“ Čujete li, sva srpska gospodo, Šta govori gospođa Milica, Jer ne gradim nigđe zadužbine? Hoću gradit’ crkvu Ravanicu, U Resavi kraj vode Ravana; Imam blaga koliko mi drago, Udariću temelj od olova, Pa ću crkvi sagraditi platna, Pokriću je žeženijem zlatom, Podnizati drobnijem biserom, Popunjati dragijem kamenjem.”
Ravanica lepa, divimo se i danas lepoti zadužbine časnog kneza Lazara, i ne znamo šta je lepše, ona ili lepota zaboravljenih stihova epskog stvaralaštva iskazana i u ovoj pesmi “ Zidanje Ravanice”. Jedan od najlepših spomenika naše prošlosti počeo je da se gradi 1375. godine pod rukovodstvom neimara Radeta Borovića, koji sazida veličanstvenu crkvu u najlepšem srpsko-vizantijskom stilu.
Smestiše je u podnožju Kučajskih dolina u dolini reke Ravanice po kojoj dobi i ime. Crkva Ravanica je završena 1381. godine i posvećena Vaznesenju Gospodnjem i bila je nešto najlepše što je Srbija toga doba imala.
Tada je knez Lazar potpisao Povelju u kojoj manastir obdari mnogim imanjima u „ Pomoravlju, Podunavlju i Posavini“.
Kako je izgledala tada Ravanica, evo opisa srpskog patrijarha Danila III, u svom “Slovu o knezu Lazaru”: “Božansku je crkvu prekrasnim mramorjem ukrasio, zlatom i srebrom je božanstvene ikone izobrazio. I ne samo ikone, nego je i zidove zlatom prosvetlio. Manastir je ogradio visokim pirgovima (kulama) i čvrstim zidovima, i utvrdio svakom ogradom, kakve do tada ni gde nije bilo”.
Malo je od ograde i kula danas ostalo ali lepotu manastira ništa nije moglo da uništi. Ni turska paljenja, ni korov, ni drveće koje je raslo iz njega tužnog i zapuštenog.
Sve je moćno i važno u Ravanici. I kako kaže mati Marija, igumanija – svaka travka je ovde istorija srpskog sveta.
U tom manastiru okupili su se pred Kosovski boj junaci naše prošlosti: Knez Lazar, Miloš Obilić, Milan Kosančić i Milan Toplica i Jug Bogdan sa devet sinova,i Stevan Musić i Banović Strahinja i mnogi drugi vrli junaci. Odatle su kovali planove, okupljali vojsku i odatle su krenuli na Kosovo ravno, gde će se u jednoj drugoj, takođe čuvenoj crkvi Samodreži, šest kilometara od Vučitrna i pričestiti. Mnogi od njih-poslednji put.
Svi su znali kuda idu.
Po odlasku u carstvo nebesko, knez Lazar je sahranjen u Prištini. U svoju zadužbinu će njegovi sveti ostaci biti preneti 1391. godine. U Seobi Srba 1690.godine ravanički monasi poneli su mošti svetog kneza u Sent Andreju, a zatim 1697. godine na Frušku Goru u Vrdnik, koji zbog toga nazivaju sremskom Ravanicom.
Tu je knez počivao do Drugo svetsko rata, kada ga je 1942. godine od ustaških pustošenja spasio prota Radoslav Grujić, prenevši ga u Sabornu crkvu u Beograd.
A onda, konačno, 1989. godine knez Lazar se vratio kući, u svoju zadužbinu. Tamo gde je želeo da bude, okružen pažnjom i ljubavlju monahinja i na utehu naroda koji veruje da njegove mošti dižu paralizovane na noge, a slepe na vid.
Tvrđava Zvečan starija je od istorijskog pamćenja. Seže njen dugi život u vreme koje se odavde ograničeno sagledava.
Istorijski podaci je „uočavaju“ u 11. veku. Jedna je od najstarijih tvrđava, ali je izvesno da je mnogo pre ostataka koje arheolozi danas nalaze tu bilo „ živo“.
U periodu Vinčanske kulture (od 4300-3200.godine p.ne.e.) živeo je tu narod koji je, kao nijedan drugi, pravio maštovito dekorisane posude i figure ljudi i životinja. Ni na jednom dugom mestu u tom periodu nije pronađeno ništa slično, ni po po umetničkom nadahnuću i maštovitosti izrade. Imali su sasvim poseban stil.
Malo je osvetljena u narednom milenijumu i ne zna se gotovo ništa o vladarima prednemanjićkog perioda. Bez sumnje je mesto bilo popularno jer se sa brda lepo kontrolisao predeo i karavanski putevi koji su se tu ukrštali. Od Zvečana su vodili putevi na sve četiri strane sveta: bosanski, ibarski, kosovski i grčki put. Kasnije će imati ulogu čuvara, čuvaće rudu i rudnik u Trepči.
Postaje poznata kao pogranična tvrđava koja prerasta u jedan od dvorova Nemanjića. Smeštena na brdu u srcu gustih i prostranih šuma čije je drveće, kako su zapisali putopisci, bilo visoko do neba bila je sigurno prelep prizor.
Imala je kao i sva velika utvrđenja, Gornji grad, Donji grad i Podgrađe.
Gornji grad je bio na samom vrhu brda, okružen sa pet kula, i donžon kulom. Tu je bila crkva Svetog Đorđa živopisana. U Gornjem gradu su bile smeštene i cisterne koje su imale vodu sa dva izvora na padini, koja su tajnim prolazima bila povezana sa citadelom na vrhu.
Putopisac Ami Bue, koji je posetio Zvečan 1840. godine našao je ostatke crkve, dok je Giljferding 1859. godine u gradu video “ostatke dvorca na dva sprata ozidanog opekom“.
Tu živi raški župan Vukan Nemanjić u 11. veku koji širi svoje teritorije uzimajući od Vizantije delove Kosova, a kada vizantijski car Aleksije I, 1091. godine ,ljut zbog toga, krene s vojskom na srpskog župana, Vukan će se povući u utvrđeni grad Zvečan, odakle nudi pregovore. Bio je to jedan od prvih ugovora srpskog župana s Vizantijom.
Bila je mesto gde su se uspinjali i padali vladari. U njemu je 1323. godine sahranjen mlađi sin kralja Milutina (1282—1321) Konstantin koji je u borbi za presto sa starijim bratom Stefanom stradao od – bratske ruke.
U ovoj tvrđavi će svog oca Stefana Dečanskog sa ženomm i decom iz drugog braka zatočiti sin Dušan i tu će 11. novembra 1331. pod nejasnim okolnostima Stefan izgubiti život od sinovljeve ruke. Dušan Silni će kasnije 1337. godine upravu nad tvrđavom i gradom poveriti mlađem sinu vlastelinke Danice. Kasnije će njegov sin Uroš (1355—1371) grad i tvrđavu dati čelniku Musi, rodonačelniku Musića i zetu kneza Lazara (1371—1389). Knez Vojislav Vojinović (oko 1355-1363) ga je 1363. godine primorao da mu preda Zvečan u zamenu za Brvenik na Ibru,
Tvrđavu će naslediti veliki župan Nikola Altomanović (1366—1373), a zatim grad ulazi u sastav države Vuka Brankovića.
Bili su to svetli dani za moćnu tvrđavu koju će uskoro posle Kosovskog boja zauzeti Osmanlije i tu ostati do 18.veka.
Kada su otišli, razrušena tvrđava, samovala je na bregu do današnjih dana.
Brišu po njoj vetrovi i pomeraju drevni kamen, i nema više ni onih šuma do neba da ga zaustave. I one su nestale. Vreme je odnelo kamen, a kamoli drveće. Društvo joj pravi jedna srpska zastava, kao znak da nije zaboravljena.
Zamislite osunčanu livadu po kojoj bezbrižno pasu ovce, zuje vredne pčelice i preleću ptice; zamislite usred te livade prirodno jezerce i čamac na njemu, u pozadini šumu koja miriše na život i zamislite usred svega toga – manastir i crkvu. To je čuveni manastir Kaona.
Zemaljsko i nebesko carstvo u jednom. Nije samo zbog te lepote iznutra i spolja poseban manastir Kaona, u blizini Šapca.
Jedan od najlepših manastira u Srbiji vezan je neraskidivim nitima za narod i srpsku istoriju i to za one njene najvažnije i najdramatičnije delove – koji se nikada ne zaboravljaju, kao što je Kosovska bitka.
Jedna legenda kaže da je manastir nastao posle krvave bitke 1389. godine u kojoj je izginuo cvet srpske države. Očajne žene koje nisu dočekale svoje junake, izgradile su manastir za pokoj njihovih duša, koji je, kažu, baš zbog toga takve i tolike lepote. Da slavi kosovske junake koji su od tada u carstvu nebeskom.
Tako lep, skladan, i savršen, opstao je do današnjih dana uprkos strašnim nevoljama.
– Rušen je i paljen, Turci su po vekovnoj tradiciji grebali freskama i ikonama oči, ali se dizao iz pepela – kaže iguman manastira Kaona, arhimandrit Filimon.
Po drugom predanju, njegov nastanak vezuje se za Miloša Obilića. Junaka koga je naorod najviše opevao, dao mu karakteristike nadljudskog bića i atribute zmaja. Toliko ga je voleo, poštovao i veličao njegovo junaštvo. Ali, pored toga, kako narodno predanje kazuje, Obilić je poštovan i zbog toga što je bio dobar brat.
Kada je bilo odlučeno da se dve vojske, srpska turska , sudare na Kosovu ravnom, sestre Miloša Obilića – Ikonija i Vida- želele su da krenu sa njim. Ali, brat ih je prevario i kada su zaspale, on je već bio daleko. Do njih je kasnije stigla samo tužna vest da je stradao na Kosovu a neutešne sestre, podigle su manastir.
Nord kazuje i drugo, slično predanje po kome su Miloš Obilić, i dve sestre, krenuli na Kosovo, da su se zaustavili , da je Ikonija otišla po vodu, donela je i rekla bratu da je videla konja neosledanog.
Miloš je to protumačio kao znak da se tu gradi manastir. Rerkao joj je: „Sestro, bogatstva imamo, gradi crkvu a kada se vratim sa Kosova, ja ću ti pomoći“.
Još jedno predanje govori narod u šabačkom kraju, koje je takođe vezano za Miloša Obilića i njegovu sestru, ali se ne kaže kako se ona zvala. Pre Kosovskog boja Miloš je hteo na sigurnom mestu da ostavi sestru. Miloš je živeo u selu podno Cera, pa je mesto gde je danas Kaona, izabrao da se podigne crkva i da tu smesti sestru. Neimarima je dao zadatak da sagrade tako lepu crkvu kao što je lepa njegova sestra.
Manastir Kaona je jedan od najlepših u Srbiji, i može se samo zamisliti koliko je Miloševa sestra bila lepa.
Ako bi se sagledavala istorija s početka i kraja, manastir Kaona bi bio u centru zbivanja. Mnogo važnih događaja dešavalo se oko njega i u njemu.
– Na mestu gde je danas manastir -kaže iguman Filimon – bila je prva bolnica u šabačkom kraju, kasarna, a nedaleko je i Stepa Stepanović komandovao Cerskom bitkom.
Pamti istorija svakakva čudesa ali je retko bivalo da su kaluđeri bili vojnici. Tokom Prvog srpskog ustanka bratstvo manastira borilo se ravnopravno sa srpskim vojnicima. Sam manstir je bio bolnica. U crkvi je čuvano oružje, služba se obavljala u jednoj od soba.
Opstala je lepota i duhovnost kroz istoriju ovog mnogo mnučenog manastira. Zbog svoje sudbine, manastir je posvećen nebeskom vojvodi arhanđelu Mihailu.
Vremenom postao je prvi manastir u Srbiji koji je dobio svoju krstionicu i pećinu koja predstavlja mesto Isusovog rođenja.
– Imamo prvu krstionicu koja je u obliku kruga – govori iguman Filimon. – Po ugledu na prve hrišćanske crkve koje su kružne. Ova naša krstionica je specifična po tome što je u nju ugrađen kamen koji je donet sa svih strana, jedan iz Hilendara, drugi iz Žiče i tako dalje. U njoj obavljamo krštenja kako treba. Krštenje je važan čin. Danas se ljudi formalno krste. Ali zaboravljaju da je to stupanje u svetu zajednicu. To nije privatni, individualan čin.
Manastir Kaona uređen je tako pedantno i marljivo da mogu da mu pozavide mnogi domaćini. Iguman Filimon i malo bratstvo monaha, baš su se potrudili da bude ne samo nebeski nego i zermaljski raj.
To znači mnogo truda i istrajnosti da se održavaju hektari i hektari livada koje se leti neprekidno kose, da se sakuplja med i brine o pčelama, da se bere voće i da se uz sve to prave domaći, manastirski proizvodi.
Pravi se kaonska ljuta rakija, slatka višnjevača, pa viljemovka, dunjevača, kaonska orahovača puna joda. Probali smo ovde kupinovo vino i voćni sirup od aronije. A za kući, poneli smo teglu meda, livadskog kaonskog i reči igumana Filimona: Bog je ljubav, Bog je svuda.
Na Vidovdan, noću, sve reke na Kosmetu poteku crvene kao krv.
U gluvo doba noći, kazuje legenda koja se priča u našim starim krajevima, i najmanji izvor, potok i reka, postane crvena u znak sećanja na jedan davni Vidovdan 1389. godine koji je postao centralni dođagaj u srpskoj istoriji. Uzvišica sa koje se vidi i napred i nazad, kako bi rekao vladika Nikolaj.
Tada je Srbija stavila sve na kocku da bi zaustavila napredovanje moćnog osvajača. I izgubila.
Na Kosovu polju ostao je cvet srpske države, cela generacija ratnika, očeva, muževa, braće, Sve što je stasalo da nosi makar i barjak krenulo je u tu odsudnu bitku za koju će se u prvi mah, bar u Evropi, verovati da su je Srbi dobili.
Gubitak je bio stravičan, zbog čega je zauvek urezan u narodnoj svesti. Srbija je tada zavijena u crno od čega se, veruju mnogi, do danas nije oporavila.
„Jer bolje nam je smrt u podvigu,
Negoli život u sramoti,
Bolje nam je u borbi smrt od mača primiti,
Negoli pleća neprijateljima našim podati…
Umrećemo da uvek živi budemo.“
I gde gog da kreneš po našoj istoriji, u kakve god sokake i rukavce da zađeš, odzvanjaće ove reči časnog kneza Lazara koje je izgovorio pred Kosovski boj.
A svuda, na tom putu po prošlosti, pratiće nas brojne legende.
Oduvek posle Kosovskog boja srpski narod je palio sveće i tamjan blizu crkve za kosovske junake.
Na Vidovdan, kaže predanje, prestaje da kuka kukavica za izginulim junacima. Tada se ne peva, i ne veseli.
I pre ključnog događaja u srpskoj narodnoj tradiciji, Vidovdan je bio važan praznik. Ljudi su poštovali božanstvo Vida i obeležavali ga.
Na Vidovdan se brala biljka vidovčica koja je posvećena Vidu i koja leči bolesne oči. U Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini palile su se ispred kuće vatre od slame i granja koje su momci i devojke preskakali govoreći: „ U ime Boga i svetoga Vida“ što je ostatak mnogobožačkog verovanja stopljenog sa hrišćanstvom.
Ima i ljubavnih verovanja o Jelesijevdanu 14. juna kada se govorilo: „ Jelesije proso sije, ide Vide da obiđe,što je niklo da je niklo, a što nije, nek ne niče“.
Na Vidovdan pre izlaska sunca, naš narod je posećivao izvore i umivao se vodom u koju je ubačena vidovčica. Kada se sunce pojavi, govori se suncu: “ Vide, Vidovdane, šta očima video, to rukama stvorio“. Kod izvora se ostavljaju crveni konci koje niko ne dira.
U Bosanskoj Krajini devojke uoči Vidovdana beru crveno cveće vidić, koje pred spavanje stave pod jastuk. Koga usne, za njega će se udati.
Ima i slatkih, pravednih verovanja. Pre Vidovdana, kaže jedno, ne jedu se trešnje. Ako ne bude tako, na onom svetu Vid neće dati crvene, slatke plodove deci čije su majke jele trešnje od nove godine a nisu ih podelile tuđoj deci.
