U jutro 23. febeuara 2022. prva vest koju smo čuli bila je strašna. Rusija je iz vazduha napala Ukrajinu!
Ceo dan sam plakala identifikujući rakete, bombe, napad,rat sa onim što se nama u Srbiji dešavalo. Jer, mi i ne umemo da razumemo tako duboko ako nismo kroz to prošli. Zašto pravoslavna braća jedni na druge? Zašto?
Da bi shvatila šta se dešava, počela sam da čitam istoriju Ukrajine. Kada sam je pročitala – zabolela me glava. O takvoj patnji, genocidu, kontradikciji nisam ni sanjala. Napisala sam drugarici u Moskvi, knjižrevnici i intelektualcu koja se stidi agresije:
– Čitala sam istoriju Ukrajine, i ne mogu da verujem da se sve to dogodilo jednoj zemlji i narodu. To je istorija apsurda!
Odgovorila mi je:
-Kod nas postoji šala: Kafku i Orvela smo odavno prepljunuli (ostavili iza nas).
Ukratko, Ukrajina mlada država, rođena tek devedesetih godina. Ali, kada je otišla, odnela je sa sobom i srce Rusije, Kijevsku Rusiju, iz koje se rodila Rusija, a kada je knez Vladimir primio hrišćastvo računa se da je Rusija postala pravoslavna. Kijevska Rusija je srce Rusije, kao što je kod nas Kosovo srce Srbije.
Ukrajina je najveća evropska država i to kakva: ima toliko plodne zemlje koja hrani da se ne može porediti ni sa jednom državom na svetu. Zapravo, Amerika i Rusija zajedno imaju otprilike kao jedna Ukrajina. Sa Ukrajinom pod skutom, Evropa nema šta da brine o prirodnim resursima i hrani koji su uvećani za jednu trećinu. Ali, gle paradoksa, iako ima bogatstvo, 85 odsto Ukrajinaca živi u gradovima. Sela su pusta!
Geostrateški je centar sveta koji bi svako poželeo.
Na istoku zemlje smešten je Donski industrijski basen Donbas, koji je bio centar vojne industrije bivšeg SSSR-a, metalurgije i mašinogradnje. Sad zamislite koliko je to veliko kad je opsluživalo ceo SSSR.
Kroz Ukrajinu prolaze svi najvažniji naftovodi i gasovodi iz Rusije ka evropskim zemljama. Od nje zavisi ruski gas.
Ukrajina kontroliše delove krimske luke i crnomorskog i kaspijskog basena koji je najveći proizvođač nafte na svetu, zajedno sa Persijskim zalivom.
Ogromna država, plodna i nema čega nema zapala je za oko moćnicima koji mogu da je se dočepaju jedino ako je zavade sa Rusijom.
Sad vera. Zašto ih pojedini istoričari nazivaju fašistima, jevrejima, unijatima i slično postalo je jasnije.
Vera je suština spora.
Rusija je nastala na području današnjeg Kijeva kada je i primljeno hrišćanstvo. Ali, tokom carske Rusije jedan deo Ukrajine je bio na krajnjem zapadu i van granica ruskog Carstva. Ni na istoku ni na zapadu, bili su prisiljeni da prihvate uniju sa papom u Rimu, pa je tako stvorena Unijatska crkva, koja ima pravoslavne obrede, a priznaje papu kao vrhovnog poglavara svih hrišćana.
Ali i tu su podeljeni: jedni su Rusini, drugi, Ukrajinci koji žive u čitavoj Galiciji sa sedištem u Lavovu, centrom ukrajinskog nacionalizma. Sveukupno, ovih unijata ili grkokatolika među Ukrajincima ima svega oko 4 miliona ili oko 8%.
Najveći broj vernika, prema statistici ima nepriznata Ukrajinska Pravoslavna crkva Kijevske Patrijaršije, nastala 1995. nakon raspada SSSR-a i proglašenja nezavisnosti Ukrajine. Ona ima oko 17 miliona vernika uglavnom u Zapadnom i centralnom delu zemlje.
Druga crkva je Ukrajinske pravoslavne crkve koja je deo Moskvovske patrijaršije (dakle Ruske Pravoslavne Crkve) – jedina priznata pravoslavna crkva. Ima oko 9 miliona vernika.
Treća crkva jer Autokefalna Ukrajinska Pravoslavna Crkva na zapadu zemlje, takođe nepriznata, sa oko 4 miliona vernika.
Ukrajina ima tako tri crkve.
I dalje ne znam ko su Ukrajinci. Istorija kaže da se do revolucije 1917, ruski narod delio na Velikoruse (današnje Ruse), Maloruse (današnje Ukrajince) i Beloruse koji i danas koriste taj naziv. Tokom perioda SSSR rođen je naziv Ukrajinac, koji označava nekog ko živi na kraju carstva.
Za vreme Staljinovog režima sledi strava I užas! Staljinov režim je nad Ukrajincima izvršio najveći genocid u istoriji Evrope kada je tokom 1932-1933 veštački izazvao glad među seljacima Ukrajine i Povoložja, nasilno im oduzimajući svu hranu. U te dve godine umrlo je viš od 7.3 miliona Ukrajinaca. Taj genocid nazvan je gladomor koji je – kakvog apsurda!- pogodio istočni, ruski deo Ukrajine, a ne zapadni. Staljin nasilno izmešta seljaka u gradove. Tipičan primer je Kijev. U njemu je u vreme carske Rusije bilo 69 odsto Rusa, 32 odsto Jevreja koji su govorili ruski, i zanemarljiv broj Ukrajinaca.
U vreme Staljina, Ukrajinci postaju većina u Kijevu.
Za vreme Drugog svetskog rata stvorena je pronacistička „Vlada“ Ukrajine, koja je zagovarala mržnju prema Rusima i Jevrejima. Ukrajinski Jevreji pobijeni su u egzekucija koje su sprovodili Nemci i ukrajinski kolaboracionisti: u mestu Babij Jar, pored Kijeva,za dva dana postreljano 35.000 kijevskih Jevreja. Svi, dakle Jevreji iz Kijeva su pobijeni.
Danas svi govore ruski jezik, i sve je na ruskoij, a ruski jezik nije službeni. Ukrajinski se širi polako ali je i zabeleženo da ukrajinski premijeri nisu govorili ukrajinski- nisu ga znali.
Mimo ikakve logike 1960.godine Ukrajini je dodeljeno rusko poluostrvo Krim. Teritorijalno nagrađena, formirala je svoje današnje granice.
Raspadom SSSR-a Ukrajina je prvi put u istoriji postala nezavisna država. Nestabilna, sa državnicima koji su se vezivali za NATO i zapadne centre.
Dok sam čitala tužnu i jezivu istoriju Ukrajine, emocije su me preplavljivale. Tuga, i uglavnom tuga. Za jadne Ruse koji su prepustili svoje srce države i tuga za jadne Ukrajince koji nisu imali sreće da formiraju stabilnu državu.
Nekoliko dana nakon napada Rusije, stigao je i naš prijatelj Ukrajinac Vladimir. Posle suza i iskrene dobrodošlice, rekao je da je kolima prešao celu Ukrajinu. Potresen, tužan, uplašen, ljut… kakav bi mogao biti. Rekao je u jednom trenutku.
-Srbi i Ukrajinci su vrlo slični. I sudbine su nam slične. Pa i jezik – rekao je.
Njedgova žena Julija još je rekla: – Neće tu biti mira. Mnogo smo podeljeni.
Pocepana nekom nevidljivom linijom na ruski i ukrajinski deo, na siromašni zapad, bogati istok – bez nade da se pomiri. Istok i jug Ukrajine su svim srcem za Rusiju, zapad svim srcem za Evropu.
A Evropa, ona čeka da se zemlja rapščerupa i da uzme svoj deo.
A mi, posmatrači sa strane, ne možemo da vidimo jasno od oblaka tuge koji nas obavija i žalosti za ruskim i ukrajinskim narodom.
Dragan Vukić čini svakodnevno dobra dela. To je najvažnija stvar na svetu. Prava dobročinstva jedina mogu da pobede zlo. I ono vidljivo i ono pritajeno koje ne primećujemo. Dobročinstvo treba raditi čista srca, jer ona čine čoveka najdivnijim bićem. Ali, šta se dešava kada zao čovek čini dobročinstva? Dragan Vukić, teolog, direktor pokloničke organizacije Srpske crkve „ Dobročinstvo”, odgovara:
– Neki čine dobročinstva da ostave utisak, da dobiju poene, da steknu ugled, da se o njima govori. Ali od takvog dobročinstva nema nikakve duhovne koristi. To spada u lažna dobročinstva pošto se „dobročinitelj“ i ne trudi da se oplemeni, da postane bolji, i da se oboži – kaže Dragan Vukić
o Da li se neko rodi zao, sebičan, sujetan ili to postane vremenom?
– Često čujem da kažu za neku osobu da se u starosti progoropadila, postala zla, a to ranije nije bila. Ne znam! Mislim da se ljudi, generalno, mnogo ne menjaju. Već samo u mladosti imaju bolju samokontrolu, koja sa godinama popusti, i njihova prava priroda izađe na površinu. S druge strane, žitija svetih pružaju nam drugačije primere, ali taj preobražaj desio se na kolenima i u molitvi. Sveti su očistili svoju dušu stalnim bdenjem, smirenošću, pokajanjem, postom i molitvom. Postali su mnogo bolji nego što su bili, postali su izabrani sasud Duha Svetoga.
O Šta je potrebno za dobročinstva da to i ostanu, a da se, vremenom ne pretvore u koristoljublje?
– Sveti apostol Pavle nas podseća: „ Činite dobro da vam ne dosadi“. Potrebno ja da čovek ima, ili da izgradi, osećaj da je hrišćanski, da je ljudski, činiti dobra dela. Ima ljudi koji su bili vredni, radni, štedljivi, i dosta su stekli za sebe i svoju porodicu. Ali, po dobroti duše i mekoti srca, žele deo da podele sa onima koji nemaju, koji su nemoćni, bolesni, beskućnici… To je dobročinstvo, ono hrišćansko milosrđe koje se ovih pedesetak godina tanjilo, da smo skoro i zaboravili na njega. Blago onima koji ga imaju i nose – stekli su ovde na zemlji milost Božiju, za sebe i za svoje najbliže. Uostalom, kad dođe trenutak koji se zove smrt niko ništa sa sobom ne ponese sem prekrštenih ruku i pravednih dela svojih. Koliko puta sam nem stajao pred česmom na putu i čitao tekst da česmu podiže taj i taj da utoli žeđ žednom putniku.Zar to nije divno?
O Da li ste ikada upoznali čoveka koji je zaista veličanstven u ljudskim vrlinama?
– Da. Pored patrijarha Pavla, imao sam sreću i zadovoljstvo da upoznam, među duhovnim licima, divne ljude, angele u telu, koji su slobodno mogli reći: „Ne živim ja već Hristos u meni“. Jedan od njih je dugogodišnji duhovnik manastira Žiča, arhimandrit Dositej. Navešću samo jedan od brojnih primera, kad je svetio vodicu. Bilo je zimsko doba. Kamen je od studi pucao. Sreo je beskućnika, skinuo svoj kaput i ogrnuo ga. Monah Agaton, hilandarski starac koji je disao samo da bi nekom dao duhovnu pouku, sav je kipteo od dobrote i duhovne lepote. Arhimandrit Tadej vitovnički mnogima je bio pouzdani duhovni putevoditelj. Nikoga nije odbio, svakoga je primao sa njegovom mukom i pružio mu duhovni lek. Nije umeo, a ni hteo, da se štedi. Jednom je, za jedan dan, primio pedesetoro nevoljnih. Promenili su svet sva trojica duhovnika, ali se i dalje mole za nas, kao što su se predano molili i u ovom svetu.
o Šta ste naučili od patrijarha Pavla?
-Jednom prilikom rekao sam patrijarhu Pavlu: „ Vaša Svetosti, Vi stalno govorite da je skromnost najveća vrednost. Verujte mi, nije. Ne pamtim da sam skoro čuo da je to neko rekao. Najčešće se čuje on je bogat, moćan, uticajan, ima moćne prijatelje, može da završi svaki posao, druži se sa biznismenima, ima kuma doktora….Niko ne pominje skromnost“. Na to mi patrijarh Pavle odgovori: „Dragane, može ceo svet da govori šta hoće, ali za mene je skromnost bila i ostala najveća vrlina“. Za njega je uistinu i bila. Bio je sazdan od dobrote i poštenja. Ničeg nameštenog i od poze nije bilo kod njega. Zbog toga ga je narod i voleo. Skromnost ne može da se odglumi – ili je imaš ili je nemaš.
O Da li vera pomaže čoveku da srećnije i zadovoljnije živi?
– Pomaže. Hrišćanska etika uči čoveka da bude bolji, da ljubi bližnjeg kao samoga sebe, da ne krade, ne laže… Sve je dato u Dest Božijih zapovesti, u hrišćanskoj etici. Kada bismo češće čitali Novi Zavet, išli na bogosluženja i živeli po hrišćanskim načelima bili bismo srećniji i zadovoljniji. Iz nezadovoljstva se rađa i nesreća. Nije cilj religije da u čoveku ostavi pustoš, već da ga učini srećnim.
– „ Dobročinstvo“ je pokloničke agencije srpske crkve. „Dobročinstvo“ je osnovano 1990. godine sa namerom da kroz putovanja na sadržajan način omogući našim sunarodnicima odlazak na izvore duhovnog i nacionalnog identiteta, da se pomole u našim svetinjama, u manastirima. Istovremeno i da se upoznaju sa njihovom istorijom i umetničkim vrednostima, da pohode Svetu zemlju; Svetu Goru, manastir Hilandar. Kroz putovanja, „Dobročinstvo“ neguje i produbljuje prijateljstva i bliskosti sa narodima sa kojima delimo istu veru. Šire, omogućuje putnicima da se upoznaju sa kulturom i istorijom drugih naroda: Mađara, Turaka, Izraelaca….
O A da li može da srećno i duhovno živi i onaj ko ne veruje u Boga?
– Ima ljudi koji se izjašnjavaju kao ateisti, često su dobri, plemeniti, lepo se odnose prema drugim ljudima, zadovoljno i srećno idu kroz život ispunjeni poslom koji rade i porodicom koju imaju. Ja verujem da je Bog duboko u njima ali ga oni nisu saznali kao Boga iako žive po njegovim načelima.
O Da li znate kako da postanemo bolji ljudi?
– Otac Tadej vitovnički je rekao : „ Uspostavi mir u sebi i bićeš u miru sa celim svetom“. To, naravno, nije nimalo lako. Čovek treba stalno da se bori sa iskušenjem zla u sebi. A kad taj mir uspostavi, imaće ljubavi za sebe, ali će se ta ljubav prelivati i na druge. Treba svakog čoveka gledati kao brata, truditi se da nikoga ne povredimo, jer svaki čovek je sazdan po liku Božijem. Toliko nam treba da bismo bili srećni, a često i to malo ne možemo da imamo.
O Svet je postao isuviše materijalan. Da li je duhovnost izgubila bitku?
– Ne, duhovnost nije izgubila bitku, niti će je ikad izgubiti. Svet bez duhovnosti – to je kao čovek bez duše. Duhovno drži čoveka. Uspešan čovek na Zapadu sve više traži psihologa, a na pravoslavnom Istoku duhovnika. Opterećujući rad proizvodi umor a umor nezadovoljstvo. Čovek bi trebalo da bude radostan i zadovoljan. Bez duhovnosti nema ni radosti.
O Da li je Sveta Gora mesto gde materijalno nema nikakvu moć?
– Sveta Gora živi 1000 godina. Drže je post i molitva njenih monaha. Oni su napustili „svet“ da bi bili intimni sa Bogom. Ta intimnost sa Bogom – mistika, jeste smisao njihovog monaškog života. Manastiri su stari, oštećeni, zahtevaju obnovu. Za obnovu su potrebna sredstva. Monasi moraju da ih pribave. U tom smislu materijalno dolazi na Svetu Goru. Ako neki monah nosi skupe patike, dobio ih je na poklon, one su za njega udobna i jaka obuća, jer mnogi rade u šumi ili bašti. Monasi su došli praznih ruku na Svetu Goru, praznih ruku žive na Svetoj Gori, i praznih ruku će otići u večnost.
O Koja je ljudska osobina po vama najgora?
– Pakost i duševna pokvarenost. Kada drugome činite zlo i radite o glavi. Ogovaranje. Širenje neistina. Nažalost, upoznao sam i takve ljude. Ničeg ljudskog u njima, sem ljudskog fizičkog obličja. A i oni takvi postoje da bi nas opominjali kakvi ne treba da budemo.
O Šta je to po vama najlepše u čoveku?
-Dobrota. Iskrenost. Plemenitost. Potreba da se drugima pomogne. Da se ni za koga ne kaže ništa ružno. Da ne bude povod svađe i raznih podela. Da bude miritelj.
O Šta se strancima najviše dopada?
– Od aprila do oktobra vodimo naše sugrađane po manastirima Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine. Svakog vikenda vodimo na Ostrog, to veliko svetilište Srpske crkve i naroda. Strancima se najviše dopadaju naši srednjovekovni manastiri Raške i Moravske škole, zadužbine Nemanjića.
o Šta se ponese u sećanju sa Svete Gore?
– Sveta Gora je jedinstvena u svetu, država monaha, poslednji kovčeg Vizantije. Mesto gde vreme prolazi, a mudrost se umnožava. Sveta Gora je bila i ostala mesto molitve. Ostala je mesto na kome su lepotom Hrista zablistali toliki svetitelji, mesto sa kog su se duhovno preobrazili brojni narodi. Svetom Gorom leluja miris večnosti. Njeni manastiri, vekovima stari, divnih arhitektonskih oblika i bogati umetničkim dragocenostima, natapani su mirisom tamjana. Drhtavi plamen sveća miluje likove u hramu naslikanih svetitelja, naših istinskih zastupnika pred Presvetom Trojicom, i razgoneći tamu, urezuje se nezaboravanim utiskom u naša pamćenja. Raskošno zelenilo koje je prekrilo Svetu planinu i obgrlilo njene manastire, u saglasju sa morskim plavetnilom, čini jedinstveni i neponovnjivi pejsaž. I sama priroda, svojim skladom, peva u slavu Gospodnju.
Umetnost je toliko moćna da može da promeni identitet. Marina Kovačević, rediteljka rediteljka i profesor književnosti iz Beograda, ne samo da to zna nego i svojim radom to dokazuje. Ona veruje da umetnost menja svet – ali i svest. I to svest zatvorenika. Sa psihološkinjom Dubravkom Adusinović i filološkinjom Marijanom Gligorić u Centru za rehabilitaciju imaginacijom, čija je direktorka, Marina daje šansu zatvorenicima koji glume u predstavama da budu ono što nisu ni slutili da mogu biti – potpuno drugačiji ljudi.
– Mnoga istraživanja i iskustva govore da umetnost kao prostor kreativnog istraživanja daje odlične rezultate u obnavljanju i reosmišljavanju identiteta – kaže Marina Kovačević .- Praksa koju sam sprovela sa osuđenicima iz Okružnog zatvora u Beogradu, radeći na pozorišnoj predstavi po romanu Dostojevskog “Zapisi iz podzemlja”, projektu dramatizacije stripa „Alan Ford”, pa i kasnijim projektima, dokaz su te tvrdnje. Umetnost može da promeni identitet.
O Na koji način umetnost može da promeni identitet zatvorenika?
– Umetnost, posebno dramska, pruža priliku za promenu identiteta. Oni prihvataju ulogu i kroz nju bivaju ono što nisu ni slutili da mogu biti. To su ljudi koji najčešće dolaze iz disfunkcionalnih porodica, neki od njih su odrastali u teškim okolnostima, često bez imalo ljubavi, a umetnost kao teren ljudskosti gde smo svi jednaki, i gde nema razlike između dobrih i loših, svi isto volimo, patimo, stradamo, istom se nadamo, nudi mogućnost da zajedno osmišljavamo nove priče. Nije na nama da sudimo o njihovim delima, već da probudimo ono dobro u njima, a umetnost je put u takve promenen.
PSI – Psi u zatvoru odlična su metoda za razvijanje empatije i veze sa drugim bićem, jer ti ljudi često napolju nemaju nikoga, a mi želimo da se ti ljudi u društvo vrate bolji i manje oštećeni. Psi udomljeni zahvaljujući zatvorenicima doveli bi do mirnije sredine jer bi bio smanjen broj nesocijelizovanih pasa. Osuđenici bi radili socijalizaciju pasa lutalica. Dakle, rešili bismo dva problema: zbrinjavanje pasa sa ulica a osuđenik bi dobio najboljeg prijatelja, kao i zanat u rukama kad izađe iz zatvora – instruktor za socijalizaciju pasa. Uprava za izvršenje krivičnih sankcija pri Ministarstvu pravde ima razumevanja za ovakve ideje jer im cilj nije osveta već korekcija ponašanja.
O Ko je jači u smislu promene, ljubav ili umetnost?
– Divan je osećaj kada u ljudima probudite kreativni potencijal za koji nisu bili svesni da postoji, ili je bio blokiran svakodnevnim teskobama. I kada to postane njihov smisao, a ne sivilo zatvorske svakodnevnice, kada vidite sa koliko se žara daju, u želji da budu bolji, morate biti zadovoljni. Sve su to dokazi koliko rehabilitacija kroz umetnost može biti efektna i uspešna. Ovakvi projekti su korisni i za ljude koji u njima učestvuju, a i za zajednicu jer je svima cilj korekcija ponašanja i smenjenje kriminaliteta.
FILM – Imali smo premijeru filma u Njujorku na međunarodnoj naučnoj konferenciji, a potom obišli nekoliko američkih federalnih zatvora gde je film postao deo programa rehabilitacije američkih osuđenika u Mičigenu, Kentakiju i Sen Kventinu. Na ovo sam jako ponosna jer su se prvi put povezale američke i srpske institucije na ovom novou. Mi ne nazadujemo za američkim zatvorima u poštovanju ljudskih prava. Oni imaju strožu hijerarhiju kazni, ali i odlične programe rehabiltacije osuđenika. Jedan od tih programa je rehabilitacija kroz asocijalizaciju pasa sa ulica. Ideja je da koleginica iz tima, Dubravka Radusinović i ja budemo deo inovativnih praksi u rehabilitaciji i resocijalizaciji marginalizovanih grupa u Americi.
O Šta je to što čovek mora da ima u sebi da bi mogao, ma koliko zgrešio, da se popravi?
– Vera. Prvi korak je učvršćivanje vere da do promene može da dođe. Sve mora početi od uvida, saznanja da se u dubinama sopstvenog bića začinje i dobro i zlo i da se samo sopstvenom odlukom može postići željena promena stava i pogleda na svet. Svaka kazna stvara u čoveku osećanje izopštenja, izgona i konačne osude koju društvo i zakon izriču. Samo prepoznavanje i prihvatanje sebe i vera u boljitak vode promeni. Tada i dolazi do preumljenja, katarze.
OSUĐENI – Osuđena lica su takođe ljudi, deo su ovog društva i kao takve ih moramo prihvatiti. Ja se zalažem za davanje šanse da kroz postojanje ovakvih programe, osuđena lica razviju nove osobine i kreativne veštine, a samim tim i drugačiji pogled na svet, čime povećavamo šansu da se vrate u društvo bolji i manje oštećeni. Privilegije je svedočiti kako im umetnost pruža šansu da naprave nešto konstruktivno što kasnije mogu primeniti na svoj život. Sada počinjemo rad u ženskom zatvoru u Požarevcu, takođe rehabilitacija kroz nove metode rehabilitacije.
O Da li verujte da negde, na ovom svetu, postoji zaista čista duša koja nije nikada pomislila da uzme tudje, da ukrade, prevari, slaže…?
– Ja mislim da se svi ljudi rađaju sa prirodom dobra, a od spoljašnjih uslova: vaspitanje u porodici i školi, telesno-duševna nasledna konstrukcija, ali još više od ličnog napora i neprestanog rada zavisi do kog stepena ćemo razviti tu svoju prirodu. Nema ni umetničkog talenta bez neprekidnog rada na usavršavanju tog talenta. Dobra, čista priroda je usađeni dar dat svakom čoveku u trenutku rađanja. Od čoveka kasnije zavisi koliko će se otvoriti za očuvanje tog ideala.
ZLOSTAVLJANJA
– Verujem da je od suštinske važnosti da odmah zaustavimo zlostavljanje dece. Zlostavljana deca imaju nizak nivo samopoštovanja, pa neretko izrastu u ljude sklone nasilju. A onda društvo, ne ulazeći u uzroke problema, nastavlja da ih kažnjava i kao odrasle. I onda se čudimo što ne možemo da izgradimo dovoljno zatvora, da donesemo dovoljno zakona, ni da preduzmemo dovoljno akcija protiv kriminala, kad su zločin i kriminal neprestano u žiži interesovanja.
O Šta menja ljude?
– Ljubav prema sebi i drugome, prihvatanje sebe i drugih i empatija kao sposobnost deljenja i učestvovanja u emocijama i osećanjima drugih, odnosno pomaganje saosećanjem. Menja nas kada ne pothranjujemo negativna scenarija maštom već sposobnošću imaginacije koristimo za pozitivnu misao i konstruktivna rešenja. Kada upoznajemo sebe, a upoznavati sebe znači imati svest o pozitivnim i negativnim aspektima sopstvenog ispoljavanja. Do takvih uvida možemo doći sami, ali će nam u najvećem broju slučajeva biti potrebna nečija pomoć. Menja nas kada smo dobri prema drugima. Kada kažem ljubav prema sebi ne mislim na samoljublje, jer to znači nekritičko obožavanje sebe. Čovek koji voli i prihvata sebe u stanju je da voli i prihvati drugog.
O Da li , po vama, čovek koji je počinio zločin može da bude srećan? I šta on sve treba da savlada da bi to postigao?
– Niko se ne rađa kao nasilnik. To je naučeno ponašanje. I najteži prestupnici su nekad bili deca. Ako bismo svako dete učili da je vredno ljudsko biće koje zaslužuje da bude voljeno, ako bismo ohrabrivali njegove talente, dobili bismo i transformaciju društva. Začetak ovih promena leži u našoj svesti. Kada bismo bili u stanju da iscelimo bol i agoniju njihovog nedostatka ljubavi, oni više ne bi imali potrebu da kažnjavaju društvo.
