Moderna nauka hita napred, otkrivajući nesaglediv svet malog, ali naučnike i dalje mori nemogućnost da otkriju šta je uopšte tamna energija i tamna materija, za koje se smatra da sačinjavaju najveći deo svemira. Iako fizičari predano rade na ovoj misteriji, tragajući za teorijskim modelima koje zatim eksperimentalno pokušavaju da potvrde na sudaraču čestica LHC u CERN-u, odgovora nema, pa se o tamnoj materiji i dalje – malo zna.
Istina, kako objašnjava za naš časopis dr Miloš Đorđević, naučni savetnik Instituta za nuklearne nauke „Vinča“, koji je u CERN-u ( Evropska organizacija za nuklerano istraživanje u okolini Ženeve ) proveo sedam godina, i koga takođe intrigira misterija tamne materije, već duži niz godina je među fizičarima popularna teorija koja bi mogla da da objašnjenje za misterioznu tamnu materiju.
-To je teorija supersimetrije koja predviđa da svaka od čestica koje sačinjavaju Standardni model ima svog supersimetričnog partnera, nešto nalik odrazu u ogledalu, ali koji je znatno masivniji. To se može uporediti i sa paralelnim svetom koji postoji u prirodi, ali koji do sada nije otkriven. Podaci prikupljeni do sada na Velikom hadronskom sudaraču nisu pokazali postojanje takvih čestica, međutim za njima se i dalje intenzivno traga, kao i za nekim drugim česticama koje mogu da objasne prirodu tamne materije, pa čak i koncepta tamne energije – kaže dr Miloš Đorđević, naučni savetnik Instituta za nuklearne nauke „Vinča“.
O Šta ste, u filozofskom i životnom smislu, saznali i naučili radeći sa česticama koje grade sve što vidimo?
-Nepobitna je činjenica da je svet u kojem živimo izuzetno kompleksan. To je posebno evidentno u naučnim oblastima koje proučavaju sastav i osobine materije na malim skalama, često na mikro, a danas i na nano skalama i niže. Aktuelna teorija koja opisuje čestice koje se smatraju elementarnim i njihove uzajamne interakcije zove se Standardni model fizike čestica. Ova veoma dobro eksperimentalno potvrđena teorija do sada nije uspešno proširena tako da obuhvati i objašnjenje prirode gravitacione sile kao i još nekih potvrđenih fizičkih fenomena, i to posebno onih kosmoloških, uprkos mnogim eksperimentima i teorijskim modelima. Veći broj hipoteza, kandidata za teoriju opštiju od Standardnog modela, predviđa širi spektar elementarnih čestica, čak i koncept struna kao fundamentalnih gradivnih jedinica. Te su pretpostavke sve zasnovane na višem nivou kompleksnosti od postojećeg, što je vrlo izvesno i slučaj, međutim za njihovu potvrdu neophodni su nam mnogo precizniji uređaji i tehnologije od onih koje danas imamo. Još viši nivo kompleksnosti registruje se prilikom proučavanja živog sveta, posebno u oblasti molekularne biologije i genomike. Može se reći da što su naši uređaji za proučavanje sveta na malim skalama napredniji, to se sve viši nivo kompleksnosti otkriva.
O Da li možete da objasnite zašto nije moguće videti kako izgleda atom?
-U spoznaji sveta koji nas okružuje, prirodno je i normalno da se ljudi dominantno služe sopstvenim očima, što uključuje registrovanje fizičkih objekata i to uz pomoć vidljive svetlosti. Veličina atoma znatno je niža od talasne dužine koja odgovara svetlosti iz nama vidljivog dela spektra, te se ona ne može koristiti da bi se atom ”video” u datom smislu, pa čak i na najboljem optičkom mikroskopu. Tehnike mikroskopije koje koriste elektrone za skeniranje površine daju mogućnosti za opservaciju atoma na posredan način, a još je zanimljivije istraživanje subatomske strukture, kao i elementarnih čestica upotrebom najmoćnijih mikroskopa današnjice. Dobar primer za takav precizan mikroskop je Veliki hadronski sudarač u CERN-u.
O Da li je moguće uništiti neku gradivnu česticu i sam atom?
-S obzirom na važenje zakona održanja, nije moguće uništiti neki takav objekat, a da masa koju isti ima i energija koju on nosi nestane. Na malim skalama dešavaju se procesi u okviru kojih određene čestice interaguju i u kojima nastaju nove, a potonje nestaju, međutim uvek uz poštovanje zakona održanja. Primer za to je anihilacija elektrona i pozitrona, proces u kojem oni nestaju ali zato nastaju dva fotona, odnosno dva gama kvanta (svetlosti). U svetu čestica, mnoge su nestabilne i raspadaju se često veoma brzo na svoje produkte, odnosno na druge čestice. Taj proces je nekada toliko kratak da se i samo postojanje date čestice može utvrditi jedino na osnovu osobina i topologije produkata raspada. U CERN-u je 2012. godine otkriven Higs bozon, čestica koja igra ključnu ulogu u mehanizmu kreiranja mase ostalih čestica u teoriji Standardnog modela, za koje je 2013. godine dodeljena i Nobelova nagrada. Vreme života ove čestice je reda veličine 10-22 sekunde što znači da se ona raspada gotovo trenutno nakon što se stvori na primer u akceleratoru, te u detektoru gotovo i da ne pređe nikakav put. Moguće je jedino zaključiti da ona postoji samo na osnovu produkata raspada, što Standardni model precizno predviđa.
O Da li to znači da je čovek, na neki način, neuništiv, takođe?
-S obzirom da je čovek složeno biće koje nije samo prosti skup materijalnih čestica, na ovo pitanje nauka, ili bar fizika, ne može da da odgovor. Iako nisam za to referentan, s obzirom da se bavim užim oblastima fundamentalne nauke, verujem da je čovek stvoren za večnost, a svako je slobodan da to prihvati ili ne.
O Kako vi zamišljate da je svet nastao?
-Pitanje nastanka sveta je vrlo kompleksno i može se sagledati sa više aspekata, kako naučnog kroz različite modele i pretpostavke, tako i religioznog, onako kako nam je otkriveno stvaranje sveta. Ja smatram da nauka ne može da da definitivan odgovor na pitanje kako je svet nastao, jer se pre svega oslanja na modele koji su podložni korekcijama, a nekad se pokazuju i potpuno pogrešnim, niti religija otkriva detalje i pojedinosti samog stvaranja sveta. Kad kažem religija, mislim na hrišćanstvo i pravoslavnu veru na koju se oslanjam.
O Najzanimljivije je naučnika pitati: kakvo je vaše poimanje boga, tvorca…?
-Pogrešno je postavljen antagonizam između religije i nauke, a i mnoge debate koje su na ove teme vođene često su besmislene i samo produbljuju jaz koji je veštački, ili čak namerno stvoren. Nauka se prvenstveno, pa čak isključivo, bavi materijalnim svetom, utvrđivanjem zakonitosti koje u istom vladaju, dok religija ima prevashodno fokus na duhovni život pojedinca i etičke vrednosti. To dvoje po mom shvatanju nisu u koliziji, niti bi to mogle biti. Rođen sam i odrastao u zemlji koja se duboko oslanja na hrišćansku tradiciju i čiji su temelji u Kosovskom zavetu, a u porodici sam, još veoma rano, kao mali dečak, izuzetno uživao da čitam našu epsku poeziju koja je prožeta hrišćanskom etikom. Divio sam se Milošu Obiliću i Milošu Vojinoviću, Malom Radojici, Banović Strahinji i Vojvodi Momčilu, Janku Jurišiću i drugim srpskim junacima koje smatram za moralne uzore i na njih se ugledam.
o Šta je za vas, generalno, najveće otkriće u nauci?
-Veliki je broj otkrića koja su uvela revoluciju u nauku, počev od otkrića točka u najranijem periodu koji je fundamentalno promenio mehaniku, preko otkrića elektriciteta u novije doba, do modernih nuklearnih reaktora i Higs bozona kao najvećeg otkrića u fizici čestica. Izdvojio bih pre svih, otkriće i karakterizaciju DNK kao ključnog molekula koji u sebi nosi čudesnu tajnu života. Mogućnost razumevanja načina na koji se genetski kod prenosi sa roditelja na decu, posebno kompletirano sekvenciranje ljudskog genoma, promenili su brojne terapijske protokole i metode lečenja naslednih bolesti.
O Šta biste želeli da postignete u nauci?
-Poslednjih godina se, pored fundamentalne fizike čestica, bavim i proučavanjem uticaja zračenja na žive sisteme, posebno na DNK lanac čiju geometriju, kao i fizičke i hemijske faze ozračivanja možemo precizno da modelujemo Monte Karlo simulacijama i poredimo ih sa eksperimentima koje izvodimo u Institutu Vinča i sa saradnicima iz inostranstva, sve u svrhu planiranja terapije kancera zračenjem.
Pola veka od čovekovog sletanja na Mesec, David Vujić ( 84), jedan od sedmorice Srba koji su bili deo tima Apollo – proslavio je u Srbiji. Nasmejan, vedar, u zrelim godinama, u pratnji takođe dobro raspoložene supruge Džindžer, prenosio je po Srbiji znanje i iskustvo koje je stekao, radeći u jedinstvenom timu na svetu koji je jedini do dana današnjeg poslao čoveka na Mesec. Dok god je ljudske rase odzvanjaće rečenica Nila Armstronga koji je prvi zakoračio na Mesec: Ovo je mali korak za nas, veliki za čovečanstvo. U pamćenju će zauvek ostati i snimljen otisak stopala Baza Oldrina koji se posle 20 minuta pridružio Armstrongu. (Treći član posade Majkl Kolins je ostao u komandnom modulu).
Otisci u prašini
Otisci u prašini koju su ostavili ljudi i njihove mašine ostaće na Mesecu milionima godina.
Među tim ljudima bilo je dosta naših ljudi, a među njima i sedmorica veličanstvenih naučnika i David Vujić koji je u julu održao u Srbiji niz predavanja u kojima nas je podsetio na značaj srpskih naučnika.
– Srbija je mala zemlja, ali je deo sveta za čiji je napredak i razvoj i ona dala svoj doprinos – rekao nam je u razgovoru tokom pauze predavanja na Prirodnjačkom muzeju u Beogradu. – Nismo niko i ništa. To je realnost i to je naša ponos koju je želela da istakne američka ambasada kada je organizovala moj dolazak ovde. Srbija ima čime dase ponosi.
o Da li ste i ranije bili?
– Kako da ne. Dolazio sam često. Imam dosta rodbine ovde. Moj otac je poreklom iz Okučana u Slavoniji, a majka iz Gline. Ja sam rođen u Midlendu u Pensilvaniji u Americi, gde su se moji roditelji doselili pre Prvog svetskog rata.
o Dobro govorite srpski za nekog ko je rođen u Americi?
– O,ne baš dobro. Slabo mi idu padeži. Pričao sam tu šalu više puta, ali evo još jednom. Kada sam jednom prilikom dolazio ovde, rekao mi je carinik isto to, da govorim dobro srpski s ozirom da sam rođen u Americi. Ja sam mu na to rekao da slabo znam padeže i gramatiku. A on: „Ne brinite se i ja govorim srpski i ne znam sve padeže.“
o Kako ste učili srpski jezik?
– Dok sam bio mali otac mi je govorio na srpskom. I na neki način me je obavezao da znam jezik i da uvek pamtim ko sam i odakle sam. Nažalost, napustio nas je dok sam bio veoma mlad, ali pamtim šta je rekao. Rekao je da sam imao sreće da se rodim u Americi i da nikada ne zaboravim svoje srpske korene.Ja sam to sve vreme svog života činio.
o Sve vaše kolege su znali da ste srpskog porekla?
– Da, naravno. Mi smo se dičili našim srpskim poreklom. Čak je i jedan od šefova u NASA Oven Mejnard psovao uvrek na srpskom. Bio je prijatelj nekih naših inženjera i oni su ga naučili nekim rečima.
Čuvanje identiteta
o Kako ste uspeli da sačuvate identitet?
– Mi Srbi rođeni u Americi i Srbi rođeni u Jugoslaviji družili smo se veoma i bilo nam je posebno to što smo iste nacionalnosti. Čak su nam se divili i naši američki prijatelji i kolege zbog činjenice da smo svesni našeg srpskog porekla i što smo nastavili da poštujemo naše običaje, tradiciju, folklor, a mnogi od njih su se pridruživali našim srpskim praznicima, govoreći pomalo i srpski.
o Kako vam izgleda sada Beograd i Srbija?
– S obzirom da sam bio više puta mogu realno da sagledam promene i Beograd je zaista napredovao. I to prilično. Prvo što vidim da je čistiji i uređeniji. Meni lično i topliji.Ali, meni lično je uvek topao i srdačan, volim moje Srbe jer su vedri i imaju pozitivan stav prema životu. Takvi su i Srbi van Srbije, taj stav im ostane zauvek.Volim da se vraćam u Srbiju.I volim da Srbiju nosim sa sobom.
o Kako se dogodilo da ste počeli da radite u NASA programu?
– Kada sam završio fakultet (poslovna administracija na Univerzitetu Južna Kalifornija) i magistrirao biznis i tehničke nauke na Karitosu, državnom univerzitetu Kalifornije počeo sam da radim u kompaniji Nort Ameriken Avijejšn koja danas posluje kao Rokvel Internešnal, i ona je postala deo Apolo misija u okviru NASA programa. Bio sam veoma srećan i počastvovan činjenicom da radim u NASA. Znate, među osnivačima NASAje bio i Mihajlo Pupin, zapravo pvo je osnovan 1915. godine Nacionalni savetodavni odbor za aeronautiku (NACA) koja će zatim postati NASA. A misija Apolo bila je jedna od najvećih u istorii čovečanstva na kojoj je radilo oko 400.000 ljudi. Među tim ljudim a bilo je mnogo Srba, a među njima i nas sedmorica :Slavoljub Sem Vujić, Milojko Majk Vučelić, Danilo Bojić, Pavle Dujić, Petar Galović i Milisav Šurbatović. Nažalost, preostao sam samo ja, David Vujić.
o Da li verujete da će čovek opet koračati Mesečevim tlom?
– Da, nadam se da ću to da doživim.Po onome što je najavila američka administracija u narednih pet ili sedam godina, ona će obnoviti NASA projekat i ponovo poslati čoveka na Mesec Razmatraju se mogućnosti pravljenja baze na Mesecu.
o Prosto je neverovatno da posle misije Apolo 11 više niko nikada nije stigao na Mesec?
– Postoji nekoliko privatnih organizacija koja grade sopstvene svemirske letelice, poput Amazona Džefa Bezosa i Tesla Spejs Eks Ilona Maska. Verujem da će biti lakše stići gore jer tehnologija onda i danas je neuporediva. Ipak, to je veoma skup projekat i zahtevan. Dok se ne ponovi misija, Amerika ostaje jedina zemlja koja je poslala ljude na Mesec. A mi, jedini koji smo u tome učestvovali.
David Vujić je osnivač i predsednik Tesline naučne fondacije, potpredsednik Srpskog instituta u Vašingtonu i član Borda direktora Poslovnog saveta SAD i Srbije, kao i Udruženja američkih birača srpskog porekla (SAVA).Angažovan je i u Srpskom nacionalnom savezu sa sedištem u Pitsburgu u Pensilvaniji.Član je i nekoliko drugih odbora sa sedištem u Vašingtonu, poput Nacionalnog kluba štampe, dobrotvorne organizacije Preživećemo rak, Letnjeg operskog teatra i Opere kamerata.
– Rusija, Japan, Kina, Evropska svemirska agencija i Indija imaju sonde koje kruže oko Meseca. Te zemlje su dokazale da su tehnološki jake i dobile su mesto u elitnom klubu gde je Amerika koja je jedina uspela daspusti ljude na Mesec.
-Postoji interesovanje za rudarstvom na Mesecu, jer se misli da tamo ima zlata, platine i nekih metala kojih nema na zemlji, ali još nije jasno kako bi se izdvojili takvi resursi. To tek treba da se razradi – kaže David Vujić.
Počeci programa
– Na početku Apolo programa nije postojala nikakva svemirska tehnologija. Nismo imali nijednu od današnjih metodologija, metoda i opreme.Sve smo morali da izmišljamo. Svu opremu i tehnologiju koju smo koristili razvijali smo tokom projekta.
Slavoljub Vujić bio je zadužen za istraživanja, testiranje i procenu kvaliteta, Milisav Šurbatović projektovao je sistem za sletanje na Mesec, a Pavle Dujić bavio se obradom podataka. Petar Galović učestvovao je u projektovanju sistema, a Danilo Bojić bio je glavni inženjer i projektant izlaza za slučaj opasnosti na svemirskom brodu.
Milojko Vučelić bio je član ne samo misije „Apolo 11“, u kojoj je bio zadužen za rešavanje problema prilikom lansiranja, već i radio i na misiji „Apolo 13“, kada je spasao astronaute. Za ovaj podvig američki predsednik Ričard Nikson odlikovao ga je predsedničkom medaljom slobode. Ja, David Vujić sam bio bio odgovoran za upravljanje programom i projektom i zadužen za nadzor nad celokupnim projektnim i upravljačkim aktivnostima u vezi s projektovanjem, testiranjem i procenom kvaliteta sistema i podsistema svemirskog broda „Apolo“- rekao je Vujić..
Sletanje
– Pre tog 20. juna 1969. godine čovek nije bio u svemiru i niko nije znao šta žegu da očekuje. Prvobitni cilj je bio da se istraži zemljina orbita, odnosno, uticaj bestežinskog stanja i sunčevog zračenja na ljude i opremu. Međutim, zbog lansiranja sovjetskog satelita Sputnjik projekat je ubrzan. Apolo 11 lansiran je iz svemirskog centra „Kenedi“, na ostrvu Merit, na istočnoj obali Floride. Bilo je to 16. jula 1969. u 9.32 po lokalnom vremenu, pomoću već proverene trostepene rakete Saturn 5. Kada je modul dodirnuo površinu Meseca, svi smo bili u euforiji, ali i zabrinuti, jer nismo imali komunikaciju sa astronautima. Pošto smo je uspostavili, bili smo veoma srećni. Više hiljada ljudi u projektu naporno je radilo 15 do 20 sati svakodnevno da bi ostvarili postavljeni cilj. Rok koji je dao predsednik morao je da bude ispoštvan. To je bila trka u kojoj smo morali da pobedimo. Kada smo u tome uspeli, osećaj je bio neverovatan – kazao je Vujić na pšredavanju.
Istina
– Ima ljudi koji ne veruju da su Nil Armstrong i Baz Oldrin hodali po Mesecu. Zastava na Mesecu izgleda kao da se vijori u bezvazdušnom prostoru zato što je Nil Armstrong bio pametan i zakačio nekoliko poprečnih štapova kroz zastavu znajući da je gravitacija na Mesecu šest puta slabija od one na Zemlji. Da nismo bili na Mesecu zar Rusi, koji su u to vreme bili rivali, ne bi prvi skočili i rekli: Nije istina! Osim toga, njih dvojica su se zadržala duže od dva sata u lunarnom modulu. Sakupili su uzorke sa površine Meseca, fotografisali…Prenos je gledao svako ko je u to vreme imao TV. Na kraju, potrošili smo 120 milijardi, pa nismo valjda za snimanje lažnog filma potrošili tolike pare? – kaže Vujić.
Dr Lidija Živković fizičarka na poslu u CERN-u – na kosmos gleda iz ugla čestice.
Mi gledamo iz ugla čoveka. Mislimo, kosmos je naša domovina čiju starost ne možemo sasvim da izračunamo, okruženi smo zvezdama čiju udaljenost od nas i među njima ne znamo tačno, u kosmičkom prostranstvu ispunjenom materijom koju ne možemo da identifikujemo, zakonima koje ne razumemo. Ne znamo kako je sve nastalo gore, ne zanamo kako je život nastao dole, na Zemlji.
Ali – trudimo se da proniknemo u tajne života čoveka, naše planete i vasione. Daleko od interesovanja potrošačkog društva koje sve manje zna i sve manje želi da zna – naučnici među kojima i naših sedam, okupljeni oko svetskog zajedničkog projekta ATLAS traže odgovore na suštinska pitanja.
– ATLAS je jedan od četiri glavna eksperimenta na Velikom hadronskom sudaraču u CERN-u (LHC) – kaže dr Lidija Živković ,naša fizičarka koji radi na ovom pojektu. – To je eksperiment fizike čestica, i naučno istraživanje ATLAS-a koristi precizna merenja kako bi pomerilo granice ljudskog znanja, tražeći odgovore na fundamentalna pitanja kao što su: Koji su osnovni elementi materije? Koje su osnovne sile u prirodi? Da li možda postoji sveobuhvatnija osnovna simetrija našeg univerzuma?
o Koliko je naučnika uključeno u taj posao?
-Na ATLAS-u radi 3000 naučnika među kojima i nas sedmoro iz Srbije, iz 38 zemalja sveta. To je jedan od najvećih saradničkih napora ikada u nauci. Skoro 1200 studenata doktorskih studija uključeno je u razvoj detektora, prikupljanje i analizu podataka.
o Kako izgleda hadronski sudarač?
– Dugačak je 46m i prečnik mu je 25m, a nalazi se u jami skoro 100 metara ispod zemlje. Snopovi čestica koje proizvodi LHC kreću se na energijama do 7 biliona elektronvolti, odnosno na brzinama do 99.9999991% brzinesvetlosti i sudaraju se u centru detektora ATLAS proizvodeći nove čestice, koje se onda razlete u svim pravcima.
Više od milijardu interakcija između čestica se desi u detektoru ATLAS svake sekunde, što odgovara prenosu podataka iz 20 istovremenih telefonskih razgovora svake osobe na planeti. Samo jedan od milion sudara obeležen je kao potencijalno intresantan, i snima se za kasnije proučavanje. Detektor prati i identifikuje čestice za istraživanje širokog spektra fizike, od proučavanja Higsovog bozona i top kvarka do potrage za dodatnim dimenzijama i česticama koje mogu činiti tamnu materiju.
o Gde vam se više sviđa život , u Izraelu ili u Americi?
– Ja sam živela i radila u Izraelu pet i po godina, u Americi sedam i po, i petnest meseci u francuskom gradiću nedaleko od Ženeve dok sam radila u Cernu. U Izraelu i u Americi za nauku izdvaja daleko više iz budžeta nego u Srbiji po glavi stanovnika. U Americi postoji jasan način finansiranja i model koji inspiriše ljude da napreduju. Za Srbiju je Izrael odličan primer. Ulaganje u nauku i obrazovanje se vraća kroz razvoj industrije i društva. Ako pređem na lično, obe zemlje su dobre za imigrante, čovek ni u jednoj nije stranac, i jako je lako uklopiti se. Amerika je verovatno idealana useljenička zemlja naročito za mlade, pošto je tako ustrojena da se sve može. Ali postoje i posledice, nije dobra za slabe, za bolesne i za stare. Takođe, mada je to moja impresija, ne druže se previše. Izrael je socijalna država koja štiti svoje slabe. Možda su neke mogućnosti manje nego u Americi, ali može se živeti daleko opuštenije.
O Šta ste vi i vaše kolege saznali o kosmosu?
– Praktično sve što znamo o kosmos u, a danas znamo dosta, znamo zahvaljujući eksperimentima i opservacijama u fizici i astronomiji. Naprimer, trenutni eksperimenti u CERN-u ispituju pojave koje su se, prema teoriji o evoluciji vasione, desile u vremenu znatno kraćem od jedne sekunde od trenutka velikog praska.
o Da li je kosmos beskonačan?
– Na to pitanje danas ne postoji tačan odgovor. Vidljivi deo vasione je konačan, to je posledica konačnosti brzine svetlosti, ali to ne znači da je celi kosmos niti konačan, niti beskonačan. o Da li se zna šta je tamna materija od koje je sastavljen kosmos? -Kosmos je sastavljen od tamne materije. Postoje astronomske opservacije koje ukazuju da je ukupna masa vasione znatno veća od vidljive, a onda je ta nevidljiva u stvari tamna materija. Do sada nije pronađena čestica, ili čestice, koje bi objasnile ukupnu količinu tamne materije.
– Meni je CERN drugo radno mesto, ja volim ono što radim. U tom smislu, mogu da ga poredim sa Fermilabom u Americi gde sam provela dosta godina. Za moj posao, vreme provedeno u CERN-u je veoma značajno. Pritom, postoji dosta toga što može samo tamo da se uradi, ponekad se oseća neko uzbuđenje. Opet, iako sam često u CERN-u i radim, ja poznajem samo mali deo. Recimo, pre dve godine posetila sam deo gde se priprema drugi eksperiment i bilo je prilično uzbudljivo.
o Gde se u svakodnevnom životu primenjuju naučna otkrića na kojima radite?
– U kompjuterskoj tehnologiji, u svetskom zdravstvu koje je dobilo više 10.000 akceleratora koji se koriste u lečenju, ili direktno,u radiohirurgiji. Jedan takav uređaj, Iks-nož, postoji u Srbiji od prošle godine. Meni je fascinantan pojekat Retina gde se ispituju nove tehnologije koje bi jednog dana omogućile slepima da vide, na primer. Drugi, trenutno aktuelni, primer su razvoj mašinskog učenja (machine learning), veštačeke inteligencije i metoda obrade velike količine podataka (data science). Ove tehnike i metode imaju veliku primenu u raznim industrijama, pomenuću finansije na primer, gde može da se predvidi kretanje tržišta. O Šta vam je san na naučnom planu? – Davno sam prestala da sanjam… O Ako je svet zahvatila epidemija materijalne podanosti, gramzivosti, korumpiranosti, nedostatka morala i ideala, da li je tako i u nauci? Sam Stiven Hoking je rekao da su nauka i obrazovanje ugroženiji nego ikada pre. – Ja radim na velikom eksperimentima i videla sam svašta, ali češće je da se prva rečenica ne odnosi na nauku. Problemi dolaze od raspodele sredstava i činjenice da o toj raspodeli često odlučuju manje obrazovani, koji su onda podložni uticajima.
O Da li verujete u inteligentan život u svemiru?I kako ga zamišljate?
– Nema razloga da ne verujem da (inteligentan) život postoji u svemiru, ali nema razloga ni da verujem. Ja volim naučnu fantastiku, ako bih ga zamišljala, bilo bi kao u Ratu zvezda. O Da li verujete da će čovek putovati svemirom? – Verovatno.
O Da li kao fizičar znate nešto više od običnog čoveka o životu, njegovom nastanku i suštini?
– Ne znam. Znam mnogo više o nastanku materije, od najsitnijih čestica do galaksija. Ili da pojednostavim, znam kako je nastao ugljenik ili ugalj, ali ne i kako je nastao život. Sama suština života nije predmet fizike, ja mogu samo da ilustrujem neka moja razmišljanja. Pojedinac nastavlja da živi kroz potomstvo na neki način, ali, čini mi se, više nastavlja da živi kroz svoja dela.
o Kako zamišljate nastanak svega?
– Ja bih sada mogla da tumačim sedam dana kreacije sa naučne tačke i da kažem da je razlika između dogme i nauke ustvari u poimanju sile iza kreacije sveta i svega ostalog. Dan prvi – ”Neka bude svetlost! I bi svetlost” – to je veliki prasak; ”I vide Bog svetlost da je dobra; i rastavi Bog svetlost od tame” – to je period od velikog praska do momenta kad se vasiona dovoljno proširila i ohladila da više nije dolazilo do interakcija, odnosno do perioda Kosmičkog pozadinskog zračenja. Drugi dan je period formiranja zvezda i galaksija. Četvrti dan je deo drugog dana i de pre trećeg dana. Treći dan je formranje Zemlje i nastanak života. Peti i šesti dan su Darvinova evolucija, čak i nabrajanje i razdvajanje sisara od ostalih, pokazuje evoluciju.
o Da imate mogućnost da pitate tvorca da vam oda jednu tajnu, šta bi to bilo?
