Smederevska tvrđava živi kao nekada. Silni vitezovi bez mane i straha – kako kaže čuvena pesma Milana Rakića – stižu svakog maja u srpski srednjevekovni prestoni grad Smederevo na Svetsko prvenstvo u borbi vitezova. Hiljadu vitezova, i još toliko “štitonoša” iz svih zemalja sveta, oživljava jednu od najvećih i najlepših tvrđava u Srbiji.
U smederevskoj tvrđavi sa 25 monumentalnih kula, na 10 hektara koje uokviruje bedem dug 1500 metara, tada vreme ide šesto godina unazad. U donjem gradu vrvi kao u košnici: na sve strane vitezovi i princeze, šatori beli razapeti svuda, trgovci nude autentične torbice, sandale, kacige, sve vrste oružja od topuza, preko mača i koplja, do helebardi i falkona. Samo konji nedostaju.
Despot Đurađ Branković, najbogatiji vladar u istoriji Srbije ikada, gleda odnekud i sigurno zadovoljno trlja ruke. U njegovom Smederevu ovakva revija viteštva, snage i umeća.
Otac mu je bio čuveni Vuk Branković, koga je istorija nepravedno ocrnila, a majka Mara ćerka kneza Lazara. Njegov rođeni ujak, despot Stefan Lazarević, nije imao sopstvene dece, pa je za naslednika odredio baš svog sestrića Đurađa Brankovića, prethodno ga posinivši. A Djurađ, nije sedeo skrštenih ruku.
Pošto je u spletu političkih prilika postao turski vazal, Đurađ je bio primoran da vrati Beograd Ugarima, početkom 1428. godine koji je Stefan Lazarević dobio samo na uživanje – odlučio se da gradi novu prestonicu.
U to vreme Srbija je bila bogata zemlja. Zapravo, kako se slažu istoričari, nikada u svojoj istoriji, ni pre ni posle toga Srbija nije bila bogatija država. Godišnji prihodi despota Đurđa Brankovića samo od rudnika kod Novog Brda iznosili su od 120.000 pa do 200.000 dukata, a oni su činili samo 1/3 ukupnih prihoda despotovine. Budžet despotovine bio je ne mnogo manji od budžeta u to vreme najvećih evropskih država.
To ogromno bogastvo Srbije despot je iskoristio da za samo dve godine, od 1428. pa do 1430. godine, sazida smederevsku tvrđavu!
Graditelj Smedereva je, po svoj prilici, bio Georgije Kantakuzin, brat njegove žene Jerine. Na izgradnji je bila mobilisana cela Srbija. Tome u prilog govori i predanje, prisutno u celom dunavskom priobalju, da su iz majdana kod srednjovekovnog grada Rama na Dunavu, vađeni veliki komadi kamena, belog i zelenca, i vučeni nepreglednom kolonom volujskih kola, dok su nešto manji komadi do Smedereva stizali iz ruke u ruku.
Uvedena je čvrsta disciplina, kako bi se posao što pre okončao. To je značilo da red održavaju čete koje su bile sastavljene od grčkih vojnika koji su se u Srbiju sklanjali od Turaka. Za težak i naporan rad narod nije okrivio despota Đurđa već je svu krivicu svalio na Jerinu i njene Grke. Despotica je zato dobila naziv – prokleta Jerina.
Devet godina kasnije Smederevo će pasti pod najezdom Turaka. Despotova ćerka Mara završiće u haremu kod sultana Murata II,a sinovi Stefan i Grgur biće oslepljeni! Tu u Smederevu gde se aplaudira vitezovima, dogodila se jedna od najtužnij istorijskih scena: kada je otac Đurađ izašao da dočeka oslepljene sinove.
Živeo je 90 godina, dovoljno dugo, da uživa u lepoti tvrđave koju je podigao i ostavio generacijama. Da ga ne bismo zaboravilio napisao je :
Hristu bogu blagoverni, despot Đurađ, gospodin Srbljem, i Pomorju Zetskom naredbom njegovom sazida se ovaj grad u godini 6938. ( 1430).
Mara Branković, kćerka najbogatijeg srpskog vladara ikada, bila je prava zvezda, u današnjem smislu te reči. Plenila je pažnju svojom lepotom, bogatstvom i neobičnom sudbinom. Bila je jedna od žena osmanskog sultana Murata II. To je golicalo maštu i privlačilo pažnju, pa se o njoj i pisalo, zahvaljujući čemu danas imamo jasniju sliku o tome ko je bila Mara Branković. Posle smrti – postala je legenda koja i danas intrigra. Bila je kćerka srpskog despota Đurđa Brankovića i despotice Irine, koji su imali ukupno šestoro dece: najastarijeg Todora, pa Grgura, Maru, Kantakuzinu, Stefana i najmlađeg Lazara. Njen otac, Đurađ Branković bio je jedan od najbogatijih srpskih vladara ikada. Rudnici zlata donosili su godišnje ogromne prihode zbog čega je budžet despotovine bio kao budžeti u to vreme najvećih evropskih država. Bogatstvo je, međutim, dobro iskoristio: podigao je novu prestonicu, tvrđavu Smederevo koja se gradila od 1428. pa do 1430. godine u mukotrpnom radu, zbog čega je Irinu narod prozvao prokleta Jerina. U trenutku velike turske ekspanzije, Murat II uslovio je srpskog despota da mu za ženu da ćerku Maru, ali budući da je bila veoma mlada, Đurađ je odugovlačio. S druge strane, Murat je već bio upao preko Dunava u Vlašku, a i Srbiji se nije dobro pisalo, pa je otac, doveden pred svršen čin, objavio u martu 1433. godine da će se Mara udati za Murata II. Osmanski istoričari navode da je despot ponudio Maru sultanu. Ašik-paša Zade, koji je umro 1481. zapisao je kako su despotovi emisari sultanu preneli:” Care, gospodine, primi moju kćer za svoju džariju, kao što je tvoj deda Bajazit uzeo bio od nas devojku”. Ova enigma ni do danas nije razrešena, pa nam ostaje da nagađamo da li je Đurađ sam ponudio ćerku sultanu, ili je sultan tražio Maru.
U svakom slučaju, narodu je ostalo veliko poštovanje prema Mari Branković (oko 1412 – 1487) i njenom činu koji se smatrao žrtvovanjem.
Sultan Murat II je bio 15 godina stariji od Mare. Imao je nekoliko žena i konkubina, kao i naslednika, budućeg Mehmeda II Osvajača, kojeg mu je tri godine ranije rodila robinja, najverovatnije, grčkog porekla, Huma Hatun. Proći će ipak dve godine od objave venčanja do Marinog odlaska u Jedrene, tadašnju evropsku prestonicu Osmanskog carstva. U jesen 1435. godine sultan je poslao rumelijskog beglerbega Saradži-pašu u Srbiju da dovede Maru. U Smederevu mu je priređen doček, kako pišu turski izvori, „golem bez kraja i konca”. Kada je Mara krenula na ovo putovanje, 4. septembra 1435.godine, ponela je sa sobom, kako je u dubrovački izvorima zapisano,” miraz od 400.000 u novcu i 200.000 u nevestinoj odeći”. Ali nije išla sama. Pratili su je dva mlađa brata, prestolonaslednik Grgur i Stefan. Oni su bili neka vrsta jemstva da se despot neće priklanjati austrijskoj strani. Posle venčanja koje je bilo veliko, po jednima, a po turskim izvorima, nije ga uopšte bilo ( time je omalovažen „nevernički spahija Đurađ”), Grgur Branković, poslat je kući s darovima, dok je mlađi Stefan zadržan kao talac. U carskom haremu u Bursi,gde je bilo pedesetak sultanovih žena, kako piše vizantijski istoričar Duka, kćerka najbogatijeg srpskog vladara ikada se brzo snašla. Bila je lepa i obrazovana, pa je sultan veoma zavoleo. Kako je Mara provodila te dane, teško je proceniti. Zna se samo da se zavetovala da se više nikada neće udavati ako se ikada izvuče iz neverničkog ropstva. Na osnovu toga se može suditi da joj nije bilo baš dobro. U mnogo lošijoj situaciji, ipak, bio je Stefan koji je živeo sa brojnim taocima iz drugih balkanskih vladarskih i plemićkih kuća. Ali strašno vreme za njega će tek doći.
Kada je ugarskog kralja Žigmunda nasledio njegov zet, austrijski vojvoda Albreht Habzburški ubrzo je došlo do proglašenja unije istočne i zapadne crkve u firentinskoj katedrali, 1439. godine. Za Turke je to bio alarm, pa su od Mare tražili da ubedi oca da napusti Ugare. Ubrzo su Turci upali u istočnu Srbiju, a u proleće 1439. bili su kod zidina Smedereva. Opsada je trajala tri meseca. Hrabri branioci, među kojima i Marin brat Grgur i ujak, Toma Kantakuzin, morali da se predaju 18. avgusta 1439. godine, iscrpljeni glađu. Cela Srbija pala je pod osmansku vlast. Grgur je odveden u Jedrene, kod brata i sestre. A posle saznanja da se deca dopisuju u tajnosti sa despotom Đurađem, bačeni su u tamnicu na Uskrs 16. aprila 1441. godine, a zatim odvedeni u Malu Aziju, gde su Grgur i Stefan bili oslepljeni 8. maja 1441. godine. Mara je, kako navodi savremenik Konstantin Mihailović, molila sultana i umolila ga da spasi braću ali je njegovo pomilovanje, navodno, stiglo kasno. Glasnik koji je nosio vest da se braća oslepe stigao je brzo, a dželat je odmah „ revnosno” izvršio naređenje. Kada je stigao drugi glasnik sa naredbom da se braća ne oslepe, već je bilo kasno. Dželat je svoje uradio. Ljut, sultan je zatim zapovedio da se i dželat oslepi. Murat II je umro 3. februara 1451. godine od moždanog udara u četrdeset sedmoj godini života i to, kažu, pošto se godinu dana pred smrt propio. Mara Branković, kćerka najbogatijeg srpskog vladara ikad, vratila se kući. Pošto je ožalila muža, novi sultan, devetnaestogodišnji Mehmed II to joj je dozvolio. U Srbiji, Maru su takođe voleli i nikada nisu zaboravili žrtvu koju je ona i njena porodica podnela. Bila je bez muža pa su počeli da je prose. Najpre vizantijski car Konstantina DŽI Paleolog, koga je Mara odbila, navodeći da se zaklela da se neće udavati . Tako je odbila kasnije i češkog velikaša Jana Jiskru koji je ranije kao oblasni gospodar vladao severnom Ugarskom. Posle smrti Đurđa Brankovića, koga će naslediti sin Lazar, familija se pocepala na dve struje: ugarofilsku – Lazar, njegova supruga Jelena i slepi Stefan, i turkofilska – Mara, Irina i Grgur. Kada se upokojila despotica Irina 3. maja 1457. godine, iste noći Mara, njen slepi brat Grgur i ujak Toma Kantakuzin prebegli su Turcima. Postoje zapisi da je Mara pokušala ogromnu imovinu da prebaci u Dubrovnik ali se ovi nisu usudili da je prime na čuvanje. Mehmed II Osvajač koji je bio blagonaklon prema Mari, poklonio joj je nekoliko poseda. Na jednom od njih, u Ježevu (danas Dafni, kod Soluna) Mara je živela zaštićena od svih nevolja još trideset narednih godina. Tu je i umrla, 14. septembra 1487. godine. Sahranjena je u manastiru Bogorodice Ikosifinise u Kosinici, u Grčkoj.
