Ukrajina, duboko podeljena zemlja istoka i zapada

Ukrajina, duboko podeljena zemlja istoka i zapada

 U jutro 23. febeuara 2022. prva vest koju smo čuli bila je strašna. Rusija je iz vazduha napala Ukrajinu!

Ceo dan sam plakala identifikujući rakete, bombe, napad,rat sa onim što se nama u Srbiji dešavalo. Jer, mi i ne umemo da razumemo tako duboko ako nismo kroz to prošli. Zašto pravoslavna braća jedni na druge? Zašto?

ukrajina, duboko podeljena zemlja istoka i zapafda

  Da bi shvatila šta se dešava, počela sam da čitam istoriju Ukrajine. Kada sam je pročitala – zabolela me glava. O takvoj patnji, genocidu, kontradikciji nisam ni sanjala. Napisala sam drugarici u Moskvi, knjižrevnici i intelektualcu koja se stidi agresije:

– Čitala sam istoriju Ukrajine, i ne mogu da verujem da se sve to dogodilo jednoj zemlji i narodu. To je istorija apsurda!

Odgovorila mi je:

-Kod nas postoji  šala: Kafku i Orvela smo odavno prepljunuli (ostavili iza nas).

 Ukratko, Ukrajina mlada država,  rođena tek devedesetih godina. Ali, kada je otišla, odnela je sa sobom i srce Rusije, Kijevsku Rusiju, iz koje se rodila Rusija, a kada je knez Vladimir primio hrišćastvo računa se da je Rusija postala pravoslavna. Kijevska Rusija je srce Rusije, kao što je kod nas Kosovo srce Srbije.

    Ukrajina je najveća evropska država i to kakva: ima toliko plodne zemlje koja hrani da se ne može porediti ni sa jednom državom na svetu. Zapravo, Amerika i Rusija zajedno imaju otprilike kao jedna Ukrajina. Sa Ukrajinom pod skutom, Evropa  nema šta da brine o prirodnim resursima i hrani koji su uvećani za jednu trećinu.  Ali, gle paradoksa, iako ima bogatstvo, 85 odsto Ukrajinaca živi u gradovima. Sela su pusta!

ukrajina  zemlja apsurda

  Geostrateški je centar sveta koji bi svako poželeo.

  Na istoku zemlje smešten je  Donski industrijski basen  Donbas, koji je bio centar vojne industrije bivšeg SSSR-a, metalurgije i mašinogradnje. Sad zamislite koliko je to veliko kad je opsluživalo ceo SSSR.

  Kroz Ukrajinu prolaze svi najvažniji naftovodi i gasovodi iz Rusije ka evropskim zemljama. Od nje zavisi ruski gas.

  Ukrajina kontroliše delove krimske luke i crnomorskog i kaspijskog basena  koji je najveći proizvođač nafte na svetu, zajedno sa Persijskim zalivom.

 Ogromna država, plodna i nema čega nema zapala je za oko moćnicima koji mogu da je se dočepaju jedino ako je zavade sa Rusijom.

 Sad vera. Zašto ih pojedini istoričari nazivaju fašistima, jevrejima, unijatima i slično postalo je jasnije.

  Vera je suština spora.

 Rusija je nastala na području današnjeg Kijeva kada je i primljeno hrišćanstvo. Ali, tokom carske Rusije jedan deo Ukrajine je bio na krajnjem zapadu i van granica ruskog Carstva. Ni na istoku ni na zapadu, bili su prisiljeni da prihvate uniju sa papom u Rimu, pa je tako stvorena  Unijatska crkva, koja ima pravoslavne obrede, a priznaje papu kao vrhovnog poglavara svih hrišćana.

  Ali i tu su podeljeni: jedni su Rusini, drugi, Ukrajinci koji žive u čitavoj Galiciji sa sedištem u Lavovu,  centrom ukrajinskog nacionalizma. Sveukupno, ovih unijata ili grkokatolika među Ukrajincima ima svega oko 4 miliona ili oko 8%.

Najveći broj vernika, prema statistici ima nepriznata Ukrajinska Pravoslavna crkva Kijevske Patrijaršije, nastala 1995. nakon raspada SSSR-a i proglašenja nezavisnosti Ukrajine. Ona ima oko 17 miliona vernika uglavnom u Zapadnom i centralnom delu zemlje.

Druga crkva je  Ukrajinske pravoslavne crkve koja je deo Moskvovske patrijaršije (dakle Ruske Pravoslavne Crkve) – jedina priznata pravoslavna crkva. Ima oko  9 miliona vernika.

Treća crkva jer Autokefalna Ukrajinska Pravoslavna Crkva na zapadu zemlje, takođe nepriznata, sa oko 4 miliona vernika.

   Ukrajina ima tako tri crkve.

  I dalje ne znam ko su Ukrajinci. Istorija kaže da se do  revolucije 1917, ruski narod delio na Velikoruse (današnje Ruse), Maloruse (današnje Ukrajince) i Beloruse koji i danas koriste taj naziv. Tokom perioda SSSR rođen je naziv Ukrajinac, koji označava nekog ko živi na kraju carstva.

  Za vreme Staljinovog režima sledi strava I užas! Staljinov režim je nad Ukrajincima izvršio najveći genocid u istoriji Evrope kada je tokom 1932-1933 veštački izazvao glad među seljacima Ukrajine i Povoložja, nasilno im oduzimajući svu hranu. U te dve godine umrlo je viš od 7.3 miliona Ukrajinaca. Taj genocid nazvan je gladomor koji je – kakvog apsurda!-  pogodio istočni, ruski  deo Ukrajine, a ne zapadni. Staljin nasilno izmešta seljaka u gradove. Tipičan primer je Kijev. U njemu je u vreme carske Rusije bilo 69 odsto Rusa, 32 odsto Jevreja koji su govorili ruski, i zanemarljiv broj Ukrajinaca.

  U vreme Staljina, Ukrajinci postaju većina u Kijevu.

 Za vreme Drugog svetskog rata  stvorena je pronacistička „Vlada“ Ukrajine, koja je zagovarala mržnju prema Rusima i Jevrejima. Ukrajinski Jevreji pobijeni su  u egzekucija  koje su sprovodili Nemci i ukrajinski kolaboracionisti: u mestu Babij Jar, pored Kijeva,za dva dana postreljano 35.000 kijevskih Jevreja. Svi, dakle  Jevreji iz Kijeva su pobijeni.

Danas svi govore ruski jezik, i sve je na ruskoij, a ruski jezik nije službeni. Ukrajinski se širi polako ali je i zabeleženo da  ukrajinski premijeri nisu govorili ukrajinski- nisu ga znali.

   Mimo ikakve logike 1960.godine Ukrajini je dodeljeno  rusko poluostrvo Krim. Teritorijalno nagrađena, formirala je svoje današnje granice.

 Raspadom SSSR-a Ukrajina je prvi put u istoriji postala nezavisna država.  Nestabilna, sa državnicima koji su se vezivali za NATO i zapadne centre.

  Dok sam čitala tužnu i jezivu istoriju Ukrajine, emocije su me preplavljivale. Tuga, i uglavnom tuga. Za jadne Ruse koji su prepustili svoje srce države i tuga za jadne Ukrajince koji nisu imali sreće da formiraju stabilnu državu.

  Nekoliko dana nakon napada Rusije, stigao je i naš prijatelj Ukrajinac Vladimir. Posle suza i iskrene dobrodošlice, rekao je da je kolima prešao celu Ukrajinu. Potresen, tužan, uplašen, ljut… kakav bi mogao biti. Rekao je u jednom trenutku.

-Srbi i Ukrajinci su vrlo slični. I sudbine su nam slične. Pa i jezik  – rekao je.

 Njedgova žena Julija još je rekla: – Neće tu biti mira. Mnogo smo podeljeni.

 Pocepana  nekom nevidljivom linijom na ruski i ukrajinski deo, na siromašni zapad, bogati istok – bez nade da se pomiri. Istok i jug Ukrajine su svim srcem  za Rusiju, zapad svim srcem za Evropu.

  A Evropa, ona čeka da se zemlja rapščerupa i da uzme svoj deo.

  A mi, posmatrači sa strane, ne možemo da vidimo jasno  od oblaka tuge koji nas obavija i žalosti za ruskim i ukrajinskim narodom.

Zapisi pegave veštice

amerika beograd cern dinastija dirigent doktor film gitara glumac glumica hirurg istoričar karcinom klasična muzika klavir knjiga kultura medicina more muzika muzičar narodno pozorište naučnik nemanjići Nikola Tesla pesnik pisac pozorište profesor reditelj rediteljka religija rodonačelnik roker SAD slikar slikarka Srbija srednjovekovna srbija stefan nemanja teatar vera zdravlje zlato čovek

Duša naša, misterija stara koliko i čovek

Duša naša, misterija stara koliko i čovek

Duša i telo – to smo mi, ljudi. Svi skoro pa isti, a, opet, jedinstveni, unikatni i neponovljivi. U svim tim milijardama i milijardama segmenata od kojih se sastojimo.

 O telu nauka ponešto i zna. Ali o duši – gotovo ništa.

 Ne znamo čak ni  gde stanuje duša, a kamoli nešto detaljnije tipa, kako izgleda, od čega je sastavaljena, da li se kreće, da li se deli, obnavlja …?

 Tragamo za njom od kako je sveta i veka.

duša

Hrišćanstvo uči da je duša netelesna, neprostorna i neuništiva. Ona  predstavlja unutrašnjost čoveka koji daje život telu. Ali, detalji su poznati samo tvorcu.

 Mi, pravoslavci, verujemo da duša pokojnika obilazi oko svoje kuće četrdeset dana, zbog čega se i pali kandilo u kući pokojnika da joj osvetli put.

Posle toga arhangel Mihailo meri dušu, odnosi je na nebo i gore odlučuje gde će ona dalje. Vagaju se dobra i zla dela. Ako je za života činio samo loše – ide u pakao, ukoliko je taj čovek činio dobra dela – obezbedio je sebi raj.

 Duša se može nastaniti svuda, i u živom i u neživom svetu. Može biti u drvetu, zecu ili u kamenu.  

  Čitajući Frejzera ( Zlatna grana) saznajemo da i australijski crnci veruju da u grudima imaju još jednog malog čoveka.

Huron – Indijanci, Oklahoma, verovali su duša ima glavu i telo, ruke i noge, kao i čovek.

duša

Eskimi veruju da duša ima isti oblik kao i telo kome pripada ali je finija i uzvišenije prirode.

 Po mišljenju Nutka-Indijanaca (ostrvo Vankuver, Kanada) duša ima oblik majušnog čoveka a njeno sedište je u temenu. Dok duša stoji uspravno, njen sopstvenik je zdrav i srčan, ali kad iz ma kog uzroka izgubi uspravan položaj, njen sopstvenik izgubi pamet.

 Malajci  zamišljaju ljudsku dušu kao malog čoveka, veličine palca i većinom nevidljivog. U stanju je da brzo leti iz mesta u mesto, odlazi iz tela za vreme spavanja, transa i bolesti a stalno posle smrti.

Narodi u Indfoneziji misle da svakog čoveka čoveka pre rođenja pitaju koliko dugačku ili tešku dušu želi, pa mu se odmeri onoliko koliko želi. Najteža duša koja je ikada data teži oko 10 grama.

   Beskrajan je niz verovanja gde je i šta radi duša.

Šta kaže nauka. Izgleda da i u tima beskrajan niz „ dokaza“. Naučnici su pre par godina oprezno objavili da je možda duša u očima.

Ian Stivenson, Medicinski univerzitet  Virdžinija, na oko 2.500 slučajeva dokazivao je da inkarnacija potoji u sećanjima male dece. Robert Lanza, profesor na Medicinskom fakultetu u Severnoj Karolini tvrdio je da fizička smrt nije konačna. Prrema teoriji biocentrizma smrt je samo iluzija koju stvara naša svest. Smrt nije konačna kao što to mi mislimo, a glavna premisa joj je da je život ishodište koje stvara svemira, a ne da svemir stvara život.
 Ruski naučnik Konstantin Korotkov, uopravnik Instituta za fiziku u Sankt Petersburgu snimao je ljudsko telo u trenutku smrti na kome se vidi da astralno telo napušta materijalno telo.

duša

Fotografija je urađena posebnom tehnikom, naprednim oblikom Kirlijanove  fotografije, što je, kako se objašnjava, fotogram pod naponom koji koristi i Ministarstvo zdravlja za dijagnostikovanje bolesti.

  Konstantin Korotkov je tvrdio da promenom naših misli menjamo i energiju u prostoru. Što dajemo – to i dobijamo.

  Mislima gradimo naš svet, govorio je, svoju realnost. Niko nam nije kriv ni vlade, moćnici, komšije, projatelji, neprijatelji, krivi smo sami. Tvorac nam je dao alat da sami pravimo svoj svet – pa iskoristimo ga.

Duša koja je snimljena, napustila je najpre trup i glavu, a zatim i srce i polne organe.

 Profesor dr Dušan Šćepanović kome je pre deceniju i po  presađeno srce mlađeg Nemca, misli da duša ne može biti u srcu.

– Duša sigurno nije u srcu – rekao mi je u jednom razgovoru.- Mislim da se nalazi u mozgu. Da je u srcu, ja bih imao tuđu dušu. Ovako, imam tuđu pumpu (srce) ali i dalje imam vlastitu dušu.  Srcu, sigurno nije. 

 Ostaje naša suština tako i dalje zagonetna, neuhvatljiva i neizreciva.

izvor Original

Vidi još: Mističan cvet i hotel

Dragan Vukić, teolog: šta donose lažna dobročinstva

Dragan Vukić, teolog: šta donose lažna dobročinstva

Dragan Vukić čini svakodnevno dobra dela. To je najvažnija stvar na svetu. Prava dobročinstva jedina mogu da pobede zlo. I ono vidljivo i ono pritajeno koje ne primećujemo. Dobročinstvo treba raditi čista srca, jer ona čine čoveka najdivnijim bićem. Ali, šta se dešava kada zao čovek čini dobročinstva? Dragan Vukić, teolog, direktor  pokloničke organizacije Srpske crkve „ Dobročinstvo”, odgovara:

  – Neki čine dobročinstva da ostave utisak, da dobiju poene, da steknu ugled, da se o njima govori. Ali od takvog dobročinstva nema nikakve duhovne koristi. To spada u lažna dobročinstva pošto se „dobročinitelj“ i ne trudi da se oplemeni, da postane bolji, i da se oboži – kaže Dragan Vukić

o Da li se neko rodi zao, sebičan, sujetan ili to postane vremenom?

– Često čujem da kažu za neku osobu da se u starosti progoropadila, postala zla, a to ranije nije bila. Ne znam! Mislim da se ljudi, generalno, mnogo ne menjaju. Već samo u mladosti imaju bolju samokontrolu, koja sa godinama popusti, i njihova prava  priroda izađe na površinu. S druge strane, žitija svetih pružaju nam drugačije primere, ali taj preobražaj desio se na kolenima i u molitvi. Sveti su očistili svoju dušu stalnim bdenjem, smirenošću, pokajanjem, postom i molitvom. Postali su mnogo bolji nego što su bili, postali su izabrani sasud Duha Svetoga.

O  Šta je potrebno za dobročinstva da to i ostanu, a da se, vremenom ne pretvore u koristoljublje?

– Sveti apostol Pavle nas podseća: „ Činite dobro da vam ne dosadi“. Potrebno ja da čovek ima, ili da izgradi, osećaj da je hrišćanski, da je ljudski, činiti dobra dela. Ima ljudi koji su bili vredni, radni, štedljivi, i dosta su stekli za sebe i svoju porodicu. Ali, po dobroti duše i mekoti srca, žele deo da podele sa onima koji nemaju, koji su nemoćni, bolesni, beskućnici… To je dobročinstvo, ono hrišćansko milosrđe koje se ovih pedesetak godina tanjilo, da smo skoro i zaboravili na njega. Blago onima koji ga imaju i nose – stekli su ovde na zemlji milost Božiju, za sebe i za svoje najbliže. Uostalom, kad dođe trenutak koji se zove smrt niko ništa sa sobom ne ponese sem prekrštenih ruku i pravednih dela svojih. Koliko puta sam nem stajao pred česmom na putu i čitao tekst da česmu podiže taj i taj da utoli žeđ žednom putniku.Zar to nije divno?

O  Da li ste ikada upoznali čoveka koji je zaista veličanstven u ljudskim vrlinama?

– Da. Pored patrijarha Pavla, imao sam sreću i zadovoljstvo da upoznam, među duhovnim licima, divne ljude, angele u telu, koji su slobodno mogli reći: „Ne živim ja već Hristos u meni“. Jedan od njih je dugogodišnji  duhovnik manastira Žiča, arhimandrit Dositej. Navešću samo jedan od brojnih primera, kad je svetio vodicu. Bilo je zimsko doba. Kamen je od studi pucao. Sreo je beskućnika, skinuo svoj kaput i ogrnuo ga. Monah Agaton, hilandarski starac koji je disao samo da bi nekom dao duhovnu pouku, sav je kipteo od dobrote i duhovne lepote. Arhimandrit Tadej vitovnički mnogima je bio pouzdani duhovni putevoditelj. Nikoga nije odbio, svakoga je primao sa njegovom mukom i pružio mu duhovni lek. Nije umeo, a ni hteo, da se štedi. Jednom je, za jedan dan, primio pedesetoro nevoljnih. Promenili su svet  sva trojica duhovnika, ali se i dalje mole za nas, kao što su se predano molili i u ovom svetu.

o Šta ste naučili od patrijarha Pavla?

-Jednom prilikom rekao sam patrijarhu Pavlu: „ Vaša Svetosti, Vi stalno govorite da je skromnost najveća vrednost. Verujte mi, nije. Ne pamtim da sam skoro čuo da je to neko rekao. Najčešće se čuje  on je bogat, moćan, uticajan, ima moćne prijatelje, može da završi svaki posao, druži se sa biznismenima, ima kuma doktora….Niko ne pominje skromnost“. Na to mi patrijarh Pavle odgovori: „Dragane, može ceo svet da govori šta hoće, ali za mene je skromnost bila i ostala najveća vrlina“. Za njega je uistinu i bila. Bio je sazdan od dobrote i poštenja. Ničeg nameštenog i od poze nije bilo kod njega. Zbog toga ga je narod i voleo. Skromnost ne može da se odglumi – ili je imaš ili je nemaš.

O  Da li vera pomaže čoveku da srećnije i zadovoljnije živi?

– Pomaže. Hrišćanska etika uči čoveka da bude bolji, da ljubi bližnjeg kao samoga sebe, da ne krade, ne laže… Sve je dato u Dest Božijih zapovesti, u hrišćanskoj etici. Kada bismo češće čitali Novi Zavet, išli na bogosluženja i živeli po hrišćanskim načelima bili bismo srećniji  i zadovoljniji. Iz nezadovoljstva se rađa i nesreća. Nije cilj religije da u čoveku ostavi pustoš, već da ga učini srećnim.

– „ Dobročinstvo“ je pokloničke agencije srpske crkve. „Dobročinstvo“ je osnovano 1990. godine sa namerom da kroz putovanja na sadržajan način omogući našim sunarodnicima odlazak na izvore duhovnog i nacionalnog identiteta, da se pomole u našim svetinjama, u manastirima. Istovremeno i da se upoznaju sa njihovom istorijom i umetničkim vrednostima, da pohode Svetu zemlju; Svetu Goru, manastir Hilandar. Kroz putovanja, „Dobročinstvo“ neguje i produbljuje prijateljstva i bliskosti sa narodima sa kojima delimo istu veru. Šire, omogućuje putnicima da se upoznaju sa kulturom i istorijom drugih naroda: Mađara, Turaka, Izraelaca….

O  A da li može da srećno i duhovno živi i onaj ko ne veruje u Boga?

– Ima ljudi koji se izjašnjavaju kao ateisti, često su dobri, plemeniti, lepo se odnose prema drugim ljudima, zadovoljno i srećno idu kroz život ispunjeni poslom koji rade i porodicom koju imaju. Ja verujem da je Bog duboko u njima ali ga oni nisu saznali kao Boga iako žive po njegovim načelima.

O Da li znate  kako da postanemo bolji ljudi?

– Otac Tadej vitovnički je rekao : „ Uspostavi mir u sebi i bićeš u miru sa celim svetom“. To, naravno, nije nimalo lako. Čovek treba stalno da se bori sa iskušenjem zla u sebi. A kad taj mir uspostavi, imaće ljubavi za sebe, ali će se ta ljubav prelivati i na druge. Treba svakog čoveka gledati kao brata, truditi se da nikoga ne povredimo, jer svaki čovek je sazdan po liku Božijem. Toliko nam treba da bismo bili srećni, a često i to malo ne možemo da imamo.

O  Svet je postao isuviše materijalan. Da li je duhovnost izgubila bitku?

– Ne, duhovnost nije izgubila bitku, niti će je ikad izgubiti. Svet bez duhovnosti  – to je kao čovek bez duše. Duhovno drži čoveka. Uspešan čovek na Zapadu sve više traži psihologa, a na pravoslavnom Istoku duhovnika. Opterećujući rad proizvodi umor a umor nezadovoljstvo. Čovek bi trebalo da bude radostan i zadovoljan. Bez duhovnosti nema ni radosti.

  O  Da li je Sveta Gora mesto gde materijalno nema nikakvu moć?

– Sveta Gora živi 1000 godina. Drže je post i molitva njenih monaha. Oni su napustili „svet“ da bi bili intimni sa Bogom. Ta intimnost sa Bogom – mistika, jeste smisao njihovog monaškog života. Manastiri su stari, oštećeni, zahtevaju obnovu. Za obnovu su potrebna sredstva. Monasi moraju da ih pribave. U tom smislu materijalno dolazi na Svetu Goru. Ako neki monah  nosi skupe patike, dobio ih je na poklon, one su za njega udobna i jaka obuća, jer mnogi rade u šumi ili bašti. Monasi su došli praznih ruku na Svetu Goru, praznih ruku žive  na Svetoj Gori, i praznih ruku će otići u večnost.

O  Koja je ljudska osobina po vama najgora?

– Pakost i duševna pokvarenost. Kada drugome činite zlo i radite o glavi. Ogovaranje. Širenje neistina. Nažalost, upoznao sam i takve ljude. Ničeg ljudskog u njima, sem ljudskog fizičkog obličja. A i oni takvi postoje da bi nas opominjali kakvi ne treba da budemo.

O  Šta je to po vama najlepše u čoveku?

-Dobrota. Iskrenost. Plemenitost. Potreba da se drugima pomogne. Da se ni za koga ne kaže ništa ružno. Da ne bude povod svađe i raznih podela. Da bude miritelj.

O  Šta se strancima najviše dopada?

– Od aprila do oktobra vodimo naše sugrađane po manastirima Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine. Svakog vikenda vodimo na Ostrog, to veliko svetilište Srpske crkve i naroda. Strancima se najviše dopadaju naši srednjovekovni manastiri Raške i Moravske škole, zadužbine Nemanjića.

o  Šta se ponese u sećanju sa Svete Gore?

– Sveta Gora je jedinstvena u svetu, država monaha, poslednji kovčeg Vizantije. Mesto gde vreme prolazi, a mudrost se umnožava. Sveta Gora je bila i ostala mesto molitve. Ostala je mesto na kome su lepotom Hrista zablistali toliki svetitelji, mesto sa kog su se duhovno preobrazili brojni narodi. Svetom Gorom leluja miris večnosti. Njeni manastiri, vekovima stari, divnih arhitektonskih oblika i bogati umetničkim dragocenostima, natapani su mirisom tamjana. Drhtavi plamen sveća miluje likove u hramu naslikanih svetitelja, naših istinskih zastupnika pred Presvetom Trojicom, i razgoneći tamu, urezuje se nezaboravanim utiskom u naša pamćenja. Raskošno zelenilo koje je prekrilo Svetu planinu i obgrlilo njene manastire, u saglasju sa morskim plavetnilom, čini jedinstveni i neponovnjivi pejsaž. I sama priroda, svojim skladom, peva u slavu Gospodnju.

Dijana Dimitrovska

amerika beograd cern dinastija dirigent doktor film gitara glumac glumica hirurg istoričar karcinom klasična muzika klavir knjiga kultura medicina more muzika muzičar narodno pozorište naučnik nemanjići Nikola Tesla pesnik pisac pozorište profesor reditelj rediteljka religija rodonačelnik roker SAD slikar slikarka Srbija srednjovekovna srbija stefan nemanja teatar vera zdravlje zlato čovek

Vidi još: Istoričar koji uzburkava Balkan