Đurđevi stupovi, nadomak Novog Pazara, jedan je od najsvetijih, najvažnijih i najstarijih srpskih hramova.
Smešten je u podnožju jedne od najlepših planina, prelepe Golije, koja ga svojim živopisnim šumama i prostranim livadama drži u majčinskom zagrljaju. Rušen, paljen, ubijan mnogo puta, ipak je preživeo do našeg doba, izborivši se da ga UNESKO kao biser srpske srednjovekovne države stavi na svoju listu svetske baštine.
Ktitor mu je sam rodonačedlnik Nemanjića, veliki župan Stefan Nemanja. Podigao ga je u znak zahvalnosti što se izbavio iz carigradske tamnice, gde je bio zarobljenik vizantijskog cara Manojla II Komnina. U natpisu iznad portala crkve Svetog Đorđa uklesano je da se to zbilo 1170-71.godine.
Neobičan naziv – Đurđevi stupovi- dobio je po dvema kulama koje su nazivane stolpe ili stupe, pa je taj izvorni naziv ostao do današnjih dana. Ideja dve kule i dva zvonika koja su na pročelju Đurđevih stupova, preuzeta su sa crkve Svetog Tripuna u Kotoru kao najlepši primer primorskog, romaničkog graditeljstva.
Manastir je građen u mešivotom stilu, vizantijskom i romanskom. To se zbilo sticajem okolnosti. Veliki župan zbog poremećenih odnosa sa Vizantijom, nije mogao da pribavi grčke graditelje koji su u to vreme bili na glasu, već se okrenuo primorskim majstorima. Najverovatnije Kotorani, stigli su u Ras i prvobitni vizantijski plan preodenuli u romanične oblike. Tako je zbog poremećenih odnosa sa Vizantijom nastalo sasvim posebno, novo, eklektičko graditeljstvo i arhitektonski stil nazvan Raška škola, koji je u sebi sadržavao vizantijske i romaničke elemente. Baš ta Raški stil će biti primer za buduće graditeljstvo Stefana Nemanje i njegovih naslednika.
Sve na Đurđevim stupovima je bilo u kraljevskom duhu. Veličanstvena crkva građena je od dve vrste kamena, svetlog i tamnijeg. Na romaničkim portalima u Đurđevim stupovima u Rasu bili su, sudeći po očuvanim odlomcima, plitko izrezani “ vučji zubi”, rozete, hrastovo lišće i grane s peteljkama na kojima visi srcoliko lišće.
Unutrašnjost crkve krasile su veličanstvene freske. Njih je veliki župan dao uraditi po ugledu na carigradske freske koje je imao priliku da vidi pre i posle zarobljeništva u Carigradu. One su ostavile dubok utisak na njega pa je stil preneo u Rašku.
Jedan živopis u Đurđevim stupovima ostvaren je zaslugom kralja Dragutina, 1282-83. godine. Posle pada s konja i preloma noge, on je presto predao bratu Milutinu, a Đurđeve stupove odredio sebi za grob. Ulaznu kulu u manastiru pretvorio je u malu kapelu. A njenim živopisom opisao svoje duševno stanje i državno-pravne odluke Sabora.
Od živopisa u crkvi, međutim, ostalo je malo. Posle Drugog svetskog rata, jedan deo dekoracije i fresaka manastira Đurđevi stupovi skinut je sa zidova i prenet u Narodni muzej u Beogradu.
Veličanstvena crkva i manastir koji su drugi Nemanjići dograđivali bili su ograđeni debelim zidinama koje su ga čuvale, ukazujući da je poseban. Postojala su dva ulaza koja su obezbeđivale dve polukružne kule.
Sve do kraja 17. veka manastir je širio slavu Nemanjića i svetosavlja a onda su ga napustili i poslednji monasi. Prema pisanim izveštajima njih 16, pobeglo je pred Turcima, odlazeći na sever.
Naredni vekovi doneće ovoj nemanjićkoj građevini – samo patnju. Rušen je,uništavan i paljen.
Iako ranjen, i uništen, nekim čudom ipak je odolevao zaboravu, čuvajući srpsko ime, pravoslavnu tradiciju i temelje za generacije koje dolaze. Čekao je trenutak da ga obnove.
Obnova je trajala 45 godina, i život se vratio u zadužbinu velikog župana 2000. godine. Tada su monasi, kako kaže otac Gavrilo, zasadili oko manastira 30 lipa koje na leto šire opojni miris i namernike uzdiže u nebo, ukazujući na slavu nemanjićke tradicije koja traje bezmalo hiljadu godina.
Legende su žilavije nego istina. Žive uporno i dugo, menjajući tokom vekova svoj spoljni izgled. Jedna takva legenda obavija Pirotsku tvrđavu, toliko dugo da mogi veruju da je skladne zidine podigao vojvoda Momčilo, i da je i tu pod njima okončao život i on i njegov jednako slavni konj Jabučilo.
Nije baš tako. Jedna od najlepših tvrđava u Srbiji sagrađena je mnogo pre Kosovskog boja i kneza Lazara u čije su vreme dograđene gornje kule. Za vreme Rimskog carstva u 3. i 4. veku nosila je naziv Turres ( Kula), pa Pirgos, Thurib. Piroćanci su je nazivali jednostavno Kale, retko Momčilov grad a najčešće Pirotska tvrđava. Prema arheološkim nalazima, Gornji grad je sagrađen prvi, a tvrđava je kasnije dograđivana, Srednji grad je podignut u vreme despota Stefana Lazarevića, dok su Donji grad podigli Turci krajem 18. veka o čemu svedoči ploča sa natpisom koji kazuje da je 1804. Rahim paša obnovio grad.
U vreme kneza Lazara, najnesrećnije vreme u istoriji srpske države, u Pirotskom utvrđenju bila je smeštena vojska , vlastela i gradska uprava. Kada se u periodu od 1385. do 1386. godine Lazar suočio sa Turcima – tvrđava je pala u prvom naletu moćne vojske.
Vojvoda Dimitrije koga je knez poslao da povrati grad, to uspeva ali Pirotska tvrđava je kratko u srpskim rukama. Silna nova turska vojska ponovo je osvojila grad.
Pirot koji je bio u sastavu države Stefana Nemanje (оd 1183. dо 1189. godine) još jednom će za vreme Stefana Lazarevića biti u srpskim rukama, dok konačno ne padne u turske ruke.
Mesto pogibije slavnog junaka nije ispod zidina ove sada obnovljene i blistave tvrđave koja mami poglede prolaznika, već mnogo dalje.
Georgije Ostrogorski u svojoj “ Istoriji Vizantije” navodi da je Momčila savladao Kantakuzin I Umur u okršaju 1345. godine kod primorskog grada Periteoreje na Egejskom moru. Bežeći sa četom od grčko-turske armije, junak se obreo pred zidnama tvrđave u Periteoreji, čiji stanovnici nisu hteli da mu otvore kapiju. Umoran, on mora da se bori i pred zidinama nalazi svoj kraj. Ovaj grad je u servernoj Grčkoj.
Ali se takođe identifukuje i sa Pirlitorom u Crnoj Gori. Kako pesma kaže: “Knjigu piše žura Vukašine u bijelu Skadru na Bojani, te je šalje na Hercegovinu, bijelome gradu Pirlitoru, Pirlitoru prema Durmitoru, Vidosavi, ljubi Momčilovoj.”
Piroćanci kažu, nije važno gde je poginuo, neka mu je laka zemlja, važno je odakle potiče. A potiče iz pirotskog kraja.
Dečak iz pogranične oblasti između Srbije i Bugarske izrašće u nepobedivog junaka kome će se diviti i kraljevi. Hrabar, moćan, neustrašiv, postao je sevastokrator a carica Ana Paleolog mu je dala titulu despota.
Bio je impozantnog izgleda. U “ Rimovanoj turskoj hronici o Omar paši” navodi se da da je Momčilo bio toliko visok “ da je ličio na minare”. Danas Momčilo stoluje u blistavoj i sjajnoj tvrđavi čiju je obnovu finansirala Evropska unija kroz projekat prekogranične saradnje sa susednom Bugarskom, ( izrada tehničke dokumentacije i nadzor finansiran je novcem poreskih obveznika).
Jabučilo se odmara na livadi ispod tvrđave gde ga je smestio vajar Zoran Mojsilov – spreman da poleti, daleko u prošlost, u vreme kada su on i njegov gospodar bili deo tradicije i vere da pravedni nikada ne umiru.
Ozren ima sve što je čoveku potrebno. Ima mirisne četinarske šume koje dižu čoveka u nebo, ima listopadne od čije boje zastaje dah. Ima izvorske vode koja učini da utrnu zubi, koliko je hladna i da ozdravi želudac, koliko je lekovita. Ima ta dična planina visinu u kojoj struje mirisi zdravlja i vetrovi zbog čega se smatra vazdušnom banjom. Ima i onu duhovnu visinu bez koje nijedan narod ne može. Tu visinu daje joj manastir Ozren sa crkvom Sveti Nikola.
To je ona crkva koju je Sveti Sava pomenuo u pesmi, u kojoj nabraja slavne bogomolje, od Hilandara, Studenice, Dečana, Đurđevih Stupova, “ i Papraću i Vozuću i – Ozren crkvu nasred Bosne slavne”.
Za Ozren crkvu narod veruje da je zadužbina kralja Dragutina. Za to istina nema materijalnih dokaza, ali ima predanja koje se prenosi s kolena na koleno i koje zna da bude čvršće i tačnije od pisanih izvora ( koji opet mogu biti vrlo subjektivni). Ima i česticu mošti kralja Dragutina. Crkveni oci su se potrudili da je nabave, što celom verovanju daje snažniji utisak.
Prvi pisani pomen o manastiru, utkan je u sam hram, u natpisu iznad ulaznih vrata iz 1587. godine, gde piše da je pop Jakov patosao crkvu manastira Ozren. Ali to je tri i po veka udaljeno od kralja Dragutina za koga se vezuje postanak crkve. Kolektivno sećanje kaže da je tu bila crkva koju Dragutin u 13. veku podigao i da je na njenim temeljima počela gradnja crkve koju će pop Jakov patosati, a pop Strahinja, inače slikar, živopisati 1605/06. godine. Potpisao se na nekoliko mesta, zahvaljujući tome danas znamo ko je autor divnih freski.
Manastir Ozren je bio sedište prepisivačke škole u Bosni. U njemu je napisano tokom 16. veka nekoliko rukopisnih knjiga: Panegirik iz 1589. godine, rad kaligrafa Timoteja, Minej za novembar iz 1590. godine, od istog autora, Metafrast iz 1592. godine, u kom se Timotej potpisuje kao đakon.
Ali, one koji veruju da je crkva sagrađena na tremeljima starije Dragutinove, čekaće prijatno iznenađenje. Kada je 2012. godine rađena konzervacija freski, iz nekih delova i slojeva “ iskočile su” još starije freske. Manastir Ozren ipak ima veću starinu jer stoji na temeljima još starije crkve.
Narod u ovaj manastir dolazi da leči dušu i telo i zbog druge dve relikvije: čestice mošti časnog kneza Lazara i ruke Ognjene Marije. Tri relikvije, veruje se, čine čuda zbog kojih se glas o manastiru Ozren daleko pronosi.
Danas manastirom upravlja arhimandrit Gavrilo Stevanović, koji nastavlja da širi uticaj koji ovaj duhovni centar ima na narod ovog kraja. A okupi se na Veliku gospojinu ovde 27. i 28. avgusta i do 50.000 ljudi. I staro i mlado, dođe na sabor koji se pamti za ceo život.
Ali ovaj arhimandrit gradi novo: Svetosavski omladinski kamp koji je organizovao u nameri da mladima pomogne da se približe porodici, prirodi i drugim vrednostima. A gosti i putnici namernici koji dođu u manastir spavaju u Konaku kralja Dragutina.
Dolazi narod u manastir po lek za dušu i telo, na liturgije i pričest, na krštenja i svadbe a crkva puna uvek puna, na radost nemanjićke tradicije.
Jedna je frula zavela Boru Dugića pre šezdeset i kusur godina i od tada on i frula čine – jedno. Njegova frula svira savršeno i to nije zbog drveta. Frula se pravi od srednje mekog ili tvrdog drveta, i može da bude savršenog izgleda i boje, ali bez duha ona ne može da svira. Ljudski duh joj uliva moć da ona pusti čarobne tonove koji će sve koji ih čuju da zavede.
-Imao sam pet godina kada me je frula opila – kaže Bora Dugić . – Ujak mi je kupio jednu frulu i ona je postala istog trena najvažnija stvar u mom životu koja će uvek biti sa mnom.
O Konstruisali ste i svoju frulu?
– Moja frula je malo duža od obične i zvuči kao da ima i obou i flautu u sebi. Beskrajan je niz načina i drveta od kojih možete da napravite frulu. To je moje traganje.
O Kako se postaje najbolji?
– Najbolji se postaje veoma teško, jer svako želi da bude najbolji. Medjutim,najbolji će biti samo onaj, koji se rodi za to, koji voli to što radi i koji zna šta hoće.
O Šta vam kažu drugi klasični muzičari kad čuju kako izvodite Baha na fruli?
– Izvodim ga precizno, po Bahovim notama. To je to, samo su tonovi drugačiji. Svirao sam izmedju ostalih i čuveni Bahov “Badinerie” i kada se neka klasična kompozicija koja izvorno nije predviđena za neke instrumente, odsvira na fruli, recimo, to uglavnom oduševi slušaoce jer nisu imali priliku da čuju kompoziciju koju poznaju na drugi način.
O Zašto je frula magičan instrument?
-Uistinu je magična. Mislim zato što je jedan od najmanjih instrumenata, sa sedam rupica, ali koji se može pohvaliti da ima zapanjujuću pokretnost, brzinu i lepotu u svim laganim, srednjim tonovima i posebno brzim tempom.
O Sigurno ste probali i neke druge duvačke instrumente i kako vam ide?
-Da, probao sam maltene, sve duvačke instrumente. Svi oni imaju svoju priču, i svoju energiju i moć, ali su frula i flauta , bar za mene, najmoćnije i najčudesnije.
O Da li svirate za svoju dušu i šta volite sebi da odsvirate?
-Moja najlepša svirka je kada sam sam i kada dobijem inspiraciju. Za mene, to su najlepši trenuci kada se stvara novi zvuk. Tada uglavnom, komponujem razne melodije bilo kog porekla. I uživamu tome posmatrajući kako se nova melodija rađa i poput deteta raste i odrasta, postjući sve lepša i zrelija. Tako sam komponovao stotine kompozicija, brzih, setnih i primenjenih.
O Svirali ste u Torontu, svuda po Kanadi, u Njujorku, Čikagu, Africi, Australiji, Rusiji, Izraelu, Japanu, Evropi…Koji vam se koncert urezao u pamćenje?
-U nekom izvođačkom smislu i profesionalnoj satisfakciji bilo je to kada sam svirao u Sidnejskoj operi i „Site de la music“ u Parizu. Bilo je mnogo muzičkih putovanja i sva su ona ostavila dubok trag i snažne uspomene koje su sastavni deo mog bića.
O Da li frulu vole svi narodi ?
-Mislim da svi vole, jer prošao sam Zemlju uzduž i popreko i nisam primetio da neko beži od frule…
O Zašto nema frule u modernoj muzici?
-Muzika je večna i nema žanra koji jednostavno ne koristi muzičko nasleđe. Žanr ne odlazi od muzike koju publika voli.
O Da li mladi muzičari vide inspiraciju u fruli i da li vam se obraćaju za savet?
-Dosta naših mladića i devojaka, ali i iz drugih zemalja sveta, vole da slušaju frulu i sviđa im se način na koji izvodim određene numere koji oni poznaju…Privlači ih kada shvate da sve može da se odsvira na fruli, baš sve. Pitaju kako to postižem, da li se može na fruli odsvirati ovaj ili onaj zvuk i nota, pitaju gde da kupe frulu…
O Da li imate naslednika frulaša?
-Naslednika uvek ima, ali neće svi dosegnuti visine…
O Das li postoji neko mistično mesto gde volite da svirate frulu?
-Svako mesto je nova mogućnost da dobijemo energiju za neke nove zvukove koji će opet dalje kada se budu izvodili proizvoditi energiju koja će ljudima donostiti blaženstvo.
Ali, ako ste sa frulom jedno biće, svejedno je gde svirate – ona će uvek naći slušaoce. Frula je prvi instrument koji je čovek napravio i ona je večna.
Tiho, gotovo bez zvuka i odjeka – srpska baština u Republici Severnoj Makedoniji otrgnuta je iz srpske istorije. Ogromno, neprocenjivo istorijsko materijalno nasleđe utapano je decenijama u makedonske i bugarske legende, nepotpune priče i neistine. Kada se na internetu na engleskom jeziku potraži neka nemanjićka crkva u Severnoj Makedoniji Googl će „izbaciti“ dobro rangirane sajtove u kojima nema ni pomena o Nemanjićima i srpskoj srednjovekovnoj državi i njenog ogromnoj baštini.
Pretraživač će, recimo, za crkvu Svetog Đorđa u Starom Nagoričanu, kraj Kumanova, veličanstvenu crkvu koju je obnovio kralj Milutin, dati podatak na makedonskom ili engleskom jeziku ,da je reč o „vizantijskoj crkvi“, pa neko lokalno predanje kako je vizantijski car Diogen lovio tuda u 6. veku, itd. Ni pomena da je to crkva koju je obnovio kralj Milutin 1313.godine, da je dao da se živopišer, da je i sam prikazan kao ktitor koji prinosi model hrama svom zaštitniku Svetom Đorđu, dok druga freska prikazuje kralja Milutina i Simonidu kako stoje na purpurnim jastucima ukrašenim dvoglavim orlovima, amblemom vizantijskih careva koji u ranom 14. veku uvek prate srpske vladare. U ovoj crkvi se, inače, i Stefan Dečanski 1330 godine pred bitku sa bugarskim carem Mihailom Šišmanom, kojeg je pobedio, molio Svetom Đorđu.
Uzmimo dalje, manastir Lesnovo, za njega se navodi da je ktiror Jovan Oliver ali ne i da je to bio srpski velmoža i komandant vojske cara Dušana! Pa, Markov manastir, za koje Makedonci navode da je „najpoznatiji ratnik protiv Turaka“ . Manastir koji se nalazi nedaleko od srednjovekovnog srpskog prestonog grada Skoplja, gde se krunisao car Dušan, daje nam autentičan prikaz čuvenog Kraljevića Marka, srpskog kralja i sina kralja Vukašina , koji su i ktitotori manastira. Kraljević Marko je bez premca najopevanija ličnost u srpskoj epskoj poeziji.
Za crkvu u Ljubotenu, na čijim se zidovima nalaze prekrasni porteti cara Dušana, njegove žene Jelene i sina Uroša, budućeg cara, piše tek „Macedonian Orthodox Church” .
I tako – redom, crkva do crkve, zadužbina do zadužbine širom RSM nemaju ni „ s „ od srpske baštine.
Ali ne samo da se briše srpska istorija, njena srednjovekovna država, vladari, velmože koji su ostavili dela za divljenje – ona se uništava i krivotvori.
Tužne su slike manastira Mateiče, pored Kumanova, zadužbine carice Jelene i njenog sina Uroša, gde su freske uništene UČK simbolima, sprejovima ili kišom koja je padala kroz oštećeni krov! Širom RSM nailazi se na te tužne scene.
A freske se čak i porekrštavaju!
– Tako su u velikoj crkvi manastira Svetog Joakima Osogovskog kraj Krive Palanke u Severnoj Makedoniji, promenjena imena na freskama koje prikazuju srpske srednjovekovne vladare i svetitelje, pa su sveti carevi Uroš i Lazar, i sveti kraljevi Milutin i Stefan Dečanski “postali” car Vladimir Kijevski, Jovan Milostivi, Konstantin Veliki, Nićifor Foka itd. – kaže Jasmina Ćirić, docent Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu, koja obilazi srpsku baštinu u RSM, dajući svoj lični doprinos njihovom očuvanju.
Nove generacije studenata u Severnoj Makedoniji obrazuju se na laži. Profesorka Ćirić dodaje:
-U skriptama Filozofskog fakulteta u Skoplju, u udžbeniku iz 2009. godine “Makedonija u 14. veku” koja je namenjena studentima doktorskih studija istorije, istorije umetnosti i arheologije, na više mesta iznosi se tvrdnja da su srpski manastiri zapravo bile predratne vojne baze, a za primer se navodi manastir Svetog Đorđa, zadužbina kralja Milutina i Simonide. U prevodu na srpski doslovce u tom udžbeniku stoji: “Ta imanja služila su kao okupacione baze za izvršavanje srpske vlasti u Makedoniji.” Ovakve tvrdnje, krivotvorenje istorije, počelo je još ranih sedamdesetih godina prošlog veka. I nanele su neprocenjivu štetu srpskom nasleđu.
Laži prelaze u grotresku, poput makedonsko-albanskih interpretacija Skenderbega, čiji je spomenik postavljen u Skoplju, kojom je prilikom od srpskog porekla postao čistokrvan Albanac.
Kulturno i istorijsko blago neprocenjive vrednosti oteto je iz srpskog duhovnog i materijalnog prostora,a da stvar bude još komplikovanija, početkom juna prošle godine Srpska pravoslavna crkva priznala je autokefalnost Makedonske pravoslavne crkve i ustupila na korišćenje „ novoj autokefalnoj sestrinskoj pravoslavnoj Crkvi“ sve svoje hramove, nemanjićke i druge srednjovekovne zadužbine, svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu. Na prvi pogled, vest je užasnula građane Srbije, ali na drugi pogled, većina je shvatila da drugog izbora Srbija i nije imala.
Koliko je tačno objekata iz srpske prošlosti predato MPC- nema podataka. Jedni istoričari tvrde da ih je u ovoj bivšoj republici na čijoj teritoriji je nekada bilo srce srpske srednjovekovne države, bilo oko 800, drugi navode da je samo u Skopskoj Crnoj Gori 50 zadužbina.
U svakom slučaju, srpska baština U RSM traži pomoć od svakoga ko je srpskog roda. Kako joj pomoći?
-Kroz obrazovne programe, kroz hodočašća, izlete i ekskurzije, kroz kulturne manifestacije, otvorene forume i diskusije, kroz snimanja emisija, podcasta – kaže profesorka Ćirić.- Mi smo upravo završili snimanje serijala o zadužbinama Nemanjića na teritoriji RSM koji će biti emitovan na kanalu SrbTel, a biće dostupan i na You Tube. (Reč je o deset epizoda, deset zadužbina, gde sam angažovana kao narator (snimatelj dr Goran Naumovski, redovni profesor filmske kamere, Fakultet za filmske umetnosti iz Skoplja; produkcija Goran Stojiljković u ime „Award“ produkcije). Zatim kroz kreiranje i veb stranica, blogova, društvene medije i digitalnih platformi posvećenih kulturnoj baštini. Naravno, i naši naučni radnici bi mogli da se potrude da svoje radove prevedu na engleski, italijanski ili španski jezik, čime bi više ljudi za njih znalo, a time bi se sprečila ili makar usporilo širenje dezinformacija u naučno opredeljenoj istoriografiji.
Na kraju, svako ko se (o)seća svog srpskog porekla može pored selfija, fotografija sa odmora ili proslave da podeli na internetu tekst o nekom srpskom manastiru, zadužbini ili neku fresku, toliko lepote ima u srpskom nasleđu. Tako će dati svoj mali, digitalni doprinos baštini svojih predaka.
Ako bi se u srednjem veku tražila najkraljevskija, najbogatija i najmoćnija crkva, ozbiljan favorit bi, bez sumnje, bila crkva Svetog Stefana u manastiru Banjska. U svoje blistavo vreme Banjska je bila najveći crkveni feudalni posed.
Crkvu sa blokovima rumenog, plavog i belog mermera izgradio je srpski kralj Milutin sa namerom da bude njegov večni dom. Posvetio je Svetom Stefanu, zaštitniku svih Nemanjića, i začetniku srpskih slava. Kao grobna crkva jednog srpskog vladara koji je za života živeo u zlatu i crkva će biti primer raskoši i bogatstva. Manastir Banjska je počeo da se gradi 1312. godine a već 1316. je sijao u svom veličanstvenom sjaju, sa moćnom elegantnom crkvom, trpezarijom, bibliotekom, konacima i „palatom carskom“.
Svuda po freskama koje su radili najbolji ondašnji freskoslikari kralj Milutin je naložio da se stave tanki zlatni listići. Pozadina fresaka u Banjskoj sjajila je bukvalnim zlatom, baš kao što je rađeno u Studenici, Sopoćanima i Mileševi. Nije neobično za crkvenu kulturu da se ulepšava zlatom.
Srednjovekovni srpski manastiri i crkve bili su predstavnici moćne i bogate srpske države, pa se i ona u njihovoj arhitekturi, plastici, freskama i ukrasima – ogledala.
Zlata je bilo u izobilju. Zahvaljujući velikim prihodim od rudnika, srpski srednjovekovni dvor je sijao u zlatu. Koliko je Srbija bila bogata a dvor jednog od najmoćnijih srpskih vladara raskošan, svedoči zapis Teodora Mehita, vizantijskog izaslanika, koji se susreo sa kraljem Milutinom i zapisao :
„Oko tela imao je više nakita od skupocenog kamenja i bisera, koliko je god moglo da stane i sav je treptio u zlatu. Ceo dom blistaše svilenim, zlatom ukrašenim nameštajem. Celo naše grčko poslanstvo je jelo iz srebrnih i zlatnih tanjira i posuda, a na kraju je kralj poklonio poslanicima „svoje najlepše haljine koje je samo jedan put nosio“ i opasao nas pojasevima koje je tek jedan put nosio“.
Pet godina pošto je završio svoju zadužbinu, kralj Milutin se iznenada upokojio, 1321.godine. Kada je njegovo telo iz dvora u Nerodimlju, preneseno u manastir Banjsku da se tamo sahrani, čitavi odredi pljačkaša vrebali su da otmu njegov bogato ukrašen leš.
Kralj koji je, kako kažu stari letopisi “ vladao 42 godine i podigao 42 crkve“ imao je iza sebe šta da ostavi. Njegove dve najsjajnije zadužbine su: Gračanica i Banjska. Tu su još Bogorodica Ljeviška u Prizrenu i Trojeručica u Skoplju, Hram Joakima i Ane u Studenici, Sv. Nikite u Skopskoj Crnoj Gori, Sv. Đorđa u Nagoričinu, Dabru i Orahovici, glavna crkva u Hilandaru, u Solunu crkve Sv. Trojica , Sv. Nikola, Sv. Đorđe, crkva u Carigradu u manastiru Prodromu, u Jerusalimu je osnovao manastir Sv. Arhanđela, na Sinaju u slavnom manastiru Bogorodičinom podigao je hram Sv. Stevanu.
Iza kralja, ostala je Banjska sa ogromnim posedima na Kosovu i Metohiji koja je predstavljala najveći feudalni crkveni posed: ukupno sedamdeset pet sela i zaselaka, devet katuna sa oko petsto pastirskih porodica, novac i druge prihode.
U manastiru Banjska biće sahranjena i kraljica Teodora, snaha kralja Milutina, supruga njergovog sina Stefana Dečanskog i majka cara Dušana Silnog koji će već bogatoj Banjskoj darivati poveljom nove posede.
Ali, zla sudbina čekaće Banjsku. Već u narednom veku, zbog najezde Turaka, kraljeve mošti i dragocenosti se sele u Trepču, odatle u Bugarsku (gde je kralj Milutin inače i danas) a raskošan manstir počinje da propada.
U drugoj polovini 15. veka je zapusteo. U narednom periodu će biti paljen od Turaka nekoliko puta, mrcvaren, pljačkan, pa čak u 17. veku pretvoren i u džamiju. Pred Drugi svetski rad urađena je konzervacija i restauracija ali će tek 2004. godine bratstvo oživeti manastir.
Danas je opet živ. Ne sija pravim zlatom koje je nestalo, ali sija duhom slavnih Nemanjića i srpske istorije. Sjaji, kako kaže iguman Danilo, sjajem sile vaskresenja.
