Sokograd tvrđava golica maštu i budi znatiželju kod svakog ko osmotri njene ruševine u brdima iznad Sokobanje.
Pomisli putnik namernik na vile i drekavce, na Turke i hajduke, na tursko zlato zakopano po vrletima sokobanjskog kraja koji najuporniji lovci na blago i danas traže, čitajući požutele mape isrctane krstovima, pećinama i zavetnim hrastovima.
Istorija Sokobanje, banje u koju dolaziš star, a odlaziš mlad, kako je napisao Branislav Nušić, jedna je od najlepših, najstarijih i najzdravijih, toliko je srasla sa legendama da je teško razdvojiti jedno od drugog.
Legenda kaže da je tvrđava podignuta u vreme Justinijana kako bi se Rimsko carstvo branilo od napada Avara i Slovena. Ta prvobitna namena, pratila je kameno zdanje kroz celu njegovu dugu istoriju. Oduvek vojnička tvrđava sa glavnom ulogom da štiti puteve i bezbednost.
Prema opisima, bila je klasična vojna tvrđava: gornji grad sa četiri kule gore, donji grad-dole. Imala je jednu donžon kulu za osmatranje koja se nazivala motrilja, rezervoare sa vodom, nađeni su i ostaci vodovoda od keramike. Živelo se oko nje veoma burno i nestabilno, ako je suditi po vremenu takođe burnom i nestabilnom. Tako je bilo sve do Nemanjića kada je Stefan Nemanja osvaja i kada Sokograd sa okolinom postaje deo srpske srednjovekovne države.
U narednim vekovima biće opet podignuta i cela, a sa prodorom Turaka na Balkan počeće njene nesreće. Za nju će se boriti i Srbi i Turci iznova i iznova, jer se iz nje kontrlisao ceo predeo. Konačno će Sokograd zauzeti i srušitit Bajazitov sin, Musa Kesedžija, označavajući početak teškog perioda kada će cela tadašnja Srbija izgubiti slobodu i državu.
Sokograd će biti u turskim rukama sve do srpskih ustanaka koji će jurišati i na njega i kada će se namučenim zdanjem ipak šetati slobodarski Hajduk Veljko i ustanici.
Krajem 18.veka u Sokograd ulaze Austrijanci, pa opet Turci koji su, zapravo, tu sklonili svoje porodice do konačnog povlačenja iz Srbije.
Ova istorijska činjenica istkala je brojne priče, logične pretpostavke i priželjkivanja da su Turci koji su se povlačili iz Srbije sa sobom poneli brojne dragocenosti i da su ih zbog opasnosti od hajduka zakopavali gde su stigli. Ta priča i danas golica maštu i pokreće lovce na blago da kopaju po brdima oko Sokograda. I danas postoje mape za koje se tvrdi da su „ mnogo stare“.
U ovom kraju posebno je živa legenda o blago popa Martina, koji je sa svojih 40, po jednima, po drugima, sa 70 hajduka presretao turske karavane koji su puni išli za Carigrad, a blago negde po vrletima južne i istočne Srbije sakrivao. To je radio jer su mu Turci pobili porodicu, a on je ostatak žvota proveo otimajući blago od Turaka, deleći ga sirotinji i delom zakopavajući ga.
U jednom mapi, kakva može da se nađe kod strastvenog lovca na blago, navodi se 65 mesta gde je ono navodno sakriveno. Ljudi iz ovih krajeva veruju da su mape tačne i mnogi od njih, povedeni snom o nenadanom bogatstvu, neumorno planinare tražeći znakove. Često je u mapama napisana zagonetka koju treba odgonetnuti, tako da od njenog rešavanja zavisi ishod.
Sam naziv Sokograd ( Sokolnik, Sojkolica) potiče od sokola. U našim predelima mnogo je ovakvih toponima. Vezani su za sokolove i sokolarstvo koje je u nekim prošlim vremenima bilo zanimanje i hobi gospodara i viših staleža. Sokolastvo je danas potpuno nestalo, dok se golubarstvo kao slično zanimanje – bori za život.
Ako se popnete na zidine Sokograda preplaviće vas neopisivo zadovoljstvo. Prvo zato što ste savladali uspon, pa se osećate kao pobednik, drugo, zato što ste“ na vrhu sveta“ i imate božanstven pogled i treće zato što ćete verovatno videti sokolove. Nisu nestali, sokolovi po kojima je prastari grad dobio naziv. Tu su, kruže slobodno po vazduhu u veličanstvenom letu, tražeći kakav plen i čuvajući tvrđavu i njenu legendu od zaborava.
Lovci na blago u Srbiji ne posustaju. U jugozapadnoj Srbiji ove ljude kojima nada nikada ne umire zovu „zlatari“. Mada su više „starozlatari“, jer tragaju za zakopanim blagom iz antičkih, rimskih i turskih vremena, a ponajviše za zlatom koje su hajduci sakrivali po krševitim planinama. Ni za živu glavu ne bi priznali da to rade. Ali, naš Indijana Džons iz Sokobanje pristao je da za „Novosti“ ispriča svoju priču. Na jedvite jade doduše, tek Zoran Mirković (37), razveden, otac jednog deteta, na ugovorenom sastanku pojavio se u filmskom stilu: otvoren džip, atletski građen pratilac obučen u maskirnu majicu (zovu ga Bata), zgodna devojka, zagonetan stav i krajnje oskudne rečenice. Mnogo kasnije, jedva je izustio: – Ma, ima, bre, blago, ima kol’ko ‘oćeš, samo ga nađi. Kako je onom gore iz sela M… krava upala u rupu, on pogled’o dole, a ono – ćup. Zlatnici!
Pop Martin
SLUČAJNOSTI i lovačkih priča koje su dodatno potkrepile legende iz ovog kraja, poput one o jednom bogobojažljivom čoveku koji je slučajno otkinuo granu a iz drveta počeli da cure zlatnici, ima mnogo. Ali, naš sagovornik ne ostavlja za slučajnosti mesta. On ima mape! Pop Martinove mape! – Kako čije mape? – ne može da se načudi našoj neobaveštenosti. – Niste čuli za popa Martina?! Taj ti je pop bio u četi sa 80 hajduka. Radili su oni, razume se, svoj posao, skupljali blago, zlatnike i sve to, i zakopavali ga gore po planinama. Na kraju, samo su trojica preživela, a među njima i taj sveštenik. Pop Martin je zapisao i opisao mesta gde je sakriveno hajdučko blago. Nisu prave mape kao u filmovima, ali ih „zlatari“ tako zovu. Verovatno ih nije kucao pisaćom mašinom na belim listovima, u kakvom se obliku danas pojavljuju kod „lovaca na blago“, a kakve su i „Novosti“, teškom mukom, dobile od Zorana Mitrovića, sa obećanjem da nećemo da po njima tragamo. – Ma, i da hoćeš, ne možeš da nađeš! Ali nećeš, jer zemlja radi, pomera se, nije ista kao i pre dvesta-trista godina… Ne da zlato da se uzme. Tamo gde je blago, može biti, pomerila se zemlja dva-tri metra. Pa, ti kopaj po kršu ako nemaš druga posla – rekao nam je pomalo sumnjičavo. U „mapi popa Martina“ ponegde nacrtani znaci, hajdučki, strelice razne i mahom zapisi, poput ovog: „Kod mesta Sveta Paraskeva, sokobanjsko, kad uđeš u crkvu, od vrata od istoka idi do sred crkve i stani, ima kamik žut. Pod njega tovar zlata.“ Ili: „Od Vlasotince mesto Parosilj, tu traži bunar santrač od kamen bigorljiv, u taj bunar spustismo bure zlata.“ Ili: „Spram Ćele-kule, niška okolina, ima turski grob, u grob pare. Ovo je Kočin plan preveden oko 1800. godine, istinit.“
Oteta popadija
DA ne bi bilo zabune ko je pop Martin, u istoimenim mapama nađena je i priča o njemu. On se odmetnuo u hajduke pošto mu je Manuka-beg oteo popadiju. Priključio se, onda, četi vojvode Vlčana, sa namerom da se osveti begu. Begu se osvetio, a sa hajducima hajdukovao, blago zakopavao i mape pravio. – E, najbolja je znaš koja mapa? Kožna mapa! Znaš čime se piše po kožnoj mapi? Barutom. E, da mi je jedna takva, što bi bilo pravo! Ali nema. Nije da ne postoji, postoji, samo gde da je nađem? Nisu loše ni ove mape što ih ja imam. Samo, imaju falinku. Kako su ih ljudi prekucavali, svako je grešio, pa umesto slova „a“ napiše slovo „e“, umesto „l“ napiše „k“, i eto ti problema! Nije više Rekovo, nego je Rakovo, pa ga ti nađi ako možeš. Da li je on nešto našao – pitanje, više puta postavljeno, bilo je uzaludno. Srpski Indijana Džons samo nas je zagonetno gledao. Dobro, Zoran Mirković ima mape, ima dobru volju, veru, a oprema? – Imam visak i žice. Kad se dve bakarne žice ukrste, tu je voda ili blago. – Pa, da li „radi“ taj instrument? – pitamo.
SOKOBANjSKI Indijana Džons ni po koju cenu nije želeo da ga fotografišemo. Ni otpozadi, ni sa strane, ni da se vidi malo, ma nikako! Na kraju smo se nagodili: umesto slikanja, dao nam je mape popa Martina.
– Radi – odgovara on. – I? – Šta i? – Pa, jeste li našli nešto? – Glupog li pitanja! Umesto odgovora, stiže pitanje: – Znate li koliko dukata stane u litarsku flašu? Stane 17 kilograma. Na kraju dugog prepodneva, „Indijana Džons sa juga“ priznao je: – Našao sam strelicu. Možda je rimska, možda je turska.Teško je ustanoviti, jer se oblik tog metalnog vrha strele nije menjao. Nije je nosio na procenu, ali zna da za nju može da dobije pet-šest evra. To nam je jedino i pokazao. I ogradio se: – Lokalitete zaštićene zakonom ne pipam. Mogu veoma lako da te uhvate. – A kada biste našli nešto stvarno vredno, značajno za istoriju i naciju, da li biste dali državi? – Pa, nisam lud! – odgovorio je odsečno. – A kad bi država platila? – Pa, kad je država platila?! Ima privatnika, daju pet puta više.
Dukati i zlato
U sokobanjskom kraju svaki seljak veruje da baš na njegovom imanju leži skrivena riznica. Staro zlato i dukati toliko su se ukorenili u život ovdašnjih ljudi, da kad neko počne da gradi kuću, narod kaže: „Eno ga, našao ćup sa zlatom, pa kuću diže.“ Ili, ako je poslao dete na školovanje: „Ma, našao zlato!“ Ili, ako je kupio kola… Iza svega što neko postigne leži – ćup. Večnim sjajem zlato golica maštu i podgreva nadu da će sreća baš njih pomilovati. Još od hajduk Veljka, koji je po ovom kraju hajdukovao, svi sanjaju isto: da jednog dana pronađu skrivenu riznicu. Ne dukat, ne ogrlicu, divan stari predmet, već riznicu celu. Trezor! I Zoran Mirković, samo što on priznaje: – Ma, svi traže. I imaju. Ali, ćute. I ja isto, jer znaš kako se kaže: „Što se u kući radi, to se ni u crkvi ne govori.“
