Ako bi se u srednjem veku tražila najkraljevskija, najbogatija i najmoćnija crkva, ozbiljan favorit bi, bez sumnje, bila crkva Svetog Stefana u manastiru Banjska. U svoje blistavo vreme Banjska je bila najveći crkveni feudalni posed.
Crkvu sa blokovima rumenog, plavog i belog mermera izgradio je srpski kralj Milutin sa namerom da bude njegov večni dom. Posvetio je Svetom Stefanu, zaštitniku svih Nemanjića, i začetniku srpskih slava. Kao grobna crkva jednog srpskog vladara koji je za života živeo u zlatu i crkva će biti primer raskoši i bogatstva. Manastir Banjska je počeo da se gradi 1312. godine a već 1316. je sijao u svom veličanstvenom sjaju, sa moćnom elegantnom crkvom, trpezarijom, bibliotekom, konacima i „palatom carskom“.
Svuda po freskama koje su radili najbolji ondašnji freskoslikari kralj Milutin je naložio da se stave tanki zlatni listići. Pozadina fresaka u Banjskoj sjajila je bukvalnim zlatom, baš kao što je rađeno u Studenici, Sopoćanima i Mileševi. Nije neobično za crkvenu kulturu da se ulepšava zlatom.
Srednjovekovni srpski manastiri i crkve bili su predstavnici moćne i bogate srpske države, pa se i ona u njihovoj arhitekturi, plastici, freskama i ukrasima – ogledala.
Zlata je bilo u izobilju. Zahvaljujući velikim prihodim od rudnika, srpski srednjovekovni dvor je sijao u zlatu. Koliko je Srbija bila bogata a dvor jednog od najmoćnijih srpskih vladara raskošan, svedoči zapis Teodora Mehita, vizantijskog izaslanika, koji se susreo sa kraljem Milutinom i zapisao :
„Oko tela imao je više nakita od skupocenog kamenja i bisera, koliko je god moglo da stane i sav je treptio u zlatu. Ceo dom blistaše svilenim, zlatom ukrašenim nameštajem. Celo naše grčko poslanstvo je jelo iz srebrnih i zlatnih tanjira i posuda, a na kraju je kralj poklonio poslanicima „svoje najlepše haljine koje je samo jedan put nosio“ i opasao nas pojasevima koje je tek jedan put nosio“.
Pet godina pošto je završio svoju zadužbinu, kralj Milutin se iznenada upokojio, 1321.godine. Kada je njegovo telo iz dvora u Nerodimlju, preneseno u manastir Banjsku da se tamo sahrani, čitavi odredi pljačkaša vrebali su da otmu njegov bogato ukrašen leš.
Kralj koji je, kako kažu stari letopisi “ vladao 42 godine i podigao 42 crkve“ imao je iza sebe šta da ostavi. Njegove dve najsjajnije zadužbine su: Gračanica i Banjska. Tu su još Bogorodica Ljeviška u Prizrenu i Trojeručica u Skoplju, Hram Joakima i Ane u Studenici, Sv. Nikite u Skopskoj Crnoj Gori, Sv. Đorđa u Nagoričinu, Dabru i Orahovici, glavna crkva u Hilandaru, u Solunu crkve Sv. Trojica , Sv. Nikola, Sv. Đorđe, crkva u Carigradu u manastiru Prodromu, u Jerusalimu je osnovao manastir Sv. Arhanđela, na Sinaju u slavnom manastiru Bogorodičinom podigao je hram Sv. Stevanu.
Iza kralja, ostala je Banjska sa ogromnim posedima na Kosovu i Metohiji koja je predstavljala najveći feudalni crkveni posed: ukupno sedamdeset pet sela i zaselaka, devet katuna sa oko petsto pastirskih porodica, novac i druge prihode.
U manastiru Banjska biće sahranjena i kraljica Teodora, snaha kralja Milutina, supruga njergovog sina Stefana Dečanskog i majka cara Dušana Silnog koji će već bogatoj Banjskoj darivati poveljom nove posede.
Ali, zla sudbina čekaće Banjsku. Već u narednom veku, zbog najezde Turaka, kraljeve mošti i dragocenosti se sele u Trepču, odatle u Bugarsku (gde je kralj Milutin inače i danas) a raskošan manstir počinje da propada.
U drugoj polovini 15. veka je zapusteo. U narednom periodu će biti paljen od Turaka nekoliko puta, mrcvaren, pljačkan, pa čak u 17. veku pretvoren i u džamiju. Pred Drugi svetski rad urađena je konzervacija i restauracija ali će tek 2004. godine bratstvo oživeti manastir.
Danas je opet živ. Ne sija pravim zlatom koje je nestalo, ali sija duhom slavnih Nemanjića i srpske istorije. Sjaji, kako kaže iguman Danilo, sjajem sile vaskresenja.
Milanka Karić veruje u sreću. Ali ne kao stanje, već kao put. Tim putem stalno treba ići. Milanka Karić, poslanik, političar veruje da se nikada ne treba na tom putu osvrtati i praviti pauze. Treba hodati pravo gledajući u svoje srce kao u severnjaču.
– Ljudi obično misle da je za sreću potrebno mnogo, i najčešće, kada im se i ostvari želje, oni odmah traže ostvarenje nove i tako su u stalnoj jurnjavi za srećom, misleći da ona tek ostvarenjem želja treba da dođe – kaže Milanka Karić. – Za mene je sreća stanje. Ako smo u ljubavi, ako su nam najmiliji zdravi i dobro, to je sasvim dovoljno da bi bili srećni.
o Da li verujete da se ljudi vremenom menjaju? Ili ostaju isti u svojom biću u kome se rode?
– Lično se moja suština nije promenila, ali nešto jeste. Ne primer, primećujem, da sam s godinama više empatična, možda i previše. Učim od svoje dece kako da kanališem takve emocije. Budući da želim svima da pomognem, od dece sam naučila da je nemoguće pomoći nekome ukoliko on sam nije shvatio da mora da se menja, da radi na sebi i da veruje.
O Da li ste vi radili na sebi i nešto poboljšali?
– Da. Ranije sam ljudima previše verovala i mnogo se davala u tim međuljudskim odnosima. Danas sam kritičnija, vreme je najbolji pokazatelj kvaliteta odnosa i sa prijateljima i sa kolegama i sa poznanicima. Dozvolim da prođe izvesno vreme pre donošenja zaključka ili poklanjanja mog poverenja. I to je nešto što se uči i usavršava ceo život.
O Koje je za vas vrhunsko osećanje koje čovek može imati?
– Osećaj unutrašnjeg mira, osećaj kada ste prihvatili sebe u potpunosti, kada ste se pomirili sa sobom u svakom smislu, kada ne osuđuje druge, kada u svemu i svakome pokušavate da pronađete samo ono najlepše i najbolje. To je dug put i to se uči, ali kad jednom pronađete mir u duši, vaš život se menja i način na koji doživljavate ljude, situacije i događaje se menjaju. Unutrašnji mir je stanje duha, ako ste svakadnevno zahvalni na sitnim stvarima, događajima i ljudima koji vas ispunjavaju i ako ste fokusirani na ono što u datom trenutku imate, a ne na ono što nemate, počinjete da uživate u svakom trenutku. U miru je apsolutna ljubav, radost i sreća.
O Da li se sećate kada ste poslednji put bili srećni?
– Ne bih mogla jasno da odredim samo jedan događaj, u proteklih desetak godina bilo ih je više. Rođenje mojih unuka Lazara, Luke, Kasije i Viktora je za mene osećaj apsolutne sreće, oni su moja radost i njihovim dolaskom na svet sve se promenilo. Spoznala sam jednu drugačiju ljubav, ljubav u kojoj su radost i sreća dominantne emocije, iskustvo koje je teško opisati, ali svako ko je to doživeo sigurno zna o čemu govorim. Srećna sam jer su moja deca danas pre svega dobri ljudi, ali i uspešni u svom poslu. Nebojša je pravi mladi poslovni lav i desna ruka Bogoljubu, Jelena ostvaruje zavidne rezultate na polju medija i komunikacija, Neda je stručnjak za finansije i puno pomaže svome ocu, a Dana je preuzela najodgovorniju funkciju, predsednice Karić fondacije, iako je magistrirala dramaturgiju na prestižnom koledžu u Londonu, ona se pre svega posvetila humanitarnom radu i tu sebe bezrezervno daje.
O Da li ste imali situaciju u kojoj sve postane besmisleno?
– Bilo je takvih trenutaka u protekloj deceniji, kada sam bila potpuno sama i borila se za svoju porodicu, za svog supruga i za sve one koje su sledili Bogoljubove ideje. Bila sam sama protiv cele države u tom trenutku kada su pojedinci mislili da je država njihovo vlasništvo i kada se nije poštovao ni zakon, ni ljudska prava. Kao ženi, to je bila veoma teška borba u jednoj od najstrašnije osmišljenoj kampanji protiv moje porodice. Da, bilo je trenutaka kada sam pomislila da je cela ta moja borba besmislena. Ali se nisam prepuštala tom osećaju, već u narednom trenutku, morala sam da skupim snagu, da nađem smisao i vratim nadu, kako bih nastavila borbu za istinu.
O Kako se borite protiv crnih misli i depresije?
– Porodica je moje utočište, moj mir i moja sreća i stabilnost. Ako verujete u Gospoda i znate da on pred vas nikada ne bi stavio zadatke koje vi ne možete da rešite i iskušenja koja su tu da biste vi postali bolji čovek, onda tu nema mesta za depresiju i crne misli.
O Da li vam srpsko društvo deluje depresivno?
– Ne bih rekla da je depresivno, pre bih rekla da smo kao narod prošli, i još uvek prolazimo, kroz veliku patnju. Ovo je podneblje na kojem se mnogo ratovalo kroz vekove, mnogo stradalo, umiralo, ginulo, tugovalo i nemoguće je da takva energije nema uticaja i na današnje društvo. Verujem da možemo biti na sigurnom putu za srećniju i bolju budućnost samo ako se kao narod vratimo svojoj veri, izvoru i korenima. Kada kao društvo promenimo svest i situacija u zemlji će početi da se menja.
o Da li ste se nekada o nekog ogrešili toliko da vas grize savest?
– Da, naravno, i to više puta u životu, ali moram da kažem i to da znam da kažem i oprosti i izvini. To ne radim kako bih svojoj savesti olakšala, jer bi to onda bilo pitanje ega, to činim iz najdublje i najiskrenije ljudske potrebe ka drugom ljudskom biću, da mi oprosti. Svi mi grešimo, ali nekako zaboravljemo na blagotvornost i isceljiteljsku moć praštanja i lepotu istine. Oprost i istina oslobađaju, ne samo onog o koga ste se ogrešili nego u najširem smislu i vas same.
O Zašto postoji savest u nama?
-Verujem da je savest tu kako bismo mi kao bića i kao duše postali bolji i uvideli koliko nam je vera jaka. Sve su to iskušenja na putu našeg duhovnog rasta i test naše vere u Gospoda. Ako se Gospoda ne plašimo nego spoznamo da je on čista ljubav, shvatićemo da kazna ne postoj i da se svi odgovori nalaze u nama.
o Zašto ljudi koji veruju u Boga čine loše stvari?
–To je vrlo teško pitanje. Moje skromno mišljenje je da je to pitanje njihove vere koliko je ona iskrena i šta oni podrazumevju pod verom u Boga. Ako su ljudi vođeni lošim osećanjima, zavišću, gordošću, sujetom, samoljubljem u svojoj veri u Gospoda, to su osećanja koja upravo dovede do takvih krajnosti i činjenju nekih nečastivih dela. Ako ste vođeni ljubavlju kako prema Gospodu tako i prema svim živim bićima, teško da će vas ljubav povesti da činite nešto loše. Ljubav je lek!
O Šta želite da posle vas ostane?
– Postoji jedna izreka: “Na kraju igre i kralj i pijun idu u istu kutiju”. Sudbinom je određeno da ništa nije dato večno, ni bogatstvo, ni nemaština, ni samoća, ni partnerstvo, sve je promenljivo. Samo ono što smo naučili, što smo spoznali, osetili, ljubav koju smo pružili, osetili kako se sreća širi , osmehe koje smo podelili, zagrljaje iskrene snažne, strasne poljupce u kojima smo bili celim svojim bićem, bezuslovnu ljubav koju smo pružali, to ostaje iza nas. Ja se trudim da tako živim i želim da verujem i nadam se da će posle mene ljubav biti najdominatniji osećaj.
