IMA jedno selo u planini… Giljeva, na Pešterskoj visoravni. Ali, ovo selo nije kao u pesmi. Ovde se ne vide svetla u dolini. Ovde nema struje! Nikada je nije ni bolo. A, čitav vek je prošao od kako je izmišljena električna sijalica. Na vrhu Peštera kao neki tamni svetionik, malo srpsko selo, u moru muslimanskih, nema ni vode, a ni puta. Nikada niko u Giljevi nije imao televizor, bojler, ili, recimo, kola. Odavde se za vedrih dana može videti skoro cela Srbija, a kažu i Beograd. Selo je pronašao, u bukvalnom smislu, jedan srpski lovac i to slučajno, jureći vuka. Mi smo samo pratili njegov trag i jednog jesenjeg dana krenuli na put.
Od Novog Pazara do Karajukića bunara Giljeve stiže se za pet sati vožnje izlokanim makadamom, načičkanim islamskim bogomoljama. A onda do Giljeve još čitav sat kozjom stazom, koju mogu da savladaju samo čovek, džip i konj. Magla je sakrila Giljevu, a onda se naglo podigla, otkrivajući beskrajna stada ovaca, i kućice razbacane po brdima. Vreme je ovde stalo.
VRATIĆE SE ANĐELA
ALI, zaboravljeno srpsko selo ima života! Deca rumena kao jabuke, ušuškana u oblake. U dvadesetak kuća njih šesnaestoro: od onih tek rođenih do osmogodišnjaka. Samo u kući naših domaćina, porodice Maslak, bilo ih je šestoro. Trošna planinska koliba, „taman“ da se smeste svi: deda Milenko (72) i baka Jovana (71), sin Raco i snaja Dobrila, njihova deca: Ana (šest meseci), Đorđe (4) i Miloranka (5). Tu je i drugi sin Rafailo i njegova žena Dobruna, sa takoće troje dece: Stanimirko (3), Olivera (6) i Anđela (8). Anđela nije bila tu. Ona je upravo pošla u školu. Pošto u Giljevi, naravno, nema ni škole (nikada je nije ni bilo), i pošto je neko zatvorio osnovnu školu u susednom selu Crvsko, udaljenom osam kilometara, podrazumeva se, mala Anđela mora čak u grad. U Kraljevo. Otrgnuta od porodice, prvi put je u gradu, kod rođaka, gde je smeštena, videla televizor, ulična svetla, automobile, đačku torbu, kupatilo, vodu u stanu, telefon, neonske reklame, „kinder jaje“… Roditelje će videti, tek sledeće godine, na proleće, kad u Giljevi okopni sneg.
– Zatvorili su nam školu, jer je neko rekao da, navodno, ovde nema dece! Kako nema, a šta je ovo? – pita Rafailo, pokazujući na dečje glavice. – Nije ni ta škola u Crvskoj blizu, ima tu da se pešači sat, dva, ali i mi smo tu išli u školu, vodili su nas naši roditelji. Sada ni to nemamo. Majka Dobruna ćuti, nema tu šta ni da se govori. Navikle su obe snaje, da uveče idu da pomuzu na stotine ovaca, po kiši, snegu, na minus 40 Celzijusovih… Ćute i kada zimi, natovarene naramkom odeće za pranje, idu nekoliko kilometara niže, u dolinu, da na izvoru operu veš. – A voda hladna, reže kao nož. Zaledi se dok se veš iscedi, pa moraju sve tu lednu skramu da razbiju, da novu krpu u vodu potope. Šta, ćeš, sine, život je ovde težak… Onda, kad snaje operu, sve te motke zaleđene gore nose muževi. Tu sušimo, pa nosimo – priča baka Jovana. A opet, leti, druga muka. Vode nema ni za lek. Srbi iz Giljeve na Gornjem Pešteru ukupno čuvaju oko hiljadu ovaca. Kad leti presuši velika lokva koju su iskopali, stoka umire od žeđi.
KRŠTENJA NA POLA PUTA
Srbija ne zna za muku meštana. Ali ovde, gore, gde skolovi mišari paraju nebo, država stigla da uzima. Da uruči poziv za glasanje, da naplati porez na zemlju „lebišinu“ što samo ovas i ječam jedva rađa, i da uzme vojnika. I ništa više Srbija ne da.
Meštani Giljeve ne znaju ko je predsednik, a ko premijer Srbije. Nikada nisu bili dalje od Sjenice, čijoj opštini pripadaju. A i šta će im. Žive svoj život, slobodni od svega.
Sledeće godine, kada je sneg okopnio, pokrenuli smo akciju uvođenja struje u Giljevu. Zahvaljujući i mojoj malenkosti koja je to inicirala, sluhu tadašnjim partijama na vlasti DS i DSS-u, Giljeva je dobila struju. Te zime organizovala sam i dva kamiona humanitartne pomoći koji smo odneli deci u Giljevi. Ali, budući da smo spavali u Karajukića bunaru, u tada jedinoj gostionici, muslimanska deca su nekako saznala za poklone. Kada smo ih videli kako gleedaju u kamione, poranili smo i sve paketiće preraspodelili. Umesto 16 velikih paketa, napravili smo 50 malih i podelili svima na ravne časti, i srpskoj deci u Giljevi i muslimanskoj deci u Karajukića bunaru. Sreća te dece, koja nikada nisu dobila poklone, ne može se rečima opisati.
Da nije bilo Nadežde Nade Radović iz Dobrote, profesorica jugoslovenske književnosti i srpskohrvatskog jezika u penziji, pitanje je da li bi danas iko išta znao o dobrotskom vezu. Sva je sreća da su njene vešte ruke daleke 1964. godine prvi put obmotale konac oko prsta i pod nadzorom učiteljice Anđice Đurović napravile prve poteze, da bi narednih 60 godina, godina sve veštije i umešnije, stvarale oku ugodne forme, produžavaju život vezenja dobrotske čipke.
Zahvaljujući njoj, dobrotska čipka, jedinstvena na svetu, koja ne može da se kupi čak ni u eri kada je sve novac, sačuvana je zaborava. Oni srećniici koji su imali dobrotsku čipku, čuvali su je kao najveću dragocenost, prenosili je s kolena na koleno i poklanjali izuzetnim, veoma dragim osobama.
– Smatra se da je u Dobrotu prva mustra stigla sa ostrva Burano, kraj Venecije u 12. veku – govori nam Nadežda Radović, njena spasiteljica. – Tako nam je kazivao dobrotski duhovnik don Gracija Ivanović, koji je, nažalost, umro. S obzirom da je pomorstvo bilo tada razvijeno, pretpostavlja se da je možda pomorac, trgovac ili njihove žene, a možda neko svešteno lice, donelo odande prvu mustru. Nikada se neće otkriti koje to bio. A ja volim često baš o tome da razmišljam i da tražim tu zagonetnu osobu u mislima.
Kada je mustra stigla u Dobrotu, žene su je obogaćivale menjale i dorađivale, stvarajući tako originalne kreacije i jedinstvenu dobrotsku čipku.
Čipka je bila najlepši deo stolnjaka, miljea, košulja, ali i noćnih kapa zvanih cacara. Baš zahvaljujući dobrotskoj čipki izvezenoj na njoj, jedna cacara spada u red najstarijih i najvrednijih. Dobila je još 1910. godine, na izložbi u Beču, prvo mesto. Za žene dobrotskih pomoraca bilo je nezamislio da pođu na počinjak bez cacare.
U njihovim palatama sve prostorije su bile prostrane sa visokim plafonima, što je leti davalo onu prijatnu hladovinu i prozračnost. Ali je zimi, budući da se grejala samo jedna prostorija, bilo svuda hladno. Tada su dobrotske žene, uzimale svoju cacaru i odlazile na spavanje. Ako li je pak neka bila udovica, onda je preko dana, kada bi izlazila, imala tradicionalnu obavezu da nosi cacaru, koja se zbog toga nazivala i udovička kapa.
-Cacare su rođene u 15. i 16. veku i do pre par godina znalo se da postoje samo tri – govori baka Nadežda. – Onda smo dobili još jednu koja je stigla iz Australije. Dobroćanka koja je otišla, ne zna kada, za Australiju, ostavila je mnogo vrednih stvari muzejima a među njima se našla i ta prelepa cacara.
Svaka cvacara je bila , po rečima naše sagovornice, jedinstvena i neponovljiva. Nije se mogla naći ista. Dobrotskačipka je imala pravila koja su nalagala da se ne sme ista mustra prekopirati. Mogla se uzeti za osnovu ideja, ali se moralo dograditi i dodati nešto novo. Ta umetnička obaveza prenošena je s kolena na koleno. Niko nije kopirao.
Nadežda se seća reči don Gracija koji je govorio da je oko nas bogatstvo materijala sveta toliko veliko da bi bilo tužno kopirati stvari. To govori sa izraženom setom dok nam u svojoj kući u Dobroti pokazuje vredne vezove i retke čipke i naravno svoje prvo parče.
-Vidite ga, znate kako ćete raditi a u stvari, ako vam neko ne pokaže, nećete znati da ga uradite. Ništa bez učitelja – kažer Nadežda i objašnjava zašto dobrotski vez niko nije hteo godinama da radi:
-Ako vi na jednom santimentru čipke treba da utrošite po četiri, pet sati onda vam je jasno zašto je to toliko teško. Ali, pre „ velikog strpljenja“ mora se napraviti motiv. On se traži, promišlja, a onda se nacrta , pa se prenese na paus papir a onda opet na mekani karton, najbolje onaj od bombonjera i onda se radi.
Čipka nije heklanje, uči nas baka Nadežda. Ona se radi običnom iglicom za ručno šivenje i to ušima a ne vrhom. Morate imati naprstak i štitnik za prste jer ne bi smelo da se dogodi da se ubodete. Tada bi ostala krv na beloj čipci koja ne bi mogla da se skine. A čipka se ne može prati. Ona je nežna i mora ostati besprekorno bela.
Nadežda Radović je produžila život dobrotskoj čipci ali je vezenje nadogradila postavljajući minijaturu u vezu. Prvu minijaturu je nazvala „ Prva kotorska priča“ i posvetila je prvim veziljama koje su bile religiozne žene. Deset minijatura predstavlja detalje sahrane. „ Druga kotorska priča“ ima šest minijatur koje predstavljaju spomenike kotorskih pjaca. Treća predstavlja simbole sveta. Dve burme, kao simbol vernosti je poklonila bivšem američkom ambasadoru u Crno Gori Roderiku Muru. Četvrtu je posvetila slikarima.
Nadežda ne zna koliko je radova do sada uradila. Zna samo da ih je bilo mnogo i da su ceh platile njene oči.
-Radim svaki dan, po sat, dva, ni slučajno više od toga. Žene dobrotske vezle su leti rano jutro, pre nego što sunce izađe, ali i u smiraj dana. U zasenjenom mestu u bašti, blizu cveća, ne na suncu. Tako i ja – kaže ona.
Njihove misli bile su daleko, u plavim morskim postranstvima gde im je bio muž, brat, otac, verenik. Radile su sve dok im se najmili ne vrate. Seća se Nadežda da je često u mislima bila sa tim bezimenim ženama, pitajući se kako su sezvale, ko su bile, kako su izgledale. Vezilje iz prošlosti ostale su bezimene ali su dobile zasluženo mesto u knjiizi o dobrotskoj čipci koju je Nadežda Radović – napisala. To je njen dug prema njima ali i prema istoriji dobrotskog veza.
Anja Alač, pozorišna glumica sa blistavim osmehom ne može da zamisli da se jednog jutra probudi i da jednostavno pozorište više ne postoji. Jednostavno, da ga nema. Ubijeno od praznih sedišta, nestalo je u vreme korone ili neke druge nevolje. Neće ni da zamišlja, jer je to toliko neverovatno da joj stvara nelagodu.
-Tužan bi bio život bez pozorišta – kaže Aleksandra Anja Alač u razgovoru za Balkan City Magazine. – Nezamisliv. Znam da je sve u životu sklono promeni, ali pozorište je institucija, umetnost koja može da istrpi ogromne promene i vertujem da će se prilagoditi.
-O Koliko ste oštećeni kao glumica zbog pandemije?
-Postala sam mama tako da svakako ne bih igrala u pozorišnoj sezoni. Imala sam na početku pandemije neka snimanja, i bilo je drugačije, možda malo stresnije ali malo i draže jer smo svi bili željni druženja.
Generalno, teško je jer je situacija sa zdravstvom pogodila sve nas.
O Da li glumci kod snimanja ljubavnih scerna traže kovid potvrde?
-Ukoliko si bolestan ili ti nije dobro, društvena odgovornost je na svakom pojedincu da misleći na sebe zapravo misli i na druge.
O U čemu je glavna razlika između pozorišnog i filmskog glumca?
-Neko je jednom rekao, televizija će te učiniti bogatim, film popularnim a pozorište kvalitetnim glumcem.
O U kojoj meri popularnost može da promeni, čoveka, posebno mladog?
-Verujem da zapravo može samo da ga okuraži da pokaže svoju pravu prirodu koja je do tad bila nedovoljno ispoljena.
O Da li gluma ostavi tragove i u privatnom životu ( zarobljeni u ulozi)?
-Ostavi, ali ako imate sreće, pameti i dara, divne tragove.
O Da li su isti kriterijumi da bi neko postao glumac danas i u vreme vaših roditelja, koji su takođe glumci?
– Nisu, svako vreme nosi svoje breme.
O Da li se menja gluma? Ako se menja, u čemu se menja?
– Gluma je pitanje individualnosti i zbog toga mi je teško da na ovo pitanje odgovorim.
O Da li neka uloga može da promeni glumca kao osobu?
-Može, naravno, u manjoj ili većoj meri, ostavljajući trag, tera nas da se preispitujemo, nanovo upoznajemo sami sebe, bivajući svaki put malo iskreniji.
O Šta znači danas popularnost, kada svako ima „svoj TV i svoje pozorište“ na internetu ?
-Danas živimo u digitalnom svetu, internet je platforma koja može na moćan način da se iskoristi. Kao što neko može da bude vidjen jer je vredan, može i da se samopromoviše zloupotrebljavajući je bez ikakvog smisla i pozadine koja bi tu popularnost opravdala. Mislim da je ranije bilo pravilo da iza popularnosti neke osober ipak neki radi mora da stoji, ta osoba mora ipak da vredi.
O Da li postoji neka uloga o kojoj sanjate?
-Da, uloga na filmu, neki marginalni lik, potpuno suprotan od mene privatno.
O Šta trenutno radite ili pripremate?
-Pripremam izlazak mog prvog muzičkog albuma, na kome sam autor tekstova i pevač.
O Zašto je muzika toliko važna i zašto je važno da ljudi slušaju muziku? Šta najviše slušate od muzike i šta volite da svirate?
-Muzika je univerzalni jezik, ne postoji umetnost koja nas brže od muzike može vratiti u sadašnji trenutak i obogatiti ga tom brzinom. Volim Leonarda Cohena, Joan Baez, Florence Welsch, Marka Luisa, Buč Kesidija…Sviram i domaće i strano, ali samo za svoju dušu.
O Da li ste razmišljali o karijeri izvan Srbije?
-Jako bih volela da mi se ukaže prilika da radim u Italiji.
O Šta vam se u Srbiji najviše sviđa?
-Ljudi, Beograd, kakav je nekad bio i kakav može biti. U tom medjuprostoru razapeti izmedju nostalgije i potencijala, živimo sa verom u bolje sutra.
U jutro 23. febeuara 2022. prva vest koju smo čuli bila je strašna. Rusija je iz vazduha napala Ukrajinu!
Ceo dan sam plakala identifikujući rakete, bombe, napad,rat sa onim što se nama u Srbiji dešavalo. Jer, mi i ne umemo da razumemo tako duboko ako nismo kroz to prošli. Zašto pravoslavna braća jedni na druge? Zašto?
Da bi shvatila šta se dešava, počela sam da čitam istoriju Ukrajine. Kada sam je pročitala – zabolela me glava. O takvoj patnji, genocidu, kontradikciji nisam ni sanjala. Napisala sam drugarici u Moskvi, knjižrevnici i intelektualcu koja se stidi agresije:
– Čitala sam istoriju Ukrajine, i ne mogu da verujem da se sve to dogodilo jednoj zemlji i narodu. To je istorija apsurda!
Odgovorila mi je:
-Kod nas postoji šala: Kafku i Orvela smo odavno prepljunuli (ostavili iza nas).
Ukratko, Ukrajina mlada država, rođena tek devedesetih godina. Ali, kada je otišla, odnela je sa sobom i srce Rusije, Kijevsku Rusiju, iz koje se rodila Rusija, a kada je knez Vladimir primio hrišćastvo računa se da je Rusija postala pravoslavna. Kijevska Rusija je srce Rusije, kao što je kod nas Kosovo srce Srbije.
Ukrajina je najveća evropska država i to kakva: ima toliko plodne zemlje koja hrani da se ne može porediti ni sa jednom državom na svetu. Zapravo, Amerika i Rusija zajedno imaju otprilike kao jedna Ukrajina. Sa Ukrajinom pod skutom, Evropa nema šta da brine o prirodnim resursima i hrani koji su uvećani za jednu trećinu. Ali, gle paradoksa, iako ima bogatstvo, 85 odsto Ukrajinaca živi u gradovima. Sela su pusta!
Geostrateški je centar sveta koji bi svako poželeo.
Na istoku zemlje smešten je Donski industrijski basen Donbas, koji je bio centar vojne industrije bivšeg SSSR-a, metalurgije i mašinogradnje. Sad zamislite koliko je to veliko kad je opsluživalo ceo SSSR.
Kroz Ukrajinu prolaze svi najvažniji naftovodi i gasovodi iz Rusije ka evropskim zemljama. Od nje zavisi ruski gas.
Ukrajina kontroliše delove krimske luke i crnomorskog i kaspijskog basena koji je najveći proizvođač nafte na svetu, zajedno sa Persijskim zalivom.
Ogromna država, plodna i nema čega nema zapala je za oko moćnicima koji mogu da je se dočepaju jedino ako je zavade sa Rusijom.
Sad vera. Zašto ih pojedini istoričari nazivaju fašistima, jevrejima, unijatima i slično postalo je jasnije.
Vera je suština spora.
Rusija je nastala na području današnjeg Kijeva kada je i primljeno hrišćanstvo. Ali, tokom carske Rusije jedan deo Ukrajine je bio na krajnjem zapadu i van granica ruskog Carstva. Ni na istoku ni na zapadu, bili su prisiljeni da prihvate uniju sa papom u Rimu, pa je tako stvorena Unijatska crkva, koja ima pravoslavne obrede, a priznaje papu kao vrhovnog poglavara svih hrišćana.
Ali i tu su podeljeni: jedni su Rusini, drugi, Ukrajinci koji žive u čitavoj Galiciji sa sedištem u Lavovu, centrom ukrajinskog nacionalizma. Sveukupno, ovih unijata ili grkokatolika među Ukrajincima ima svega oko 4 miliona ili oko 8%.
Najveći broj vernika, prema statistici ima nepriznata Ukrajinska Pravoslavna crkva Kijevske Patrijaršije, nastala 1995. nakon raspada SSSR-a i proglašenja nezavisnosti Ukrajine. Ona ima oko 17 miliona vernika uglavnom u Zapadnom i centralnom delu zemlje.
Druga crkva je Ukrajinske pravoslavne crkve koja je deo Moskvovske patrijaršije (dakle Ruske Pravoslavne Crkve) – jedina priznata pravoslavna crkva. Ima oko 9 miliona vernika.
Treća crkva jer Autokefalna Ukrajinska Pravoslavna Crkva na zapadu zemlje, takođe nepriznata, sa oko 4 miliona vernika.
Ukrajina ima tako tri crkve.
I dalje ne znam ko su Ukrajinci. Istorija kaže da se do revolucije 1917, ruski narod delio na Velikoruse (današnje Ruse), Maloruse (današnje Ukrajince) i Beloruse koji i danas koriste taj naziv. Tokom perioda SSSR rođen je naziv Ukrajinac, koji označava nekog ko živi na kraju carstva.
Za vreme Staljinovog režima sledi strava I užas! Staljinov režim je nad Ukrajincima izvršio najveći genocid u istoriji Evrope kada je tokom 1932-1933 veštački izazvao glad među seljacima Ukrajine i Povoložja, nasilno im oduzimajući svu hranu. U te dve godine umrlo je viš od 7.3 miliona Ukrajinaca. Taj genocid nazvan je gladomor koji je – kakvog apsurda!- pogodio istočni, ruski deo Ukrajine, a ne zapadni. Staljin nasilno izmešta seljaka u gradove. Tipičan primer je Kijev. U njemu je u vreme carske Rusije bilo 69 odsto Rusa, 32 odsto Jevreja koji su govorili ruski, i zanemarljiv broj Ukrajinaca.
U vreme Staljina, Ukrajinci postaju većina u Kijevu.
Za vreme Drugog svetskog rata stvorena je pronacistička „Vlada“ Ukrajine, koja je zagovarala mržnju prema Rusima i Jevrejima. Ukrajinski Jevreji pobijeni su u egzekucija koje su sprovodili Nemci i ukrajinski kolaboracionisti: u mestu Babij Jar, pored Kijeva,za dva dana postreljano 35.000 kijevskih Jevreja. Svi, dakle Jevreji iz Kijeva su pobijeni.
Danas svi govore ruski jezik, i sve je na ruskoij, a ruski jezik nije službeni. Ukrajinski se širi polako ali je i zabeleženo da ukrajinski premijeri nisu govorili ukrajinski- nisu ga znali.
Mimo ikakve logike 1960.godine Ukrajini je dodeljeno rusko poluostrvo Krim. Teritorijalno nagrađena, formirala je svoje današnje granice.
Raspadom SSSR-a Ukrajina je prvi put u istoriji postala nezavisna država. Nestabilna, sa državnicima koji su se vezivali za NATO i zapadne centre.
Dok sam čitala tužnu i jezivu istoriju Ukrajine, emocije su me preplavljivale. Tuga, i uglavnom tuga. Za jadne Ruse koji su prepustili svoje srce države i tuga za jadne Ukrajince koji nisu imali sreće da formiraju stabilnu državu.
Nekoliko dana nakon napada Rusije, stigao je i naš prijatelj Ukrajinac Vladimir. Posle suza i iskrene dobrodošlice, rekao je da je kolima prešao celu Ukrajinu. Potresen, tužan, uplašen, ljut… kakav bi mogao biti. Rekao je u jednom trenutku.
-Srbi i Ukrajinci su vrlo slični. I sudbine su nam slične. Pa i jezik – rekao je.
Njedgova žena Julija još je rekla: – Neće tu biti mira. Mnogo smo podeljeni.
Pocepana nekom nevidljivom linijom na ruski i ukrajinski deo, na siromašni zapad, bogati istok – bez nade da se pomiri. Istok i jug Ukrajine su svim srcem za Rusiju, zapad svim srcem za Evropu.
A Evropa, ona čeka da se zemlja rapščerupa i da uzme svoj deo.
A mi, posmatrači sa strane, ne možemo da vidimo jasno od oblaka tuge koji nas obavija i žalosti za ruskim i ukrajinskim narodom.
Radoslav Nemanjić (oko 1192-1235) bio je vladar koji je državi darivao ono što drugi vladari nisu – mir. Za vreme njegove vladavine, a kasnije i tokom vladavine njegovog brata Vladislava, Srbija je bila pod jakim političkim uticajem moćnih suseda: epirskih Grka i Bugara. Zahvaljujući tako moćnim zaštitinicima tadašnju Srbiju – niko nije smeo da uznemirava.
Država se tada nije širila, ali se nije ni smanjivala. Bila je u relativnom blagostanju.
Stariji sin Radoslav, koji je prvi nasledio krunu od svog oca Stefana Prvovenčanog 1227/8, kada ga je krunisao njegov stric arhiepiskop Sava, oženio se ćerkom Teodora Epirskog, koji će za par godina postati najmoćniji vladar na Balkanu, pošto je osvojio Solun i pošto se proglasio za cara. Srpski kralj Radoslav poput svoje države bio je u potpunoj zavetrini svog moćnog tasta.
Kao sin jedne grčke princeze Evdokije i kao muž druge grčke princeze Ane Anđeline Komnine Dukine osećao se i sam progrčki. Njegov zaručni prsten ima grčki natpis, grčki se potpisuje na poveljama. Ne ponosi se lozom Nemanjića, nego svojom carskom lozom Duka.
Grčki je naziv i na njegovom bakarnom novcu u obliku zdelice, koji je on počeo prvi da kuje u Srbiji, po uzoru na novac svog dede, cara Aleksija.
Na njega, kako pišu srpski letopisci, ima jak uticaj njegova supruga Ana Anđelina Komnina Dukina koju nazivaju „nova Dalida“, govoreći da mu je ona potpuno zavrtela mozak.
Svetli iz daleka krst na brdu iznad manastira Lešje, na desetom kilometru od Paraćina, ukazujući da se tu, pod njegovom zaštitom, čuvaju svete stvari: čestica krsta na kome je stradao Isus Hrist, deo mošti kneza Lazara Hrebeljanovića. Sveti ostaci našeg časnog kneza ugrađeni su u trpezu kao znak posebne milosti jer je knez Lazar odlučio da se u njegovo vreme, zapušteni manastir vrati ktitorskoj familiji, omogućujući mu – novi život.
Manastir Lešje, od čije lepote danas zastaje dah, podigao je srpski vlastelin na dvoju Nemanjića, župan Vukoslav sa sinovima Držmanom i Crepom, 1360. godine. Oni su dali da se na njihovom posedu podigne Bogorodičina crkva, koju su zatim poklonili manastiru Hilandaru.
Daleko od očiju, daleko od srca, kaže narod. Manastir, nazvan po leskovoj šumi, vremenom je bivao sve zapušteniji i zapušteniji, pa su se potomci Vukoslava obratili za pomoć knezu Lazaru I caru Urošu, koji su odlučili da se metoh vrati ktitorskoj familiji koja će o njemu brinuti.
Ubrzo, imanje je procvetalo, manastir je okupio mnogobrojno bratstvo koje se sa prodiranjem Turaka na Balkan slivalo kao reka u Lešje. Starac Dionisije, unuk župana Vukoslava, vodio je manastir veoma uspešno narednih 50 godina.
Hilandarska riznica i ruski arhivi ( državni muzej u Moskvi) čuvaju podatke koji kazuju da je manastir sve do 15. veka plaćao harač Osmanlijama i da je bio „ u životu“. Onda nestaje sa istorijske scene, kao da je u zemlju propao, nema mu ni traga ni glasa. Kao i tolike kulturne, verske i istorijske vrednosti koje je preplavila i uništila netrpeljivost islamske kulture.
– Posle Prvog svetskog rata, zabeleženo je da nisu mogli da se pronađu temelji crkve – govori iguman Jovan.- Temelje je, ipak, pronašao Živan Marković koji se zavetovao da će ako se živ vrati kući iz zarobljeništva u koje je dopao tokom prvog svetskog rata, podići crkvu u slavu Boga. Ni on nije znao gde su temelji stare crkve iz Lazareve Srbije, dok mu se u snu nije javila Bogorodica. Živan je našao temelje, sledeći njena uputstva, i tu sagradio malu kamenu crkvu.
Ni te crkve danas više nema. Srušena je u sveopštom preporodu i izgradnji koju je sproveo iguman Jovan od 2004. godine do danas.
Vremenom, kada je crkva posvećena Bogoorodici postala tesna za brojne vernike, turiste, izgrađene su još dve. Jedna posvećena Svetom Jovanu Bogoslovu, druga crkva Svetih Besrebrenika.
Građevina, po građevina, nicala je bajka na manastirskom metohu, koji kao u pravoj bajci ima dva izvora vode, za koju se veruje da su lekoviti. Na trenutak putnik namernik pomisli da je reč o ruskoj bajci, jer arhitektonski vuče na rusku crkvenu arhiekturu, ali reći će nam monahinje da je njihov duhovnik Jovan rusofil i da zbog toga ima dosta primesa ruske arhitekture kojoj je naginjao. Opet, iguman će reći da u arhitekturi ima svega po malo, i grčkog, ruskoj, moravskog stila.
U svakom slučaju, manastir Lešje pravoslavna je bajka i originalna tačka na mapi verskog turizma, koja se ne zaobilazi jer treba videti to čudo pod oblacima, osetiti energiju mesta koje čuva sećanje na slavnu srpsku istoriju i izmoliti ispunjenje želje.
Ali da bi se to dogodilo, morate se pripremiti za dolazak u manastir Lešje. Ovde ne možete ući kao da ste pošli u samoposlugu, u šortcu, miniću i papučama. Pravila se znaju, duge suknje, i marame, za muškarce duge pantalone, a sestrinstvo vam obećava i – duge molitve i obrede. Još kažu, da se ne računa da je neko kršten ako to nije uradio otac Jovan.
