Dobrotska čipka: Žena koja je spasila vez od zaborava
Da nije bilo Nadežde Nade Radović iz Dobrote, profesorica jugoslovenske književnosti i srpskohrvatskog jezika u penziji, pitanje je da li bi danas iko išta znao o dobrotskom vezu. Sva je sreća da su njene vešte ruke daleke 1964. godine prvi put obmotale konac oko prsta i pod nadzorom učiteljice Anđice Đurović napravile prve poteze, da bi narednih 60 godina, godina sve veštije i umešnije, stvarale oku ugodne forme, produžavaju život vezenja dobrotske čipke.
Zahvaljujući njoj, dobrotska čipka, jedinstvena na svetu, koja ne može da se kupi čak ni u eri kada je sve novac, sačuvana je zaborava. Oni srećniici koji su imali dobrotsku čipku, čuvali su je kao najveću dragocenost, prenosili je s kolena na koleno i poklanjali izuzetnim, veoma dragim osobama.
– Smatra se da je u Dobrotu prva mustra stigla sa ostrva Burano, kraj Venecije u 12. veku – govori nam Nadežda Radović, njena spasiteljica. – Tako nam je kazivao dobrotski duhovnik don Gracija Ivanović, koji je, nažalost, umro. S obzirom da je pomorstvo bilo tada razvijeno, pretpostavlja se da je možda pomorac, trgovac ili njihove žene, a možda neko svešteno lice, donelo odande prvu mustru. Nikada se neće otkriti koje to bio. A ja volim često baš o tome da razmišljam i da tražim tu zagonetnu osobu u mislima.
Kada je mustra stigla u Dobrotu, žene su je obogaćivale menjale i dorađivale, stvarajući tako originalne kreacije i jedinstvenu dobrotsku čipku.
Čipka je bila najlepši deo stolnjaka, miljea, košulja, ali i noćnih kapa zvanih cacara. Baš zahvaljujući dobrotskoj čipki izvezenoj na njoj, jedna cacara spada u red najstarijih i najvrednijih. Dobila je još 1910. godine, na izložbi u Beču, prvo mesto. Za žene dobrotskih pomoraca bilo je nezamislio da pođu na počinjak bez cacare.
U njihovim palatama sve prostorije su bile prostrane sa visokim plafonima, što je leti davalo onu prijatnu hladovinu i prozračnost. Ali je zimi, budući da se grejala samo jedna prostorija, bilo svuda hladno. Tada su dobrotske žene, uzimale svoju cacaru i odlazile na spavanje. Ako li je pak neka bila udovica, onda je preko dana, kada bi izlazila, imala tradicionalnu obavezu da nosi cacaru, koja se zbog toga nazivala i udovička kapa.
-Cacare su rođene u 15. i 16. veku i do pre par godina znalo se da postoje samo tri – govori baka Nadežda. – Onda smo dobili još jednu koja je stigla iz Australije. Dobroćanka koja je otišla, ne zna kada, za Australiju, ostavila je mnogo vrednih stvari muzejima a među njima se našla i ta prelepa cacara.
Svaka cvacara je bila , po rečima naše sagovornice, jedinstvena i neponovljiva. Nije se mogla naći ista. Dobrotskačipka je imala pravila koja su nalagala da se ne sme ista mustra prekopirati. Mogla se uzeti za osnovu ideja, ali se moralo dograditi i dodati nešto novo. Ta umetnička obaveza prenošena je s kolena na koleno. Niko nije kopirao.
Nadežda se seća reči don Gracija koji je govorio da je oko nas bogatstvo materijala sveta toliko veliko da bi bilo tužno kopirati stvari. To govori sa izraženom setom dok nam u svojoj kući u Dobroti pokazuje vredne vezove i retke čipke i naravno svoje prvo parče.
-Vidite ga, znate kako ćete raditi a u stvari, ako vam neko ne pokaže, nećete znati da ga uradite. Ništa bez učitelja – kažer Nadežda i objašnjava zašto dobrotski vez niko nije hteo godinama da radi:
-Ako vi na jednom santimentru čipke treba da utrošite po četiri, pet sati onda vam je jasno zašto je to toliko teško. Ali, pre „ velikog strpljenja“ mora se napraviti motiv. On se traži, promišlja, a onda se nacrta , pa se prenese na paus papir a onda opet na mekani karton, najbolje onaj od bombonjera i onda se radi.
Čipka nije heklanje, uči nas baka Nadežda. Ona se radi običnom iglicom za ručno šivenje i to ušima a ne vrhom. Morate imati naprstak i štitnik za prste jer ne bi smelo da se dogodi da se ubodete. Tada bi ostala krv na beloj čipci koja ne bi mogla da se skine. A čipka se ne može prati. Ona je nežna i mora ostati besprekorno bela.
Nadežda Radović je produžila život dobrotskoj čipci ali je vezenje nadogradila postavljajući minijaturu u vezu. Prvu minijaturu je nazvala „ Prva kotorska priča“ i posvetila je prvim veziljama koje su bile religiozne žene. Deset minijatura predstavlja detalje sahrane. „ Druga kotorska priča“ ima šest minijatur koje predstavljaju spomenike kotorskih pjaca. Treća predstavlja simbole sveta. Dve burme, kao simbol vernosti je poklonila bivšem američkom ambasadoru u Crno Gori Roderiku Muru. Četvrtu je posvetila slikarima.
Nadežda ne zna koliko je radova do sada uradila. Zna samo da ih je bilo mnogo i da su ceh platile njene oči.
-Radim svaki dan, po sat, dva, ni slučajno više od toga. Žene dobrotske vezle su leti rano jutro, pre nego što sunce izađe, ali i u smiraj dana. U zasenjenom mestu u bašti, blizu cveća, ne na suncu. Tako i ja – kaže ona.
Njihove misli bile su daleko, u plavim morskim postranstvima gde im je bio muž, brat, otac, verenik. Radile su sve dok im se najmili ne vrate. Seća se Nadežda da je često u mislima bila sa tim bezimenim ženama, pitajući se kako su sezvale, ko su bile, kako su izgledale. Vezilje iz prošlosti ostale su bezimene ali su dobile zasluženo mesto u knjiizi o dobrotskoj čipci koju je Nadežda Radović – napisala. To je njen dug prema njima ali i prema istoriji dobrotskog veza.
Dijana Dimitrovska
Slovo
beograd car dušan cern crkva crna gora Dijana Dimitrovska dinastija doktor film freske gitara glumac glumica istorija istoričar karcinom klasična muzika knez lazar knjiga kosmos kosovo i metohija kosovski boj manastir more muzika muzičar narodno pozorište nemanjići pesnik pisac pozorište profesor profesorka reditelj slikar slikarka Srbija srednjovekovna srbija stefan nemanja stefan prvovenčani teatar turci tvrđava umetnost vukan nemanjić