Tvrđava Zvečan starija je od istorijskog pamćenja. Seže njen dugi život u vreme koje se odavde ograničeno sagledava.
Istorijski podaci je „uočavaju“ u 11. veku. Jedna je od najstarijih tvrđava, ali je izvesno da je mnogo pre ostataka koje arheolozi danas nalaze tu bilo „ živo“.
U periodu Vinčanske kulture (od 4300-3200.godine p.ne.e.) živeo je tu narod koji je, kao nijedan drugi, pravio maštovito dekorisane posude i figure ljudi i životinja. Ni na jednom dugom mestu u tom periodu nije pronađeno ništa slično, ni po po umetničkom nadahnuću i maštovitosti izrade. Imali su sasvim poseban stil.
Malo je osvetljena u narednom milenijumu i ne zna se gotovo ništa o vladarima prednemanjićkog perioda. Bez sumnje je mesto bilo popularno jer se sa brda lepo kontrolisao predeo i karavanski putevi koji su se tu ukrštali. Od Zvečana su vodili putevi na sve četiri strane sveta: bosanski, ibarski, kosovski i grčki put. Kasnije će imati ulogu čuvara, čuvaće rudu i rudnik u Trepči.
Postaje poznata kao pogranična tvrđava koja prerasta u jedan od dvorova Nemanjića. Smeštena na brdu u srcu gustih i prostranih šuma čije je drveće, kako su zapisali putopisci, bilo visoko do neba bila je sigurno prelep prizor.
Imala je kao i sva velika utvrđenja, Gornji grad, Donji grad i Podgrađe.
Gornji grad je bio na samom vrhu brda, okružen sa pet kula, i donžon kulom. Tu je bila crkva Svetog Đorđa živopisana. U Gornjem gradu su bile smeštene i cisterne koje su imale vodu sa dva izvora na padini, koja su tajnim prolazima bila povezana sa citadelom na vrhu.
Putopisac Ami Bue, koji je posetio Zvečan 1840. godine našao je ostatke crkve, dok je Giljferding 1859. godine u gradu video “ostatke dvorca na dva sprata ozidanog opekom“.
Tu živi raški župan Vukan Nemanjić u 11. veku koji širi svoje teritorije uzimajući od Vizantije delove Kosova, a kada vizantijski car Aleksije I, 1091. godine ,ljut zbog toga, krene s vojskom na srpskog župana, Vukan će se povući u utvrđeni grad Zvečan, odakle nudi pregovore. Bio je to jedan od prvih ugovora srpskog župana s Vizantijom.
Bila je mesto gde su se uspinjali i padali vladari. U njemu je 1323. godine sahranjen mlađi sin kralja Milutina (1282—1321) Konstantin koji je u borbi za presto sa starijim bratom Stefanom stradao od – bratske ruke.
U ovoj tvrđavi će svog oca Stefana Dečanskog sa ženomm i decom iz drugog braka zatočiti sin Dušan i tu će 11. novembra 1331. pod nejasnim okolnostima Stefan izgubiti život od sinovljeve ruke. Dušan Silni će kasnije 1337. godine upravu nad tvrđavom i gradom poveriti mlađem sinu vlastelinke Danice. Kasnije će njegov sin Uroš (1355—1371) grad i tvrđavu dati čelniku Musi, rodonačelniku Musića i zetu kneza Lazara (1371—1389). Knez Vojislav Vojinović (oko 1355-1363) ga je 1363. godine primorao da mu preda Zvečan u zamenu za Brvenik na Ibru,
Tvrđavu će naslediti veliki župan Nikola Altomanović (1366—1373), a zatim grad ulazi u sastav države Vuka Brankovića.
Bili su to svetli dani za moćnu tvrđavu koju će uskoro posle Kosovskog boja zauzeti Osmanlije i tu ostati do 18.veka.
Kada su otišli, razrušena tvrđava, samovala je na bregu do današnjih dana.
Brišu po njoj vetrovi i pomeraju drevni kamen, i nema više ni onih šuma do neba da ga zaustave. I one su nestale. Vreme je odnelo kamen, a kamoli drveće. Društvo joj pravi jedna srpska zastava, kao znak da nije zaboravljena.
Davno, davno pre nego što će Sloveni dotutnjati od Karpata, na prostoru današnje Srbije, i rubnih delova svih okolnih država, živela je civilizacija nazvana Vinčanska kultura koja je ostvarila ljudski ideal. Dobila je ime po mestu blizu Beograda gde je pronađeno najveće neolitsko naselje, i uspela je nešto što niko do dana današnjeg nije: ona nije znala za rat, živela je u prefinjenom skladu sa prirodom,u punom komforu i, nesumnjivo, zbog svega toga bila je – srećna.
Kako je to pošlo za rukom ljudima koji su živeli pre 7000 ili 8000 godina, a nama nije? Kustos arheološkog nalazišta u Vinči i areheolog Muzeja grada Beograda Dragan Janković, koji o Vinčancima gotovo sve zna, daje nam sliku vinčanskog čoveka.
– Vinčanci su srećni ljudi koji žive u prostranim, komotnim i lepo uređenim kućama – kaže kustos Dragan Janković.- Iskopali smo ostatke kuća koje su velike od 20 do 80 kvadrata, one imaju po nekoliko soba, drvenu konstrukciju, i sve su malterisane. I to ne blatom, nego pravim malterom koji se pravi od gline, peska, pleve i vode. Ta vrsta izolacije je savršena termoizolacija koja se danas vraća na velika vrata. Na krovu je bila trska, takođe odlična izolacija koja ne propusta vodu. A pod je bio savršenstvo, napravljen je od istog tog maltera koji je uglačan da bi se lako održavao. Sve kuće su imale peć. Ne ognjište. Ta peć je bila naprvaljena od istog materijala kao i pod. I pogledajte sada njihove genijalnosti. Kada bi založili peć koja je bila povezana sa podom, toplota bi se širila celim podom i grejala celu kuću. Imali su podno grejanje!
O Da li su svi imali kuće?
– Ne samo da su svi imali kuće, nego su svi imali prostrane kuće!
A uz to, svaka kuća je imala žrvanj. Ne samo bogate kuće, nego sve kuće su imale žrvanj na kome su mlele žitarice za sebe. A to znači da su vodili računa da jedu sveže. Kada im je bilo potrebno, oni su pravili brašno. Znali su odlično da se integralno brašno jako brzo kvari. Zato su svi imali svoje mlinove.
O To upućuje da su se zdravo hranili?
– Jeli su idelanu hranu, ili, što bi rekli nutricionisti,pravilno balansiranu. Jeli su žitarice sa ljuskom kao što su ječam, pšenica, grašak, grahorica, lan, imali su domaće životinje i divlje, jeli su ribe ali i dosta bobica, pečuraka, plodova prirode uopšte.
O Da li je to neko idealno društvo?
– Nije bilo socijalnog raslojavanja. Oni su imali privatnu svojinu. Ali, u to vreme bilo je neprihvatljivo da neko ne živi od svog rada. Dokaz?! Pa, eto, ga, svi imaju lepe kuće. A nemoguće da ih imaju ako ne žive od svog rada.U neolitu tako imamo privatnu vojinu bez socijalnog raslojavanja. A ima viška vrednosti. To je nama san koji nismo dostigli.U stvari, pokazali su nam da je to što mi sanjamo, već bilo.
Pismo
Vinčanska kultura ima znakove – kaže Dragan Janković.- Mi to ne zovemo pismom. Pronašli smo u neolitu znakove koje su ljudi urezivali u keramiku. Ti znakovi nisu urezivani pre pečenja gline, već posle, tokom upotrebe. To znači da su beležili nešto. Pretpostavljamo da su na keramici zapisivali znakove koji predstavljaju računovodstvo. To mora da se zapisuje, nije vredno da se pamti. To su interni znaci. Paralelo sa tim pojavila se potreba da se znacima beleži sadržaj posude a samim tim se pojavila potreba da se ti znaci standardizuju. Standardizacija znakova je korak ka pismu. Ali još nije pismo. Da se vinčanska kultura nije nasilno ugasila, verovatno bi sledeći korak bio pismo.
O Kako je izgledao taj drevni grad?
– Vinča je bila urbano naselje. Imala je kuće u nizu, koje su isto orijentisane, i retko koja ima dvorište i okućnicu. Očigledno je za njih prostor dragocen. Sve to upućuje da Vinča nije bila seosko područje. Profesor Srejović je u jednoj studiji procenio da je u Vinči živelo do dve i po hiljade ljudi. To je za neolit ogroman broj stanovnika. Ako to potvrdimo, dobićemo Vinču kao evropsku metropolu. Jedan od prvih evropskih gradova.
O Od čega su živeli Vinčanci?
– Poljoprivredom su se bavili izvan naselja. Vinčanska kultura pripada drugoj polovini neolita. Ljudi u prvoj polovini neolita su pripitomljavali životinje, kultuvisali biljke, bavili se stočarstvom. U drugoj polovini počeli su da đubre zemlju i da stvaraju viškove hrane. Viškovi su omogućili specijalizaciju delatnosti i trgovinu.
O Počinju da putuju?
– Da, počinju stalno da putuju i da sa putovanja donose nešto čega ovde nije bilo, a da istovremeno odnose ono što su imali. Donosili su iz Tuzle so, a sa Karpata opsidijan – vulkansko staklo od koga su pravili oštra sečiva. I danas se, inače, sklapeli izrađuju od opsidijana. Pravili su brijače, razne alatke, među kojima one za sečenje trave koja im je bila važna da prehrane zimi životinje. Na putovanja su nosili ono što su imali, a imali su nešto veoma dragoceno: boje. Na Avali su imali cinabarit redak crveni mineral, malahit od koga se pravio nakit i zelena boja, azurit oksid bakra plave boje i oker mineral. Putovali su rečnim dolinama Dunava, Save, Drave, Morave, Tise…Išli su pešice čak do Egeja, odakle su donosili školjke.
Dnevno su prelazili 50 kilometara. Kako to znamo, pa lepo, izračunali smo. Ako se pređe 6 km na sat, dnevno je to pedesetak. Pravili su odeću od lana i nije im bilo hladno.
Predrasude
Praistorijski čovek u suštini ne postoji. Postoji homo sapiens koji je živeo u periodu koji smo mi nazvali praistorija. Ne možemo sagledavati čoveka iz praistorije ako ne uzmemo u obzir klimu. Klima je ta koja određuje nekoga. Homo sapiens koji živi u pećini nije tamo zbog toga što je primitivan, već zato što je tada bilo ledeno doba. Bilo je mnogo hladno. Pre 11 500 godina bili smo na prelasku iz ledenog doba i on se bavio onim što mu je klima omogućavala. Ako je bilo vrlo hladno područje, tadašnji čovek je mogao da lovi, a tek kada je otoplilo – mogao je da se bavi zemljoradnjom. Vinčanski čovek je smešten u holocenu, a to znači da je živeo u klimi koja je vrlo slična našoj danas – kaže Dragan Janković.
O I niko ih nije napadao da im to otme?
– Ne, ljudi se se radovali kada bi im trgovac došao. Ne samo da su mogli od njega da kupe boje, recimo, nego su mogli svašta da saznaju. Trgovac je bio internet. Živa vest.
o Vinčanska kultura ima veoma neobične figure? Šta one predstavljaju?
– Pronašli smo na hiljade predmeta koji nemaju praktičnu namenu već pripadaju oblasti kulta. Među njima je najviše kultnih predmeta, figurina. To su najčešće predstave žena. Oni su slavili kult velike majke. Za opstanak im je bila potrebna hrana, a za hranu njiva. Njiva im je rađala, pa su je poistovećuivali sa ženom. Žena je simbol plodnosti. To je majka, velika majka. Te figure imaju velike oči jer majka predstavlja i budnost i brižnost. Te oči su zaštitinici. Mi kažemo: Neka te Bog čuva. A oni su najverovatnije govorili: Neka te čuva velika majka. Figure nemaju usta. Pretpostavljamo zbog toga da bi se naglasile oči i budnost. Kao što žene ne našminkaju usta kada žele da istaknu oči, tako su i oni, pretpostavljamo, sakrivali usta da bi se istakle oči. Neke figure imaju raširene ruke, što znači dobrodošlicu.
Gradonačelnik
„Gradonačelnika” su Vinčanci birali po tome znanju. Onaj ko je najviše znao, on je bio najkorisniji član zajednice i najodgovorniji. On je bio vođa. Ali on nije imao nikakve dodatne privilegije. Da je neolitski „gradonačelnik” imao privilegije, mi bismo ih našli. Nema ih- navodi Dragan Janković.
O Šta su držali u posudama?
– Pa, recimo, seme. Ono je bilo dragoceno. Bili su izuzetni dizajneri. Uživali su u lepom, pa su im i posude bile lepe. Imale su poklopce sa licem i na njima se ponavljaju motivi očiju i ušiju. Oči su čuvari. Oči su čuvale to seme, uši u funkciji budnosti.
O Da li se zna nešto o njihovoj religija?
-Znamo da iz toga vremena njihova religija ima dva najdominantnija kulta. Kult rađanja i budnosti. Oni nemaju kult lovca i kult ratnika Oni ne slave smrt. Oni slave prirodu i život! To je vreme kada se slavio život. To nije samo priča o Vinči, već o jednom čudesnom vremenu. Vinča je najlepši primer evropskog neolita.
O Teško je današnjem čoveku da shvati da ljudi u neolitu nisu ratovali?
– Vinčanska kultura nije imala organizovano nasilje, rat. Bilo je pojedinačnog nasilja. Postoje tragovi, nalazili smo skelete sa očigledno povredama. Oni nemaju strah od neprijatelja. Nema ozbiljnih fortifikacija. Njihove kuće su na otvorenom prostoru. Nema oružja! Nigde! Ni na jednom nalazištu nismo našli oružje. Pre njih su živeli od lova i branili su svoja lovišta. Kada je počela trgovina menja se logika. Onaj stranac preko brda nije bio uzurpator, nego trgovac, potencijalni kupac i rado viđen stranac.
O Kako su uspeli da eliminišu nasilje?
– Na neki način su uspeli da izopšte nasilnike! To je bio ključ uspeha. Na taj način su rešili problem koji danas mori današnjicu.
O Kako su to uspeli?
– To ne znamo. Znamo samo da nije bilo socijalnog raslojavanja i organizovanog nasilja.
Priča
Priča o Vinčanicma je priča o nama samima – govori Dragan Janković.- Pokazali su nam pravu suštinu da čovek čoveku nije vuk. To nam je kasnije nametnuo rat. Naš predak iz neolita bio je mnogo mudriji. On nije gospodario prirodom kao mi danas. On je shvatao da je sastavni deo prirode. Ako želimo da preživimo, moramo se vratiti njihovom konceptu. Moraćemo da menjamo svest.
O Onda su odjednom nestali?
– Naprasno je nestala vinčanska kultura i civilizacija. Slojevi iz kraja vinčanske kulture pokazuju da je bilo tragova ratova, nasilja. Kuće su tada na uzvišenijim položajima, ali te kuće više nisu prostarane i lepe i velike kao što su bile ranije. Oni žive u kolibama ili u poluukopanim kućama. Oni beže, sele se i komfor im nije primaran. Većina u tom periodi ne živi od svog rada. A oni koji žive, oni prave zidane palate koje utvrđuju. Tada počinje socijalno raslojavanje. Ne zbog viška vrednosti, već zbog ideje da može da se živi od tuđeg rada. Tako dolaze ratovi, koji su kasnije doneli nove sisteme vrednosti koji počivaju na pljački i nasilju.
O Šta ste naučili istražujući vinčansku kulturu?
– Otkako se pojavio, homo sapiens je mogao da zadovolji svaku svoju realnu potrebu. Mi smo danas pomešali potrebe i želje.Potreba je da imamo kuću, a palata je naša želja. Potrebu moramo da zadovoljimo ali želju – ne moramo. Oni su imali izuzetnu tehnologiju, alatke kojima su polirali i bušili kamen, toliko precizno da se zapitate kako je to moguće. Više su koristili mozak. Današnjem čoveku kada nešto treba on ode i kupi. Neolitskom čoveku kad nešto treba on naprvi. To ga je, prirordno, ispunjavalo. Imao je sasmim tim i samopouzdanje, a sve to donosi osećanje sreće.
Prvi
Vinčanska kultura je napredna, ona se bavi metalurgijom, oni tope bakar. U Kembridžu su potvrdili da je Vinča prva civilizacija koja se bavi metalurgijom – ističe Dragan Janković.
– Mi mislimo da je uspeh ako ne radimo. Ali, ako ne radimo, mi ne možemo biti samopouzdani i srećni. To je taj čarobni krug. Oni su nam pokazali kako biti srećan. Vinčanci su budni i odgovorni. Prema porodici, zajednici, prema prirordi, prema sebi. Mi smo odavno prestali da budemo budni i zato smo kao cilizacija u problemu.
Ako danas želimo nešto da postignemo, nije dovoljna samo visoka tehnologija. Bez visoke svesti nikuda nećemo stići. Oni su nam pokazali da tamo gde smo krenuli – možemo stići. I drugo, pokazali su nam – put.
autor:Dijana Dimitrovska, izvor:Balkan City Magazine
