Nj.K.V. princ naslednik Filip Karađorđević od Srbije i Jugoslavije voli Beograd, voli Srbiju i svoj život u svemu tome. Od kada se doselio na Vračar, u Beograd, sa svojom porodicom, na Vidovdan 2020. godine, nedaleko od Hrama Svetog Save, gde je odrastala i njegova supruga Danica, uživa u svakom trenutku gledajući svoju decu, malog princa Stefana i princezu Mariju, kako odrastaju u svojoj zemlji sa svojim narodom.
-Mislim da je za dinastiju važno da Karađorđevići, posle više decenija, budu zaista među svojim narodom, da se rađaju ovde, u Srbiji, da im srpski bude maternji jezik, da odrastaju upijajući mentalitet, običaje i tradiciju našeg naroda, baš kao što je to sada slučaj sa mojom decom Stefanom a sada i sa Marijom. Srećan sam što moja deca imaju ono što moja braća i ja nismo imali , a to je mogućnost da odrastamo u svojoj zemlji sa svojim narodom – kaže Nj.K.V. princ naslednik Filip Karađorđević u razgovoru za „ Slovo“.
Odrastanje u Srbiji
O Šta je prvo dobro što ste primetili i osetili u Srbiji kada ste se nastanili ovde?
-Značaj jedinstva porodice. U Srbiji, za razliku od dobrog dela zapadnog sveta, porodica je sačuvana, ona je oslonac i stub , još uvek vlada osećaj zajedništva, i to je nešto što je izuzetno važno za vaspitanje i formiranje deteta u zdravu i jaku ličnost. Mislim da je to izuzetno važno i zbog toga se Danica i ja trudimo da naša porodica i naša deca imaju prioritet u svim našim aktivnostima, poslovima i ulogama u društvu koje imamo. Nepuna dva meseca po doseljenju u Srbiju, otputovali smo u Hercegovnu, gde smo u Trebinju proveli dvadesetak dana. Imali smo blagoslov da tada upoznamo i provedemo dosta vremena sa blaženopočivšim vladikom Atanasijem. Vreme provedeno sa njim i lekcije koje nam je dao, pratiće nas čitavog života. U našim životima, kao i u života najvećeg broja Srba, verujem, naša pravoslavna vera i običaji koje kroz pravoslavlje negujemo, igraju izuzetno važnu i značajnu ulogu. To je nešto što želimo da prenesemo našoj deci, i nešto što možda i ne bi bilo tako da nismo doneli nepokolebljivu odluku da svoj život i život naše dece vežemo za Srbiju.
O Šta bi trebalo menjati u Srbiji?
-Srbiju volimo takvu kakva je, jer je naša otadžbina. Nije savršena ali je baš zato volimo, sa svojim nedostatcima i fantastičnim lepotama. Ljudi stalno govore o stvarima koje su loše i koje treba menjati a toliko mnogo je pozitivnih stvari koje treba istaći i zbog kojoh moramo biti zadovoljni i zahvalni Bogu. Mentalitet i suštinska dobroćudnost našeg naroda su nešto što se retko sreće u svetu, naše čuveno gostoprimstvo, smisao za humor, ali i neverovatna priroda i prirodni potencijali koje bi mogli mnogo više iskoristiti na dobrobit našeg naroda. Naravno, ne treba zatvarati oči pred nečim što se meni ne dopada, a to je ta polarizacija koja je stvorena kroz politički sistem, i koja stvara ozbiljne i nepotrebne izazove u društvu zbog kojih narod ima samo štete. Ali to su ozbiljne manjkavosti republikanskog državnog uređenja, i zaista verujem da rešenje tog problema leži u povratku na ono što je Srbija najduže bila u svojoj istoriji – kraljevina. Ustavna parlamentarna monarhija u kojoj ni jedna politička stranka neće imati monopol nad državom i neće joj biti dat prostor za zloupotrebu naroda.
O Kada vam dođu gosti iz inostranstva, šta im pokazujete u Beogradu i Srbiji?
-Svoje goste volim da odvedem na Oplenac. Zadužbina kralja Petra I, crkva Svetog Đorđa na Oplencu i porodični mauzolej naše porodice i dinastije Karađorđević nešto su čime se naš narod ponosi, a posebno ja kao direktni potomak i naslednik slavnog vožda Karađorđa, kneza Aleksandra, kralja Petra I, kralja Aleksandra I, kralja Petra II… Sa Oplenca niko nikada nije otišao a da nije poneo najlepše utiske. Naravno, volim svojim prijateljima da pokažem i brojne znamenitosti Beograda i Srbije, ali Oplenac je uvek prva i nezaoblazna tačka. Voleo bih da, kada se uslovi za to steknu, svoje goste vodim i na Kosovo i Metohiju. Susret sa Visokim Dečanima, Gračanicom, Bogorodicom Ljeviškom u Prizrenu i brojnim drugim srpskim svetinjama na Kosovu i Metohiji oduzimaju dah i ulaze duboko pod kožu svakog čoveka.
Pažnja na dijaspori
O Koliko kao član kraljevske porodice možete da utičete na međunarodu zajednicu da zauzme pozitivan stav prema Srbiji i da pomogne?
-Međunarodna zajednica komunicira isključivo sa izabranim političkim predstavnicima jedne države. Ono što mi možemo i što činimo jeste da u neposrednim kontaktima sa diplomatama potenciramo srpske interese. Ali i u kontaktu sa drugim članovima kraljevskih porodica u svetu, kao i sa rođacima trudimo se da predstavimo Srbiju u najlepšem mogućem svetlu kako i dolikuje. Trebalo bi da mi kao narod budemo jedinstveniji, mudriji i da strateški pristupamo rešavanju nagomilanih nacionalnih problema. Ne mislim da rešenje problema leži u velikoj snishodljivosti prema velikim silama, bile one sa zapada ili sa istoka. Moramo naći način da ih podstaknemo da zauzmu drugačiji stav prema Srbiji. Siguran sam da je to moguće.
O Šta je po vama najvažnije da Srbija uradi za svoju dijasporu ?
-Da obrati više pažnju na svoju dijasporu. Za početak, mi nemamo ni približno tačan podatak kolika je naša dijaspora, gde se ona nalazi… Zatim, trebalo bi ojačati vezu srpske dijaspore sa maticom a da to nisu jednom ili dva puta godišnje događaji na kojima se naš narod u dijaspori okupi. Moraju se stvoriti uslovi da se srpska dijaspora mnogo više uključi u tokove i procese koji se odvijaju u matici, kako bi se održao naš srpski identitet. Da se obezbede škole i časovi srpskog jezika za decu, udžbenici, jer znanje jezika je najvažnije. Ja nisam imao priliku da naučim srpski jezik kao mali, kao ni moja braća, jer nam je zbog naše majke, španske i brazilske princeze Marije da Glorije od Orleana i Bragance maternji jezik – španski. Aktivno učim srpski jezik koji je veoma težak i shvatam koliko bi mi bilo lakše da sam ga savladao u školskom dobu. Svakako niko ne može biti bolji i korisniji ambasador Srbije od našeg naroda koji živi u raznim državama u rasejanju.
O Kakav je stav Evrope i Amerike prema Srbiji, da li se malo promenio?
-Stav velikih sila je uvek onakav kakav njima odgovara. Ako vidimo šta se sve dešava na Kosovu i Metohiji, kako ostajemo bez svakog obrisa suvereniteta u svojoj južnoj pokrajini, kako se implementiraju odluke i dogovori, onda vam je jasno kakav je odnos i Amerike i Evrope prema Srbiji.
Ljubav naroda
O Šta najčešće, lično ili sa porodicom, doživljavate kada ste u susretu sa običnim ljudima?
-Dobijamo puno ljubavi od našeg naroda, puno osmeha, zagrljaja, reči podrške… Teško je to prepričati, ali ta srdačnost i taj odnos koji srpski narod ima prema dinastiji Karađorđević i nama lično je nešto što je zaista čast i privilegija, ali i obaveza i odgovornost.
O Šta mislite, da li Srbi vole kralja?
-Mnogi Srbi koje smo imali priliku da upoznamo imaju lep odnos prema monarhiji, i nekim, za njih lepšim vremenima, sećaju se priča svojih roditelja, baki i deka koji su živeli u Kraljevini i voleli kralja. Mislim da je to u genetskom kodu našeg naroda. Mislim da srpski narod ima poseban odnos i poštovanje prema kruni. To nisu uspeli da unište višedecenijskim propagandama, zabranama i progonom Karađorđevića sa ovih prostora. Kad sve to nije uspelo u Srbima da ubije ljubav prema kraljevini – kakav je onda odnos Srba prema instituciji kralja. Posebno me raduje sve veći broj mladih ljudi koji se interesuju i koji podržava krunu i dinastiju.
O Da li se sećate kada su vam i kako pričali istoriju vaše poorodice?
-Nažalost, uglavnom kroz poneku anegdotu mog oca, ali generalno veoma malo…I mislim da je to jedna od najvećih grešaka, koju se ja trudim da sada ispravim sa svojom decom. Stefan sa svojih nepunih 6 godina zna o istoriji svoje porodice, o svojim precima, o Srbiji… Mislim da je to od izuzetnog značaja za svakog Srbina, a posebno za nekog ko je član kraljevske porodice.
Tvrđava Zvečan starija je od istorijskog pamćenja. Seže njen dugi život u vreme koje se odavde ograničeno sagledava.
Istorijski podaci je „uočavaju“ u 11. veku. Jedna je od najstarijih tvrđava, ali je izvesno da je mnogo pre ostataka koje arheolozi danas nalaze tu bilo „ živo“.
U periodu Vinčanske kulture (od 4300-3200.godine p.ne.e.) živeo je tu narod koji je, kao nijedan drugi, pravio maštovito dekorisane posude i figure ljudi i životinja. Ni na jednom dugom mestu u tom periodu nije pronađeno ništa slično, ni po po umetničkom nadahnuću i maštovitosti izrade. Imali su sasvim poseban stil.
Malo je osvetljena u narednom milenijumu i ne zna se gotovo ništa o vladarima prednemanjićkog perioda. Bez sumnje je mesto bilo popularno jer se sa brda lepo kontrolisao predeo i karavanski putevi koji su se tu ukrštali. Od Zvečana su vodili putevi na sve četiri strane sveta: bosanski, ibarski, kosovski i grčki put. Kasnije će imati ulogu čuvara, čuvaće rudu i rudnik u Trepči.
Postaje poznata kao pogranična tvrđava koja prerasta u jedan od dvorova Nemanjića. Smeštena na brdu u srcu gustih i prostranih šuma čije je drveće, kako su zapisali putopisci, bilo visoko do neba bila je sigurno prelep prizor.
Imala je kao i sva velika utvrđenja, Gornji grad, Donji grad i Podgrađe.
Gornji grad je bio na samom vrhu brda, okružen sa pet kula, i donžon kulom. Tu je bila crkva Svetog Đorđa živopisana. U Gornjem gradu su bile smeštene i cisterne koje su imale vodu sa dva izvora na padini, koja su tajnim prolazima bila povezana sa citadelom na vrhu.
Putopisac Ami Bue, koji je posetio Zvečan 1840. godine našao je ostatke crkve, dok je Giljferding 1859. godine u gradu video “ostatke dvorca na dva sprata ozidanog opekom“.
Tu živi raški župan Vukan Nemanjić u 11. veku koji širi svoje teritorije uzimajući od Vizantije delove Kosova, a kada vizantijski car Aleksije I, 1091. godine ,ljut zbog toga, krene s vojskom na srpskog župana, Vukan će se povući u utvrđeni grad Zvečan, odakle nudi pregovore. Bio je to jedan od prvih ugovora srpskog župana s Vizantijom.
Bila je mesto gde su se uspinjali i padali vladari. U njemu je 1323. godine sahranjen mlađi sin kralja Milutina (1282—1321) Konstantin koji je u borbi za presto sa starijim bratom Stefanom stradao od – bratske ruke.
U ovoj tvrđavi će svog oca Stefana Dečanskog sa ženomm i decom iz drugog braka zatočiti sin Dušan i tu će 11. novembra 1331. pod nejasnim okolnostima Stefan izgubiti život od sinovljeve ruke. Dušan Silni će kasnije 1337. godine upravu nad tvrđavom i gradom poveriti mlađem sinu vlastelinke Danice. Kasnije će njegov sin Uroš (1355—1371) grad i tvrđavu dati čelniku Musi, rodonačelniku Musića i zetu kneza Lazara (1371—1389). Knez Vojislav Vojinović (oko 1355-1363) ga je 1363. godine primorao da mu preda Zvečan u zamenu za Brvenik na Ibru,
Tvrđavu će naslediti veliki župan Nikola Altomanović (1366—1373), a zatim grad ulazi u sastav države Vuka Brankovića.
Bili su to svetli dani za moćnu tvrđavu koju će uskoro posle Kosovskog boja zauzeti Osmanlije i tu ostati do 18.veka.
Kada su otišli, razrušena tvrđava, samovala je na bregu do današnjih dana.
Brišu po njoj vetrovi i pomeraju drevni kamen, i nema više ni onih šuma do neba da ga zaustave. I one su nestale. Vreme je odnelo kamen, a kamoli drveće. Društvo joj pravi jedna srpska zastava, kao znak da nije zaboravljena.
Ako bi se u srednjem veku tražila najkraljevskija, najbogatija i najmoćnija crkva, ozbiljan favorit bi, bez sumnje, bila crkva Svetog Stefana u manastiru Banjska. U svoje blistavo vreme Banjska je bila najveći crkveni feudalni posed.
Crkvu sa blokovima rumenog, plavog i belog mermera izgradio je srpski kralj Milutin sa namerom da bude njegov večni dom. Posvetio je Svetom Stefanu, zaštitniku svih Nemanjića, i začetniku srpskih slava. Kao grobna crkva jednog srpskog vladara koji je za života živeo u zlatu i crkva će biti primer raskoši i bogatstva. Manastir Banjska je počeo da se gradi 1312. godine a već 1316. je sijao u svom veličanstvenom sjaju, sa moćnom elegantnom crkvom, trpezarijom, bibliotekom, konacima i „palatom carskom“.
Svuda po freskama koje su radili najbolji ondašnji freskoslikari kralj Milutin je naložio da se stave tanki zlatni listići. Pozadina fresaka u Banjskoj sjajila je bukvalnim zlatom, baš kao što je rađeno u Studenici, Sopoćanima i Mileševi. Nije neobično za crkvenu kulturu da se ulepšava zlatom.
Srednjovekovni srpski manastiri i crkve bili su predstavnici moćne i bogate srpske države, pa se i ona u njihovoj arhitekturi, plastici, freskama i ukrasima – ogledala.
Zlata je bilo u izobilju. Zahvaljujući velikim prihodim od rudnika, srpski srednjovekovni dvor je sijao u zlatu. Koliko je Srbija bila bogata a dvor jednog od najmoćnijih srpskih vladara raskošan, svedoči zapis Teodora Mehita, vizantijskog izaslanika, koji se susreo sa kraljem Milutinom i zapisao :
„Oko tela imao je više nakita od skupocenog kamenja i bisera, koliko je god moglo da stane i sav je treptio u zlatu. Ceo dom blistaše svilenim, zlatom ukrašenim nameštajem. Celo naše grčko poslanstvo je jelo iz srebrnih i zlatnih tanjira i posuda, a na kraju je kralj poklonio poslanicima „svoje najlepše haljine koje je samo jedan put nosio“ i opasao nas pojasevima koje je tek jedan put nosio“.
Pet godina pošto je završio svoju zadužbinu, kralj Milutin se iznenada upokojio, 1321.godine. Kada je njegovo telo iz dvora u Nerodimlju, preneseno u manastir Banjsku da se tamo sahrani, čitavi odredi pljačkaša vrebali su da otmu njegov bogato ukrašen leš.
Kralj koji je, kako kažu stari letopisi “ vladao 42 godine i podigao 42 crkve“ imao je iza sebe šta da ostavi. Njegove dve najsjajnije zadužbine su: Gračanica i Banjska. Tu su još Bogorodica Ljeviška u Prizrenu i Trojeručica u Skoplju, Hram Joakima i Ane u Studenici, Sv. Nikite u Skopskoj Crnoj Gori, Sv. Đorđa u Nagoričinu, Dabru i Orahovici, glavna crkva u Hilandaru, u Solunu crkve Sv. Trojica , Sv. Nikola, Sv. Đorđe, crkva u Carigradu u manastiru Prodromu, u Jerusalimu je osnovao manastir Sv. Arhanđela, na Sinaju u slavnom manastiru Bogorodičinom podigao je hram Sv. Stevanu.
Iza kralja, ostala je Banjska sa ogromnim posedima na Kosovu i Metohiji koja je predstavljala najveći feudalni crkveni posed: ukupno sedamdeset pet sela i zaselaka, devet katuna sa oko petsto pastirskih porodica, novac i druge prihode.
U manastiru Banjska biće sahranjena i kraljica Teodora, snaha kralja Milutina, supruga njergovog sina Stefana Dečanskog i majka cara Dušana Silnog koji će već bogatoj Banjskoj darivati poveljom nove posede.
Ali, zla sudbina čekaće Banjsku. Već u narednom veku, zbog najezde Turaka, kraljeve mošti i dragocenosti se sele u Trepču, odatle u Bugarsku (gde je kralj Milutin inače i danas) a raskošan manstir počinje da propada.
U drugoj polovini 15. veka je zapusteo. U narednom periodu će biti paljen od Turaka nekoliko puta, mrcvaren, pljačkan, pa čak u 17. veku pretvoren i u džamiju. Pred Drugi svetski rad urađena je konzervacija i restauracija ali će tek 2004. godine bratstvo oživeti manastir.
Danas je opet živ. Ne sija pravim zlatom koje je nestalo, ali sija duhom slavnih Nemanjića i srpske istorije. Sjaji, kako kaže iguman Danilo, sjajem sile vaskresenja.
Ma, ne, nije u Prištini kao što je bilo. Sad je mirnije, manje se puca, nema mnogo takvih problema. Možeš da ideš gde hoćeš. Evo, hoćeš i u „Grand“ na kafu. Može. Ama, drugačije je sve. Mada, da je bilo – bilo je. I, svašta je tu bilo. Grozno neko vreme. Ali, prođe nekako. Ne ponovilo se.
Nekom rat, a nekom brat
Sigurno da je bolje nego kad je bio rat, ali nije dobro: nema od čega da se živi. To ti je muka. Ništa ne radi, nema fabrika, nema radnika, nema proizvodnje, samo trange-frange, prodavnice… I, da ti kažem: sirotinja je uvek stradala. I tamo kod vas i ovde kod nas.
Evo, vidiš ovu kuću. Gledaj kol`ko spratova ima. Gledaj kolika je! Kao džamija. A koliko ih je samo. Kolko `oćeš. To nisu kuće od pre rata. Ne. To su stekli kriminalci. Nisu ni borci. Bili su u ratu, ali samo su pričali da se bore, a u stvari – pljačkali. Čije su pljačkali? Pa, srpske kuće! Šta, pa nema šta ja da krijem, tako je bilo. Uđu u kuću, odnesu sve živo. Tako se obogatili. Ali, krvave im ruke. Ne može s tim mirno da se spava. Ja kad ti kažem. Kako su našli milion evra kod Tačija? Pa, našli. I ne samo kod njega. Posle otišli kod brata mu, pa i tamo našli isto milion. Odkle mu? Eh, odakle mu. Zna se. Ne smem ja mnogo da pričam. Kažem ti lepo: jedni su nosili pušku, drugi i pušku i vreće. Eto, odakle im. A sirotinja, evo, vidi, ovde ti je sirotinja. Cigla, cigla, sve nezavršeno. Jedan, dvoje je u inostranstvu, a ovde ih je desetoro i sigurno je da nemaju šta da rade, nego žive od onoga što njihovi tamo u belom svetu zarade. Ali, vidiš šta ti je život. Znaš kako se ono kaže: sreća u nesreći. E, ovo što vidiš, to ti je sreća u nesreći. Znaš kako? Nesreća je bila kada su za vreme Miloševića naši morali van. Muka ih naterala, išli tamo trbuhom za kruhom. Prali klozete, ulice, zgrade i tako to. Ako nemaš da jedeš, nemaš da živiš. Oni sve pare što su stekli ubacili u ove zidove, pravili kuće za sebe, za braću. Sad je došlo vreme kad opet nemaš od čega da živiš, ali oni bar imaju kuće. Zamisli na šta bi sve ovo izašlo da nema tih kuća. Katastrofa bi bila. Za sve.
Titovo najbolje
Jedno je sigurno, nikad neće da dođe vreme kao što je bilo ono Titovo doba. Tad se živelo. I zarađivalo. To su bili dani. A ja sam ih doživeo. I sigurno je – neću više. Pa, gle ove pumpe. Nikako mi ne ide u glavu kako može da bude deset pumpi na jednom kilometru. A tako je. Ne znam šta oni rade, ali znam da su svi koji ih drže mnogo bogati. I ima šverca koliko hoćeš. Ima i oružja, ja ga, brate, nisam nosio. Kažu da ima i droge, može biti, mada i ako je ima, ova naša omladina je slabo koristi. Pa, sve bi bilo ludo, kad ti kažem.
Aha, vidiš ovu kuću. To ti je Lazića kuća, zvali su ga Ćore, i imao je najpoznatiju kafanu. Eno mu je tamo i kafana. Znaš Lazića, sina mu, on ti je sada u Beogradu, valjda je neki poslanik, ne znam? A ne znam ni da li je kuću prodao ili su mu ušli. Dobar čovek. Šta ćeš, tako ti rat donese nevolje. Rasture se ljudi po svetu. Znam ja da oni pate. I ja bih patio. A, da ti kažem i ovo za struju: možda nije u redu da se isključi Srbima struja. To ti je sad politički problem. Ali misliš da je meni lako. Moj komšija Albanac, sve vreme ne plaća struju. Pa, nisam ja budala da svaki mesec plaćam. Kažem mu: „Zaime, ne možeš tako, ti ne plaćaš, a ja plaćam i za tebe“. Kaže mi: „Mogu“. On po svome. Dođu ovi za struju, pa mu isključe, stave plombu. Čim odu, on je skine. Pa, nije u redu. Znaš kol`ka mi je plata? Mala, nema dvesta evra da zaradim. A imam tri ćerke i dva sina. Ajde, dobro, ćerke se poudavale, ali sinovi nisu ženjeni. Pitam ih: kad ćete? Oni matori već, po trideset godina imaju, kažu: „Ima vremena, još ćemo da živimo“. Šta ga znam. Nekad nije bilo tako, mladi smo se ženili, mladi decu dobijali. Možda je ovako bolje…
Kriminalci i stranci
Ovde ti para imaju samo kriminalci i stranci. I njih mrze i Srbi i Albanci. Razmeću se s parama, `oćeš ovo, `oćeš ono. Sve mogu. Zbog njih su i cene visoke. Oni za mesec dana zarade kao što ja zaradim za dve godine. Pa, gde je tu pravda. Znaš koliko koštaju ove cigarete, rade ih Bosanci?Dva evra, a treća su klasa. Nema cigareta ispod dva evra. Hleb evro. Meso od osam do deset evra. Pa ti jedi. I puši. A kola ima, možeš da kupiš dobro. Uvozimo ih iz Nemačke uglavnom, pa idu preko Albanije i kod nas. Nema carine, nema ništa, pa je cena manja. Ovaj „mercedes“, star 15 godina, košta 2.000 evra. E, ali to ti je „mercedes“. Najbolji auto. Možeš da ga voziš dva života, da imaš. Ali nemaš. Lepa, lepa Priština. Nije loše da se živi, samo da ima malo više para. I mirno je. A tamo dalje, nemoj da ideš. Daleko je Prizren. Tamo nije sigurno. Šta ga znaš. Ima ludaka kao i svuda. Ima narod i oružje, da ti kažem, nisu sve vratili. Što ideš dalje od Prištine, sve je gore. Po selima je najgore. Pojede te mrak. Drugi su to ljudi. Isti narod, ali drugi ljudi. E, `ajde sad. Srećan put i dođite opet. Ovako je govorio jedan običan čovek. Izgleda i dobar čovek. Albanac koji nas je vozio po Prištini. U sumrak jednog februarskog dana, godine 2005, za koju svi Albanci veruju da će im doneti nezavisnost.
