Moderna nauka hita napred, otkrivajući nesaglediv svet malog, ali naučnike i dalje mori nemogućnost da otkriju šta je uopšte tamna energija i tamna materija, za koje se smatra da sačinjavaju najveći deo svemira. Iako fizičari predano rade na ovoj misteriji, tragajući za teorijskim modelima koje zatim eksperimentalno pokušavaju da potvrde na sudaraču čestica LHC u CERN-u, odgovora nema, pa se o tamnoj materiji i dalje – malo zna.
Istina, kako objašnjava za naš časopis dr Miloš Đorđević, naučni savetnik Instituta za nuklearne nauke „Vinča“, koji je u CERN-u ( Evropska organizacija za nuklerano istraživanje u okolini Ženeve ) proveo sedam godina, i koga takođe intrigira misterija tamne materije, već duži niz godina je među fizičarima popularna teorija koja bi mogla da da objašnjenje za misterioznu tamnu materiju.
-To je teorija supersimetrije koja predviđa da svaka od čestica koje sačinjavaju Standardni model ima svog supersimetričnog partnera, nešto nalik odrazu u ogledalu, ali koji je znatno masivniji. To se može uporediti i sa paralelnim svetom koji postoji u prirodi, ali koji do sada nije otkriven. Podaci prikupljeni do sada na Velikom hadronskom sudaraču nisu pokazali postojanje takvih čestica, međutim za njima se i dalje intenzivno traga, kao i za nekim drugim česticama koje mogu da objasne prirodu tamne materije, pa čak i koncepta tamne energije – kaže dr Miloš Đorđević, naučni savetnik Instituta za nuklearne nauke „Vinča“.
O Šta ste, u filozofskom i životnom smislu, saznali i naučili radeći sa česticama koje grade sve što vidimo?
-Nepobitna je činjenica da je svet u kojem živimo izuzetno kompleksan. To je posebno evidentno u naučnim oblastima koje proučavaju sastav i osobine materije na malim skalama, često na mikro, a danas i na nano skalama i niže. Aktuelna teorija koja opisuje čestice koje se smatraju elementarnim i njihove uzajamne interakcije zove se Standardni model fizike čestica. Ova veoma dobro eksperimentalno potvrđena teorija do sada nije uspešno proširena tako da obuhvati i objašnjenje prirode gravitacione sile kao i još nekih potvrđenih fizičkih fenomena, i to posebno onih kosmoloških, uprkos mnogim eksperimentima i teorijskim modelima. Veći broj hipoteza, kandidata za teoriju opštiju od Standardnog modela, predviđa širi spektar elementarnih čestica, čak i koncept struna kao fundamentalnih gradivnih jedinica. Te su pretpostavke sve zasnovane na višem nivou kompleksnosti od postojećeg, što je vrlo izvesno i slučaj, međutim za njihovu potvrdu neophodni su nam mnogo precizniji uređaji i tehnologije od onih koje danas imamo. Još viši nivo kompleksnosti registruje se prilikom proučavanja živog sveta, posebno u oblasti molekularne biologije i genomike. Može se reći da što su naši uređaji za proučavanje sveta na malim skalama napredniji, to se sve viši nivo kompleksnosti otkriva.
O Da li možete da objasnite zašto nije moguće videti kako izgleda atom?
-U spoznaji sveta koji nas okružuje, prirodno je i normalno da se ljudi dominantno služe sopstvenim očima, što uključuje registrovanje fizičkih objekata i to uz pomoć vidljive svetlosti. Veličina atoma znatno je niža od talasne dužine koja odgovara svetlosti iz nama vidljivog dela spektra, te se ona ne može koristiti da bi se atom ”video” u datom smislu, pa čak i na najboljem optičkom mikroskopu. Tehnike mikroskopije koje koriste elektrone za skeniranje površine daju mogućnosti za opservaciju atoma na posredan način, a još je zanimljivije istraživanje subatomske strukture, kao i elementarnih čestica upotrebom najmoćnijih mikroskopa današnjice. Dobar primer za takav precizan mikroskop je Veliki hadronski sudarač u CERN-u.
O Da li je moguće uništiti neku gradivnu česticu i sam atom?
-S obzirom na važenje zakona održanja, nije moguće uništiti neki takav objekat, a da masa koju isti ima i energija koju on nosi nestane. Na malim skalama dešavaju se procesi u okviru kojih određene čestice interaguju i u kojima nastaju nove, a potonje nestaju, međutim uvek uz poštovanje zakona održanja. Primer za to je anihilacija elektrona i pozitrona, proces u kojem oni nestaju ali zato nastaju dva fotona, odnosno dva gama kvanta (svetlosti). U svetu čestica, mnoge su nestabilne i raspadaju se često veoma brzo na svoje produkte, odnosno na druge čestice. Taj proces je nekada toliko kratak da se i samo postojanje date čestice može utvrditi jedino na osnovu osobina i topologije produkata raspada. U CERN-u je 2012. godine otkriven Higs bozon, čestica koja igra ključnu ulogu u mehanizmu kreiranja mase ostalih čestica u teoriji Standardnog modela, za koje je 2013. godine dodeljena i Nobelova nagrada. Vreme života ove čestice je reda veličine 10-22 sekunde što znači da se ona raspada gotovo trenutno nakon što se stvori na primer u akceleratoru, te u detektoru gotovo i da ne pređe nikakav put. Moguće je jedino zaključiti da ona postoji samo na osnovu produkata raspada, što Standardni model precizno predviđa.
O Da li to znači da je čovek, na neki način, neuništiv, takođe?
-S obzirom da je čovek složeno biće koje nije samo prosti skup materijalnih čestica, na ovo pitanje nauka, ili bar fizika, ne može da da odgovor. Iako nisam za to referentan, s obzirom da se bavim užim oblastima fundamentalne nauke, verujem da je čovek stvoren za večnost, a svako je slobodan da to prihvati ili ne.
O Kako vi zamišljate da je svet nastao?
-Pitanje nastanka sveta je vrlo kompleksno i može se sagledati sa više aspekata, kako naučnog kroz različite modele i pretpostavke, tako i religioznog, onako kako nam je otkriveno stvaranje sveta. Ja smatram da nauka ne može da da definitivan odgovor na pitanje kako je svet nastao, jer se pre svega oslanja na modele koji su podložni korekcijama, a nekad se pokazuju i potpuno pogrešnim, niti religija otkriva detalje i pojedinosti samog stvaranja sveta. Kad kažem religija, mislim na hrišćanstvo i pravoslavnu veru na koju se oslanjam.
O Najzanimljivije je naučnika pitati: kakvo je vaše poimanje boga, tvorca…?
-Pogrešno je postavljen antagonizam između religije i nauke, a i mnoge debate koje su na ove teme vođene često su besmislene i samo produbljuju jaz koji je veštački, ili čak namerno stvoren. Nauka se prvenstveno, pa čak isključivo, bavi materijalnim svetom, utvrđivanjem zakonitosti koje u istom vladaju, dok religija ima prevashodno fokus na duhovni život pojedinca i etičke vrednosti. To dvoje po mom shvatanju nisu u koliziji, niti bi to mogle biti. Rođen sam i odrastao u zemlji koja se duboko oslanja na hrišćansku tradiciju i čiji su temelji u Kosovskom zavetu, a u porodici sam, još veoma rano, kao mali dečak, izuzetno uživao da čitam našu epsku poeziju koja je prožeta hrišćanskom etikom. Divio sam se Milošu Obiliću i Milošu Vojinoviću, Malom Radojici, Banović Strahinji i Vojvodi Momčilu, Janku Jurišiću i drugim srpskim junacima koje smatram za moralne uzore i na njih se ugledam.
o Šta je za vas, generalno, najveće otkriće u nauci?
-Veliki je broj otkrića koja su uvela revoluciju u nauku, počev od otkrića točka u najranijem periodu koji je fundamentalno promenio mehaniku, preko otkrića elektriciteta u novije doba, do modernih nuklearnih reaktora i Higs bozona kao najvećeg otkrića u fizici čestica. Izdvojio bih pre svih, otkriće i karakterizaciju DNK kao ključnog molekula koji u sebi nosi čudesnu tajnu života. Mogućnost razumevanja načina na koji se genetski kod prenosi sa roditelja na decu, posebno kompletirano sekvenciranje ljudskog genoma, promenili su brojne terapijske protokole i metode lečenja naslednih bolesti.
O Šta biste želeli da postignete u nauci?
-Poslednjih godina se, pored fundamentalne fizike čestica, bavim i proučavanjem uticaja zračenja na žive sisteme, posebno na DNK lanac čiju geometriju, kao i fizičke i hemijske faze ozračivanja možemo precizno da modelujemo Monte Karlo simulacijama i poredimo ih sa eksperimentima koje izvodimo u Institutu Vinča i sa saradnicima iz inostranstva, sve u svrhu planiranja terapije kancera zračenjem.
Mnogi je smatraju Srpkinjom iako nije sasvim pouzdano da je tako. Kroz minule vekove, srpski narod verovao je da je ova svetiteljka baš našeg porekla. Za to postoji više razloga. Mošti Svete Petke (Paraskeve) bile su 150 godina u Srbiji, u Beogradu, na Kalemegdanu. U beogradskoj tvrđavi i danas se nalazi Crkva Svete Petke sa izvorom (agiazma), za čiju vodu vernici veruju da je čudotvorna. Ali, i Grci su Svetu Petku smatrali Srpkinjom. Grčki letopisac, pop Sinadin, zapisao je u 16. veku: „Ovih dana ispraćena je Sveta Paraskeva, za koju se smatralo da je Srpkinja i koja je zbog toga bila izložena nemarnosti. Njene mošti stajale su u zabitom kutu carigradske crkve, a ljudi nisu hteli da se mole svetici koja je tuđeg porekla.“ Od kada se upokojila u 11. veku, njene mošti putovale su po Balkanu: bile su u Carigradu, u Trnovu, pa opet u Carigradu, u Srbiji, i ,konačno, u Rumuniji, u gradu Jašiju, u Crkvi Sveta Tri Jerarha. Ova žena, čiji je život fascinirao ljude širom Balkana, rođena je u Epivatu, nedaleko Carigrada. Roditelji su joj bili veoma imućni i pobožni. Svoju decu vaspitavali su u hrišćanskom duhu. I Petka i njen brat Jevtimije našli su jedinu svetlost u veri. Jevtimije je postao episkog maditski, a Petka, posle smrti roditelja, „podeli sve bogatstvo njihovo siromasima i zamonaši se u Carigradu, u hramu Svete Sofije“. Veći deo života provela je u Palestini, živeći isposnički dane po Jordanskoj pustinji, gde se hranila „jedino pustinjskom travom, u vrlo maloj količini, i to po zalasku sunca. Topila se polako od žege i od mraza“ sve do jednog dana, u starosti, kada joj se u snu javio anđeo i naredio da se „vrati u mesto svog rođenja, jer uskoro treba da se preseli u carstvo Božije“. Ona posluša anđela i stigavši u rodni Epivat ubrzo se, posle dve godine, upokoji. Bilo je to u 11. veku. Smatrajući da je strankinja, zemljaci su je sahranili izvan groblja. Legenda kaže: kada je njen grob otkopan, pronađeno je neraspadnuto telo. A onda su počela da se dešavaju čuda. Nad njenim telom bolesni su ozdravljali. Jeromonah Stefan Đorđević, koji je napisao biografiju Svete Petke, kaže da se teza da je ona slovenskog porekla prvi put pojavila u žitijama patrijarha bugarskog, četiri veka posle njene smrti, kada se ona, u pisanim izvorima, prvi put pominje.
Za vreme bugarskog cara Jovana Asena njene mošti su prenete iz Carigrada u Trnovo, gde su bile sve dok srpska kneginja Milica nije izmolila od sultana Bajazita da joj ustupi mošti ove svetiteljke. Tako zemni ostaci Svete Paraskeve behu preneti u tadašnji Beograd, 1396.godine. Tu je bila 150 godina i u tom periodu nepovratno se ukorenilo mišljenje da je ona srpskog porekla. Ali ona ne osta za sva vremena u Srbiji. Kada je sultan Sulejman Drugi osvojio Beograd, 1521, opet je mošti Svete Petke vratio u Carigrad. Prema podacima koje je izneo jedan sveštenik istoričar u knjizi „Beogradska tvrđava i njene znamenitosti“, Sulejman je zapravo, kažnjavajući Srbiju zbog pobuna, odveo iz Beograda u Carigrad oko dve hiljade Srba. Beogradski mitropolit dao im je tada mošti ove svetice da im pomognu u tuđini. Tako je Sveta Petka stigla opet u Carigrad. Ali ovoga puta za Srbe i druge narode ona je bila nepobitno-srpska svetiteljka. Mošti Svete Petke stajale su u Crkvi Presvete Bogorodice u Vlaherni, u Carigradu, jer je crkva Svete Sofije tada već bila pretvorena u džamiju – Aja Sofiju, sve dok njene mošti nije otkupio vojvoda i gospodar Moldavije Vasilije Lupul i odneo ih u današnju Rumuniju, u grad Jaši. „Tako uz ogromnu radost žitelja cele Moldavije svete mošti behu položene u Crkvi Tri Sveta Jerarha, dana 14. oktobra 1641. godine“, zabeležili su hroničari. Ali, istorija još nije dala odgovor na pitanje: zašto bi jedan vojvoda i vladar dao silne novce za mošti jedne strane svetiteljke, ako ne srpske, onda sigurno slovenske? „ Očito je da Sveta Paraskeva nije bila u kultu samih Carigrađana, a postojale su i ktitorske veze izmeću srpske vlaške vlastele. Srpski despoti, Stefan Lazarević, a zatim i Brankovići, davali su bogate darove rumunskoj crkvi i poznato je da su po Vlaškoj i Moldaviji podigli mnoge manastire. Možda tu treba tražiti razloge zbog kojih njene mošti počivaju danas u Rumuniji“, kaže otac Stefan. Sveta Petka nije u Srbiji gde se njeno ime slavi i poštuje. Ali iz grada Jašija, na svakih sto godina, u Srbiju stigne njen pokrov. Krajem 20. veka dobila ga je Crkva Svete Petke pored Vrnjačke Banje. Kada se završi 21. i počne 22. vek, svetu relikviju će dobiti neka druga crkva u Srbiji. Za vernike u Srbiji, Sveta Petka – kao da je tu.
Vukašin Mrnjavčević (1320-1371) srpski velikaš, uzdigao se do i tada nezamislivih visina: postao je kralj i vladao zajedno sa jednim Nemanjićem, carem Urošem V zvanim Nejaki.
Mnogi smatraju da su car Uroš i kralj Vukašin vladali u slozi. To zaključuju na osnovu nekoliko činjenica. U Dubrovnik novembra 1366. godine dolaze zajedno po svetodimitarski dohodak poslanici i cara Uroša i kralja Vukašina. U Psači na fresci izrađeni su zajedno, kao vladari, gde je car Uroš V malo viši od kralja Vukašina.
Na fresci odaju slaganje, dvojstvo. Ali, da li je tako? Protiv shvatanja idiličnog vladanja govore naši izvori pisani sedmdesetih godina XIV veka. Stariji letopisci, kako navode istoričari, izričiti su da je Vukašin „srinuo” cara s prestola i sam uzeo vlast i da je Uroš „mnogo ozlobljenja i muke i nevolje pretrpeo”. U biografiji patrijarha Save, kazuje anonimni pisac, car Uroš je „bedu veliku primio od svoje vlastele”, a sam Vukašin se „ drznuo na kraljevstvo”.
Narodna epska pesma, takođe, govori o tome da su se Mrnjavčevići otimali o carstvo, na osnovu čega se zaključuje da je mladi car Uroš bio prinuđen da prihvati kralja Vukašina.
Caru Urošu je, po jednom delu istoriografije, ostala samo titula, jer stvarne vlasti nikakve nije imao.
Kako se porodica Mrnjavčević uzdigla do tog nivoa da Vukašin postane kralj? Poreklo porodice Mrnjavčević nije poznato, iako se veže za više mesta i oblasti. Istoričari sudeći po prezimenu, smatraju da su iz zapadnih oblasti, od humske ili zetske zemlje. Uglavnom, o Vukašinu nema naročitih pomena sve do 1365. godine, kada se izdiže posle smrti despota Dejana, carskog zeta i despota Olivera čiji je ugled u Makedoniji bio veoma veliki.
Iako je opasnost od Turaka postajala sve jača, to nije ujedinilo i zbližilo srpske velikaše. Istoričari Vukašina opisuju kao vrlo vlastoljubivog što ga je i dovelo do toga da postane kralj.
Srpska prestonica ima jedno mesto gde se život čudom obnavlja. U Galeriji fresaka u Beogradu žive mnogobrojne kopije srpskog srednjovekovnog freskoslikarstva koje kad god dožive ličnu sreću da postanu jedini svedoci, država doživi koletivnu nesreću da izgubi original. Mnogo je prekrasnih fresaka srpska baština izgubila, posebno u ratovima, kao što je mnogo i sačuvano u kopijama u Galeriji fresaka čiji se stručnjaci bore za njihov život .
– Trudimo se da produžimo stari kvalitet u budućnost – kaže upravnik galerije fresaka Bojan Popović u razgovoru za Balkan City Magasine – Mi to činimo ponavljanjem istog umetničkog postupka. Time ponovo rađamo delo nastalo davno u prošlosti od nekog drugog autora. To bismo mogli nazvati kreativnim delom, koje na neki način zamenjuje čudo, jer original ne možemo duplirati i imati drugi original, ali možemo da imamo repliku kod koje je poklapanje sa originalom veliko, gotovo u potpunosti kod najboljih kopija.
O Koje kopije fresaka ili kamene plastike čiji su originali uništeni ima Galerija ?
-Postoje dve vrste, one uništene stihijama, delovanjem prirode i one koji su uništene ljudskom rukom. Na primer, ove godine je izašla monografija Đurđevih Stupova u Rasu, monografije manastira koga je Stefan Nemanja podigao posle 1171. godine, dao da se oslika 1175. godine, u znak pobede nad svojom braćom, stoga i posvećen sv. Đorđu. U njoj se nalazi niz ilustracija kopija fresaka, koje su danas jedino svedočanstvo vrednosti originala stradalog usled stihija. Postoje kopije fresaka iz hramova kao što je Rečane, koji su uništeni od albanskih terorista, kao što ima i veliki broj odlivaka natpisa iz hramova Kosova i Metohije, poput Mušutišta, takođe miniranog, u kome se pominje Veliki kaznac Jovan Dragomir, sa suprugom Jelenom, sinom Stanišom i ćerkom Anom.
O Da li je teško napraviti kopiju podjednako kao i original? Koliko je vremena potrebno da se izradi kopija jedne freske?
-Zografi koji poznaju oba posla, izradu novog živopisa i kopiranje fresaka, obično tvrde da je, manje više, dvostruko teže kopirati nego slikati „slobodno“. Slikar kopista mora stalno da prati i ispituje original, ne sme da se udaljava od uzora. Kada je Zdenka Živković kopirala studeničko Raspeće, delo visine četiri, a širine pet metara, morala je da urolava platno s partijama koje je iskopirala, tako da do završetka posla nije mogla da poredi svoj početak sa krajem. Ipak, u potpunosti je uspela, kako je sama rekla, jer se držala originala, pa joj boja i potez nisu pobegli. Ona je ovaj posao završila za mesec dana, ali je imala rok i radila po ceo dan. Sopoćansko uspenje, koje je nešto manje površine od 40 metara kvadratnih, ista umetnica je radila šest meseci, praktično cele sezone tokom 1978. godine. Inače, u Galeriji fresaka, prema informacijama Dejana Milosavljevića, bilo je pravilo da profesionalni zograf može da iskopira između tri i četiri metara kvadratnih, uz dobar rad.
O Da li su srednjovekovne freske izrađivane u duhovnoj atmosferi, iščitavanjem psalama?
– Svakako je za neke od zografa duhovna priprema bila neophodna. Ipak, i zograf je, kao i đakon, sveštenik, episkop, monah, samo grešan čovek. Ne treba očekivati da on bude princ vrline. I kod sveštenika mi ne očekujemo ličnu harizmu, već, kroz njega, božju blagodat. Naravno, sve je bolje i uspešnije ako se živi u skladu sa zajednicom. Umetnici su uvek i pomalo razbarušeni, kreativne prirode, i pored poštovanja svih ikonografskih okvira, ne trpe previše zabrana koje potiču od normi. Na koji god način se slikar pripremao, važno je da je uspeo da prenese prvotnu ideju, prototip, sa uzora u svoje delo.
O Koliko imamo prikaza ličnosti na freskama?
-Prema našoj statistici, ukupan broj predstavljenih osoba u srpskoj umetnosti srednjeg veka iznosi sedam stotina i osamdeset osoba. Reč je o svim predstavama ljudi u srednjem veku. U konačnom broju izostavljen je izvestan broj sporednih figura. Sa njima bi broj porastao na devet stotina i dvadeset figura. Sa druge strane, zbiru nismo priključili predstave balkanskih pustinožitelja, nestalih portreta, postvizantijskih portreta koji ponavljaju srednjovekovne, brojne figure sa scena poput Uspenja Gavrila Lesnovskog u Lesnovu. Zbiru bi se mogle dodati i predstave iz Staničenja i Donje Kamenice, jer je reč o našoj vlasteli.
O Da li se objektivno može reći da je naša umetnička baština izuzetna?
– Retko je gde u srednjem veku sačuvan tako veliki broj portreta kao u Srbiji. Naprimer, očuvanih portreta cara Dušana je trideset, carice Jelene sedamnaest. Treba napomenuti da se stalno otkrivaju nove predstave, poput predstave Dušana sa porodicom u Seresu, srednjovekovnom Seru, u Grčkoj, koje je bilo najjužnije mesto u kome je Dušan držao dvor.
O Koji su portreti nestali?
– Sv. Simeon i Sava – Gradac , iguman Jefrosin – Dobrun , Danica – Ljuboten , vlastelin – Sveta Nedelja nad Treskom, despot Stefan i arhijerej – Sisojevac, figure dvojice monaha – Kalenić, ktitorska kompozicija -Studenica, ktitorske kompozicije – Morača, ktitorska kompozicija – Sv. Nikola u Banji Pribojskoj …
O Koliko još ima fresaka koje bi trebalo kopirati?
-Taj posao nikada ne može biti završen, jer pored izuzetnog kvaliteta mi imamo verovatno i najveći kvantitet fresaka. Borislav Mihajlović Mihiz se šalio da bi bilo bolje da je očuvana samo četvrtina kopletnog srpskog srednjovekovnog slikanog opusa, jer bi onda ljudi lakše cenili preostalo. Veoma bi bilo dobro kopirati freske iz ugroženih hramova, naročito onih sa Kosova i Metohije, s time da to nije posao koji se može lako organizovati.
O Koje su po vama tri najlepše freske koje Muzej ima?
-Moj spisak najlepših broji 30 fresaka, a među njima tri su najlepše: Uspenje iz Sopoćana, Poslednji sud iz Dečana i predstave svetih ratnika iz Resave ili Kalenića.
O Kako tumačite predstave zodijačkih znakova u manastiru u Lesnovu u Severnoj Makedoniji?
– Manastir Arhanđela Gavrila u Lesnovu, zadužbina despota Jovana Olivera, velikaša cara Dušana, jedan je od istaknutih spomenika sredine XIV veka. U njemu su ilustrovani i hvalitelni psalmi, koji se čitaju na svakom jutrenju u kojima nailazimo da „Gopoda slave sunce, mesec i sve zvezde na nebu“, a učeni slikar je znao kako se predstavlja zodijak, u vidu horoskopskog znaka. Slikari Lesnova su uopšte bili učeni, prikazali su i jedinstvenu scenu učiteljstva sv. Jovana Zlatoustog, kome u uho šapuće Sv. Pavle. Na toj sceni je i uputstvo slikarima, tekst koji inače nema nikakvu vezu sa ikonografijom scene. U njemu piše da slikari treba da oponašaju prirodu, razređujući boje vodom mudrosti.
O Da li pored monografije „ Srpka srednjovekovna vladarska i vlasteoska odeća“ pripremate još neku knjigu?
-Monografiju Sveti Nikola u Velikoj Hoči, malu crkvu velike umetnosti, u naselju koje je nekada brojilo četrnaest crkava i koje je danas najbolji primer opravdanosti naziva celokupne oblasti imenom Metohija. Iako crkvica, pravi je biser, jer se na freskama nastalim posle 1577. godine, nalazimo i takva sjajna dela poput predstave Raja, Adama i Eve, do predstava Svetog Save, kraljeva Milutina, Stefana Dečanskog i cara Dušana.
O Čemu se nadate u ovoj godini?
-Nadam se da ćemo ponovo da otvorim Galeriju fresaka ( zatvorena zbog rekonstrukcije narodnog muzeja) kako bismo Srbiji i gostima mogli da pokažemo sjajna dela koja su nam prethodnici ostavili, oponašajući davne, srednjovekovne pretke.
Sokograd tvrđava golica maštu i budi znatiželju kod svakog ko osmotri njene ruševine u brdima iznad Sokobanje.
Pomisli putnik namernik na vile i drekavce, na Turke i hajduke, na tursko zlato zakopano po vrletima sokobanjskog kraja koji najuporniji lovci na blago i danas traže, čitajući požutele mape isrctane krstovima, pećinama i zavetnim hrastovima.
Istorija Sokobanje, banje u koju dolaziš star, a odlaziš mlad, kako je napisao Branislav Nušić, jedna je od najlepših, najstarijih i najzdravijih, toliko je srasla sa legendama da je teško razdvojiti jedno od drugog.
Legenda kaže da je tvrđava podignuta u vreme Justinijana kako bi se Rimsko carstvo branilo od napada Avara i Slovena. Ta prvobitna namena, pratila je kameno zdanje kroz celu njegovu dugu istoriju. Oduvek vojnička tvrđava sa glavnom ulogom da štiti puteve i bezbednost.
Prema opisima, bila je klasična vojna tvrđava: gornji grad sa četiri kule gore, donji grad-dole. Imala je jednu donžon kulu za osmatranje koja se nazivala motrilja, rezervoare sa vodom, nađeni su i ostaci vodovoda od keramike. Živelo se oko nje veoma burno i nestabilno, ako je suditi po vremenu takođe burnom i nestabilnom. Tako je bilo sve do Nemanjića kada je Stefan Nemanja osvaja i kada Sokograd sa okolinom postaje deo srpske srednjovekovne države.
U narednim vekovima biće opet podignuta i cela, a sa prodorom Turaka na Balkan počeće njene nesreće. Za nju će se boriti i Srbi i Turci iznova i iznova, jer se iz nje kontrlisao ceo predeo. Konačno će Sokograd zauzeti i srušitit Bajazitov sin, Musa Kesedžija, označavajući početak teškog perioda kada će cela tadašnja Srbija izgubiti slobodu i državu.
Sokograd će biti u turskim rukama sve do srpskih ustanaka koji će jurišati i na njega i kada će se namučenim zdanjem ipak šetati slobodarski Hajduk Veljko i ustanici.
Krajem 18.veka u Sokograd ulaze Austrijanci, pa opet Turci koji su, zapravo, tu sklonili svoje porodice do konačnog povlačenja iz Srbije.
Ova istorijska činjenica istkala je brojne priče, logične pretpostavke i priželjkivanja da su Turci koji su se povlačili iz Srbije sa sobom poneli brojne dragocenosti i da su ih zbog opasnosti od hajduka zakopavali gde su stigli. Ta priča i danas golica maštu i pokreće lovce na blago da kopaju po brdima oko Sokograda. I danas postoje mape za koje se tvrdi da su „ mnogo stare“.
U ovom kraju posebno je živa legenda o blago popa Martina, koji je sa svojih 40, po jednima, po drugima, sa 70 hajduka presretao turske karavane koji su puni išli za Carigrad, a blago negde po vrletima južne i istočne Srbije sakrivao. To je radio jer su mu Turci pobili porodicu, a on je ostatak žvota proveo otimajući blago od Turaka, deleći ga sirotinji i delom zakopavajući ga.
U jednom mapi, kakva može da se nađe kod strastvenog lovca na blago, navodi se 65 mesta gde je ono navodno sakriveno. Ljudi iz ovih krajeva veruju da su mape tačne i mnogi od njih, povedeni snom o nenadanom bogatstvu, neumorno planinare tražeći znakove. Često je u mapama napisana zagonetka koju treba odgonetnuti, tako da od njenog rešavanja zavisi ishod.
Sam naziv Sokograd ( Sokolnik, Sojkolica) potiče od sokola. U našim predelima mnogo je ovakvih toponima. Vezani su za sokolove i sokolarstvo koje je u nekim prošlim vremenima bilo zanimanje i hobi gospodara i viših staleža. Sokolastvo je danas potpuno nestalo, dok se golubarstvo kao slično zanimanje – bori za život.
Ako se popnete na zidine Sokograda preplaviće vas neopisivo zadovoljstvo. Prvo zato što ste savladali uspon, pa se osećate kao pobednik, drugo, zato što ste“ na vrhu sveta“ i imate božanstven pogled i treće zato što ćete verovatno videti sokolove. Nisu nestali, sokolovi po kojima je prastari grad dobio naziv. Tu su, kruže slobodno po vazduhu u veličanstvenom letu, tražeći kakav plen i čuvajući tvrđavu i njenu legendu od zaborava.
Turci su ga rušili jer je hrišćanski, Mlečani jer nije katolički, a Švabe jer je srpski. Ali manastir Dragović, biser srpske kulture i istorije, podignut u vrletima Cetinske krajine ( Hrvatska) u najtežem periodu srpske istorije, neposredno posle Kosovske bitke – uspeo je da preživi ono što drugi nisu. Preživeo je strašne dane kada je njegov narod unijaćen od Mlečana, a to su, kažu bili najteži trenuci u njegovoj tragičnoj istoriji, preživeo je Turke koji su ga palili i pustošili, samoću u kojoj je provodio decenije, preživeo je i Nemce i njihove saveznike …
Niko i ništa nije mogao da ga izbriše, jer je posle svake nesreće kao divan cvet na proleće nicao iz kamenite zemlje dalmatinske i krajiške.
Zapisano je da je podignut 1395. godine i od tada bio je važan centar srpske i pravoslavne duhovnosti u Dalmaciji, koji je čuvao našu tradiciju i veru, okupljajući narod pod svoje skute. Kaluđeri su ga čuvali i predavali dalje iz generacije u generaciju kao najdragoceniji biser. Uvek na meti vlasti, uvek prvi na udaru, čuvali su monasi i narod Dragović.
Ali kad su nerpijatelji pravoslavlja videli da Dragoviću, jednom od najstarijih srpskih manastira ( ne samo srpskih) ne mogu ništa jer ga duh naroda iznova diže – odlučili su da i njega i mesto gde je trajao vekovima – potope.
Svaki Krajišnik i danas će reći da su to uradili 1952. godine hrvatski komunisti. Tako je pesma zabeležila i istorija zapamtila sa mnogo gorčine i jada jer kažu da najveći od svih zlotvora ne behu ni Turci, ni Mlečani, ni Švabe nego komunisti.
Izgradnja hidroelektrane na prelepoj reci Cetini i stvaranje veštačkog Perućkog jezera, koje je progutalo njihova sela i svetinje, a 8000 ljudi sa te voljene zremlje raselilo uglavnom po Srbiji – veoma je teško preživljen.
Stariji su govorili da su retki od njih mogli da gledaju bistru vodu Cetinu, kraj koje su provodili mladost kupajući se, sada pregrađenu i zaustavljenu, kako potapa prastari manastir i njihove kuće. Voda je prekrila sve što su voleli. Krajišnici su tugovali i pevali : „ Dragoviću slavni manastire, tvoje ime nikad ne umire.“
Iz starog manastira koji je dobio naziv po reci Dragović na čijim obalama je vekovima stajao, preneli su vredne knjige i stare spise, i sagradili u blizini novi manastir i novu crkvu. Osveštan je 1959. na Malu Gospojinu. Čuvao je u svojoj biblioteci hiljadu knjiga a među njima najvrednije: oktoih iz 14. veka, minej za mesec maj iz 1531. godine, pisan u Studenici, knjigopečaćen u Ostrogu 1594, zakonopravilo je knjigopečaćeno u Moskvi 1653. U riznici čuvao se antimins patrijarha Arsenija Čarnojevića iz 1692. (prvi barokni antimis u Srba) i dva jerusalimskog patrijarha Dositeja od 1701. godine. I ručni krst nastojatelja Vasilija iz Kosjereva od 1739. godine, srebrni filigranski kivot. U malom kivotu dragovićke crkve čuva se deo mošti srpskog arhiepiskopa Svetog Georgija i delovi rize Svetog Spiridona, donesen sa Krfa. Tu su i zapisi Dositeja Obradovića, koji je na svojim putovanjima svraćao i u manastir Dragović, gde su dolazili i Laza Kostić, Ivo Ćipiko i Simo Matavulj.
Nikao je novi Dragović ali stari Dragović, najtužniji od svih naših svetinja, nije hteo da nestane.
Iz bistre reke Cetine zarobljene u jezeru, počela je za sušnih dana da izranja potopljena crkva. Najpre u čudu, a zatim na radost naroda koji se krstio i govorio kako „ima Boga“. I danas, kad nivo vode opadne, izrone ruševine stare nemanjićke crkve, kao da žele da pogledaju na novu lepu crkvu na brdu, u senovitoj tišini, u kojoj svaki dan bratstvo u molitvi pomene svoju potpljenju starinu. Zbog te molitve stari, nemanjićki Dragović ne može da umre.
