Petrova crkva, nadomak Novog Pazara, pleni svojom energijom. Neopisivo je stanje ljudskog duha u ovom najstarijem hramu u Srbiji sagrađenom u 9. veku na temeljima ranohrišćanske crkve iz 6. veka. Kroz glavu struje nesvakidišnje misli, oseća se dah minulih vekova, a neka mistična sila ne dozvoljava da se napusti hram star više od jednog milenijuma.
Dveri drevne bogomolje, novijeg datuma, iz 1728. godine, čije posustalo drvo jedva drži metalne okove, vode u drugi svet. U svet u kome caruje drugo vreme, sa drugim vrednostima i običajima.
U Petrovoj crkvi, kako je narod jednostavno zove, ili u Crkvi Svetih apostola Petra i Pavla, kako zvanično glasi njen naziv, čovek se najpre utiša. Daleke, mistične molitve zrače iz kamenih zidova i tope ego uspešnije nego razne meditativne metode, i čovek tu počinje da razgleda i zagleda u prošlost. A samim tim i u sadašnjost i budućnost, što bi rekao protojerej stavrofor Tomislav Milenković, starešina Petrove crkve, koji će osim mudrih misli umnogome pomoći i u sklapanju istorijskog mozaika.
Turistima koji sada gotovo hodačaste u srce nekadašnje srpske srednjovekovne države, reći će da je to jedan od najznačajnijih spomenika srpske istorije i kulture, i arhitekture, zbog čega je 1979. godine upisan u listu svetske baštine i pod zaštitom UNESKO kao deo celine Stari Ras i Sopoćani. Svi ti toponimi vezani su za središte nekadašnje srpske srednjovekovne države koje je u jednom periodu bilo upravo tu. Srpski dvor rodonačelnika dinastije Nemanjića, Stefana Nemanje bio je u obližnjem Rasu, čije kamene zidine i danas privlače svojom drevnom energijom.
Upravo u Petrovoj crkvi Stefan Nemanja će biti kršten po pravoslavnom običaju, jer se njegova porodica doselila iz Ribnice, okolina današnje Podgorice, gde je pod romanskim uticajem mladi knez po rođenju bio kršten po katoličkom običaju. U ovoj bogomolji neobične arhitekture, što svedoči o različitim epohama, Stefan Nemanja koji je započeo stvaranje moćne srpske države, ali ne i najstarije, jer je pre Nemanjića vladalo najmanje dve, ili tri srpske dinastije, predaće presto na Blagovesti 1195. svom srednjem sinu Stefanu. Retko će se dešavati, i to ne samo u srpskoj istoriji, da otac bez problema preda vlast sinu.
I, opet u Petrovoj crkvi, Nemanja će se, zajedno sa svojom ženom Anom, zamonašiti i povući zatim u Hilandar kao Simeon, kod svog trećeg sina Rastka koji će ubrzo postati jedan od najvećih (pro)svetitelja Srbije – Sveti Sava. Tu će Stefan Nemanja podići Hilandar slavni koji će „ služiti za primanje ljudi od srpskog naroda“.
Ali Petrova crkva ostaće na istorijskoj sceni važna i nezamenljiva, darivana pažnjom srpskog naroda i nadalje. Nemanjin srednji sin Stefan, koji će u istoriji biti poznat kao Prvovenčani i biti prvi srpski kralj, upravo će se u Petrovoj crkvi krunisati kraljevskom krunom 1217., koju je dobio od pape, zahvaljujući svojoj drugoj ženi, venecijanskoj princezi Ani Dandolo. Zahvaljujući njemu, ili tačnije njoj, Srbija je postala međunarodno priznata kraljevina 1217. godine.
Brojne priče iz slavne srpske istorije priča na svoj način drevni kamen kojim je zidana Petrova crkva. Nemoguće je ne čuti bar njihov eho, ili ne osetiti njihov značaj i nemoguće je zbog svega toga ne postati tih i mali.
Posebna crkva ima posebnu arhitekturu. Sve je na njoj atipično.
Svi drugi hramovi u Srbiji imaju kvadratnu osnovu, Petrova crkva ima kružnu. Ima galeriju, što je retkost. Sličnu arhitekturu, reći će protojerej stavrofor Tomislav Milenković, ima samo crkva Svetog Donata u Zadru, koja je takođe iz 9. veka.
Freske mogu da zahvale onima koji nisu marili za umetnost. Sve su bile pokrivene malterom do 1954.godine kada je otkriveno 114 kvadratnih metara četvoroslojnog živopisa iz različitih perioda. Deo je iz 9. veka, 12, i 13. veka i deo iz 16.veka. Malter je spasio propadanja divnih prikaza Bogorodice sa Hristom, apostola sa arhanđelima, likovima svetih Petra i Pavla, arhanđela Mihajla i Gavrila…
U Petrovoj crkvi sagrađenoj u podnožju prelepe planinske lepotice Golije, čuvaju se i pronađeni arheološki spomenici iz srednjeg veka. Izuzetne su lepote, maštoviti, od belog studeničkog mermera. Manji deo jendostavnih spomenika je iz 12.veka dok oni iz 15. veka imaju ukrase i likove pokojnika. Iz kasnijeg perioda su spomenici kojima sa druge strane ploče stoji ime i zanimanje, godina rođenja, a ponegde samo godina smrti i koliko je dugo živeo. Mnogo je lepote u tablama pokojnika, što ljudi sadašnjice brzo primete.
Posebnu ambijentalnu celinu čini groblje ispred Petrove crkve. Jendoobrazni spomenici isklesani od trahita koji se kopao u obližnjem majdanu, privlače pažnju. Sačuvano je oko 300 spomenika koji potiču iz 16. i 19. veka.
Na jednom piše:“ Deco moja ljubite pravdu i istinu. To satrunut neće. A mnoga leta i bogatstvo to će u čas proći ka moje 92 godine. Radojko Tovrljan meandžija“.
Iz Petrove crkve ponese se neki mali suvenir i drugi pogled na svet.
Srpska prestonica ima jedno mesto gde se život čudom obnavlja. U Galeriji fresaka u Beogradu žive mnogobrojne kopije srpskog srednjovekovnog freskoslikarstva koje kad god dožive ličnu sreću da postanu jedini svedoci, država doživi koletivnu nesreću da izgubi original. Mnogo je prekrasnih fresaka srpska baština izgubila, posebno u ratovima, kao što je mnogo i sačuvano u kopijama u Galeriji fresaka čiji se stručnjaci bore za njihov život .
– Trudimo se da produžimo stari kvalitet u budućnost – kaže upravnik galerije fresaka Bojan Popović u razgovoru za Balkan City Magasine – Mi to činimo ponavljanjem istog umetničkog postupka. Time ponovo rađamo delo nastalo davno u prošlosti od nekog drugog autora. To bismo mogli nazvati kreativnim delom, koje na neki način zamenjuje čudo, jer original ne možemo duplirati i imati drugi original, ali možemo da imamo repliku kod koje je poklapanje sa originalom veliko, gotovo u potpunosti kod najboljih kopija.
O Koje kopije fresaka ili kamene plastike čiji su originali uništeni ima Galerija ?
-Postoje dve vrste, one uništene stihijama, delovanjem prirode i one koji su uništene ljudskom rukom. Na primer, ove godine je izašla monografija Đurđevih Stupova u Rasu, monografije manastira koga je Stefan Nemanja podigao posle 1171. godine, dao da se oslika 1175. godine, u znak pobede nad svojom braćom, stoga i posvećen sv. Đorđu. U njoj se nalazi niz ilustracija kopija fresaka, koje su danas jedino svedočanstvo vrednosti originala stradalog usled stihija. Postoje kopije fresaka iz hramova kao što je Rečane, koji su uništeni od albanskih terorista, kao što ima i veliki broj odlivaka natpisa iz hramova Kosova i Metohije, poput Mušutišta, takođe miniranog, u kome se pominje Veliki kaznac Jovan Dragomir, sa suprugom Jelenom, sinom Stanišom i ćerkom Anom.
O Da li je teško napraviti kopiju podjednako kao i original? Koliko je vremena potrebno da se izradi kopija jedne freske?
-Zografi koji poznaju oba posla, izradu novog živopisa i kopiranje fresaka, obično tvrde da je, manje više, dvostruko teže kopirati nego slikati „slobodno“. Slikar kopista mora stalno da prati i ispituje original, ne sme da se udaljava od uzora. Kada je Zdenka Živković kopirala studeničko Raspeće, delo visine četiri, a širine pet metara, morala je da urolava platno s partijama koje je iskopirala, tako da do završetka posla nije mogla da poredi svoj početak sa krajem. Ipak, u potpunosti je uspela, kako je sama rekla, jer se držala originala, pa joj boja i potez nisu pobegli. Ona je ovaj posao završila za mesec dana, ali je imala rok i radila po ceo dan. Sopoćansko uspenje, koje je nešto manje površine od 40 metara kvadratnih, ista umetnica je radila šest meseci, praktično cele sezone tokom 1978. godine. Inače, u Galeriji fresaka, prema informacijama Dejana Milosavljevića, bilo je pravilo da profesionalni zograf može da iskopira između tri i četiri metara kvadratnih, uz dobar rad.
O Da li su srednjovekovne freske izrađivane u duhovnoj atmosferi, iščitavanjem psalama?
– Svakako je za neke od zografa duhovna priprema bila neophodna. Ipak, i zograf je, kao i đakon, sveštenik, episkop, monah, samo grešan čovek. Ne treba očekivati da on bude princ vrline. I kod sveštenika mi ne očekujemo ličnu harizmu, već, kroz njega, božju blagodat. Naravno, sve je bolje i uspešnije ako se živi u skladu sa zajednicom. Umetnici su uvek i pomalo razbarušeni, kreativne prirode, i pored poštovanja svih ikonografskih okvira, ne trpe previše zabrana koje potiču od normi. Na koji god način se slikar pripremao, važno je da je uspeo da prenese prvotnu ideju, prototip, sa uzora u svoje delo.
O Koliko imamo prikaza ličnosti na freskama?
-Prema našoj statistici, ukupan broj predstavljenih osoba u srpskoj umetnosti srednjeg veka iznosi sedam stotina i osamdeset osoba. Reč je o svim predstavama ljudi u srednjem veku. U konačnom broju izostavljen je izvestan broj sporednih figura. Sa njima bi broj porastao na devet stotina i dvadeset figura. Sa druge strane, zbiru nismo priključili predstave balkanskih pustinožitelja, nestalih portreta, postvizantijskih portreta koji ponavljaju srednjovekovne, brojne figure sa scena poput Uspenja Gavrila Lesnovskog u Lesnovu. Zbiru bi se mogle dodati i predstave iz Staničenja i Donje Kamenice, jer je reč o našoj vlasteli.
O Da li se objektivno može reći da je naša umetnička baština izuzetna?
– Retko je gde u srednjem veku sačuvan tako veliki broj portreta kao u Srbiji. Naprimer, očuvanih portreta cara Dušana je trideset, carice Jelene sedamnaest. Treba napomenuti da se stalno otkrivaju nove predstave, poput predstave Dušana sa porodicom u Seresu, srednjovekovnom Seru, u Grčkoj, koje je bilo najjužnije mesto u kome je Dušan držao dvor.
O Koji su portreti nestali?
– Sv. Simeon i Sava – Gradac , iguman Jefrosin – Dobrun , Danica – Ljuboten , vlastelin – Sveta Nedelja nad Treskom, despot Stefan i arhijerej – Sisojevac, figure dvojice monaha – Kalenić, ktitorska kompozicija -Studenica, ktitorske kompozicije – Morača, ktitorska kompozicija – Sv. Nikola u Banji Pribojskoj …
O Koliko još ima fresaka koje bi trebalo kopirati?
-Taj posao nikada ne može biti završen, jer pored izuzetnog kvaliteta mi imamo verovatno i najveći kvantitet fresaka. Borislav Mihajlović Mihiz se šalio da bi bilo bolje da je očuvana samo četvrtina kopletnog srpskog srednjovekovnog slikanog opusa, jer bi onda ljudi lakše cenili preostalo. Veoma bi bilo dobro kopirati freske iz ugroženih hramova, naročito onih sa Kosova i Metohije, s time da to nije posao koji se može lako organizovati.
O Koje su po vama tri najlepše freske koje Muzej ima?
-Moj spisak najlepših broji 30 fresaka, a među njima tri su najlepše: Uspenje iz Sopoćana, Poslednji sud iz Dečana i predstave svetih ratnika iz Resave ili Kalenića.
O Kako tumačite predstave zodijačkih znakova u manastiru u Lesnovu u Severnoj Makedoniji?
– Manastir Arhanđela Gavrila u Lesnovu, zadužbina despota Jovana Olivera, velikaša cara Dušana, jedan je od istaknutih spomenika sredine XIV veka. U njemu su ilustrovani i hvalitelni psalmi, koji se čitaju na svakom jutrenju u kojima nailazimo da „Gopoda slave sunce, mesec i sve zvezde na nebu“, a učeni slikar je znao kako se predstavlja zodijak, u vidu horoskopskog znaka. Slikari Lesnova su uopšte bili učeni, prikazali su i jedinstvenu scenu učiteljstva sv. Jovana Zlatoustog, kome u uho šapuće Sv. Pavle. Na toj sceni je i uputstvo slikarima, tekst koji inače nema nikakvu vezu sa ikonografijom scene. U njemu piše da slikari treba da oponašaju prirodu, razređujući boje vodom mudrosti.
O Da li pored monografije „ Srpka srednjovekovna vladarska i vlasteoska odeća“ pripremate još neku knjigu?
-Monografiju Sveti Nikola u Velikoj Hoči, malu crkvu velike umetnosti, u naselju koje je nekada brojilo četrnaest crkava i koje je danas najbolji primer opravdanosti naziva celokupne oblasti imenom Metohija. Iako crkvica, pravi je biser, jer se na freskama nastalim posle 1577. godine, nalazimo i takva sjajna dela poput predstave Raja, Adama i Eve, do predstava Svetog Save, kraljeva Milutina, Stefana Dečanskog i cara Dušana.
O Čemu se nadate u ovoj godini?
-Nadam se da ćemo ponovo da otvorim Galeriju fresaka ( zatvorena zbog rekonstrukcije narodnog muzeja) kako bismo Srbiji i gostima mogli da pokažemo sjajna dela koja su nam prethodnici ostavili, oponašajući davne, srednjovekovne pretke.
