Mario Leone Bralić, fotograf, šokiran izgledom žena

Mario Leone Bralić, fotograf, šokiran izgledom žena

Mario Leone Bralić, fotograf sa hiljadu priča, krstari svetom već 40 godina tražeći izgubljene emocije. Traži ih u pogledu Tajlanđanke, u grivi lava, u listu palme, u kapi afričke kiše ili šari puža. On traga za tom emocijom koju hvata i stavlja u ram iz kojeg ona zrači, čineći ono što je uslikano – živim.

 – Estetika je moj najbolji prijatelj – kažeMario Leone Bralić fotograf sa ogromnim iskustvom.-  Ja tragam za tom lepotom i ako iz nje izbija energija, to je to. Ako uspem da otkrijem energetsko zračenje iz nekog čoveka, životinje, biljke, ili stvari, krajolika, ja imam interakciju sa tim i pravim dobre fotografije koje i posle  sto godina mogu da isijavaju tu energiju.

O Šta ne fotografišete nikada?

-Ne beležim rat, smrt, mržnju, nasilje… Prošao sam  mnogo ratova, logora, video sam nesreću i znam da bih fotografisanjem  toga  otvarao nova i nova vrata. Zato ignorišem. Beležim  lepe stvari koje se dogode, pa i  u tom zlu.

O Ne privlači vas umetnost šoka?

-Ne, to što radi Marina Abramović i slično ne. Tele prepolovljeno, s jedne strane je lepo, s druge ružno. Mene to ne interesuje. Mene interesuje emocija, ljudska, životinjska, pejzaž. Interesuje me ta lepota koju vidim u Švajcarskoj, na primer,  koja je toliko nestvarna da boli. A ti ne možeš da je preneseš.

O Poslednjih godina sve je više fotografa, a sve manje dobrih fotografija.

-To što gledamo na fejsbuku, instagramu i drugim mrežama, te grozne selfije i nameštene fotografije ljudi su otpad. One traju koliko i par sekundi nameštanja i foliranja glavnih glumaca da su srećni, veseli, radosni itd. Te žene, ustvari, glume. Čim se nešto udaljava od istine – nema vrednost.

O Da li je time što svako danas „pravi fotografiju“ ona izgubila šarm i umetničku crtu?

– Možda je ružno što ću ovo ispričati, ali pod utiskom sam.  Bio sama nedavno na važnom prijemu. Bio sam šokiran kako pojedine žene izgledaju.  To su bile uglavnom previše našminkane, izoperisane a i neadekvatnog ponašanja, žene koje su se neprestano fotografisale i glumile sreću od dve sekunde.  Pokupio sam se  i na izlazu naletim na dve gospođe od kojih je jedna, eleganta, okupana, pristojna, dostojanstvena! Priđem i zahvalim se toj elegantnoj dami što je u skladu sa sobom i drugačija od svih onih.

O Da li je oduvek umetnička fotografija bila  usamljena?

-Jeste. Na neki način. Ja sam u početku svoje karijere, pošto sam završio i magistrirao u Nemačkoj – snimao umetničke fotografije. Ali i tada je to bilo ono što je retko kome trebalo. Od toga nije moglo da se živi, pa sam radio modu i kreaciju, a za svoju dušu umetničke fotografije.

O  Šta je potebno da bi neko bio dobar fotograf?

-Prvo, dobro oko, moć zapažanja. Mora da voli sredinu u kojoj živi, bilo gde, u ulici, ili na Tajlandu. Da primećuje. Evo kroz primer. Nas troje smo sedeli na Zanzibaru i gledali kako pristaje jahta. Iz broda su izašli visoki Sicilijanac sa zlatnim naočarima „ray ban“ , lepo građena devojka u belom kupaćem kostimu i jedan mali Italijan, u papučama. Ja sam ih pažljivo posmatrao i znao sam ko je ko, moji prijatleji nisu bili usredotočeni i nisu znali to da prepoznaju. Gazda je bio onaj najmanje ugledan, ostali su radili za  njega. Takve stvari moraš da prepoznaješ. Odnose među ljudima, lepotu, svetlo, a onda i tvog drugara, fotoaparat sa kojim radiš.

O Da li svuda u svetu žene izgledju tako „univerzalno veštački“ kao kod nas?

-Ima svuda toga, i na istoku, i u Africi, svuda. Zapadna civilizacija je napravila model, reprogramirnje ljudi. I oni postaju svi isti. Da ne pričam da je to vrsta mode jer ljudi žele da pripadaju nekom pokretu. To u stvari ubija i ženu i muškarca.

O Angažovani ste na humanitarnom polju, ali na specifičan način pomažete ljudima?

-Pomažem tako što omogućim nekome da zaradi. Na primer, pošto sam vezan za Zanzibar i Tanzaniju, video sam da Masajima treba voda koju nemaju u staništima. Onda slušam njihovu muziku koju niko na planeti nema. Kupio sam snimač, otišao tamo, ali pošto oni to izvode samo za određene rituale morao sam da čekam četiri godine da to sve sklopim i uradim. To je fascinantno, oni pevaju, skaču, samo udah i izdah, bez instrumenata. Kažem to našem muzičaru  Dušanu Bezuhi i mi nasnimimo kompilaciju. Te diskove odneo sam i  dao Masajima da ih prodaju i tako zarađuju.

 O Kako ste upoznali Masaije?

-U Zanzibaru su turistička atrakcija a ja tamo idem već 14 godina. Lepi, visoki, dostojanstveni,kulturni i opasni su sluhisti. Oni su u stanju da mi reprodukuju ruski koji su čuli u prolazu. Zbog kolonije Italijana, Engleza i Nemaca znaju te jezike perfektno.

O Da li ste vi naučili njihov jezik?

-Ne, oni imaju jezik koji niko ne sme da zna ko nije „Ma“. „Ma“ su Masai narod i nemaju pismo.

O Zašto su posebni Masaji?

-Zato što su nematerijalna civilizacija.

O Šta je neobično kod njih?

-Oni su drugi svet, druga planeta. Sve znaju šta se dešava ali se drže svoga. Kod Masaija su najvažnija  deca, pa krave i na trećem mestu žena.  A kad neko umre niko ga ne pamti, ne priča o njemu, niti ga spominje. Ostavio je decu i to je važno.

mario bralić

O Postali ste član Masaji naroda?

-Da, usvojio me je njihov poglavica jer kod Masaija važi pravilo da niko ne treba da bude bez roditelja, a meni je otac u to vreme umro. Morao sam i da se dokažem, ali i da prođem neke njihove inicijacije o kojima ne bih baš pričao. Živeo sam sa njima,zapravo, pola godine u rodnom Zemunu, pola godine u Zanzibaru. Nikada nisam dobio malariju, sigurno zbog toga što sam koristio biljke koje koriste i oni. Zapravo, sve sam radio što i oni.

O Šta ste naučili od Masaija?

-Naučio sam da budem ono što jesam. Oni za nas kažu da jedno radimo, drugo govorimo, treće mislimo i da ne znamo ni šta smo, ni ko smo. Masaji nikada ne lažu, po cenu života, ne kradu, i poštuju ljude sa vrlinama.

O Šta sa sobom uvek nosite, osim aparata?

-Rečenicu da pazim šta radim i šta pričam, da mi se ne bi i ostvarilo.

mari leone bralić

                    Dijana Dimitrovska

Vidi još: Legeneda sa štapom i mističnim šeširom

akupunktura arheolog beograd bioenergija cern cink dirigent dizajnerka doktor filozof frame glumac glumica herceg novi istoričar jezik karcinom klasična muzika klavir knjiga književnica književnost kvantna medicina modna kreatorka muzičar narodno pozorište naučnik Nikola Tesla ozonoterapija pesnik pisac poslanik pozorište profesor reditelj rediteljka SAD silicijumska dolina slikar slikarka umetnost virusi zemun zlato čovek

Zemunska tvrđava u ljupkom mitu

Zemunska tvrđava u ljupkom mitu

  Pored reke grad, iznad grada brdo i na brdu kula.

   Reka je Dunav, Zemun je grad, brdo je Gardoš a kula? Kula ima više imena. Izvorno ime je Milenijumska kula, za Zemunce je Kula Sibinjanin Janka, a oni nezaintresovani da kopaju po istoriji jednostavno je zovu Gardoš kula.

  U svakom slučaju – upečatljiva je i s razlogom  simbol Zemuna.

 Sagradili su je Mađari želeći da obeleže hiljadu godina (milenijum) od kako su u Evropi formirali svoju državu. Bila je to najpre kneževina (896–1001), a zatim i kraljevstvo (1001–1918) koje je bilo na vrhunci moći u 14. i 15. veku kada je zauzimalo polovinu jugoistočne Evrope. U sastav su ulazile današnja Mađarska, Slovačka, delovi Hrvatske, Austrije, Rumunije i Srbije sa Beogradom.

  Sagradili su tokom 1896.godine na rubu carstva četiri spomenika i jedan u sredini. Kule na istoku, zapadu, severu i jugu i monumentalni spomenik na Trgu heroja u Budimpešti.  Vreme, međutim, nije sačuvalo sve. Danas postoje samo dva simbola nekadašnjeg ugarskog kraljevstva, spomenik u Budimpešti i kula na Gardošu sa čijeg vrha ponosno širio krila turul-mađarska mitska ptica slična sokolu. Zapisano je da je turul imao raspon krila od četiri metra!

 U toj mističnoj kuli život je skončao veliki mađarski junak Janoš Hunjadi koga su Srbi nazivali Sibinjanin Janko. On je bio na čelu hrišćanske vojske  u bici za Beograd 1496. godine i u njegovim redovima borili su se zajedno Srbi i Mađari protiv Turaka. Dobio je bitku za Beograd ali je izgubio život.

 Čuva kula uspomenu na junaka Sibinjanin Janka a utvrđenje krije tajne i priče koje ponovo treba otkrivati.

  Pre Sibinjanin Janka u 14. veku, bilo je tu utvrđenje sa isturenim kulama  na ćoškovima, a u sredini  donžon kula  kao poslednja linija odbrane. Gospodar utvrđenja je gospodario ravnicom  koja se videla kao na dlanu.

  Prvi put se zemunska tvrđava pominje u izvorima u 9. veku, a krajem 10. veka kada su krstaši  „ prašili“ do Svete zemlje sa namerom da tamo brane hrišćanstvo – jedna grupa je stigla i u Zemun.

   Hroničar Albert Ahenski beleži da je većina krstaša čamcima prešla u tada vizantijski Beograd ali da je tog proleća 1096.godine godine u Zemunu ostala manja grupa koja je pljačkala  i razmetala se po gradu. Kakvi su bili tadašnji Zemunci najbolje svedoči ovaj događaj. Oni su se organizovali, uhvatili razbojnike, pretukli ih, zatim ih skinuli do gole kože i tako poslali čamcima preko reke u Beograd.

   Srednjovekovna tvrđava u Zemunu rekonstruisana je sredstvima Srbije i grada Beograda ( 34 miliona dinara) 2019. godine.

  Dva grada sa svoje dve trvđave, kao dve sestre, jedna veća, druga manja gledaju zadovoljno jedna na drugu. Beograd i Zemun  neraskidivo povezani brojnim sponama.

 Arheolozi kažu da su sagrađene od istog kamena. Kada je beogradska tvrđava bila u ruševinama, odatle je uziman kamen i prevožen do Zemuna da bi se gradila zemunska tvrđava. Gradile su se i razgrađivale u ogromnom vremenskom intervalu. Život je tu ključao i u vreme Rimljana, i Kelta, i za vreme Vinčanske i Starčevske kulture.

 Nema sumnje da su na tako divnom i strateški važnom mestu, gde se  spajaju dve moćne reke, oduvek živeli neki Zemunici i neki Beograđani koji su voleli svoj grad.

  Zemun i Beograd povezani su i u mitu koji kaže da su dva grada povezana tajnim tunelima. Ispod reke, duboko, duboko u samo sedište zemlje ide jedan tunel od Gardoške kule, dole se širi kao u paukovoj mreži tunela a jedan kraj izlazi na Kelemegdan, govoriće u zanosu Zemunci. Nama ostaje da pogledom pratimo taj nevidljivi tunel ispod sjedinjenih voda Save i Dunava i zamišljamo kako izglazimo na drugu, sunčanu stranu.

Vidi joŠ: O smrti druga i nestanku mačke

akupunktura arheolog beograd bioenergija cern cink dirigent dizajnerka doktor filozof frame glumac glumica herceg novi istoričar jezik karcinom klasična muzika klavir knjiga književnica književnost kvantna medicina modna kreatorka muzičar narodno pozorište naučnik Nikola Tesla ozonoterapija pesnik pisac poslanik pozorište profesor reditelj rediteljka SAD silicijumska dolina slikar slikarka umetnost virusi zemun zlato čovek