiv Nemanje držao Dubrovnik.
Stefan Nemanja već je bio umoran od ratovanja i star kada je potpisao konačno mir sa Grcima. Na Blagovesti 1195. godine, iznenada, odrekao se prestola. Moguće da je bio u pitanju umor, ili nova politička previranja. Za naslednika nije došao stariji mu sin Vukan koji je dobio na upravu Zetu s Trebinjem, Hvosno i očinsku Toplicu, nego srednji – Stevan, vizantijski zet. Najmlađi, treći Nemanjin sin, Rastko, njegov mezimac, oduševljen pričama o Svetoj Gori, otišao je u ruski manastir, a zatim u grčki Vatoped, gde je primio monaški čin i ime – Sava.
Pošto se odrekao prestola Nemanja se, zajedno sa ženom zamonašio u Rasu, u crkvi Sv. Petra i Pavla. Zatim se povukao u Studenicu, a žena mu, tada prozvana Anastasija, u Bogorodičin manastir kod Kuršumlije. On e u jesen 1197. godine napustio zemlju i ostatak života proveo uz svog ljubimca na Svetoj Gori. Tu je podigao manastir Hilandar koji će “ služiti za primanje ljudi od srpskog naroda”.
U njemu je Stefan Nemanja ispustio dušu, sa 86 godina, “ na suroj rogozni i s kamenom pod glavom”.
Dijana Dimitrovska
Nebojša Đorđević
KNEŽEVI
O najranijem životu i državi Srba u centralnoj oblasti Balkanskog poluostrva, malo se zna. Po pisanju cara Konstantina Porfirogenita, vladarski sin koji je doveo Srbe na Balkan, umro je pre dolaska Bugara ( pre 680. godine).
Posle njega vladali su njegov sin, pa unuk, pa, redom arhonti ( kneževi) od istog roda.
Tom rodu ili toj familiji pripadali su i najraniji srpski kneževi: Višeslav, Radoslav, Prisogoj i Vlastimir.
Vlastimira su nasledili sinovi: Mutimir, Strojimir i Gojnik.
HRIŠĆANSTVO
Tek krajem 9. veka Srbi na Balkanu primili su hrišćanstvo. Kao argument za to u nauci se uzima pojava prvih hrišćanskih svetačkih imena kod Srba u to vreme. Vlastimirovi unuci, na primer,dobili su imena Stefan ( Mutimirov sin) i Petar ( Gojnikov sin). Pretpostavlja se da su rođeni zmeđu 870. i 874. godine.
Prva faza hrišćanizacije Srba obavijena je mrakom. Prvi misionari bili su Metodijevi učenici i sveštenici arhiepiskopije iz Splita, koji su upotrebljavali latinski jezik.
SLAVA
Smatra se da je gornji sloj srpskog srednjovekovnog društva – prvi primio hrišćanstvo, a da je većina srpskog stanovništva dugo zadržala svoju staru pagansku religiju.
U tom kontekstu se prepostavlja da je slava kod Srba u stvari izmenjen oblik starog poštovanja predaka ( kult predaka). Pomirenje paganskog verovanja i nove hrišćanske religije, verovatno je, smatraju istoričari, prihvaćeno tek za vreme Svetog Save.
Dinastija Obrenović nestala je u jednoj noći. Bilo je to 11. juna 1903. godine kada su zaverenici, pod rukovodstvom kapetana Dragutina Dimitrijevića Apisa, upali u dvor i ubili kralja Aleksandra Obrenovića i kraljicu Dragu. Bacili su ih sa terase dvora na pločnik.
Iste noći spaljene su i uništene kuće njihovih rođaka svuda po Srbiji i u Brusnici, posebno, odakle su Obrenovići poticali. Pošto kraljevski par nije imao dece – smatralo se da je dinastija Obrenović – potpuno zatrta.
Sto godina kasnije, testament kraljice Natalije Obrenović – oživeće priču i kao u filmovima sa neverovatnim krajem – izvući na svetlost dana ne jednog – nego 54 naslednika. Svi oni su na sudu potvrđeni kao naslednici!
Obrenovići su se organizovali, formirali kraljevsku kuću i izabrali za svog starešinu Predraga Jakovljevića Obrenovića. Njemu, kao i drugima u naslednom redu, kralj Milan Obrenović dođe navrdeda.
O Da li je neko od vaših predaka znao da imate veze sa dinastija Obrenović?
– Nakon nasilne smene dinastija 1903. godine, članovi moje porodice, uprkos teškim trenucima koje su doživeli, ali i opasnosti po biološki opstanak, nikada nisu zaboravili svoje poreklo. Znali su odakle potiču , a to je dinastija Obrenovića. Istina se brižljivo skrivala od javnosti, ali unutar porodice se prenosila sa koleno na koleno. Nikada nismo želeli da napustimo Srbiju, niti smo pomišljali da se odreknemo svoga porekla.
O Kako je u vašoj familiji dočekano otvaranje testamenta krajice Natalije? Da li ste bili razočarani?
– Testament kraljice Natalije Obrenović još od 50-tih godina prošlog veka nije bio tajna za članove moje porodice. Kada je Sekretar francuske ambasade posetio Gornji Milanovac 1956. godine kako bi Jakovljeviće obavestio o postojanju testamenta kraljice Natalije, od funkcionera tadašnje gradske uprave dobio je odgovor da naša porodica više ne postoji. Sekretar nije poverovao u verodostojnost dobijenih informacija, pa je sam pokušao da se u Brusnici, rodnom mestu prvih Obrenovića, mojih askurđela, Gospodar Jakova i vojvode Milana, uveri da li su te tvrdnje istinite. Kuća moga strica, Dragana Jakovljevića nalazila se nedaleko od puta koji je vodio ka Čačku i uz pomoć meštana Brusnice, Sekretaru je bilo lako da je pronađe. Nakon istog pitanja koje je uputio Draganu, na njegovo iznenađenje, dobio je negativan odgovor.
O sebi
Rođen sam i živim u prvoj srpskoj novovekovnoj prestonici Kragujevcu. Oženjen sam i u braku sa suprugom Silvanom imam dvoje predivne dece, blizance, Jakova i Martu. Poput svih građana Srbije, vodim normalan porodičan život. Bavim se programiranjem i grafičkim dizajnom.
O Zašto?
– Zbog straha od odmazde komunista. Razume se da on nije mogao da potvrdi svoje poreklo jer je u vreme komunističke vladavine tako nešto moglo dovesti celokupnu porodicu u opasnost. Nakon izveštaja Sekretara, francuske vlasti su arhivirale testament.
Prema francuskim zakonima vreme za ispunjenje testamenta je 50 godina od njegovog arhiviranja, što nas dovodi do 2006. godine. Zbog dvosmislenih odgovora koje smo dobijali iz francuske ambasade, a vezano za izvršenje testamenta, ubrzo je isteklo vreme za njegovu realizaciju.
Svakako, članovi moje porodice bili su razočarani ovakvim razvojem situacije, ali ne zbog svojih ličnih interesa, već zbog neostvarene želje da se ostavština kraljice Natalije nađe u legatu koji bi osnovali potomci Obrenovića.
O Onda ste pokrenuli parnicu?
– Vodili smo vanparnični postupak u kome smo dokazali svoje poreklo i dobili Rešenje od Opštinskog suda u Gornjem Milanovcu koje potvrđuje da smo naslednici,rešenje je bilo očekivano, jer je za nas to bila samo formalnost.
O Vi ste , znači potomci Jakova Obrenovića?
– Da. Sam knez Miloš za sebe i svoga brata po majci, Gospodar Jakova Obrenovića, govorio je da su „jednoutrobna deca“. Pogrešne su tvrdnje da su oni bili daleki rod, u šta se možemo uveriti i na osnovu natpisa koji se nalaze na mnogim spomenicima, ali i crkvama čiji su ktitori bili članovi dinastija Obrenović. S obzirom da je i Gospodar Jevrem Obrenović bio jedan od trojice Jakovljeve braće po majci, onda je i njegov unuk, kralj Milan Obrenović blizak rod Jakovljevićima. Kada sam ja u pitanju, ali i svi potomci gospodar Jakova Obrenovića u šestom kolenu po pravoj liniji, kralja Milana svi ga možemo slobodno nazvati navrdedom.
– Fondacija Kraljevske Kuće Obrenović pomaže najugroženijima sarađuje sa institucijama nauke, kulture, umetnosti i obrazovanja. Pomogli smo više puta osobe ometene u razvoju i bez roditeljskog staranja.Fondacija je 2018. godine u čast 160 godina od Svetoandrejske skupštine i povratka kneza Miloša na presto Srbije, kao i 140 godina od sticanja pune nezavisnosti i suverenosti Kneževine Srbije izradila jubilarni Svetoandrejski krst za privrženost, koji je ustanovila kao godišnju nagradu koja će se dodeljivati isključivo najzaslužnijim pojedincima i institucijama za zasluge ostvarene u tekućoj godini na poljima nauke, kulture, umetnosti i sporta. U izdanju naše Fondacije uskoro će se naći i knjiga pod naslovom “Rodoslov Obrenovića – Kraljevska kuća i njeni živi potomci.
O Kraljica Natalija je sve ostavila naslednicima ali gde je ta imovina?
– Zakonom nisu regulisani imovinski odnosi naslednika Obrenovića i njihovih potomaka. Deo pokretne i nepokretne imovine nasledila je kraljica Natalija, dok je preostali deo bespravno oduzet. Lične stvari kraljevskog para Aleksandra i Draginje Obrenović sumnjivim putevima iznošene su iz zemlje i prodavane na aukcijama u Beču i Londonu. Druga imovina je pripala nacionalizacijom raznim institucijama, ili raskrmčena. Uprkos svemu što je doživela kraljica Natalija je poštovala Obrenoviće, ali i njihove potomke. Za stvarno poreklo Jakovljevića od Obrenovića znala je vrlo dobro, davno pre nego što ih je uvrstila u svoj testament.
O Da li ste u kontaktu sa Karađorđevićima?
– Mi smo za prevazilaženje nesuglasica koje su postojale sa dinastijom Karađorđevića. Na poziv SKANU, kao počasni gost, prisustvovao sam sednici koja je održana u Beogradu 12.02.2016. godine. Tom prilikom sam se susreo sa princem Đorđem Karađorđevićem kada smo po prvi put pružili ruku jedan drugom.
