Pesma kaže da „ ide Mile lajkovačkon prugom“, ali može i da se otpeva da “ide Momo lajkovačkom prugom“, i to pravo do Amerike, do Minesote, gde je na tamošnjem univerzitetu naš Lajkovčanin – Momčilo Aleksandrić – odbranio doktorski rad o kompozitoru Fernandu Soru, postavši doktor klasične gitare. Ali šta uopšte znači biti doktor klasične gitare?
– To znači da sam imao dovoljno rezultata da upišem doktorske studije, bio spreman da uložim više godina rada da ih završim, a nadam se da znači i to da sam svojim istraživanjima barem malo doprineo sveukupnom razvoju klasične gitare u svetu – kaže u razgovoru za Balkan City Magazine Momčilo Aleksandrić, doktor gitare. –
O Kako si došao do Minesote i profesorke Maje Radovanlije?
-Profesorka Maja je zapazila rad mog kolege Filipa Živanovića i mene dok smo studirali na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Mi smo tada podjednako vežbali i solo gitaru i gitarski duo, a bavili smo se i organizacijom gitarskih koncerata i snimanja videa za organizaciju Beogradsko gitarsko (Belgrade Guitar District) društvo čiji smo suosnivači, kao i sviranjem nove muzike svojih kolega kompozitora. Sve to je jako pozitivno delovalo na nju i prilikom jednog razgovora u Beogradu nam je predložila da bi bilo dobro da apliciramo za doktorske studije na Univerzitetu u Minesoti jer je mislila da možemo da dobijemo pune stipendije za školovanje, što se i desilo.
O Gde si sve imao koncerte?
-Na svoja putovanja išao sam podjednako zarad sviranja koncerata, kao i da bih kolegama predstavio neka svoja istraživanja o gitarskoj muzici koja me zanima. Te svoje aktivnosti sam imao širom sveta, pri čemu bih izdvojio međunarodne događaje kao što su Gitarska konferencija u Melburnu, Gitarski simpozijum u Hong Kongu, Nedelja gitare u ŠenŽenu, Serijal gitare u Herediji na Kostarici, i Festival gitare u Majamiju.
O Po čemu pamtiš koncerte?
-Upečatljivija sećanja imam sa gitarskih takmičenja nego sa koncerata. Ukoliko ne računam odlaske na ukupno tri takmičenja u inostranstvo u osnovnoj i srednjoj muzičkoj školi, prva značajna takmičenja u životu sam imao tek po odlasku za Ameriku, sa svojih 26 godina. To je bio ogroman izazov jer se mnogi ljudi takmiče više godina po inostranstvu pre nego što ostvare neke rezultate. Kod mene su međunarodni rezultati došli takoreći preko noći, budući da sam odlučio da se vratim takmičenjima u oktobru 2017. godine, i već u februaru 2018. godine sam osvojio treću nagradu na Međunarodnom takmičenju u Majamiju, a već u julu 2018. godine prvu nagradu na Međunarodnom Altamira takmičenju u Hong Kongu. Između ova dva uspeha, u duu sa Filipom Živanovićem sam takođe osvojio prvu nagradu na takmičenju kamerne muzike u Južnoj Karolini, i treću nagradu na takmičenju Gitarske fondacije Amerike. Zbog velikog psihološkog pritiska koji sam imao na svim ovim takmičenjima, gotovo da i dalje pamtim način na koji sam odsvirao svako delo. Posle ovih uspeha sam prestao da se takmičim jer ne vidim u tome neki smisao, a vratio sam im se da bih sebe testirao, i zato što sam znao da bih kasnije u životu žalio da se nikad nisam oprobao na velikim takmičenjima.
Što se nemuzičkih stvari tiče, svako putovanje je bilo nesvakidašnje i nastojao sam da uvek što više stvari iskusim po gradovima koje sam posetio.
O Komponuješ vlastitu muziku…Na čemu radiš?
-Svoju muziku stvaram za svoje 3D prostore u kojima nastojim da simbolički povežem vizuelne elemente koje stvaram sa zvučnim. Trenutno sam završio samo jedan, i nadam se da ću do kraja 2022. godine završiti još tri. Tada ću, nadam se, i da ih izložim virtuelno.
O Da li si želelo da radiš nešto drugo u životu?
-U više navrata sam odustajao od muzike, mada to nikada nije trajalo dugo, međutim, od umetnosti uopšteno gledano nikada nisam odustao. Mislim da je mnogo lako odustati od bavljenja umetnošću jer mnogo je razloga za to, počev od finansijskih. Razmišljao sam o tome da bih želeo da radim nešto drugo, dolazile su mi neke ideje, ali umetnost je uvek bila jača od svega. Mogu reći da sam jedan od retkih ljudi koje poznajem koji se u životu nikada nije bavio ničim osim muzikom, u poslovnom smislu, i zbog toga mi je drago.
O Da li li ćeš svoju muzičku karijeru nastaviti u Americi?
-Karijeru svakako planiram da nastavim širom sveta, a što se tiče toga gde ću živeti, to ostaje otvoreno pitanje za sada. Iako sam većinski živeo u Americi u toku doktorskih studija, veliki broj meseci sam proveo u Srbiji i Evropi, kao i na drugim kontinentima.
O Kako ti izgleda Amerika?
-Amerika mi je i dalje misterija na neki način, budući da je mnogo načina na koji ljudi tamo žive, i ne može se podvesti pod neko pravilo kao što to donekle može u manjim zemljama poput Srbije. Što više ljudi upoznajem u Americi, sve više se iznenađujem i sve manje verujem da je moguće generalizovati previše toga po pitanju Amerike, iako je ljudima najlakše to da urade.
Momčilo Aleksandrić je osnovno muzičko obrazovanje stekao u školi “Živorad Grbić” – Izdvojeno odeljenje Lajkovac, u klasi profesora Dragana Nikolića. Srednju muzičku školu pohađao je u Beogradu, u klasi profesora Aleksandra Hadži-Đorđevića, dok je na Muzičkoj akademiji u Beogradu uporedo završio master studije iz gitare u klasi profesora Srđana Tošića i kamerne muzike u klasi profesorke Tee Dimitrijević. Od 2016. godine pohađao je doktorske studije za gitaru na Univerzitetu u Minesoti, u klasi profesorke Maje Radovanlije.
O Kada je porediš sa Srbijom, šta ti se sviđa, a šta ne?
-U Americi mi se sviđa veća otvorenost ljudi i veća spremnost da se istraže nova polja i nove ideje. Takođe mi se sviđa što su ljudi spremniji na promene, odnosno u nekoj meri ih i očekuju. Ne sviđa mi se to što ne mogu da se družim na način kao sa ljudima u Srbiji, mada i to samo druženje u Srbiji je umelo da mi dosadi, tako da je možda bolje imati obe stvari u životu.
O Šta se menja u svetu klasične gitare? Da li se menja kroz istoriju?
-Klasična gitara je uvedena u akademski svet tek u 20. veku. Tada na scenu dolazi nekoliko vanserijskih gitarista kao što su Andreas Segovia i Džulijan Brim, koji su bili vrhunski umetnici svog vremena, i za koje je znala šira populacija ljudi, ne samo umetnika i ne samo muzičara. Kod nas je to bio dr. Jovan Jovičić. Ono što se desilo u 21. veku su gitarski festivali, gde se gitara sa velikih koncertnih sezona klasične muzike preselila na gitarske festivale koje uglavnom posećuju klasični gitaristi. Gde je problem nastao i zbog čega, nisam siguran, i smatram da je dužnost gitarista danas da klasičnu gitaru sa gitarskih festivala ponovo vratimo u jedan širi kulturni kontekst.
O Šta slušaš u poslednje vreme?
-U poslednje vreme slušam klasičnu muziku koja je inspirisana prostorima zbog svoje muzike na kojoj radim. Pored toga, trudim se da, kao što sam već rekao, izbegnem muzički konzumerizam.
Vladislav Daničić je vitaminolog koji je otkrio formule zdravja i zbog toga bio upozoren. On j jedini autor na svetu koji je obelodanio kako se vitaminima može lečiti. A kako veruje dr Vladislav Daničić, ne samo da vitamini mogu da spreče bolest nego i da je izleče.
Njegova naučna knjiga “ Vitaminologija“ u kojoj je dao uputstva kako da se lečimo vitaminima ( doze i kombinacije )- za jedno naučno delo – doživela je u Srbiji neverovatnu popularnost a Ministarstvo za nauku uvrstilo uvrstilo je u naučna dela od posebne važnosti. Knjiga je doživela pet izdanja, a iako je objavljena samo na srpskom jeziku prešla je granice naše države.
Jedinstvena je u dve stvari: prvo, to je jedina knjiga u toj oblasti koju je napisao domaći autor,vitaminolog i drugo, to je jedina knjiga na svetu koja je dala sve formule. Ali, iz inostranstva, gde se u stručnim krugovima čita( verovatno uz prevodioce) ne stižu pohvale – već kritike.
– Zvali su me iz Irske i Britanije da me pitaju zašto sam odao farmaceutsku tajnu na kojoj počiva čitava svetska industrija – kaže vitaminolog dr Daničić. – Ako bi svi naučnici i lekari tako objavljivali, farmaceutska industrija bi propala, kazali su. Mi to držimo u tajnosti, dodali su.
O Šta ste im odgovorili?
– Da je moja namera bila da smanjim troškove medicinskog lečenja u Srbiji, gde se nenormalne pare troše na hemijske lekove. Takodje, odavanjem formula hteo sam da svim ljudima omogućim da sebe preventivno zaštite od potencijalnih bolesti. Knjiga je pisana tako da može da je čita svako sa srednjom školom i da može da posluži i lekarima i pacijentima i kao preventiva i kao lek. Mislio sam da će mi zdravstvo biti zahvalno što sam ga olakšao za dobar deo budžeta.
O Knjiga je popularna i kod običnih ljudi koji se zahvaljujući njoj sami leče?
– Jugoslovenska knjiga koja je bila nekada u palati Albanije prodavala je ovu knjigu i mladić koji je radio jednom prilikom mi je rekao, kupio sam vašu knjigu. Pa, kažem, zašto nisi tražio, ti bar možeš da je dobiješ. Ma ne, odgovorio je on, taman posla, spasili ste mi majku i babu, red je da je kupim.
O Dakle, vitamini mogu da leče?
– Apsolutno. To da mogu da leče bila je nepoznanica dugo godina, a znalo se samo da deluju u preventivne svrhe. Tek sa pojavom skorbuta se otkrilo da vitamini mogu da leče. Samo je potrebna prava formula. Ako je imate, strahovito je moćna terapija.
O Vi ste kao vitaminolog odredili dozu i odnos za određene bolesti?
– Da, kod nas. Uz sve to, ja sam sve isprobao. I imam formulu.
O Zašto se razlikuju cene istog vitamina širom sveta? Da li to znači da je skuplji vitamin bolji?
– Uglavnom ne. Kvalitet je manje-više isti, ali cenu određuje proizvođač. Nekada je „Galenika“ imala odlične vitamine. Recimo, njihova krema “ borogal“, ili „beviplex“ ,pa „oligogal Se“, bili su izvrni. Danas Srbija ima slabu industriju vitamina, tu i tamo poneku fabričicu, poput “ Anafarma“ koji je odličan, kao i „Ivančić i sinovi“ takodje… Ali su cene kod nas veoma paprene. U Americi, na primer, vitamini se prodaju u supermarketima kao hrana. I veoma su jeftini. Ne znam zašto su cene tako različite.
O Kažete da cena ne određuje i bolji kvalitet?
– Ne, jer je ista hemijska formula. Jedino je opravdano ako u suplementu ima više određene susptance ili vitamina, pa je zbog toga skuplji. Inače, za istu količinu i gramažu trebalo bi da bude i ista ili slična cena. Ja kupujem, recimo, neke nemačke multivitamine koji koštaju 400 dinara
o Šta sve leče vitamini?
– Sve bolesti, prosto rečeno.
O kao vitaminolog, šta savetujete za zdravlje kože?
– Vitamini K 2 i B 12 su se u poslednje vreme nametnuli kao perjanice u tzv. antiejdžing industriji. Izgleda da B 12 aktivira spore biohemijske procese, još u to nisam siguran. Uz to, ako želite da budete mladoliki trebalo bi uzimati antioksidanse. U Srbiji bi svako trebalo da uzima antioksidanse pre svega zbog bombardovanja i oslobođenog uranijuma kao i zbog jonizujućeg zračenja. Obavezno!
O Koje tačno antioksidanse bi trebalo da uzima svako ko živi u Srbiji?
– Bilo koji od vitamine A, C, E, cinka, selena. Vitamin A može da se uzima i u vidu beta karotena u kapsulama. To je fantiastičan vitamin jer od njega ne možete da se predozirate. Njega jetra sama dozira, preradi koliko joj je potrebno a ostatak izbaci stolicom. Izuzetno je dobar i kompleks vitamina sa luteinom, a kvarcetin je jedan od najefikasnijih bioflavonida.
O Da li uzimanje, recimo, čaja od šipuraka može da nadomesti potrebu za vitaminom C?
– Nema šanse. To je zabluda. Svako bi trebalo da unosi vitamin C, najmanje 500 mg, a hronični bolesnici 1000 mg dnevno. Tu nema dileme.
O Šta može da leči natrijum askorbat( mešavina askorbinske kiseline i sode bikarbone)?
– Natrijum askorbat se koristi u onkološkim bolestima i kod teških virusnih oboljenja. On je sporootpuštajući i pravi se u odnosu 2 prema 1 askorbinske kiseline prema sodi bikarboni. Svako to može da napravi, umesto da kupuje skuplje već napravljene kombinacije.
O Da li je pivski kvasac idealan za zdravlje?
– Njega možete da uzimate koliko hoćete, godinama, decenijama, ništa vam se neće dogoditi. Imaćete sve potrebne vitamine iz B grupe, ali i hrom, selen, cink, PABA… Jednostavnije rečeno ima skoro sve osim vitamina A,C i E i B 12.
o Da li je vitamin E zaista toliko moćan za našu kožu?
– Da, on zateže kožu i uklanja bore. Za tu svrhu trebalo bi uzimati tokoferol od 12, 5 mg ili „santegal“ koji se žvaće. Uzima se jedna dražeja dnevno i to je puna kapa. Topiv je u masti ali nema bitnije toksične efekte čak iako ga uzmete i previše. Najznačajnija primena vitamina E osim za kožu, jeste primena kao unititelja tromba. Zvanična medicina za to nema rešenja. Ona ima kumarinske preparate kao što je aspirin, koji sprečava da se tromb pojavi ali on ne otklanja tromb. Vitamin E je toliko moćan da ako se uzima 1200 ij on istopi trob, i to ne samo u nogama nego i u srcu. Takođe, kod usporenog rada srca, brahikardije, pomaže samo vitamin E.
O Da li je magnezijum pomalo izvikan mineral?
– Ja dajem svojim pacijentima magnezijum za otklanjanje grčeva u potkolenici i za centralni nervni sistem. Zdravi ljudi koji piju kiselinu vodu unose sasvim dovoljno magnezijuma. Osim toga, postoji jedna studija o uticaju magnezijuma na miokard ali nisam video da ima značajniju pomaka.
O Da li ima i opasnih vitamina?
– Da, to su A, D, E, K. Vitamin D je posebno opasan i za njega zato važi staro pravilo od 400 ij dnevno. Može samo u određenim slučajevima do 500 ali jako, jako kratko, samo 10 dana, i gotovo. Ne sme se posle toga uzimati više. Vitamin D je smrtonosan i ako ga uzimate više, jednostavno može da vas usmrti. Korstite ga samo 10 dana i kraj. On spada u vitamine koji su topivi u masti i koji se talože.
O Jedan Amerikanac je rešio da uz suplemente živi 180 godina? Hoće li doseći?
– Ne znam koliko će živeti, ali će mu vitamini sigurno produžiti život.
Dijana Dimitrovska
Osteoporoza
– Osteoporoza i jeste i nije bolest. Gotovo svaki čovek posle pedesete godina ima osteoporozu. Za lečenje osteoporoze treba kombinovati kalcijum sa vitaminom D,K, i fluor. Fluor je veoma važan. Ali ga retko ima kod nas.
Artritis
– Norvežani su pokušali da leče juvenalni reumatoidni artritis silicijumom ali se pokazalo neefikasnim. Najbolji lek je za to i dalje riblje ulje, naše koje ima vitamin A plus D3.
Ateroskleroza
– Preporučujem cink i selen kombinaciju plus B 6 i B 12 i za mesec dana sitacija je fantastična.
Dijabetes tipa 1
Jedan gram vitamina C ukida 1 jedinicu insulina. Krenuti sa 5 grama.Meriti šećer.
Dijabetes tipa II
– Najbolja kombinacija B1, B6, B12, cink i hrom. I naravno, savet bolničkih nutricionista pošto je to bolest ishrane u kojoj je najvažnije kretanje.
Astma
– Koristiti mesec dana vitamin C, Zn, selen, i B1, B6 i B12 ako nema reakcije dodati germanijum a ako ni to ne pomogne uraditi autovakcinu koju pravi u Srbiji Torlak, uzimajući vaš bris dubokog grla i ispljuvka.
Impotencija
Arginin
Melanom kože
Koristiti bakar u kombinaciji sa B 6( 100mg) i Q 10(200mg), tvrde da dva meseca nakon operacije metastatičke ćelije bivaju uništene za par sati.
Hiperholestemija
Omega 3 masne kiseline dva puta po jedna kapsula , B3 jedna kapsula dnevno, braon ( integralna) riža po 1 šolja pre jela 3 do 5 puta. Za tri meseca – nestaju masti.
Tahiartmija
L – karnitin i Q 10.
Bolovi krsta
B1, B6 i B 12 u odnosu 3 prema 2 prema 1
Vid
Vitamin C
Operacije
Na bilo koju operaciju da idete, savetuje vitaminolog Daničić, obavezno uzimati kombinaciju vitamina C i Zn.
Dr Jovan Vasiljević je ujutru patolog, uveče hedonista. Nosi dve titule i obe su mu drage. Profesor doktor dr jovan vsiljevićJovan Vasiljević ujutru radi obdukciju, tražeći odgovor zbog čega je neko napustio ovaj svet, popodne vodi Udruženje hedonista u čemu uživa predanošću bogoslova. Sumornu stranu nadomešćuje lepotom, na tugu dodaje radost, na nesreću sreću. I tvrdi da je teže postati dobar hedonista nego dobar patolog.
– Ne može svako biti hedonista – kaže dr Jovan Vasiljević.- Hedonizam je izbor stila življenja u kome pokušavate da sve stvari koje radite dovedete do perfekcionizma. S druge strane, perfekcionizam donosi neizmerno zadovoljstvo. Mada, može se, naravno, postaviti pitanje ko su odabrani. Ko je odmerio, procenio, odlučio da samo pojedini ljudi mogu biti hedonisti. Da li njih opredeljuje za to inteliogencija, lepota, stil, poreklo… o Ko, po vama može da bude hedonista? A ko nikako ne može ? -Moje mišljenje jeste da hedonista mora biti inteligentan, emotivan, raznovrstan, studiozan, pametan, uspešan. To je ona osoba koja se razlikuje od drugih ljudi, toliko da čak mora imati i viziju. Mislim da hedonisti ne mogu biti glupi, primitivni, površni, sujetni, uobraženi… To onda nije hedonizam. o Imaju li hedonisti neko osnovno pravilo, tipa ne započinji dan bez nekog užuvanja? – Da. Hedonisti imaju sitne, male navike,slatke svakodnevne stvari koje treba podići na viši nivo. Jutarnja kafa, čitanje novina, TV, razni drugi događaji…Mi na jedrenju počinjemo dan ovako: najpre se umijemo, a zatim popijemo lozu i pojedemo sveže smokve.To je naš ritual. To je za nas hedonizam, naše uživanje. o Šta je za vas vrhunac uživanja? -Ima jedna scena u filu „Njujork, Njujork” sa Lajzom Mineli i Robertom de Nirom kada ga ona pita u čemu uživa a on odgovara: Kada sviram muziku koju volim, kada pijem piće koje volim i kada sam sa ženom koju volim…To je to to. Moj ideal ili sazvučje. Sve se skupi u jednom. Sve je zažeto, sabijeno u jednom. To je zaokruženje. Ako neko uspe da svoje ljubavi, zdravlje, posao, uspeh, muziku, da sve to izbalansira, to je onda vrhunac…Istovremeno, to je veoma teško uraditi jer treba sve usaglasiti…
o Da li vi kao hedonista radite u životu stvari koje ne želite da radite? – Trudim se da to radim što manje. Pokušavam da ne podstičem sebe da radim ono što ne volim, kao što su, na primer, sastanci, duge sedeljke, dosadne žurke, prazan hod uopšte i ono što se danas u žargonu zove blejanje. Ima mnogo pametnih i kreativnih stvari koje mogu da se rade i prava je šteta što ogromna količina mladog sveta bleji i tako ispunjava svoje dragoceno vreme. O Da li ste prvo postali patolog pa hedonista, obrnuto ili se u isto vreme rodila potreba za nekom ravnotežom? – Mislim da sam prvo bio hedonista pa patolog. Živeo sam jedno vreme u Parizu, a posle sam svakog leta radio tamo na hirurgiji. Moj otac bio je uspešan hirurg, prvi školovani kardiohirurg u Jugoslaviji koji je završio kod čuvenog Majkla de Bejkija u Hjustonu, i svi su, logično, očekivali da ja krenem njegovim stopama. Ja sam, međutim u Gradu svetlosti počeo intenzivno da se provodim. Posle nedelju dana bio sam umoran, posle dve nedelje jako umoran a posle mesec dana mrtav umoran i došao samm u sitaciju da moram da izaberem da li ću da se proovodim ili da radim. Izabrao sam kompromis – i da radim i da se provodim. Kada sam se vratio u Beograd tražio sam neki posao koji mi to omogućava. Našao sam patologiju – službu bez dežurstava. Odmah sam je prihvatio. Nije mi krivo, jer sam napravio uspešnu karijeru. O Da li treba hrabrosti da bi neko postao patolog? – Hrabrosti možda ne, ali ludosti, da. Patologija je ozbiljna specijalizacija malo cenjena kod nas, možda zato što je neshvaćena iako danas u svetu prredstavlja glavnu dijagnostičku granu medicine. Svaka čast skeneru, ali tek posle biopsije dobije se prava analiza i dijagnoza nečega. Patolozi kod nas rade u teškim uslovima, ne cene nas, nismo dobro plaćeni, često radimo u podrumima i vrlo malo se ceni to što radimo. Svi znaju ko je najbolji hirurg, ginekolog, onkolog, a niko ne zna za patologe. Ali, to morate das prihvatite i da se trudite da napravite ravnotežu sa ostatkom života, da budete u ravnoteži, da imate i razvijate druge talente, i da uživate u njima.
O Šta vam je bilo na umu kada ste upisali patologiju? – Bilo je to 1976. godine , tada smo počeli da stažiramo i sećam se da su nas prevarili. Rekli su nam da nemamo pravo na godišnji. Radili smo celo leto u lošim uslovima i bilo nam je grozno. O Kako vam je izgledala prva obdukcija? – Obdukcija je neprijatna stvar. Svesni ste svega: da je pred vama mrtav čovek koji je do skora bio živ. I čudan vam je taj trenutak. Taj prelaz. Iz živog u mrtvo. Razmišljate o mnogim stvarima tada, najčešće o onima o kojima retko razmišljate. Ali više od svega najčudniji je odnos članova porodice koji ne shvataju da je obdukcija važna stvar. Da ona može i mora da odgovori na pitanja koja njih muče, a to je suštinsko pitanje, zašto je taj neko umro. Na ta pitanja mi dajemo odgovor. Patologija je važna grana koja može da ukaže kod, recimo, žena koje su izgubile decu zbog čega se to dogodilo i šta je potrebno da ona uradi da bi se izbegla nesreća kod druge trudnoće, na primer. o Vi se susrećete sa smrću svakodnevno. Da li je ta činenica promenila vam odnos prema smrti? Da li se bojite smrti? – Da, česti susreti sa smrću promenili su moj odnos prema toj najizvesnijoj od svih izvenosti na svetu. Ona je posle niza godina postala normalna, svakodnevna, stalna pojava. A to, zapravo, smrt i jeste. Zamislite samo koliko ljudi dnevno umre na planeti. Zamislite samo koliko drugih živih bića umre na planeti?! To je zastrašujuća brojka, ali i s druge strane toliko učestala i brojna da mora postati normalna. Posle toliko godina rada prestao sam da se bojim. Smrt je za mene svakodnevica.
O Kako ste to postigli? – Jednostavno, postanete otporniji, ne neosetljiviji kao što se misli. Nego postanete imuni na tugu zbog smrti. Od toga niko nije pobegao. Niti će. I tako to prihvatate. Istorija nas , između ostalog, uči i da je najveći ljudski strah – strah od smrti. Od egipatskih faraona, preko Rimskog carstva, do današnjih dana jednostavno najveći strah je smrt. Čovek je pokušavao da pobegne od nje religijom , ali pitanje koliko je uspeo. Ako niko nije dokučio šta je iza – onda je pametnije da se život iskoristi ovde na najbolji mogući način.
o Da li verujete da duša ne umire? – Ako je duša intelekt, emocija, osećanje, onda je ta vrsta energije koja postoji i koja ne može biti uništena ali koja je možda još za nas nemerljiva. U trenutku smrti, verovatno, oslobađa se i u tom kontekstu ne umire. Ja lično ne verujem u zagrobni, onostrani život. Kao lekar, tražim dokaz za to. Dok smo kao studenti radili obdukcije često smo razgovarali i pokušavali da odgonetnemo da li je duša još tu. Da li je taj mrtav čovek ispustio svoj poslednji dah. Smatrali smo da je bilo bolje da se čovečanstvo posvetilo poboljšanju čovekovog položaja uopšte nego što se okrenulo raznim obećanjima o životu posle smrti. o Da li ste za stolom za kojim radite shvatili druge dimenzije života….?Šta je , uopšte, život za vas? – Za mene je život čudo. To je sigurno najlepša i najčudesnija pojava koja se dogodila u svemiru. Iz nežive prirode – nastao je život. To je čudesno! Ali, nažalost, kao i sve što ima svoj kraj, pa čak i sunce, i čovek je smrtan. Ima svoju konačnost i kao takav treba da prihvati ovaj život sa više radosti.
o Da li ste nekog naučili da uživa? Da li se to može naučiti? – Da, mislim da sam uspeo da nekoga naučim ili sam bar uticao da počne da uživa u svemu oko njega i u njemu. Ali moguće je to samo sa onima koji su multivalentni i otvoreni za najrazličitije uticaje. Nije moguće uticati na zatvorenu osobu sa uzanim vidicima. Recimo, neki od mojih studenata su mahom hedonisti. Učio sam ih medicini i hedonizmu. Oni su, na žalost, rasuti po celom svetu od Kanade, Amerike, Engleske, Nemačke, Malte i uživaju u poslu, porodičnom životu, sportu, ljubavi, deci…u svemu. O Zašto ljudi ne žele ili ne umeju da uživaju u životu? – Možda je ružno reći, ali da, ima ljudi koji ne umeju da uživaju u životu. Oni su prosto uskraćeni, emotivno, intelektualno, pokretom, mislima, duhom…Oni ne umeju da svoj život stave u tu harmoniju, da pokušaju da naprave tu vagu sa više tasova. S druge strane i današnji svet je jako težak. Čovečanstvo ide ka potpuno novom obliku eksploatacije. Ide ka „novom“ robovlasničkom odnosu. Po mom mišljenju, mi danas nemamo ni dovoljno vremena ni dovoljno para, možda ni želje da izlazimo, ne čitamo dovoljno knjige, ne vidjamo se sa prijateljima, čak se i ljubav vodi putem neta. U takvim okolnostima nemate baš mnogo mogućnosti da razvijate hedonizam. Verujem da bi bilo više hedonista kada bi ljudi imali više uslova. Ne znam… o Da li smatrate da je ljudima bliža patnja nego radost i da oni uvek biraju ovo prvo? – Ljudi se rađaju kao pozitivna, otvorena bića koja su, izgleda, u mogućnosti da uživaju, ali im život to ne dozvoljava. Svet je prepun sukoba, gladi, ratova, bolesti, ubijanja. Tu je i kapitalizam koji melje sve i degradira čoveka praveći od njega mašinu i zatirući u njemu emocije i potrebu za lepim. On nam ubija pravo na slobodu, na demorkatiju i iznad svega on briše naše pravo na izbor. A ako nam oduzmu pravo na izbor – pitanje je šta od čoveka ostaje. Moramo da se do poslednjeg daha borimo da se to ne dogodi.
Više je kul biti žena nego muškarac. Tako bar govori praksa transrodnih osoba u svetu koje menjaju identitet i genitalije. Samo sa prostora bivše Jugoslavije, u Beogradu je, iz jednog u drugi polni identitet „prešlo” 500 ljudi. Balkanci u podjednakom broju žele da budu i žene i muškarci, dok je u svetu više muškaraca koji žele da budu žene.
– Pol je nemoguće promeniti. Mi se radjamo sa genetskim polom i on se ne može menjati. Ovde sa radi o poremećaja identiteta ( rodnoj distrofiji). To su transrodne osobe koje se rađaju sa genitalijama jednog pola, ali ih ne prihvataju i od najranijeg detinjstva se kod njih javlja nesklad. To je veoma težak osećaj, koji može da odvede i do pokušaja samoubistva. Stručnjaci koji se bave ovom vrstom medicine su na velikom zadatku da ovoj veoma brojnoj populaciji pomognu da se uklope i nastave da žive život kao i svi drugi.
O Odakle su ljudi koje ste operisali?
– U beogradskom centru se godišnje da je to oko 70 – 100 osoba godišnje. Od njih, 10 je iz Srbije, 15 iz ostalih bivših jugoslovenskih republika, a svi ostali iz različitih delova sveta, od Japana do Brazila, od Kanade do Južne Afrike.
O Šta je to u psihološkom smislu što ih tera da promene genitalije?
– To je veoma dobro definisano. I mi, profesionalni akteri, to razaznajemo, svako na svoj način, psihijatri, psiholozi, endokrinolozi, hirurzi , sociolozi, prilazimo, svako sa savoje strane, da pomognemo i omogućimo im život dostojan njihovog postojanja.
O Zašto neko želi da promeni genitalije?
– Transrodne osobe kažu da su rođene u telu jednog, a žive u drugom polu.
O Da li je i pre 50 godina, kada nije bilo moguće operacijom promeniti genitalije, bilo toliko transrodnih ljudi, ili je mogućnost da može sve da se menja, pa i to, povećalao broj zahteva?
– Otkako je sveta, postoji i rodni nesklad. Istorijski gledano, oduvek su postojali zapisi o ovakvim osobama, samo što su opisi odgovarali vremenu u kojem se živelo. Danas je situacija drugačija, svet je otvoren, informacije su dostupne, pa polako, i ove do skora potpuno prikrivene osobe izlaze na sunce naših života i traže pomoć.
O Da li je želja da se promeni polni identitet trend ili potreba?
– Medicinski indikovana procedura kod osoba sa poremećajem polnog identiteta nikada hir, nikada samo želja, uvek skup postupaka u svrhu prilagodjavanja tela onom polu u kojem se te osobe osećaju.
O Da li je promena polnog identiteta vezana za seksualnost? Da li ti ljudi menjaju polni identitet zbog potrebe da se seksualno izražavaju na muški odnosno na ženski način?
– Seksualna opredeljenost nije puno vezana za transrodnost. Ove osobe mogu da prodju kroz tranziciju i da kasnije pokazuju homoseksualnu orijentaciju. No, to nema veze za tranzicijom.
O Da li imate povratnu informaciju od onih koji su promenili polni identitet, da li su zadovoljni time što su uradili?
– To je najveća prednost našeg tima. Mi smo u kontaktima sa skoro svim osobama koje smo proveli kroz tranziciju. Njihova osećanja, stil života, zadovoljstvo i nezadovoljstvo, samo nam kazuju šta treba da menjamo u našem odnosu, operativnim tehnikama i pristupu. I mi se menjamo, prilagodjavamo i činimo sve da budemo bolji i bolji terapeuti.
O Šta se dešava sa onima koji su promenili polni identitet, pa im se ne svidja i žele da se vrate u „ prvobitno stanje”?
– To su za sada i na sreću, sporadični slučajevi. Mi smo imali 7 osoba koje su se pokajale i poželele povratak na staro. Po „ pokolebanim” pacijentima smo na prvom mestu. I to nas razlikuje od drugih. Interesantno je da se njihov broj povećava i da sada imamo u procesu još desetak osoba sa sličnim problemom. Naše je da na to ukazujemo i prizivamo na savesti sve one koji olako šalju osobe na tranziciju genitalija, a u suštini transrodnost nije potvrdjena. Na sreću, od skoro 500 Balkanaca koji su prošli tranziciju kod nas, nijedna se nije pokajala.
O Spremate se za prvo presadjivanje penisa.Dakle, nikada nigde nije presadjen penis?
– Jeste. U par slučajeva kod osoba koje su izgubile najveći deo penisa na različite načine. Ali, nikada nije transplantovan penis kod transmuškarca, tj. bivše žene. To i jeste najveći izazov. I mi na tome radimo. Za sada u eksperimetalnim radovima, pripremajući se za taj najveći poduhvat. Najveći problem je bioetički kodeks, tj. dozvola da se radi transplantacija životno nevažnog organa, i takva osoba ostavi na ozbiljnoj imunoterapiji koja može da ošteti, manje ili više, životno bitne organe. Sa druge strane, osnovno pravo čoveka je da odlučuje o svom telu. Tu se sada lome koplja izmedju nekoliko mogućih opcija. Sa pozicije hirurgije, naše je da učimo i unapredjujemo svoja znanja i veštine kako bi mogli da pružimo optimalan tretman u ovakvim slučajevima.
O Da li osobe koje su promenile polni identitet mogu da dožive orgazam? I, da li žena koja je postala muškarac ima muški ili ženski orgazam? I obrnuto, da li muskarac koji je postao žena ima ženski ili muški orgazam? Uopšte, da li oni imaju seksualno zadovoljstvo?
– Svakako da imaju. Po našim saznajima, oko 80 odsto operisanih ima seksualno zadovoljstvo i orgazam. Ali da razjasnimo. Orgazam ne zavisi od izgleda genitalija, orgazam se postiže iz glave. I sami znamo da osoba može da orgazmira samo na osnovu fantazija, i bez ikakvog kontakta. Transrodne osobe, u zavisnosi od seksualnih želja, imaju svoje fanazije, kontakte i odnose, koji im u najvećem procentu omogućavaju zadovoljavajuće seksualno iskustvo.
O Rekli ste da je pre desetak godina bio odnos transrodnih 1: 30.000 a danas 1: 3000. Zašto je, po vama, sve više ljudi koji su transrodni? šta se to dešava u svetu?
– Veća informisanost, otvorenost, mogućnost i sloboda za ličnim izražavanjem. Pa imamo 1,4 miliona u Americi i više od 1,5 miliona transrodnih u Evropi. Možete samo zamisliti koliko ima transrodnih osoba u zemljama sa više od milijardu stanovnika.
O Zašto nećete da idete u Ameriku da živite i radite, gde vas pozivaju kao vrhunskog stručnjaka?
– Ja idem stalno u Ameriku, imam sjajne profesionalne kontakte i divnu saradnju. „Živeti i raditi” podrazumeva sijaset drugih okolnosti. Ovaj status mi omogućava da budem zadovoljan na idealan način i ja , i oni tamo. I što bismo to menjali. Većina misli da je američki san ideal, ali ja svoj san sanjam kao planetarni hirurg sa sedištem u mojoj Srbiji. I to je itekako moguće.
O Zašto je neko uspešan, a neko ne? Zašto ste vi postali planetarno poznati, i uz to dobili i američku specijalnu vizu i mogućnost da radite u jednoj od najbogatijih američkih klinika, a ostale beogradske kolege koje su takodje odlični urolozi – nisu?
– Rad je uz rezultate ključni momenat u pozivu kojim se bavim. Svoje mladje kolege učim da se svaki rad sa izuzetnim rezultatima prepoznaje kad – tad. U mom slučaju se to i potvrdilo. Ogroman rad, uz bavljenje naukom, publikacije, nastupi na stručnim sastancima, sve to vodi ka želji najvećih i najboljih da vas uključe u njihove timove. Posebna viza i 01 status je po definiciji rezervisan za strance sa izvanrednim doprinosom u nauci. Ne poznajem ikoga iz medicinske struke ko je dobio ovakav status sa prostora bivše Jugoslavije. To ne znači da mi nemamo vrhunske stručnjake. To znači da Amerika nema nekoga ko je sličan meni i da nastoji da me uključi maksimalno u njihovu medicinu.
O Iz ugla vašeg zanimanja, kako će izgledati svet za 50 godina?
– Verujem da će sloboda i demokratija u svim delovima našeg sveta biti normalno okruženje i da se nećemo boriti za ostvarenje osnovnih ljudskih prava, kao što je slučaj danas. U domenu medicine, očekujem da neće biti nerešivih problema, da će se život produžiti i biti ispunjen kvalitetnim sadržajima. A sebe, skoro da sam siguran, vidim sa svima onima koji su bili pre mene i kojima ću se pridružiti sa nekim novim pričama.
autor:Dijana Dimitrovska, izvor: Balkan City Magazine
Život i karcinom. Mnogi veruju da mozak može da proizvede razne bolesti. Veruju i da karcinom nastaje u sprezi sa lošim mislima i delima. Profesor doktor Slobodan Čikarić, koji je za 40 godina rada spasio iz kandži karcinoma 28 000 ljudi dok je 12 000 izgubio, to izričito negira.
-Psiha i karcinom, nemaju nikakve dodirne tačke. Loše raspoloženje ne može da proizvede karcinom. Ali može da potpomogne da se on razvija brže, ako se tome pridruže i drugi egzogeni faktori. Pod jednakim uslovima oboljevaju i pesimisti i optimisti. Samo je ovima koji su vedre prirode mnogo lakše da prebrode tešku situaciju, a samim tim i bolje prolaze pacijenti optimisti jer je njima lakše da veruju u uspeh. A to je veoma, veoma važno. Nije naučno dokazano, ali vera u uspeh je važna kao i samo lečenje.
o Šta je život za čoveka koji je gotovo pola veka gledao smrti u oči?
– Život je ljubav, rad i uživanje u radu.
o Koliko u proseku obolelih od karcinoma preživi?
– Stopa preživljavanja u Švedskoj 2006. godine bila je 61 procenat. U Srbiji iste godine 42, 5.
o Srbija prilično zaostaje?
– Da. Pretvorimo procente u ljude i videćete koliko je godišnje kod nas umrlo.
o Da li verujete da je pronađen lek protiv kancera ali se iz nekih razloga krije, kako većina ljudi voli da sumnja?
– Ne. Ne verujem u to. Ne verujem zato što je tumor biološki sistem koji je stariji od čoveka. Jedan naučnik je (Roj Li Mudi) je 1923. godine otkrio je na kostima dinosaurusa karcinom. Vidite, i dinosauri su umirali od tumora. A, kao što je poznato, dinosauri i čovek se nisu sreli u istoriji. To je veoma snažan dokaz da je tumor star, najverovatnije, koliko i život na zemlji. Karcinom ne može da egzistira samostalno u nama. Istina, može u Petrijeviom šoljama( na podlogama) gde kulture ćelija mogu da se razviju. Da bi živeo, dakle, karcinom mora da ima domaćina. Bilo da se radi o životinji, biljci ili čoveku. On je svoje mesto za život pronašao.
O Zašto nastaje karcinom?
– U genetskoj šifri ćelije nešto se poremeti, nešto što diriguje zdravim ćelijama. Posecite se na nož i signali će smesta početi da stižu kako bi se reparirala posekotina. Ćelije rade svoj posao, one se epitelišu. Kod tumora, zdrava ćelija pređe u bolesnu i tada se u genetskom kodu nešto poremeti, jer je stigao eksterni agens – neka spoljašna sila. Najčešće to je duvan, izduvni gasovi, jonizujuće zračenje, azbest, alfatoksin…Mnogo je agenasa na samom vrhu, a verovali ili, najopasniji je duvan koji sadrži kancerogene agense zbog kojih nastaje jedna trećina svih malignih tumora. Dakle, 80 do 90 odsto kancera pluća nastaje zbog duvanskog dima.
O Da li ste posle toliko godina rada i toliko pacijenata promenili svoj odnos prema smrti?
– Ima ljudi koji se nisu pripremali za situaciju da gledaju smrti u oči. A školovali su se za lekara. Ja mislim da je veoma važno znati da će vam tokom radnog veka umirati pacijenti. I to je bolno. Ali, i to je život. Život se sastoji od življenja i umiranja. Ljudi umiru od starosti, bolesti,u saobraćajnim nesrećama, ubiju ih, ubiju se…
o Kako prihvatiti smrt? I zašto je to tako teško?
– Kao fakat u životu. Kao nešto u šta nema sumnje. Kao konačnu izvesnost. Kada je prihvatite pomirićete se sa tim da ćete jednom umreti. I da je to normalno.
o Da li ste ikada imali strah od smrti?
– Ne. Izbegao sam smrti nekoliko puta i čini mi se da smo se nekako združili, smrt i ja. Bio sam kao dete u zbegu na Kozari kada sam joj prvi put pobegao, pa onda u Jasenovcu,zatim u nekim krečana – i tu sam joj umakao. Za sada vodim 3 prema 1.
o Da li se sećate kada vam je umro prvi pacijent?
– Za prvih pet godina mog posla, a tada sam radio u malom domu zdravlja u Dvoru na Uni,u Hrvatskoj, nisam imao ni jedan smrtni slučaj. Kada sam došao u Beograd, ovde na Institut za onkologiju, situacija je bila složenija. Sećam se prvog pacijenata koji mi je umro ali se tešim da se to dogodilo nekoliko godina kasnije. Zašto? Zato što su mladi lekari imali potrebu da sve daju od sebe da ne izgube pacijenta, pa sam se i ja silno trudio. Činio sam sve što je moglo da mu se produži život i da, ako je već tako, umre lekaru u drugoj smeni. Sve je to život, smrt i rak.
O Kada je to bilo?
– Kada mi je umro prvi pacijent bio sam bolestan. Bukvalno bolestan! Ništa, baš ništa nije moglo da me oraspoloži. To se godinama kasnije nije promenilo. Samo je intenzitet varirao. Najteže je kad umre dete. Manje teško kada je to odrastao ili stariji čovek. Ali, uvek je teško.Posle svake smrti treba mi nekoliko dana da se oporavim. Moj život jednostavno preplavi crnilo. I nikakav događaj, ne može da ga odagna…nego samo vreme. Protok vremena.
o Život, smrt i rak, na jednoj strani imate strah od smrti pacijenta, na drugoj radost ako živi?
-Da, samo što je za tu radost potrebno opet mnogo vremena. Znate, ja ne znam koliko će da mi živi pacijent…Ja mogu da se radujem i da znam da sam mu pomogao tek posle izvesnog vremena, posle dve, tri, pet godina…Onda mogu da uživam u profesionalnoj satisfakciji. Ali tugu i nesreću odmah saznam. Sve što je lepo treba čekati. Pa čak i u mojoj profesiji.
O U šta veruje čovek poput vas?
– Prošao sam kroz predvorje pakla i u čudu sam da sam uspeo. Verujem da su u sve to bogovi( iako nisam vernik) umešali svoje prste da ne odem u pakao. Razmišljam kao i ostali o vasioni, svemiru, suncu i učini mi se isuviše čudnim da je sve to iznad nas i u nama nastalo samo od sebe, spontano. Tu mora da postoji neki organizovaniji sistem. Ali to nešto, ne bi se moglo pokazati da je bog koji je stvorio svoju sliku i priliku u čoveku. To ne mogu da zamislim. Ne mogu da zamislim boga koji ima svoj oblik, veličinu, izgled… Ali mogu da zamislim takav sistem u vasioni poput Velikog praska…
o Da li vas plaši kosmos?
– Na neki način. Ako mnogo o tome razmišljate, upašćete u zonu sumraka.
Život smrt i rak
o Mislite da ne treba razmišljati o onome na šta ne možemo da utičemo?
– Zašto da se opterećujemo time?! Važnije je prihvatiti da smo prolaznni, zapravo da smo svesni da smo prolazni.. Da treba uživati u životu i voleti.
O Da li verujete da je duša besmrtna?
– Moja majka je bila vernik ali je govorila: „Bože, zašto dozvoljavaš da se dešavaju nepravda i zla”. Otac mi je ubijen na Sajmištu…Ali ne, ja nisam nikada verovao u boga. Poštujem običaje, obrede,nastavljam tradiciju: kod nas se slavi slava, farbam jaja sa unukama za Uskrs. I, volim kult lepote.
o U uspeh mora da veruje pacijent ali i lekar?
– Da, važno je da mladi lekari steknu poverenje pacijenata. Ne samo da mehanički odrađuju zadatke, nego da prilaze pacijentu s emocijama.
O Ali, onda će se brzo potrošiti?
– Neće, čoveka ne troše lepe emocije, nego ga popunjavaju. Lekaru mora da lebdi osmeh a ne da namrgođeno pristupa pacijentu zato što se žena kod kuće izvikala na njega jer prosuo kafu.Ili da pravi negativne grimase, ili da presipa mračne misli na pacijenata…
o Da li verujete da travari, čajevi ili priroda može da pomogne najtežim bolesnicima?
-Ne! Ne! Ne postoji nijedan razlog da zvanična medicina ne prihvati lek alternativne medicine. I mi želimo da pacijenti žive. Ali, taj lek ne postoji. Lečio sam jednu ženu od karcinoma grlica materice. Posle pet, šest godina ona je primetila krv u mokraći. I umesto da dođe kod mene na kontrolu, ona je otišla kod nekog travara koji joj je dao neke sirupe. Pila ih je dva meseca i krvarenje je prestalo. Pomislila je da joj je travar pomogao a u stvari: njoj je pukao neki kapilar koji je izazavao krvarenje. I da nije pila te sirupe krvarenje bi nestalo. Ali, ona je želela da veruje.
Brahiterapija
Profesor doktor Čikarić je 1974. počeo da leči pacijente od karcinoma stavljajući u prostor blizu karcinoma radioaktivni materijal.
– Ubacivao sam u matericu svojim rukama radioaktivni materijal. Rekli su mi, pa vi ubacujete u vagine žena male atomske bombe. Da, govorio sam, ali ja sam siguran da će im to pomoći. Verovao sam u svoju metodu i uspeo – kaže dr Čikarić.
