Smederevska tvrđava živi kao nekada. Silni vitezovi bez mane i straha – kako kaže čuvena pesma Milana Rakića – stižu svakog maja u srpski srednjevekovni prestoni grad Smederevo na Svetsko prvenstvo u borbi vitezova. Hiljadu vitezova, i još toliko “štitonoša” iz svih zemalja sveta, oživljava jednu od najvećih i najlepših tvrđava u Srbiji.
U smederevskoj tvrđavi sa 25 monumentalnih kula, na 10 hektara koje uokviruje bedem dug 1500 metara, tada vreme ide šesto godina unazad. U donjem gradu vrvi kao u košnici: na sve strane vitezovi i princeze, šatori beli razapeti svuda, trgovci nude autentične torbice, sandale, kacige, sve vrste oružja od topuza, preko mača i koplja, do helebardi i falkona. Samo konji nedostaju.
Despot Đurađ Branković, najbogatiji vladar u istoriji Srbije ikada, gleda odnekud i sigurno zadovoljno trlja ruke. U njegovom Smederevu ovakva revija viteštva, snage i umeća.
Otac mu je bio čuveni Vuk Branković, koga je istorija nepravedno ocrnila, a majka Mara ćerka kneza Lazara. Njegov rođeni ujak, despot Stefan Lazarević, nije imao sopstvene dece, pa je za naslednika odredio baš svog sestrića Đurađa Brankovića, prethodno ga posinivši. A Djurađ, nije sedeo skrštenih ruku.
Pošto je u spletu političkih prilika postao turski vazal, Đurađ je bio primoran da vrati Beograd Ugarima, početkom 1428. godine koji je Stefan Lazarević dobio samo na uživanje – odlučio se da gradi novu prestonicu.
U to vreme Srbija je bila bogata zemlja. Zapravo, kako se slažu istoričari, nikada u svojoj istoriji, ni pre ni posle toga Srbija nije bila bogatija država. Godišnji prihodi despota Đurđa Brankovića samo od rudnika kod Novog Brda iznosili su od 120.000 pa do 200.000 dukata, a oni su činili samo 1/3 ukupnih prihoda despotovine. Budžet despotovine bio je ne mnogo manji od budžeta u to vreme najvećih evropskih država.
To ogromno bogastvo Srbije despot je iskoristio da za samo dve godine, od 1428. pa do 1430. godine, sazida smederevsku tvrđavu!
Graditelj Smedereva je, po svoj prilici, bio Georgije Kantakuzin, brat njegove žene Jerine. Na izgradnji je bila mobilisana cela Srbija. Tome u prilog govori i predanje, prisutno u celom dunavskom priobalju, da su iz majdana kod srednjovekovnog grada Rama na Dunavu, vađeni veliki komadi kamena, belog i zelenca, i vučeni nepreglednom kolonom volujskih kola, dok su nešto manji komadi do Smedereva stizali iz ruke u ruku.
Uvedena je čvrsta disciplina, kako bi se posao što pre okončao. To je značilo da red održavaju čete koje su bile sastavljene od grčkih vojnika koji su se u Srbiju sklanjali od Turaka. Za težak i naporan rad narod nije okrivio despota Đurđa već je svu krivicu svalio na Jerinu i njene Grke. Despotica je zato dobila naziv – prokleta Jerina.
Devet godina kasnije Smederevo će pasti pod najezdom Turaka. Despotova ćerka Mara završiće u haremu kod sultana Murata II,a sinovi Stefan i Grgur biće oslepljeni! Tu u Smederevu gde se aplaudira vitezovima, dogodila se jedna od najtužnij istorijskih scena: kada je otac Đurađ izašao da dočeka oslepljene sinove.
Živeo je 90 godina, dovoljno dugo, da uživa u lepoti tvrđave koju je podigao i ostavio generacijama. Da ga ne bismo zaboravilio napisao je :
Hristu bogu blagoverni, despot Đurađ, gospodin Srbljem, i Pomorju Zetskom naredbom njegovom sazida se ovaj grad u godini 6938. ( 1430).
Vršačka kula ima sreću da je na bregu koji su kroz istoriju svi želeli. To je breg koji se prostro sve do neba samo da bi mogao gore da sakrije tvrđava. Kada vetar rastera oblake, pojavljuje se kamena kula, koja se vidi sa svih strana, „sa sedam dana putovanja“, kako je pisao Evlija Čelebija 1664. godine u svojim putopisima kroz naše krajeve.
Sa vršačkog brega za lepih dana vidi se danas mnogo poznatiji breg, Avala.
U vreme našeg putopisca bila je to “ lepa građevina od kamena na nekim mestima tako oštećena, da u zimskim danima pastiri u nju kroz razvaline uteruju ovce. U njoj ne obitavaju ljudi.”
Posle rekonstrukcije 2015. godine postala je još lepša. Ali, tek rekonstrisani zamak koji budi maštu, u koji je Srbija uložila 70 miliona evra, oštećen je, međutim, 2021. godine u nevremenu. Vetar čiji su udari dostizali 180 kilometara na sat tada je odneo krov od šindre, pa vršačka lepotica čeka završetak radova da bi opet zablistala.
Ne zna se kada je tačno izgrađeno utvrđenje na 409 metara visine na vršačkom bregu. Istoričari navode da je najverovatnije zamak nastao posle 1430. godine u vreme despota Đurđa Brankovića. To znači da je vršačka tvrđava malo mlađa od smederevske.
Ali magično mesto na vrhu brega bilo je oduvek pozicija koju su želeli svi svi ti silni narodi koji su prohujali kroz vojvođansku ravnicu. “ Breg koji dopire do neba” kako je zapisano u jednom starom rukopisu, bio je glavno mesto za razne vojske u prošlosti. Odatle se pogled pružao unedogled na sve četiri strane sveta i neprijatelja si mogao da uočiš na sedam dana jahanja odatle.
Mnogi su narodi prošli vojvođanskom ravnicom. I Ratnici i trgovci, jer je pored vršačkog brega prolazio čuveni ćilibarski put koji je spajao Baltik i Transilvaniju sa Sredozemljem i Malom Azijom.
Bili su tu Avari, Huni, Sarmati, Dačani, Rimljani, pa Sloveni koji su dali ime gradu-Podvršan.
Osvajaju je u srednjem veku Turci. Zauzeli su Vršačku kulu 1439. godine kada i Smederevo. Gospodar Smederava i srpski despot Đurađ Branković se povukao u Banat, koji se tada nalazio u južnoj Ugarskoj. Turci su gospodarili Vršačkom kulom skoro dva veka. Napustili su je tek u prvoj polovini 17. veka.
Bila je porušena i ruinirana jer je mirovni sporazum to nalagao (po odlukama Karlovačkog mira utvrđenja su se rušila ili onesposobljavala). Tako je kula dočekala oslobođenje od turskog ropstva u lošem stanju. Poslednji „stranci“ koji su je držali bili su Austrijanci, ali će i oni otići.
U njoj će ostati samo princeza na koju je neko bacio čini i pretvorio je u zmiju. Legenda kaže da još niko nije uspeo da je oslobodi od čini, jer se ona pojavljuje svakih sto godina, tačno u ponoć. Pa, ako neko nekada na Vršačkoj kuli vidi zmiju sa malom krunom na glavi, i izgovori čarobne reči “ zmijo budi ono što jesi“- skinuće čini i – ugledaće princezu. Nema sumnje-naočitu.
Reka je Dunav, Zemun je grad, brdo je Gardoš a kula? Kula ima više imena. Izvorno ime je Milenijumska kula, za Zemunce je Kula Sibinjanin Janka, a oni nezaintresovani da kopaju po istoriji jednostavno je zovu Gardoš kula.
U svakom slučaju – upečatljiva je i s razlogom simbol Zemuna.
Sagradili su je Mađari želeći da obeleže hiljadu godina (milenijum) od kako su u Evropi formirali svoju državu. Bila je to najpre kneževina (896–1001), a zatim i kraljevstvo (1001–1918) koje je bilo na vrhunci moći u 14. i 15. veku kada je zauzimalo polovinu jugoistočne Evrope. U sastav su ulazile današnja Mađarska, Slovačka, delovi Hrvatske, Austrije, Rumunije i Srbije sa Beogradom.
Sagradili su tokom 1896.godine na rubu carstva četiri spomenika i jedan u sredini. Kule na istoku, zapadu, severu i jugu i monumentalni spomenik na Trgu heroja u Budimpešti. Vreme, međutim, nije sačuvalo sve. Danas postoje samo dva simbola nekadašnjeg ugarskog kraljevstva, spomenik u Budimpešti i kula na Gardošu sa čijeg vrha ponosno širio krila turul-mađarska mitska ptica slična sokolu. Zapisano je da je turul imao raspon krila od četiri metra!
U toj mističnoj kuli život je skončao veliki mađarski junak Janoš Hunjadi koga su Srbi nazivali Sibinjanin Janko. On je bio na čelu hrišćanske vojske u bici za Beograd 1496. godine i u njegovim redovima borili su se zajedno Srbi i Mađari protiv Turaka. Dobio je bitku za Beograd ali je izgubio život.
Čuva kula uspomenu na junaka Sibinjanin Janka a utvrđenje krije tajne i priče koje ponovo treba otkrivati.
Pre Sibinjanin Janka u 14. veku, bilo je tu utvrđenje sa isturenim kulama na ćoškovima, a u sredini donžon kula kao poslednja linija odbrane. Gospodar utvrđenja je gospodario ravnicom koja se videla kao na dlanu.
Prvi put se zemunska tvrđava pominje u izvorima u 9. veku, a krajem 10. veka kada su krstaši „ prašili“ do Svete zemlje sa namerom da tamo brane hrišćanstvo – jedna grupa je stigla i u Zemun.
Hroničar Albert Ahenski beleži da je većina krstaša čamcima prešla u tada vizantijski Beograd ali da je tog proleća 1096.godine godine u Zemunu ostala manja grupa koja je pljačkala i razmetala se po gradu. Kakvi su bili tadašnji Zemunci najbolje svedoči ovaj događaj. Oni su se organizovali, uhvatili razbojnike, pretukli ih, zatim ih skinuli do gole kože i tako poslali čamcima preko reke u Beograd.
Srednjovekovna tvrđava u Zemunu rekonstruisana je sredstvima Srbije i grada Beograda ( 34 miliona dinara) 2019. godine.
Dva grada sa svoje dve trvđave, kao dve sestre, jedna veća, druga manja gledaju zadovoljno jedna na drugu. Beograd i Zemun neraskidivo povezani brojnim sponama.
Arheolozi kažu da su sagrađene od istog kamena. Kada je beogradska tvrđava bila u ruševinama, odatle je uziman kamen i prevožen do Zemuna da bi se gradila zemunska tvrđava. Gradile su se i razgrađivale u ogromnom vremenskom intervalu. Život je tu ključao i u vreme Rimljana, i Kelta, i za vreme Vinčanske i Starčevske kulture.
Nema sumnje da su na tako divnom i strateški važnom mestu, gde se spajaju dve moćne reke, oduvek živeli neki Zemunici i neki Beograđani koji su voleli svoj grad.
Zemun i Beograd povezani su i u mitu koji kaže da su dva grada povezana tajnim tunelima. Ispod reke, duboko, duboko u samo sedište zemlje ide jedan tunel od Gardoške kule, dole se širi kao u paukovoj mreži tunela a jedan kraj izlazi na Kelemegdan, govoriće u zanosu Zemunci. Nama ostaje da pogledom pratimo taj nevidljivi tunel ispod sjedinjenih voda Save i Dunava i zamišljamo kako izglazimo na drugu, sunčanu stranu.
Istoričar Radovan Damjanović – u prvim je redovima mitske bitke za istinu. On smelo juriša na laž, obmane, falsifikate, na vatikanske spletke i germanske zavere koje caruje i danas. Ali, cigla po cigla i polako popušta čvrsti viševekovni zid berlinsko – bečke istoriografske škole koja nam je zadala mnogo muka i utuvila u glavu gomilu zabluda.
– Školstvo nam je puno neistina – kaže istoričar Radovan Damjanović. – Dobili su bitku ali, ako ima pravde, neće i rat. Mi, istoričari autohtonističke samostalne istoriografske škole u Srbiji, ali i šire ( Goran Šarić u Hravtskoj) marljivo radimo na osvetljavanju delova istorije koja nam pomaže da kao nacija sagledamo celovitije našu prošlost, da znamo naše korene i da na osnovu toga znamo mesto koje nam pripada.
O Zašto je važno znati istinu?
– Zato što je istina najveličanstvenija tvorevina na svetu. Bez nje ne bismo moglida živimo. Što je više istine – to je život lepši. Važno je sagledati pravu istoriju zbog pravde i istine ali i svesti čoveka koji tada razmišlja potpuno drugačije. I sve je drugačije.
O Da li su nam je za lažnu istoriju kriva samo berlinsko – bečka škola?
– Ne, krivi su i naši „udbaši”. Ljudi koji ne veruju da postoje tajne službe iz davno prošlih vremena – greše. Oni su čvrsto povezani a time i moćni. Pogledajte, recimo Srpsku akademiju nauka i umetnosti. Pola akademika je postavio Dobrica Ćosić, jedan od najpoznatijih „udbaša”. Ti akademici pišu i rade kako tajne službe kaže. One su uništavale rukopise. Toliko je dragocenih rukopisa nestalo da je prava strahota. U 19. veku Miloš Milojević je zabeležio da su nestali sanduci i sanduci istorijske građe.
Srbi
Teško je opisati jednom reči Srbe. U 20. veku Srbi su ostali bez muškaraca. Najpre je u Prvom svetskom ratu stradalo 70 odsto muškaraca, a onda i u drugom približno toliko.Žene su ostale same na milos ti nemislost boljševiškoj propgandi. Naš narod je fizički likvidiran i sada je desetkovan. Ali opet, pogledajte taj fenomen : imamo Noleta, vaterpoliste, košarkaše, fudbalere, imamo sportiste i male matematičare i hemičare. Imamo takve uspehe. Zato, ako me neko pita, jesmo li posebni, da jesmo – posebni smo.
O Kako ste spojili kockice oko mitskog utvrđenja Žrnov, na Avali?
– Zvanična istoriografija ne pominje stvari koje su nama veoma bitne. Još kao student bavio sam se istorijom puteva – istorijskom geografijom. Došao sam tako do puta gde se nalazio drevno utvrđenje Žrnov, na Avali, koje je misteriozno srušeno. Lično je uništavanje naredio kralj Aleksandar Karadjordjević i pod pretnjom odmazde zabrasnio da se o njemu govori. Žrnov je miniaran u aprilu i maju a krlaj Aleksandar je ubijen 9. oktobra 1934. Do 1942. godine niko nije smeo da pomene Žrnov, niti da istražuje.Tek kada su došli Nemci dali su na uvid nacrte ovog utvrđenja a Đorđe Bošković je u arheološkom časopisu „ Starinar”, koji izdaje SANU, objavio fotografije pre i posle rušenja. Uz te fotografije, koristio sam izjave očevidaca i retku literaturu o Žrnovu, istraživao i istraživao i napisao konačno knjigu o Žrnovu.
Kada je građen avalski toranj, naišlo se na višestpratne temelje koji nisu istraživani. A sam avalski toranj nije građen, kako se smatralo i veruje i danas, zbog televizije nego zbog čuvenog crvenog telefona između Moskve i Vašingtona.
O Šta je dakle bio Žrnov?
– To je utvrđenje na Avali u koje je moglo da stane stotinak vojnika i nalazilo se na raskrnici važnih puteva. Na Avali se vadio čuveni skupoceni crveni pigment, cinaberit i, takođe dragoceni, ćilibar i mnoga druga ruda. Pre 7000 godina to je bio ozbiljan rudnik. Vinčanske figurine bojene su ovik skupocenom bojom i one do dana današnjeg nisu izgubile boju. Zamislite koliko je to dobra boja. Mi imamo , inače, svoju reč za cinabarit i na srpskom se on zove „ crvac”.
O Da li je crvac ili cinabarit doprineo blagostanju žitelja?
– Svakako, jer bio je to najdragoceniji mineral. Bio je vredniji nego danas zlato. U utvrđenju na Avali bile su razne vojske, pa i Rimljani koji su zapravo čuvali dragocene minerale. To je bila neka vrsta banke. Kada se minerali i rude iskopaju u obližnjem rudniku, donesu se u utvrđenje gde ga čuvaju vojnici. Na put se nisu nosile male količine cinabarita, nego su išli tovari, a te dragocene karavane je pratila i čuvala vojska.
O Koliko je bio veliki Žrnov?
– Veličine jednog fudbalskog igrališta, imao je pet, šest kula. U srednjem veku Žrnov je postao kolonija Srba iz Dubrovnika koj su tu eksploatisali srebro. Imali su i svoj žig. Tako je bilo sve do pada Smedereva 1459. godine. Onda je i Žrnov pao u turske ruke, a postojala je jedna turska mapa urađena na svili iz 1521. godine na kojoj je prikazan Beograd sa okolinom iz vazduha i na kojoj se vidi utvrenje Žrnov sa kulama koje su imale krovove. Znači, bilo je živo.
O Zašto je kralj Aleksandar naložio da se sruši ovako vredan spomenik kulture?
– Mislim da je to uradio zato što je tu bio masonski hram. Tokom mog istraživanja po muzejima naišao sam na jednu staru fotografiju na kojoj je prikazan Žrnov i na kojoj piše „ izgradnja hrama”. Tu je bio masonski hram. Meštrović je, recimo, dobio nenormalne pare za izgradnju Spomenika neznanom junaku, neverovatniha tri miliona dinara, što je nezamislivo i u današnjem okviru. Gradnju Spomenika neznanom junaku na Avala inicirao je kralj Aleksandar I. Spomenik je trebalo da bude u znak sećanja na žrtve iz Prvog svetskog rata. Datumi ispisani na njemu, 1912-1918, označavaju da se spomenik odnosi i na poginule u Balkanskim ratovima 1912. i 1913. Spomenik je sagrađen između 1934. i 1938. na mestu nekadašnje srednjevekovne tvrđave Žrnov. Za izgradnju je korišćen crni jablanički mermer. Kao inspiraciju Meštrović je koristio grobnicu Kira II u Pasargadu u Persiji. Osam skulptura simbolizuju majke vojnika, narode i regije Kraljevine Jugoslavije. To su: Šumadinka, Panonka-Vojvođanka, Crnogorka, Kosovka, Dalmatinka, Zagorka, Slovenkinja i Makedonka.
O Bavili ste se i lingvističkim istraživanjem i ustanovili ste da je srpski jezik majka većine jezika?
– Više od 30 godina istražovao sam jezik Srba i zaključio da je sve krenulo odavde. Profesorka Ranke Kuić u knjizi „ Crveno i belo: srpsko – keltske paralele” za koju sam imao čast da napišem pregovor, dokazala je da je srpski jezik jedan od najstarijih na svetu. Volela je da kaže da je srpski jezik izbrušen kao dijamant dugotrajnom upotrebom. Profesorka je bila član Velške akademije nauka i prva žena doktor anglistike u Jugoslaviji. Ona, Olga Luković Pjanović, Anatolij Kljusov i mnogi drugi, dokazivali su u svojim radovima da su Srbi jedna od najstarijih naroda na svetu i da je i srpski jezik jedan od najstarijih. Nije bio britanski, sigurno. Pre pet, šest hiljada godina Britamnija je bila pod ledom. Ledena kapa je bila do Praga dok je kod nas cvetala kultura. Kako su mogli da imaju jezik stariji od našeg?! Nikako. Pa i ruski jezik je nastao od srpskog. Kljusev tvrdi da je 70 odsto Rusa potiče zapravo do jednog muškog potomka Srba.
Italijanski
Tek pre 10 godina u Italiji je donet zakon kojim se italijanski jezik proglašava zvaničnim jezikom. Kazanova je na primer preveo Homera na – venecijanski jezik, a italijanski je tek skoro klasifikovan.
o Zašto se istoriografija toliko razlikuje?
– Ja mislim da je to zbog toga što je sve na svetu polarizovano. I medicina ima dve polarizovane grane – američku i rusku. I one se ne poklapaju.
O Po vama je srpski jezik najbogatiji na svetu?
– Naš prelepi jezik ima 11 miliona reči. Samo srednjovekovne srpske reči ima 500.000. To je prikupilo više od 500 ljudi koji su radili na Frekvencijskom rečniku koji su komunističe vlasti stopirale, smatrajući ga velokosrpskim projektom. Ali, upoznao sma jednu ženu koja je radila na tom rečniku i danas je živa. Tako sam saznao za njega. Tu su popisane sve srpske reči i ima ih najviše na svetu zahvaljujući padeškim i glagolskim promenama. Učitelj, učitelju, uljitelja, s učiteljom… a u engleskom je samo teacher – jedna reč. Najučestaliji glagol u nažem jeziku je „ biti”, dok je reč „smrt” veoma nepopularna, nalazi se na 100. mestu. Smrt Srbe ne tangira. Ali taj Institut za izučavanje srpskog jezika je sve te reči digitalizovao kao i sve knjige koje su štampane na srpskom jeziku ikada.
O Koje su spone sa ruskim jezikom?
– Najčuveniji primer srpske reči je reč „ veverica” koju koriste svi narodi u našem okruženju. I Rusi u srednjem veku su koristi reč veverica ali oni danas za nju kažu „belka”. Zašto? Zato su su i Rusi ovde živeli u našem susedstvu pa su se tokom srednjeg veka odselili severnije, u svoju današnju domovinu. To govore i stari ruski letopisi.
O Po vama, Srbi su najstariji narod i svi su nastali od Srba?
– Da. Tvrdite suprotno? Nema problema. Recite koji je narod stariji od nas?
autor: Dijana Dimitrovska,izvor: Balkan City Magazine
