Jedna je frula zavela Boru Dugića pre šezdeset i kusur godina i od tada on i frula čine – jedno. Njegova frula svira savršeno i to nije zbog drveta. Frula se pravi od srednje mekog ili tvrdog drveta, i može da bude savršenog izgleda i boje, ali bez duha ona ne može da svira. Ljudski duh joj uliva moć da ona pusti čarobne tonove koji će sve koji ih čuju da zavede.
-Imao sam pet godina kada me je frula opila – kaže Bora Dugić . – Ujak mi je kupio jednu frulu i ona je postala istog trena najvažnija stvar u mom životu koja će uvek biti sa mnom.
O Konstruisali ste i svoju frulu?
– Moja frula je malo duža od obične i zvuči kao da ima i obou i flautu u sebi. Beskrajan je niz načina i drveta od kojih možete da napravite frulu. To je moje traganje.
O Kako se postaje najbolji?
– Najbolji se postaje veoma teško, jer svako želi da bude najbolji. Medjutim,najbolji će biti samo onaj, koji se rodi za to, koji voli to što radi i koji zna šta hoće.
O Šta vam kažu drugi klasični muzičari kad čuju kako izvodite Baha na fruli?
– Izvodim ga precizno, po Bahovim notama. To je to, samo su tonovi drugačiji. Svirao sam izmedju ostalih i čuveni Bahov “Badinerie” i kada se neka klasična kompozicija koja izvorno nije predviđena za neke instrumente, odsvira na fruli, recimo, to uglavnom oduševi slušaoce jer nisu imali priliku da čuju kompoziciju koju poznaju na drugi način.
O Zašto je frula magičan instrument?
-Uistinu je magična. Mislim zato što je jedan od najmanjih instrumenata, sa sedam rupica, ali koji se može pohvaliti da ima zapanjujuću pokretnost, brzinu i lepotu u svim laganim, srednjim tonovima i posebno brzim tempom.
O Sigurno ste probali i neke druge duvačke instrumente i kako vam ide?
-Da, probao sam maltene, sve duvačke instrumente. Svi oni imaju svoju priču, i svoju energiju i moć, ali su frula i flauta , bar za mene, najmoćnije i najčudesnije.
O Da li svirate za svoju dušu i šta volite sebi da odsvirate?
-Moja najlepša svirka je kada sam sam i kada dobijem inspiraciju. Za mene, to su najlepši trenuci kada se stvara novi zvuk. Tada uglavnom, komponujem razne melodije bilo kog porekla. I uživamu tome posmatrajući kako se nova melodija rađa i poput deteta raste i odrasta, postjući sve lepša i zrelija. Tako sam komponovao stotine kompozicija, brzih, setnih i primenjenih.
O Svirali ste u Torontu, svuda po Kanadi, u Njujorku, Čikagu, Africi, Australiji, Rusiji, Izraelu, Japanu, Evropi…Koji vam se koncert urezao u pamćenje?
-U nekom izvođačkom smislu i profesionalnoj satisfakciji bilo je to kada sam svirao u Sidnejskoj operi i „Site de la music“ u Parizu. Bilo je mnogo muzičkih putovanja i sva su ona ostavila dubok trag i snažne uspomene koje su sastavni deo mog bića.
O Da li frulu vole svi narodi ?
-Mislim da svi vole, jer prošao sam Zemlju uzduž i popreko i nisam primetio da neko beži od frule…
O Zašto nema frule u modernoj muzici?
-Muzika je večna i nema žanra koji jednostavno ne koristi muzičko nasleđe. Žanr ne odlazi od muzike koju publika voli.
O Da li mladi muzičari vide inspiraciju u fruli i da li vam se obraćaju za savet?
-Dosta naših mladića i devojaka, ali i iz drugih zemalja sveta, vole da slušaju frulu i sviđa im se način na koji izvodim određene numere koji oni poznaju…Privlači ih kada shvate da sve može da se odsvira na fruli, baš sve. Pitaju kako to postižem, da li se može na fruli odsvirati ovaj ili onaj zvuk i nota, pitaju gde da kupe frulu…
O Da li imate naslednika frulaša?
-Naslednika uvek ima, ali neće svi dosegnuti visine…
O Das li postoji neko mistično mesto gde volite da svirate frulu?
-Svako mesto je nova mogućnost da dobijemo energiju za neke nove zvukove koji će opet dalje kada se budu izvodili proizvoditi energiju koja će ljudima donostiti blaženstvo.
Ali, ako ste sa frulom jedno biće, svejedno je gde svirate – ona će uvek naći slušaoce. Frula je prvi instrument koji je čovek napravio i ona je večna.
Iz kuće Stane Cerović u planinskom selu Tušine, u vrletima iznad Šavnika – vije se dim.Uhvati pravo liniju, vine se u živopisno nebo, pa počne da se razliva niže i niže, sve do kanjona mistične reke Bukovice gde se izmeša sa izmaglicom vode. Baš taj dim,koji se vije iz starog dimnjaka kamene porodične kuće u kojoj se rodila u zimu 36. ili 37. godine, težak i golicav, bio je sve što je Stana Cerović želela. Bio je njena nejasna želja dok se sa devet godina igrala samo sa dečacima , i sa 19 – kada se s momcima nadmetala jašući konje, i sa trideset – kada je svima bilo jasno da se Stana neće i ne može udati. Poslednja crnogorska virdžina: biološki žena- umom muškarac- svoju odluku da živi kao čovek, ne kao žena- gordo nosi i danas u poznoj starosti.
Ognjište – sve
-Ognjište… to je sve u životu – rekla nam cepajući drva u dvorištu njene kuće. – Bez kuće u kojoj nema muškarca, nema ni života…Da živim još jedan život- isto bih izabrala. Bila bih ono što jesam. Stana. Ali, šta je Stana Cerović, poslednja, peta ćerka koju je majka Anđa rodila u hladnu zimu, nesrećna što donosi na svet još jednu devojčiocu, i oca Milivoja još nesrećnijeg što te zime nije zaplakalo muško dete?
Dali su joj ime Stane ne bi li taj nesrećan niz devojčica koje su se rađale stao. A pre nego što će poslednja devojčica zaplakati, dva dečaka čije je rađanje ispratilo tutnjava metaka u planini, odnesoše sve nade očeve na drugi svet.
-Nas je pet sestara – govori Milena (88), starija sestra Stanina sa kojom živi u porodičnoj kući. Rodila se kao bliznakinja, sa jednim dečakom koji ubrzo preminu na večitu žalost roditelja. Najstarija Rosa,pa Mara, one su udate, pa Vukosava, tužna, koja izdahnu na putu do bolnice od zapleta creva, pa, ja i- najmlađa Stana…
IN MEMORIAM
Poslednja crnogorska virdžina Stana Cerović, svoje poslednje dane provela je u domu za stare u Risnu, gde je i umrla u 85. godini života 2. avgusta 2016.
-Nemoj Stanu u devojčad računat! Ajde, bogati…- pobuni se odmah crnogorska virdžina Stana, i toliko naljuti da iz srdžbe zaboravi šta je to pošla da traži.- Ne može Stana među sestre. Briši to! -Dobro, neka bude: Četiri sestre i Stana – odgovorih. Uto iz starog kredenca zazvecka flaša.
-Ahaa, evo je. Rakija – obradova se virdžina Stana.-Tanka je. Kupovna al, nema druge. Šta ćeš, letos nijedne šljive ne beše u planini. Nešto ih do“vatilo. Više smo viđeli ljetos vukova no šljiva.
-Jest, vala – nadoveza se Milena koju je otac prozvao Borika, po mirisu borova, pa tako i osta. – Muju Ćetkoviću je onomad 15 ovaca poklalo.. -Bili su mi ođe svakojaki novinari: Amerikanci, Englezi, Španci a jedan Švajcarac, e, taj mi se dopao, videlo se odmah da je seljački sin. Doveo terdžumana(prevodilac) iz Beograda, pa me pita kako ja vabim krave. Kako „kako vabim“,zbunim se ja, zovem ih?! Kako ih zovem, traži on da pokažem.Ja pokažem, a on veli: E, od sada ću i ja svoje krave u Švajcarskoj tako da vabim.
Pusto selo
Pucketa peć u kući Cerovića i onaj dim sigurno se napolju vije, označavajući život u planini. Kako je u selu, pitamo Stanu.
-Eh, kako je? Pusto selo. Od 30 kuća samo se u pet dimi.Đece uopšte nema. Otišlo sve u grad, nema stoku ko da čuva. Lako je leti, u planini, ali zimi, sve moram da kupujem, evo i seno za stoku plaćam, prodam tele, pa kupujem šta mi treba. Nema penzije,a ko bi mi je dao?!
-Nemam ni ja – uskoči Borika – Nešto sam radila u Titovo doba, ali sitno je to. Da sam zdrava, lakše bi nam bilo, no, oba kuka polomih i eto, sada, nepokretna sedim ovde, ni sebi, ni Stani da pomognem…
-Jes vala,i meni je sada teže. Ranije, samo kosim, stoku teram, plastim, a sada se moram i ženskim poslovima baviti. Eto kuvam, perem sudove – izjada se Stana. I još me leđa bole. Za Prvi maj, plastim seno, i s vrha propadnem pravo na zemlju. Sve me leđa bole. Inače, trkala bi se sada s vama.
-Niko joj ravan nije bio – govori Borika- Bilo je to skoro, na Žabljaku, neki nastavnici i đaci takmičili se u gađanju puškom.Stana ih gleda, pa veli: Mogu li ja. Može, rekoše. Kad Stana, uhvati pušku, nacilja i pravo posred mete.
-Ma, lako je to – skromno će Stana. – Paziš samo onu mušicu i gledaš metu. I kad se poklopi – to je! U planini, ne pucamo. Žao nam metaka u besposlici.
Tišinu koja je usledila odjednom prekide neka povika u pustom selu. Stana skoči, pa sve baca pogled na pušku iza vrata.
-Ko je to,deder vidi kroz prozor!
-Neki čovek tera krave – odgovrih, vireći kroz prozor.
-Kakve su krave? – upita Stana.
-Pa,velike, braon – rekoh.
-Dobro je, nisu moje – umiri se Stana i opet sede. – Mitar vodi krave, taj ti je bio učitelj i vratio se u Tušinu. Pametan čoek, vratio se u lepotu, ođe ti je vazduh milina,nema boljeg. Znaš šta je reko Smail aga Čengić, koga je ubio naš ban vojvoda Novica Cerović?! Reko je: Tušina- mali Misir.
Hoće li biti rata?
Opet tišina, Stana izvadi kesu sa duvanom i polako mota u rizlu bez lepka, pa, iznenada zapita: Da se neće zaratit?! Umiri se pošto shvati da smo svoje „izvojevali“, odrecitova nekoliko epskih pesama, treba li reći da čitav ciklus zna napamet,pa uzdahnu:
-Ej, žalosna Radovana. Ništa nema, sve kost i koža. On je od Pećine, eno gore, tu mu je prađed Šujo Karadžić. Ih, kako mi ga je žao. A žalite li ga vi u Srbiji- stisnu oko Stana i zagleda se u nas sumnjičavo, pa nastavi:
-Kukavički se predao Milošević, a znao je šta ga čeka. Bijaše tamo puno pušaka i pištolja, i sve se pitam što nije sačekao da ubije nekolicinu, pa da onda sebi presudi?! Postao bi narodni heroj. Buš je rekao: Istorija ne pamti da se koji predsednik države predao. Šta li će sa Radovanom biti?
-A, šta je sa Slobodanom bilo?! Biće isto! Daviće ga otrovima- reče sestra Borika.
Tu se otvorilo prostora da priupitam:
– Zašto su muškarci bolji od žena?
-Ehh, zašto..A,ko je čuo da žena pametno zbori. Sve pretresa s mora do Dunava. Samo nešto cingulaju. A „ljudi“ pričaju o ratovima, o junaštvu. Žena će stotinu vera da promeni da učini šta joj scu drago. Eno,sad, kažu, ženske dobile pravo da glasaju! Nije tako bilo otprije! Čuj,glasaju! Ma nema ti ođe države. Pada polako mrak,valja se vratiti niz planinu , poslednja crnogorska virdžina nas ispraća, ali još jedno poitanje:
-Stano, da li ti je žao što je tako život prošao? Stana, poslednja crnogorska virdžina, nabra crne obrve , ispod crvene kao krv beretke, baci pogled na dim koji se vije iz stare kamene kuće zbog koje je život žene ostavila, izabravši da živi kao muškarac i tiho, sasvim tiho da neko u onoj pustoši ne čuje, odmahujući rukom, reče:
-Šuti, šuti, ja kuću da ostavim, oca da izneverim. ..
