Sokograd tvrđava golica maštu i budi znatiželju kod svakog ko osmotri njene ruševine u brdima iznad Sokobanje.
Pomisli putnik namernik na vile i drekavce, na Turke i hajduke, na tursko zlato zakopano po vrletima sokobanjskog kraja koji najuporniji lovci na blago i danas traže, čitajući požutele mape isrctane krstovima, pećinama i zavetnim hrastovima.
Istorija Sokobanje, banje u koju dolaziš star, a odlaziš mlad, kako je napisao Branislav Nušić, jedna je od najlepših, najstarijih i najzdravijih, toliko je srasla sa legendama da je teško razdvojiti jedno od drugog.
Legenda kaže da je tvrđava podignuta u vreme Justinijana kako bi se Rimsko carstvo branilo od napada Avara i Slovena. Ta prvobitna namena, pratila je kameno zdanje kroz celu njegovu dugu istoriju. Oduvek vojnička tvrđava sa glavnom ulogom da štiti puteve i bezbednost.
Prema opisima, bila je klasična vojna tvrđava: gornji grad sa četiri kule gore, donji grad-dole. Imala je jednu donžon kulu za osmatranje koja se nazivala motrilja, rezervoare sa vodom, nađeni su i ostaci vodovoda od keramike. Živelo se oko nje veoma burno i nestabilno, ako je suditi po vremenu takođe burnom i nestabilnom. Tako je bilo sve do Nemanjića kada je Stefan Nemanja osvaja i kada Sokograd sa okolinom postaje deo srpske srednjovekovne države.
U narednim vekovima biće opet podignuta i cela, a sa prodorom Turaka na Balkan počeće njene nesreće. Za nju će se boriti i Srbi i Turci iznova i iznova, jer se iz nje kontrlisao ceo predeo. Konačno će Sokograd zauzeti i srušitit Bajazitov sin, Musa Kesedžija, označavajući početak teškog perioda kada će cela tadašnja Srbija izgubiti slobodu i državu.
Sokograd će biti u turskim rukama sve do srpskih ustanaka koji će jurišati i na njega i kada će se namučenim zdanjem ipak šetati slobodarski Hajduk Veljko i ustanici.
Krajem 18.veka u Sokograd ulaze Austrijanci, pa opet Turci koji su, zapravo, tu sklonili svoje porodice do konačnog povlačenja iz Srbije.
Ova istorijska činjenica istkala je brojne priče, logične pretpostavke i priželjkivanja da su Turci koji su se povlačili iz Srbije sa sobom poneli brojne dragocenosti i da su ih zbog opasnosti od hajduka zakopavali gde su stigli. Ta priča i danas golica maštu i pokreće lovce na blago da kopaju po brdima oko Sokograda. I danas postoje mape za koje se tvrdi da su „ mnogo stare“.
U ovom kraju posebno je živa legenda o blago popa Martina, koji je sa svojih 40, po jednima, po drugima, sa 70 hajduka presretao turske karavane koji su puni išli za Carigrad, a blago negde po vrletima južne i istočne Srbije sakrivao. To je radio jer su mu Turci pobili porodicu, a on je ostatak žvota proveo otimajući blago od Turaka, deleći ga sirotinji i delom zakopavajući ga.
U jednom mapi, kakva može da se nađe kod strastvenog lovca na blago, navodi se 65 mesta gde je ono navodno sakriveno. Ljudi iz ovih krajeva veruju da su mape tačne i mnogi od njih, povedeni snom o nenadanom bogatstvu, neumorno planinare tražeći znakove. Često je u mapama napisana zagonetka koju treba odgonetnuti, tako da od njenog rešavanja zavisi ishod.
Sam naziv Sokograd ( Sokolnik, Sojkolica) potiče od sokola. U našim predelima mnogo je ovakvih toponima. Vezani su za sokolove i sokolarstvo koje je u nekim prošlim vremenima bilo zanimanje i hobi gospodara i viših staleža. Sokolastvo je danas potpuno nestalo, dok se golubarstvo kao slično zanimanje – bori za život.
Ako se popnete na zidine Sokograda preplaviće vas neopisivo zadovoljstvo. Prvo zato što ste savladali uspon, pa se osećate kao pobednik, drugo, zato što ste“ na vrhu sveta“ i imate božanstven pogled i treće zato što ćete verovatno videti sokolove. Nisu nestali, sokolovi po kojima je prastari grad dobio naziv. Tu su, kruže slobodno po vazduhu u veličanstvenom letu, tražeći kakav plen i čuvajući tvrđavu i njenu legendu od zaborava.
Sve najbolje u životuMilan Ružić je naučio od ptica. Vernost, poverenje, ljubav, požrtvovanje, radost bez razloga, želja da se ode od kuće, želja da se vrati kući, da se vide novi predeli, da se raduje starim predelima, želja da se nauči…
– Ptice imaju toliko plemenitih osobina da je to prava radost za pametnog čoveka jer samo pukim posmatranjem ptica može postati bolji – kaže Milan Ružić, izvršni direktor Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije. – Gledajte par golubova sa vaše terase, videćete šta znači ljubav, kako donose grnačice za gnezdo, kako brižno čuvaju ta dva jajeta, kako se trude da othrane te mladunce, kako ih uče da uzlete.
O Kakav je odnos ljudi prema pticama?
– Čovek ne bi preživeo ono što prežive jata divljih gusaka na svom putu sa Dalekog istoka do Dunava, gde provedu par mirnih meseci. Na tom iscrpljujućem, stresnom putu, na njih puca iz pušaka stotine hiljada ljudi! One na Dunav, u Beograd, stignu zaplašene, nepoverljive, i njima se ne može prići. I tu nađu mir jer znaju instinktivno da na njih niko neće pucati.
O Da li to znači da ptice razlikuju dobre i loše ljude, uslovno rečeno?
-Da, svakako. U Beogradu koji ima dve reke možete videti i patke koje se grupišu malo dalje od obale. One su tu bezbedne, ali već 10 kilometara uzvodno ili nizvodno, i na njih pucaju. S druge strane, orao belorepan zna da može da bude ubijen, pa neće prići nikome. Ima ptica koje veruju ljudima i zato ćete videti na Dunavu ili Savi kako labudovi i galebovi jedu iz ruku ljudi.
O Čovek je često neprijatelj ptica i nesvesno?
– Svetioničar na jednom malom ostrvu u blizini Australije video je neobičnu pticu koja je donela njegova mačka, zvao je nadležne, oni naučnike koji su shvatili da je to jedini preostali primerak jedne vrste carića na tom ostrvu. Sve su ih potamanile njegove mačke koje nisu imale potrebu tu da žive jer nije bilo pacova ni drugih glodara. Nekoliko mačaka je istrebilo celu vrstu.
O Koje smo vrste mi u Srbiji istrebili?
– Posle Drugog svetskog rata potrovali smo: vuka, risa, medveda, šakala i sve lešinare. Otrovali smo beloglave supove, u jednoj godini čak njih 2500! Danas ih ukupno toliko nema na čitavom Balkanu! Čovek mora mnogo toga da uradi da zaustavi točak propasti i gubitak biološke raznovrsnosti od čega i naš opstanak zavisi.
Prirodi je potrebna pomoć, a na svaki dinar koji uložimo u nju vratiće nam se kroz zdravlje, bezbednost, blagodet koju nam daje. Ja sam viđao ptice koje su molile za pomoć,kao da su govorile, pomozi mi, ne mogu ti vratiti,vratiće ti priroda.
O Zašto pojedine vrste ptica nestaju? Šta im smeta?
– U prirodi postoje dva osnovna postulata. Prvi, jedi ili će te pojesti. Drugi, prilagodi se ili nestani.
Neke vrste mogu da se lako prilagode. Druge teško. Urbani soko – vetruška, kojih u Beogradu ima oko 150 parova, a u Novom Sadu oko 60, pre sto godina nije ulazila u gradove. Sada ulazi. Ona se prilagodila.
Orao bradan ne može da dođe da se gnezdi na vašoj terasi. On je specijalista. Ne može da se prilagodi.
Ako sve preoremo po Vojvodini izgubićemo mnogo vrsta. Tekunica nema šta da traži u pšenici i kukuruzu, njoj treba stepa, pašnjak ili livada sa niskom travom. Ako nestane livada, nestaće tekunica, a sa njima i orlovi krstaši koji, inače, stoji na našem grbu, jer se oni hrane tekunicom. To je krug.
Ako na severu Banata izgubimo zelene površine, izgubićemo veliku droplju, ako ne prihranjujemo beloglave supove – nestaće i njih, ako dabrove ne pustimo da se slobodno kreću uz vodu – izgubićemo ih. Mnogo je ako.
Osetljive životinje koje ne trpe ljudsko prisustvo ne mogu da se takmiče s nama. Mi imamo hemikalije, avione, puške, traktore, sve što njima smeta.
Vrabac je snalažljiv, i čvorak,i golub.
Ali beloglava patka koja je živela na jezerima širom panonske nizije je nestala, nije mogla da se prilagodi na druge vode. I tako mnogo drugih ptica.
O Zašto čovek tako malo zna o drugim vrstama?
– Sebičan je i okrenut samo sebi. Labuda volimo više nego bilo šta, nosimo tone hleba na reku, uporno, iako mi upozoravamo da ptica mora da jede hranu za ptice, a ne za ljude. Kao kada bismo čoveku sipali prekrupu u tanjir, bio bi ljut.
Volimo ih mnogo i kada na 10 godina neki labud ugine, utvrdi se da ima ptičji grip i on postaje sotonsko biće i želimo da ga oteramo. A od ptičjeg gripa niko nije stradao kod nas. Ali jesu od pokvarenih kokošjih jaja sa farme, od krivotvorene rakije itd.
O Koliko i ljudske predrasude štete pticama?
– Recimo, ljudi ne vole crne ptice, žale se na vrane jer su čitali da je majci braće Jugovića gavran doneo ruku, smeta im što grakću, što nije pink boje! Takvih gluposti ima sijaset. Ali zbog tih gluposti gavran strada.
O Koje ptice žive u Beogradu?
– U Beogradu ima oko 230 vrsta ptica. Ali u Beogradu u širem smislu, kao deo južnog Banata i južnog Srema i severne Šumadije, i Beogradu sa ribnjacima i dve velike reke i njiva i zakorovljenim staništima. U Beogradu žive sve tri vrste čiope, siva i crna i bela. Živi desetak vrsta pataka, ima orlova, divljih labudova i crnog iz Australije, možete videti crnu žunu, slavuja, sivog sokola i stepskog sokola i jastreba, kopca, kukuviju, Beograd ima ptice i one imaju Beograd. I to je lepa simbioza.
O Kada biste Srbiju predstavljali kroz ptice, koje bi to ptice bile?
– Srbija nema nacionalnu pticu. Na grbu imamo dvoglavu orlušinu koja ima čudnu glavu noge, kljun. Mi koji se time bavimo, mislimo da je to orao krstaš jer smo ga preuzeli iz Vizantije, on je simbol slobode, snage i moći i uvek blizak čoveku. On je simbolički podelio i sudbinu ovog naroda. Doveden do ruba propasti, naškodio mu je svako. Mi već 5 godina vodimo bitku da sačuvamo orla krstaša u Srbiji. Pre pet godina imali smo jedan par, sada imamo tri. To je malo. Mi bez orla krstaša nismo isti. I ova država ne sme da dozvoli da joj orao krstaš ostane samo na grbu.
