Svi srpski vladari, knjiga autora Nebojše Đorđevića i Dijane Dimitrovske, predstavljena je u sali „Ivo Andrić“ na beogradskom Sajmu knjiga.
O ovoj knjizi govorili su direktor izdavačke kuće Mali Nemo Milan Orlić, recenzent knjige, istoričar Nebojša Jovanović i sami autori.
Izdavač je predstavio knjigu kao poduhvat kakvih nikada nije dosta u srpskoj istoriografiji i kulturi. Zahvalio se autorima na predanom istraživačkom radu bez čega takvo delo ne bi ni moglo da nastane.
-Veoma mi je drago što sam dobio priliku da budem izdavač takve knjige koja je značajna za istoriju ali je istovremeno i pisana jednim pitkim, književnim stilom – rekao je Milan Orlić, dodajući da knjiga “ Svi srpski vladari“ može da se čita i kao hronološka celina, i kao zasebne priče, kao i da je namenjena svim generacijama, od dečjeg uzrasta do odraslih ljudi.
Istoričar Nebojša Jovanović je rukopis ocenio očekivanim uspehom, budući da je sa autorima već sarađivao i poznaje njihov rad. Osvrnuo se na detalje ubistva kneza Mihaila na Košutnjaku, podsećajući prisutne da tuda verovatno stalno prolaze i da duh nesrećno stradalog srpskog kneza, jednog od najprosvećenijih i najobrazovanijih vladara tu obitava.
Pisac i novinar Dijana Dimitrovska zahvalila se izdavaču što se odlučio da štampa knjigu, što ih je, kako je navela, učinilo veoma srećnim, a „nadam se i još ponekog iz publike kada knjigu pročita“.
-Knjiga je nastajala dugo i predano – rekla je Dijana Dimitrovska. – Kamen po kamen, ličnost po ličnost, iz veka u vek, gradili smo ovo zdanje u koje smo smestili 38 vladara. Ako ste se ikada zapitali koliko je vladara od prvog Nemanjića do poslednjeg srpskog kralja Petra II Karađorđevića bilo, onda je odgovor – 38. Počeli smo od rodonačelnika dinastije Nemanjić, Stefana Nemanje, koji je bio značaj ne stoga što je bio prvi u nizu, već zato što je, kako je zapisao njegov sin i biograf, Stefan Prvovenčani, bio “ sakupljač izgubljenih delova svoga otačastva i obnovitelj“.
On je, dakle, sakupio ono što je nekada bilo celo. Pre Stefana Nemanje postojala je država i to kakva. Akademik i istoričar Miloš Milojević nabrojao je 53 vladara u prenemanjićkom periodu. Ali, mi se još nismo usudili da zakoračimo u to daleko i maglovito doba, za koje nedostaje mnogo podataka i koje, budući da je na rubu istorije i pseudoistorije, ume da da sklizne u svoju suprotnost. To ne znači da nećemo obrađivati i to duboko prošlo vreme.
Autorka je istakla da je u rukopisu 38 vladara sa različitim titulama, od župana, kraljeva, careva do despota.
_ Tu su neverovatne privatne povesti naših vladara koje deluju kao film – istakla je Dijana Dimitrovska. – Ako pomislimo da se nešto prvi put događa, varamo se. Sve se već dogodilo. Sve je već bilo, samo su glumci drugi. Imali smo kralja koji se pet puta ženio, pa smo imali kralja koji je zaveo katoličku monahinju, pa kralja kome su oteli ženu, pa kralja koji se dva puta ženio istom ženom, imali smo vladare koji su svoje sinove koji su ustajali protiv očeva, tako surovo kažnjavali da su ih oslepljivali, onemogućujući im da ikada sednu za presto jer slep čovek u srednjem veku nije mogao da vlada.
Ali s druge strane, od kada je jedan Nemanjić, Sveti Sava osnovao samostalnu srpsku pravoslavnu crkvu, nastalo je dvojstvo – vladar i crkva – koje je donelo mnogo dobra. A zatim, kada se iz dvojstva rodi trojstvo – vera-kralj-otadžbina- Srbija će dobiti najsnažnijeg zaštitnika jer ništa tako ekfikasno nije čuvalo granice, državu i narod kao to univerzalno trojstvo.
– Zahvaljujući tom trojstvu, ostalo nam je u nasleđe na hiljade veličanstvenih hramova kojima se dive pokolenja i koji i danas predstavljaju izazov i graditeljima i umetnicima. Nažalost, mnogi od njih nisu na teritoriji Srbije ali su u našim srcima i molitvama.
-Ogromna reka vremena ulila se u ovaj rukopis i iz njega izlazi kao potok koji žubori i pripoveda o tom slavnom vremenu i događajima, ne dozvoljavajući čitaocu da to vreme i naše pretke zaboravi – kazala je Dijana Dimitrovska. – Takođe, ova knjiga je jedan mali kamen koji drži branu nadirućem globalizmu koji sve uniformiše i boji u jednu boju, ne dozvoljavajući osobenost ni državi ni čoveku.
Nebojša Đorđević, publicista i novinar istakao je da je rad na knjizi bio naporan ali i da je istovremeno predstavljao za njega veliko zadovoljstvo bez koga, kako je rekao, ne može da nastane ništa ni dobro, ni lepo.
-Trudili smo se da od toliko informacija i toliko “ debelih“ istorijskih tomova napravimo pitke i kratke priče i nadam se da nam je to pošlo za rukom. – rekao je Nebojša Đorđević i dodao da su priče začinjene književnim duhom .
Govoreći o srednjovekovnoj Srbiji autor je istakao da ona ne samo da je bila samostalna već je bila i poštovana i cenjena od svih evropskih država toga vremena.
-To se najbolje vidi – kazao je Nebojša Đorđšević – po sporazumima i ugovorima koje je Srbija potpisivala, ali i po tome koliko su eropske države želele da im Srbija bude saveznik i prijatelj, pa su često svoje ćerke princeze, sestre i bliske rođake udavali za srpske vladare. U međunoradnim diplomatskim ugovorima srpski jezik, kako je zabeleženo u dubrovačkim spisima, bio je jedan od tri međunarodna diplomatska jezika,pored turskog i grčkog.
Gledano geografski, i tada, kao i sada Srbija se nalazila na ruži vetrova, gde je Srbija bila ruža a vetrovi, jači sa zapada nego sa istoka, oko nas, često razorni kojima je ona odolevala.
-I ne samo politički, zapad je pokušavao i verski da nas preoblikuje. Za sve nas, i one koji su rođeni u prošlom veku i u ovom, ovo je knjiga koja ukazuje da treba da budemo ponosni na svoju istoriju, veru i baštinu, pa čak i malo uobraženi. U tome će svakako pomoći i ova knjiga koja je za nezaborav naše istorije.
Istoričar Radovan Damjanović – u prvim je redovima mitske bitke za istinu. On smelo juriša na laž, obmane, falsifikate, na vatikanske spletke i germanske zavere koje caruje i danas. Ali, cigla po cigla i polako popušta čvrsti viševekovni zid berlinsko – bečke istoriografske škole koja nam je zadala mnogo muka i utuvila u glavu gomilu zabluda.
– Školstvo nam je puno neistina – kaže istoričar Radovan Damjanović. – Dobili su bitku ali, ako ima pravde, neće i rat. Mi, istoričari autohtonističke samostalne istoriografske škole u Srbiji, ali i šire ( Goran Šarić u Hravtskoj) marljivo radimo na osvetljavanju delova istorije koja nam pomaže da kao nacija sagledamo celovitije našu prošlost, da znamo naše korene i da na osnovu toga znamo mesto koje nam pripada.
O Zašto je važno znati istinu?
– Zato što je istina najveličanstvenija tvorevina na svetu. Bez nje ne bismo moglida živimo. Što je više istine – to je život lepši. Važno je sagledati pravu istoriju zbog pravde i istine ali i svesti čoveka koji tada razmišlja potpuno drugačije. I sve je drugačije.
O Da li su nam je za lažnu istoriju kriva samo berlinsko – bečka škola?
– Ne, krivi su i naši „udbaši”. Ljudi koji ne veruju da postoje tajne službe iz davno prošlih vremena – greše. Oni su čvrsto povezani a time i moćni. Pogledajte, recimo Srpsku akademiju nauka i umetnosti. Pola akademika je postavio Dobrica Ćosić, jedan od najpoznatijih „udbaša”. Ti akademici pišu i rade kako tajne službe kaže. One su uništavale rukopise. Toliko je dragocenih rukopisa nestalo da je prava strahota. U 19. veku Miloš Milojević je zabeležio da su nestali sanduci i sanduci istorijske građe.
Srbi
Teško je opisati jednom reči Srbe. U 20. veku Srbi su ostali bez muškaraca. Najpre je u Prvom svetskom ratu stradalo 70 odsto muškaraca, a onda i u drugom približno toliko.Žene su ostale same na milos ti nemislost boljševiškoj propgandi. Naš narod je fizički likvidiran i sada je desetkovan. Ali opet, pogledajte taj fenomen : imamo Noleta, vaterpoliste, košarkaše, fudbalere, imamo sportiste i male matematičare i hemičare. Imamo takve uspehe. Zato, ako me neko pita, jesmo li posebni, da jesmo – posebni smo.
O Kako ste spojili kockice oko mitskog utvrđenja Žrnov, na Avali?
– Zvanična istoriografija ne pominje stvari koje su nama veoma bitne. Još kao student bavio sam se istorijom puteva – istorijskom geografijom. Došao sam tako do puta gde se nalazio drevno utvrđenje Žrnov, na Avali, koje je misteriozno srušeno. Lično je uništavanje naredio kralj Aleksandar Karadjordjević i pod pretnjom odmazde zabrasnio da se o njemu govori. Žrnov je miniaran u aprilu i maju a krlaj Aleksandar je ubijen 9. oktobra 1934. Do 1942. godine niko nije smeo da pomene Žrnov, niti da istražuje.Tek kada su došli Nemci dali su na uvid nacrte ovog utvrđenja a Đorđe Bošković je u arheološkom časopisu „ Starinar”, koji izdaje SANU, objavio fotografije pre i posle rušenja. Uz te fotografije, koristio sam izjave očevidaca i retku literaturu o Žrnovu, istraživao i istraživao i napisao konačno knjigu o Žrnovu.
Kada je građen avalski toranj, naišlo se na višestpratne temelje koji nisu istraživani. A sam avalski toranj nije građen, kako se smatralo i veruje i danas, zbog televizije nego zbog čuvenog crvenog telefona između Moskve i Vašingtona.
O Šta je dakle bio Žrnov?
– To je utvrđenje na Avali u koje je moglo da stane stotinak vojnika i nalazilo se na raskrnici važnih puteva. Na Avali se vadio čuveni skupoceni crveni pigment, cinaberit i, takođe dragoceni, ćilibar i mnoga druga ruda. Pre 7000 godina to je bio ozbiljan rudnik. Vinčanske figurine bojene su ovik skupocenom bojom i one do dana današnjeg nisu izgubile boju. Zamislite koliko je to dobra boja. Mi imamo , inače, svoju reč za cinabarit i na srpskom se on zove „ crvac”.
O Da li je crvac ili cinabarit doprineo blagostanju žitelja?
– Svakako, jer bio je to najdragoceniji mineral. Bio je vredniji nego danas zlato. U utvrđenju na Avali bile su razne vojske, pa i Rimljani koji su zapravo čuvali dragocene minerale. To je bila neka vrsta banke. Kada se minerali i rude iskopaju u obližnjem rudniku, donesu se u utvrđenje gde ga čuvaju vojnici. Na put se nisu nosile male količine cinabarita, nego su išli tovari, a te dragocene karavane je pratila i čuvala vojska.
O Koliko je bio veliki Žrnov?
– Veličine jednog fudbalskog igrališta, imao je pet, šest kula. U srednjem veku Žrnov je postao kolonija Srba iz Dubrovnika koj su tu eksploatisali srebro. Imali su i svoj žig. Tako je bilo sve do pada Smedereva 1459. godine. Onda je i Žrnov pao u turske ruke, a postojala je jedna turska mapa urađena na svili iz 1521. godine na kojoj je prikazan Beograd sa okolinom iz vazduha i na kojoj se vidi utvrenje Žrnov sa kulama koje su imale krovove. Znači, bilo je živo.
O Zašto je kralj Aleksandar naložio da se sruši ovako vredan spomenik kulture?
– Mislim da je to uradio zato što je tu bio masonski hram. Tokom mog istraživanja po muzejima naišao sam na jednu staru fotografiju na kojoj je prikazan Žrnov i na kojoj piše „ izgradnja hrama”. Tu je bio masonski hram. Meštrović je, recimo, dobio nenormalne pare za izgradnju Spomenika neznanom junaku, neverovatniha tri miliona dinara, što je nezamislivo i u današnjem okviru. Gradnju Spomenika neznanom junaku na Avala inicirao je kralj Aleksandar I. Spomenik je trebalo da bude u znak sećanja na žrtve iz Prvog svetskog rata. Datumi ispisani na njemu, 1912-1918, označavaju da se spomenik odnosi i na poginule u Balkanskim ratovima 1912. i 1913. Spomenik je sagrađen između 1934. i 1938. na mestu nekadašnje srednjevekovne tvrđave Žrnov. Za izgradnju je korišćen crni jablanički mermer. Kao inspiraciju Meštrović je koristio grobnicu Kira II u Pasargadu u Persiji. Osam skulptura simbolizuju majke vojnika, narode i regije Kraljevine Jugoslavije. To su: Šumadinka, Panonka-Vojvođanka, Crnogorka, Kosovka, Dalmatinka, Zagorka, Slovenkinja i Makedonka.
O Bavili ste se i lingvističkim istraživanjem i ustanovili ste da je srpski jezik majka većine jezika?
– Više od 30 godina istražovao sam jezik Srba i zaključio da je sve krenulo odavde. Profesorka Ranke Kuić u knjizi „ Crveno i belo: srpsko – keltske paralele” za koju sam imao čast da napišem pregovor, dokazala je da je srpski jezik jedan od najstarijih na svetu. Volela je da kaže da je srpski jezik izbrušen kao dijamant dugotrajnom upotrebom. Profesorka je bila član Velške akademije nauka i prva žena doktor anglistike u Jugoslaviji. Ona, Olga Luković Pjanović, Anatolij Kljusov i mnogi drugi, dokazivali su u svojim radovima da su Srbi jedna od najstarijih naroda na svetu i da je i srpski jezik jedan od najstarijih. Nije bio britanski, sigurno. Pre pet, šest hiljada godina Britamnija je bila pod ledom. Ledena kapa je bila do Praga dok je kod nas cvetala kultura. Kako su mogli da imaju jezik stariji od našeg?! Nikako. Pa i ruski jezik je nastao od srpskog. Kljusev tvrdi da je 70 odsto Rusa potiče zapravo do jednog muškog potomka Srba.
Italijanski
Tek pre 10 godina u Italiji je donet zakon kojim se italijanski jezik proglašava zvaničnim jezikom. Kazanova je na primer preveo Homera na – venecijanski jezik, a italijanski je tek skoro klasifikovan.
o Zašto se istoriografija toliko razlikuje?
– Ja mislim da je to zbog toga što je sve na svetu polarizovano. I medicina ima dve polarizovane grane – američku i rusku. I one se ne poklapaju.
O Po vama je srpski jezik najbogatiji na svetu?
– Naš prelepi jezik ima 11 miliona reči. Samo srednjovekovne srpske reči ima 500.000. To je prikupilo više od 500 ljudi koji su radili na Frekvencijskom rečniku koji su komunističe vlasti stopirale, smatrajući ga velokosrpskim projektom. Ali, upoznao sma jednu ženu koja je radila na tom rečniku i danas je živa. Tako sam saznao za njega. Tu su popisane sve srpske reči i ima ih najviše na svetu zahvaljujući padeškim i glagolskim promenama. Učitelj, učitelju, uljitelja, s učiteljom… a u engleskom je samo teacher – jedna reč. Najučestaliji glagol u nažem jeziku je „ biti”, dok je reč „smrt” veoma nepopularna, nalazi se na 100. mestu. Smrt Srbe ne tangira. Ali taj Institut za izučavanje srpskog jezika je sve te reči digitalizovao kao i sve knjige koje su štampane na srpskom jeziku ikada.
O Koje su spone sa ruskim jezikom?
– Najčuveniji primer srpske reči je reč „ veverica” koju koriste svi narodi u našem okruženju. I Rusi u srednjem veku su koristi reč veverica ali oni danas za nju kažu „belka”. Zašto? Zato su su i Rusi ovde živeli u našem susedstvu pa su se tokom srednjeg veka odselili severnije, u svoju današnju domovinu. To govore i stari ruski letopisi.
O Po vama, Srbi su najstariji narod i svi su nastali od Srba?
– Da. Tvrdite suprotno? Nema problema. Recite koji je narod stariji od nas?
autor: Dijana Dimitrovska,izvor: Balkan City Magazine
